Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Koju više dražiš, ona jače i osvaja. Da Lazar nije podstakao zlu klicu u duši Stankovoj, ona bi ostala u njemu mirna kao jagnje, uspavana, pa bi tu zakržljala i sasvim izumrla...
Hajduci se sve više i više diviše okretnosti i veštini Stankovoj. Oni su voleli Zavrzana sa okretnosti njegove, pa zavoleše i Stanka. I sam mu se Zavrzan divio...
Ako ne umednem ubiti, umeću poginuti!... Zbogom, gospodaru! Srećno pošao, a još srećnije došao! I priđe ruci Stankovoj. Kad ga celiva u ruku, ona mu pridrža torbu da uprti... Stanka kao da neko guraše napred.
Ne smemo ga sad ostaviti!... Ali nešto drugo možemo učiniti. — Šta? — upita Zavrzan. — Da se krenemo Stankovoj kući. Tamo je zgodnije i njemu i nama. — I ja samo mislio — reče Stanko. — I meni dodija sve ovo...