Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
njegovi: Nogić iz Sovljaka, Čonjaga iz Ali-aginog Salaša, Latković Jovan i Ninković Jovica iz Klenja, Ilija Zavrzan i Stanojlo Surep iz Glogovca itd., itd. Za razgovorom dođe šala, za šalom igra...
— reče Zeka ulazeći u šator. — Neka mi dođe Surep. Zeka izide iz šatora i zamalo vrati se sa Surepom. — Stanojlo! — Čujem, vojvodo!... — odgovori Surep. — Meni treba čovek koji ume umreti a reči ne izustiti. — Dobro, vojvodo.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
ŠULOVIĆ, serdar MIĆIĆ, serdar ĐURAŠKO, kapetan VUKSAN, kapetan BOGDAN ORLOVIĆ BOGDAN ORLOVIĆ braća, kapetani STANOJLO ŠULOVIĆ, kapetan ARSLAN PAŠA, vođa turske vojske ARNAUT VEŠAN [Osman] JELISAVETA, kneginja crnogorska MIRA, kći
S jedne strane mrko crnogorsko stenje, na drugoj se vidi polumesec: Staniša sâm, a tamo dalje Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira i ostali begunci. STANIŠA (udarajući nožnicom od sablje u stenu): Otačastvo kamen!... Brat krvnik!...
(Đuraška nestane sa stene.) STANIŠA: To nije Crnogorac, Rđavo gađa. Samo je levu sisu očešô. (Boško, Bogdan i Stanojlo dolaze hitno.) BOŠKO: Je li dušman? Il’ je samo pokušaj oružja? STANIŠA: Dušman!
BOŠKO: Oh, kaži ga, Na sabljama da ga raznesemo. STANIŠA: Odonud jeknu puška, A tu ga nestade. (Boško, Bogdan i Stanojlo sa golim noževima odlaze, Mira dolazi.) MIRA: Oh, željo živa, Je l’ tebe gađô? STANIŠA: Mene!
MIRA: Mene ražali.... STANIŠA: Mene raspali — Al’ evo braća tvoja, moji drugovi... (Bogdan, Boško i Stanojlo.) BOŠKO: Uteče! BOGDAN: I neranjen. STANOJLO: I nesahranjen. STANIŠA: A upozna li ko je?
(Bogdan, Boško i Stanojlo.) BOŠKO: Uteče! BOGDAN: I neranjen. STANOJLO: I nesahranjen. STANIŠA: A upozna li ko je? BOŠKO: Mesec izdade — Neverstva crnog lice pogrdno, Čelo i oči sve nam
Ako ne melem teškim ranama — A ono barem, nekoj kolibi Kucnuv na vrata, izmolićemo Umornom telu tvrdu postelju. STANOJLO: Hajd’mo, Staniša — Ili od rane ili hladnoće Al’ tek si mnogo bled... (Svi odlaze.) DRUGA POJAVA Noć.
Radoš Orlović u izdrpanim hercegovačkim haljinama sedi ukraj vatre. — A zatim Boško, Bogdan, Stanojlo, Mira, Staniša i drugi. RADOŠ (podstičući vatru): Dokle je bilo krvi u srcu Nije mi trebô oganj i plam, A sad?
(Radoš im otvara vrata. Boško, Bogdan, Staniša, Stanojlo i Mira ulaze.) BOŠKO: Pomozi Bog, deko! RADOŠ (sedajući nanovo uz vatru): Ako se niste boga odrekli, Neka vam,
BOŠKO: Nemamo više otaštva! STANOJLO: Serdaru sedi, mi ga nemamo! BOGDAN: Bez otaštva smo, babo, ostali, Otkad u njemu žena voljkuje, Otkad se gazi sveta
BOŠKO: Ne kuni, babo, svojih sinova! BOGDAN: Ne kori, babo, strašnim prekorom! STANOJLO: Zar da nasilje sramno trpimo? STANIŠA: Zar da čekamo, bezazlenici, Da od nas pravi svojim ćudima Po običaju tom
Bogom sam proklet, nemoćan, star!... (Radoš odlazi. Mira pada u nesvest.) BOGDAN: Za njime, Boško! Stanojlo, brže idite! A ja ću donde Miru gledati...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
i Meho Orugdžić, Hvala Čupićeva, Boj na Loznici, Luko Lazarević i Pejzo, Bjelić Ignjatije, Lazar Mutan i Arapin, Stanić Stanojlo. A Filip Višnjić, od 1809. Ao 1813. godine, „jednako je živeo po srpskim logorima oko Drine“.