Jakšić, Đura - PROZA
Naša je gomila videla plamen; osećala je da je to mrtvačka sveća na grobu srpskih vitezova!... Jedan starac, bled kao krpa, diže se od zemlje i zagušljivim glasom povika: — Evo besnih, naoružanih Madžara!
Beše prav kao jela! A sad?... Snaga mu se slomila, od veselog mladića postade trošan starac, po licu puno bora, oči mutne, bez svetlosti; pije pokatkad po svu dragu noć, a ne ume da se nasmeje; pevati je i
— Lakše će mu biti — mišljaše učitelj, — ozdraviće!... — I radovaše se dobri starac životvornoj moći svoje vodice. Ali se u ovaj mah prevario učitelj, jer njegova vodica ne beše tako snažna da otkloni
Sve to starac sa svojom lepom Jelicom počupa s granja i spali na vatri. Svi su seljaci starca poštovali sa njegove uljudnosti i čistote,
Ko zna, možda se dobri starac i zaželeo naše komovice? Učitelja je njegova pohoda jako obradovala, jer osim rakije voleo je i svoga bivšeg učenika.
— Milisave, šta si ti naumio sa mojom Jelicom? — pitaše starac ozbiljnim glasom. Milisav, iznenađen, ćutaše, a starac je čekao na odgovor; posle se mladić diže i poljubi starca u
— Milisave, šta si ti naumio sa mojom Jelicom? — pitaše starac ozbiljnim glasom. Milisav, iznenađen, ćutaše, a starac je čekao na odgovor; posle se mladić diže i poljubi starca u ruku. — Naumio sam je, starče, u tebe prositi.
— Naumio sam je, starče, u tebe prositi. — Lepo, sinko, daću ti je, kad god je zaprosiš, — reče starac, — ali, sinko, ove sede kose ne mogu podneti beščašća...
— Je li grehota ljubiti, starče? Ja tvoju Jelicu samo ljubim! — Sad idi, — reče starac, zadovoljan, — a kad bude vreme, dođi, i ja ću ti je dati... Ničija neće biti do tvoja...
Ljudi se raziđoše sa sabora; zurle i svirale umukoše; nema svirke, nema razgovora. Noć je... Poneki starac samo kašlje u svojoj jadnoj kolibici, a napolju pred vratima pseto reži... To je sav život u selu: nigde žive duše!
Kaži mu da je kuća Nikole Belića izgorela, pa sad nema gde starac da spava, mlađi će lako naći prenoćišta, al’ kuda ćemo sa starcem?...
— Ah, babo, babo! — jecaše uplašeno devojče... — Učini mi se kao da čujem kako lanci zveče... Starac obori oči dole, ućuti i nanovo se udubi u neke čudne misli, iz kojih ga je teško probuditi; izgleda kao da nešto
Obradović, Dositej - BASNE
Mazga ogojena 85 71 Mrav 86 72 Čvrčak i mravi 87 73 Slavuj i jastreb 89 74 Slavuj i kukavica i magarac 90 75 Starac i smrt 91 76 Jarac i bik i lav 92 77 Žaba i junac 93 78 Čovek ujeden od psa 94 79 Pticolovac i kos 95 80 Divji vepar i
ubog i žena 141 112 Žena i kokoš 143 113 Kornjača i orao 145 114 Dete i sreća 147 115 Petao i gpagi kamen 149 116 Starac i zlato 150 117 Papagal i mačka 152 118 Papagal i druge ptice 154 119 Brat i sestra 156 120 Lisica i kurjak 158 121
i kurjačica 163 124 Lisica, petao, kokoši i psi 164 125 Kovač i njegov garov 167 126 Jastreb i kukavica 170 127 Starac, jare i tri pandura 174 128 Ćelav čovek 177 129 Magarac i konj 179 130 Slavuj i paun 181 131 Konj i bik 183 132 Čvrčak
i Jupiter 215 149 Koze i Jupiter 217 150 Divja jabuka i ružica 219 152 Tri adske furije 222 153 Vrba i trn 224 154 Starac i Solomonov gyx 225 155 Slavuj i orao 228 156 Prepelica i prepeličići 230 157 Herkul i lopta 231 158 Vran i
Pitali su jednog starca Ingleza gdi ljudi najbolje živu. „Onde — odgovori starac — gdi se slabi ne boji silnoga, nit seljanin plaši pred spahijom, gdi se siromah bogata ne stidi, niti pošten čovek
„Νήπιοι! ουδέ ίσασιν όσω πλέον ήμισν παντός. Budale! niti znadu koliko je više polak od svega”, viče, žaleći se, starac Isiod. Blažena reč, kojej kad bi ljudi sledovali — ščastljivi bi bili.
Evo kako o ovom pre nekoliko hiljada godina starac Isiod mudruje: „Ιχθύσι μεν και θηρσί και οιωνοίς πετεινόις έσθειν αλλήλους, επεί ου δίκη εστίν επ΄ αυτοίς, ανθρώποις,
Da vas je anatema sviju što vas je god!” A starac Žderivuk malo kad koje nedelje ne zove komšije na čast samo da ih se napsuje.
Ko ne zna, mora iz neznanja tumarati kojekuda, a ko je zloban, zaludu zna, kad ga zloba oslepljava. 75 Starac i smrt Starac nosaše breme drva.
Ko ne zna, mora iz neznanja tumarati kojekuda, a ko je zloban, zaludu zna, kad ga zloba oslepljava. 75 Starac i smrt Starac nosaše breme drva.
„Ta ništa,” — odgovori siromah starac, uplašen, — „da nisi došla, volio bih, al' već kad si ovde, pomozi mi natovariti ovo breme na leđa da idem brže kući,
Dalmatinci znadu različne vesele prepovetčice svrh ove materije. Kažu da jedan starac spremi se da pređe preko planine Vučjaka, čujući da tamo negde ima mesto gdi nijedan starac ne može živiti.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
posadi me s njima za astal i zapita me brat Ignjat (on se nije dao drukčije zvati, i ljutio se kad mu kogod rekne da je starac, on je bio otac popa Nikole iz Kupinova): „Šta si učio i šta znaš?
Siroma starac dugo je imao ljutu muku sa mnom, dok me je naučio polagano i razgovetno čitati. Zato vam preporučujem gde vam bude
” čuše, — verujte, deco, da tu nije vojnik ostao, koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao, kad je tako dočekao.
U jednoj pešterici nađemo gde se služi liturgija, samo jedan odgovara, a jedan starac sedi, velika mu brada kao sneg, pred njime knjiga koliko veliki triod i sve miče usnama i tajno govori, a u onoj knjizi
„Ajde, kad sam oko Topole, da zapišem što mi je kaz̓o jedan starac, Stanko iz Vrbice, koji je bio u četi, kada je Kučuk-Alija u Vrbici na Karađorđa udario i ćurak mu oteo.
Ovo mi je ̓vako kazivao pop Panta, a i više ljudi koji su onde bili. A i starac malo je više valjao nego njegova puščica, ali prokleti ubi opakoga mudroga i preko mere hrabroga junaka, Katića Janka.
No evo nevolje, starac Jakov viče jednako: „Ne smem, te ne smem, poseći će me Turci.” Molim, namoliti ne mogu, a pretnje mi ne pomažu.
i pročaja; — veće da ustavi palenje i sečenje po selima, a narod se predaje i na miru će biti, i pročaja. Starac iz Paljuva doista pismo odnese u procepu, no kad je preko polja blizu logora bio, triput je padao, pa opet ustane i dalje.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
I sama njegova starost činila je te njegovi saveti nađoše odziva u duši njegovih papoxijana. Bio je to starac od svojih osamdeset godina, zdrav i krepak. Lice rumeno kao jabuka, a vlasi sede kao runo.
Samo pilji devojkama u zube!... Ne znam kakve su i te devojke! Što im ne kažu: idite, more, kući! — vikao je starac. — Sve se iskvarilo!... Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!... Maro!... Je li gotovo? — Jeste, tajo!
Nema tu momka pa da ga svećom tražiš!... Maro!... Je li gotovo? — Jeste, tajo! — odgovori snaha. Starac se pridiže sa svoga mesta, uze voštanicu što beše prilepljena uza zid i zapali.
Podiže se plavičast, mirisan dim, a starac se prekrsti. — Va im̓ oca i sina i svetoga duha, amin!... I onda poče kaditi prvo sveću, onda sebe, pa ukućane po
I onda poče kaditi prvo sveću, onda sebe, pa ukućane po redu i starešinstvu... Zatim otpoče molitva, u kojoj je starac prizivao sve božje ugodnike da pomognu domu i narodu njegovom: zdravljem i berićetom...
Dugo je trajala ta molitva njegova; mnogo je prošlo dok starac učini poslednji poklon, metnuvši krst na se. Onda se okrete. — Na zdravlje vam molitva!
Kao da mu neki dokopa srce i trže ga, takav bol oseti. On skoči i pobeže napolje. — Ej, more! — smejao se starac. — Bajagi stidi se, a ovamo bi poleteo četvoronoške da se ženi!... Dobro, dobro!... He-hehe-he!...
— More, mani večeru!... Ne bi ti on sad okusio pa da su carske đakonije!... Ha-ha-ha-ha! — smejao se starac. — Pa i ti, brate, mnogo ga diraš! — reče Petra prekorno. — Eto dete i ne dovečera!... — More, babo, ćuti!...
I opet ga okupiše moliti. — Dobro, da pričam! — reče on. — Bili, tako, starac i baba, pa imali jedno malo, majucno detešce... — Pa onda? — zapita Latković. — Ništa. — Kako ništa?
Sve se odbi od praga njihova, čak i sami psi. Niko im više ne hte boga nazvati. Onaj dobri starac, čiča Sima, knez, i on kad pored Alekse prođe saginje glavu i čini se da ga ne vidi!...
— upita ga snaha Mara. — ... A? Hoću, hoću!... Da se pomolimo bogu, pa postavljajte siniju. I diže se starac, upali svećicu i poče se moliti: — Gospode!... Da li vidiš moju bedu?...
! On je pogleda krvavim očima, ali reče pritajeno mirnim glasom: — Idi, bako, donesi mi čibuk sa čiviluka... I starac toga večera rasplete kose i pripali duvan... II DEO: OSVETNIK 1.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Ni vina da natoči! I ubio ga bog koji je i za šta ne posluša, ili je i najmanje u čem uvredi! On skoči. Siromah starac! Veličanstven, pa ipak smešan i žalostan. Drkće kao pitije kad iziđe napolje. Svi se prekrstiše. Ustadoše.
Đeda s bezazlenim dostojanstvom pogleda po svima Siromah, siromah starac! — A njoj niko da polije? Svi potrčaše kovi. — Sad pošto ja kažem. Sad volim i sam polivati. Dede, sine, umivaj se!
Probudi se u samu zoru i iziđe u avliju. Mara mu poli da se umije, i starac, iako oslabio, ipak stalnim korakom prijeđe ulicu i uđe u crkvu. Ali njegova podjela imanja osta.
Ona otvori u srijedi. Namrgodi njene očice, pa poče glasno i monotono, kako sva djeca čitaju: Mače vojsku starac Jug-Bogdane, U Bogdana silna vojska bila... — Stani! — reče vladika. — Ko je to Jug Bogdan?
Kola pođoše još brže. Iz susjedne avlije ispade s malom puškom starac Matija Đenadić koji je, vele, još pod Milošem ratovao. — Upomoć! — viknu Pavao potrčavši njemu. — Šta je?
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
dođe, mora svoju ostaviti, pa nije pravi gospodar; rad bi Persu u svoju kuću dovesti, sa svim imanjem i detetom, ali starac je tvrdoglav; no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da
svoju kuću dovesti, sa svim imanjem i detetom, ali starac je tvrdoglav; no, ipak se nada da će ljubavlju zadobiti, pa mu starac ne može na put stati, te tako će najbolje biti da ona sve Ljubi u ruke preda.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
Jednim širokim i žudnim pogledom on brzo obuhvati Beograd i sve podneblje. Saborna crkva, kao neki prav starac, uzdizala se mračna i dostojanstvena. Celo je nebo bilo uzbuđeno.
Afrika
Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac nije
Njena ramena, ruke i grudi su nešto od najlepšeg što je priroda mogla stvoriti. Vrlo mlada. Drugi starac joj je otac, ali nije on domaćin, već odsutni sin, koji je sam trgovao i sticao. Do podne Mej se ne pojavljuje.
— Ki etr mari ton se'? (Ko je tvoj zet?) — Mon se' mon mali, selui vje ki aziz ala mezon (Moje sestre muž je onaj starac što je sedeo pred kućom).
Oko ponoći se vraćam istim onim putem u kampman, praćen upaljenim lampama koje nose obuveni starac i njegov sin. Radostan sam da sam opet u noći, pod zvezdama, daleko od mirisa i vreline tela; dišem širokim prsima,
je sa strane jedna streja, da je pod tom strejom postelja od bambusa i da na njoj, uvijen do brade i drhteći, leži neki starac. On ima neku belu kapu na glavi, grozničave oči, skeletski lik koji se svršava u belu bradicu.
Iako svetlost nije dovoljna, hteo bih da slikam. Jedan starac, dvoranin, koji zna nekoliko reči francuskih, prevodi mi da je kralj izjavio da „nije zadovoljan“ da njega slikam.
Odmah zatim prilazi mi neki starac i traži deset franaka. — 3ašto? — Da me slikaš! — Ali zašto da ti dam deset franaka, ako te slikam?
Popović, Jovan Sterija - TVRDICA
MIŠIĆ: O, taki ću izići da vidim šupu. JANjA: Sad ćim ja da dođim. (Otide s Petrom.) MIŠIĆ: Čudan starac, kako se on za svaku malenkost zauzima! JUCA Tako me, vidite, po ceo dan čangriza i jede.
No, dosta ovoga, evo vam gospođe mamice. POZORIJE 8. PREĐAŠNjI i JUCA JUCA: Šta mislite, šta je moj starac učinio? KATICA: Žalosna, da nije samo štete? JUCA (Mišiću): Ima li ovaj pasoš svoju važnost?
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Nije propustio nikoga da prvo, kroz naočali, pogleda. Iako je Engelshofenu bilo javljeno o dolasku oberkrigskomisara, starac nije smatrao da treba da ga dočeka, nego mu je poručio da izvoli gore, na treći sprat, kod njega.
Engelshofen je, u međuvremenu, bio pročitao pismo pa ga je bio ispustio iz ruku. Starac ostade presamićen, prebledeo, i kao da je drhtao. Njemu se, u stvari, naređivalo da Temišvar ima da preda Garsuliju.
Ali, vi, tamo, na Dvoru, uvek ste bili velika dupeta.“ Zatim, nagnuvši se nad balustradu paviljona, starac se isprsi i doviknu Isakovičima, koji su stajali oko zastava.
“ A kad se zadovoljstvo razli po vojničkim redovima, ispod paviljona, kao što se žito zatalasa preko bulki, starac razmahnu svojim trorogim šeširom i razdera se nemecki: „Serbi! Tri puta, vivat, za matorog Engelshofena!
Kad ugleda baruna Engelshofena, Garsuli zaneme od čuda i sramote. Starac je, međutim, mirno, pogureno, izišao iz kola i stao da izdaje naređenja da se onih, vezanih, trideset okuju, da ceo puk
Tražiću, koliko sutra, samo smrtne kazne i desetkovanje puka.“ „Tražite!“ odgovori mu starac, blago, tako da je to iznenadilo Krfljanina.
On je čuo kako Engelshofen mrmlja „jer ste“. A šta su, Garsuli je već znao. Engelshofen nije trebao ni da doda. Starac mu je, posle toga, prosto okrenuo leđa.
dosade na licu, i reče mu da je Garsuli otputovao iz Temišvara, a da ne bi bilo lepo da uznemirava Engelshofena. Starac je već imao, zbog njih, dosta neprijatnosti i imaće ih još. Nije pravo da mu i on stvara brige, ponova.
Da vidi posledice svoje mudrosti među Serbima. Uskoro. Starac je tvrdio da su Serbi čudan narod i da ih Garsuli ne zna.
Dok mu je tast, nestrpljiv, iskočio iz kola, Trifun se bio nešto zadržao pred kućom. Starac je bio isprednjačio, ispred zeta.
Pa podaj ga njegovoj majci, kad ga je razbenavila! Neka se s njim nosi! A ti gledaj posla! Valja skoro večerati! Starac je zatim izvadio kesu, pa ga pozva: Odi dedi da ti dam para! I dade mu nekoliko turskih parica.
Često je zatvarao oči, a katkad je bilo očevidno da i ne čuje – kao gluv. On, Pavle, trudio se da sve to mirno otrpi. Starac je, kaže, vikao da on zna da bi oni, Isakoviči, da mogu, ceo Temišvarski Banat u Rosiju preneli, ali da će ih ta šala
Teodosije - ŽITIJA
A starac, uzevši reč, reče mu: — Žudna je ljubav roditeljska, junače, i veza prirode neraskidna, i milo jedinstvo s braćom i za j
A starac se divljaše vreloj ljubavi njegovoj pre ma Bogy i Ognju božastvenom koji je tako rasplamteo dušu njegovu, slušaše njegove reč
okropi zemlju i upućivaše blagorodne i pohvalne reči ka Bogu, govoreći: „Ispunio si želju srca mojega“, tako da se i starac zastide od mnogoga njegovog plača.
Otići ćemo, dakle, i videćemo da li je zaista, kao što reče, učenik oca Makarija. Jer beše starac čuven po delima i svima poznat.
k starcu, videše i božastvenoga mladića gde sedi s njim, i kada su od starca izmolili molitvu i blagoslov, zapovedi im starac da sednu i sve što je sveti starac imao y ćeliji — pustinjsko voće vareno, i sa njim masline i hleba predloživši,
gde sedi s njim, i kada su od starca izmolili molitvu i blagoslov, zapovedi im starac da sednu i sve što je sveti starac imao y ćeliji — pustinjsko voće vareno, i sa njim masline i hleba predloživši, ljubazno ih ugosti, a duše njihove nasiti
A kada ovi videše kako se starac sa ljubavlju za njih brine, srcima svojima umiliše se, pa mišljahu da će ih oganj sa neba pojesti ili da će ih zemlja žive
A starac, čuvši za čudo sa božastvenim mladićem, i omivši svoje prepodobno lice mnogim suzama, govoraše: — Ovaj je mladić, deco
Padnuvši na zemlju moljahu od obojice blagoslov, obećavajući da više neće činiti razbojništva. A kada ih je starac blagoslovio, svaki od njih zagrlivši božastvenog mladića celivaše.
A oni, svirepi, poslušaše starca, postavši veseli i mirni. Starac odmah pogledavši na svetog mladića, i kao s velikim gnevom stade ga grditi, govoreći: — Zar te nije iguman poslao
A kada je došao starac k sebi, mnogim suzama oblivaše željenu svetu glavu ljubljenoga sina, grleći je, ljubeći i na srce pritiskajući.
A stigavši u Lavru u podnožje Svete Gore Atona, i uzišavši na nju srcem, verom i ljubavlju, i starac sagledavši je pokloni se, jer nogama nije mogao uzići, pošto mu od starosti behu iznemogla kolena.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
“, „verujte deco (kaže prota Mateja) da tu nije vojnik ostao koji zapevao nije, a mnogi je starac radosne suze prolivao što je to dočekao.
Ipak se nađe istina vrlo retko, poneki starac koji zna „kralske pesme“, u kojima se opevaju Nemanjići i Kosovo. Nalazio sam ih npr. u selu Topolčanima.
Osim Ničpura sva sela imaju srpska imena. Starac od 110 godina iz Beličice pričao mi je da pamti kada su stariji ljudi u Reci još govorili srpski.
Pevaju i Dojčina i Sekulu „detence“. Samo darovitiji ljudi znaju više, kao jedan starac u Misleševu u Struškom polju, koji je po makedonskom načinu pevao sve pesme kosovskog ciklusa.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Kad bi bilo vrijeme ručku, a to su i čiča i mačak znali po nepogrešivom satu — trbuhu, starac bi samo rekao: — Tošo, hajde da ručamo, jer je podne baš sad prošlo tamo preko onoga brda.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
XX Prošlo je pet godina. Šamika još nije oženjen. Gospodara Sofru jedva čovek može poznati. Poguravljen, osušen starac. Kakva razlika između nekadašnjeg i sadašnjeg gospodara Sofre!
Sad tek vidi da je usamljen. Nema više oca, nema matere. Izvor je već iscrpljen. I već je Pera starac. Nema više stare živahnosti, nema fantazije. Ozbiljno lice, izgleda i on već kao filozof. Dug život, — velika škola.
I dobra gazdarica iz ničega stvori sve. Patnjom poučena, svojim trudom lebac zaslužuje, a Pera, tim postiđen, kao starac radi. Dođe do malog dućanca, životari, i koje god dete dođe u dućan, poučava ga na dobro.
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
Čovek želi da odgonetne hoće li godina biti rodna; devojka, da li će se udati; starac, da li je smrt blizu itd. Nestrpljenje da se što pre otkrije pol deteta u utrobi majke dovelo je do raznovrsnih
(Vuk, br. 1256) — Na dječji trup ne meći čovečiju glavu. (Pavićević, 1937, s. 214) — Djetić je kratkovid, starac dalekovid. (LMS, 1859, knj. 99, br. 73) — Đe si vidio lijepu babu i mirno dijete? (Šaulić, A., ZNŽOJS, 1971, s.
Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE
Možda do jeseni? BOING, BOING Napred je koračao vodič — Stonjanin, spečen starac lisičijih kretnji, za njim mladi čovek, na kraju, posrćući, stjuardesa koja je stalno zaostajala zbog visokih potpetica.
Utegnut tamnim odelom, nalik senci, ulicu prelazi jedan starac. – Gde li se uputio? — pita se Bel Ami. – Briga me! — procedi Pufko. – Šta misliš kuda ide? – Zaveži!
– Briga me! — procedi Pufko. – Šta misliš kuda ide? – Zaveži! Bel Ami s naporom okreće telo u pletenoj stolici. Starac preseca snop svetla i jare izgubivši se načas u blesku izloga. – Traži nešto po džepovima ...
— Odakle ovolike ptice odjednom? – pita se Pufko. A još nije jesen! Starac se pretvara u spomenik sa smeškom izlivenim od bronze.
Te ptice. Starac prosipa zrnevlje žita i one ga hvataju u letu. S druge strane grada doleću nova jata. Jedna sa mirisom kupusnih
To je ukus razmrvljenog stakla i polomljenih ogledala. I njih starac hrani žitom. Sa brda iznad grada doleće treće jato.
Sa brda iznad grada doleće treće jato. Ono miriše na memlu hladovitih dvorišta i na vodu u kojoj ima železa. Njih starac hrani zrnima kukuruza. Vazduh počinje da ključa od ptičijeg lepeta. – Radi seo njegovoj kući...
pokretom krila, po nekom prećutnom ptičijem dogovoru, kreću natrag — svako jato svome pravcu, svaka ptica svome jatu. Starac ne gleda za njima.
ĐAVOLjI KURŠUM – A stari Mitar? — upitah. — Kako je on? – Kako? Đavolje! — reče starac. — Poginuo prošle nedelje... – Od čega? – Od kuršuma — reče starac. – Pa, ko ga ubi? – Švabo, a da ko će!
— upitah. — Kako je on? – Kako? Đavolje! — reče starac. — Poginuo prošle nedelje... – Od čega? – Od kuršuma — reče starac. – Pa, ko ga ubi? – Švabo, a da ko će! Bio je januar 1972.
Tada, pričaju oni što su bili tamo, starac poče da podiže kamenje oko profesorovog tela i da čupa razne travke koje su tamo rasle, jednu po jednu, sa ljubavlju i sa
kažu, sve te travke brao je baš oko mesta na kome je profesor ležao bez svesti, i kad je kuglica bila kao orah, starac rastvori prstima ukočene profesorove vilice i natera ga da proguta trave, pa zatraži cigaru duvana i sede, sve
Matavulj, Simo - USKOK
Pero Purov reče: — Tako ti je, da-ti, svuđ, đe našima ne sudi krst od tri prsta! — Je li? — učini na to starac. — A da ko jado, presuđuje u našu zemlju? — Krst! vaistinu! — potvrdi mladi čovjek. — Sila, vaistinu! — reče knez.
? Kad je još to bilo!? A-nu, sjedite, pa zborite! — Nećemo no ovako — povrnu starac. — Ti znaš da se na večerašnji veče ne dolazi na posjed, no da ima biti druga rabota! Mi smo umolnici!
“ Starac raširi ruke, kao orlušina krila. Starica, oborenijeh očiju, poizdiže prste i zalepeta njima, kao zaplašena jarebica.
“ Pop i brkonja, debljim glasovima a istijem načinom, ponoviše taj drugi stih. Kad mladići preuzeše pjevanje, starac uze podvikivati: i—i—i, pa oboje počeše igrati.
Janko, s malom puškom za remenom, posmatraše igru. U početku nije mogao odoljeti smijehu. Starac Mrgud Šutov, suh, malko pogrbljen, bješe najviši među onijem stasitijem brđanima; bješe okošt, velika grbasta nosa,
Mrgud, razdragan; kucnu Janka po ramenu: — Viđe li ti, mladi gospodine, kako starac skače i urliče, a?... A šta bi rekao, koliko mi je godina?
Poslije mu je i Mali Šćepan pritvrdio... — I knjaz Dolgoruki — dopuni starac. — Da. A onda je Mrgudu već bilo preko dvadeset i pet i šest godina. Dakle, sad lijepo možeš sračunati, koliko mu je?
dakle, neka si stariji od njega najviše dvadeset i pet godina, to bi sad imao oko devedeset. Starac se ljutnu: — Ja tako ne umijem računati.
I obrte se Janku. Ostali zapodješe razgovor među sobom. Starac nastavi: — E, dakle, prvom sam pušku ponio kad je paša Mahmutbegović udarao na Kuče, bješe mi tada oko petnaest
I bez toga bjeh naumio poći gore toga dana. — Lijepo, vaistinu! — prihvati starac. — A mni li on ostati onamo, što li? — Kako ga je god volja, striko!
E fala ti u ime cijelog brastva što tako dočeka ovoga kućića i stradaoca! Janku se zavrtješe suze. Starac nastavi: — A sad ja, kao najstariji po godinama, kao otac što bih vam svijema mogao biti, ja bih rekao da nješto
mu pred oči stari Mrgud Šutov, u kome se oličilo gotovo stotinu godina prošlosti crnogorske, vijek same borbe i patnje! Starac u pričanju nikako ne umijaše prikazati jezgrovito njeku cjelinu, nego sve odlomke, a i te s beskrajnijem uvodima i
Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA
Pade klupče, — zemlja se potrese. Starac kresnu, — more se osuši. Baba kinu, — nebo se provali. To su već obrasci slobodne, radosne nerazumnosti: smisao i
kroz sklopljene trepavice: Ispred njega treperi zlatan i tih jesenji dan, drumom se kotrljaju kola i prolaze ljudi, ali starac ih skoro ne vidi, čuje samo razgovor i škripu kola, i to mu je dosta. Znači, još se živi, radi i putuje po svijetu.
da im se vrati; naivnost se susrela sa okorelim beznađem: Okamenjen i nijem, dečak je ostao sjedeći onako kako ga je starac gurnuo. Nit je smogao snage da skoči i pobjegne, nit je mogao da plače.
Takav je Petar Čobanin: vječiti najmenik, starac bez igde ikoga svog. Navikao od ludi i na dobro i na zlo, on se najzad povukao od njih u svoju stvarnost i svoju
Sve je znao čestiti starac, i sve na svijetu bilo je onako kako je duši dobro. (Priča o velikom čobaninu) Ko zadovolji istinu duše, i dečju
Eh, da mi je čuti šta mu je kazao. - Mi se dogovorili! - svečano objavljuje starac. - Kaže da je zadovoljan. (Ti si konj) Dete veruje u takva čudesa, u sašaptavanja divnih samardžija i pametnih konjića, u
Prima starac utjehu i miri se sa životom, s tugom, sa svojom samoćom. (Mlin potočar) Kakve god nas nevolje gonile, ne smemo zaborav
I poluslepi starac, koji samo naslućuje sunčev sjaj, izriče pohvalu golom toku stvari. Svuda sunce jednako grije starost i svejedno je
Tišina u šumi, kad bezglasno treperi lišće, sjena se nemirno miče u prašini kao da hoće da se otkine i otputuje (Starac s Torbakom) Ono što se zbiva u vlažne i nemirne martovske noći dok napolju kaplju trule strehe i u pomrčini se čuje
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Trlajić; »srebrovlasi mili Obradović«, piše Lukijan Mušicki; »veliki Dositej«, naziva ga Mihailo Vitković; »blaženi starac«, veli Sima Milutinović, a Jovan St. Popović naziva ga »preslavnim«.
Milićević, Vuk - Bespuće
Pili su polako rum koji je Gavre Đaković imao uza se, i rakiju koja se našla u kući, dok je jedan bos starac, pored vatre od sirovih drva koja se dimila i dim grizao za oči, pričao nešto bolešljivim glasom: očevidno se tužio na
Radičević, Branko - PESME
“ — „Zmaj Milutin — ta Boga ti, sine! Kliknu starac, milo mu bejaše, Pa ovako dalje beseđaše: „Ta ja i on kâ braća smo bili, Zajedno smo nekad Turke bili.
“ Đoka skače, materi oko vrata, Ona s njime odlazi na vrata. Iz torbe je utim izvadio Starac gusle pa ih udesio, Udesio, uz nji besedio: „Oj, davori, ti Srbijo tužna, Oj Srbijo, robinjice sužna!
Di su dani dušanovi beli? Di su vaši ognjeviti mači?“ Tako starac u(z) gusle uzdiše, Gusle baca, jer ne može više. A Đoki se to na srce dalo Te je dete govoriti stalo: „Ču li, ču
56. Starac gurnu svoje zlato, A okliznu noga mome, Pa na leđa, pa u blato Pade jadna, a on s njome; Pokri starac zlato svoje,
56. Starac gurnu svoje zlato, A okliznu noga mome, Pa na leđa, pa u blato Pade jadna, a on s njome; Pokri starac zlato svoje, A Srb ozgo na oboje. 57. Stenje starac, stenje cura, „Jao, jao!“, viče mlada.
57. Stenje starac, stenje cura, „Jao, jao!“, viče mlada. Psuje starca, pa ga tura; Ali starac kao klada. Tek kad junak naš ustade,
57. Stenje starac, stenje cura, „Jao, jao!“, viče mlada. Psuje starca, pa ga tura; Ali starac kao klada. Tek kad junak naš ustade, Malko mi se micat stade. 58.
59. Od zemljice moma sinu; I naš starac sa njom tede, Pa je lati za aljinu, A devojka, jao bede, Pade opet, pa na njega... Al' sad dalje da se bega! 60.
“ 71. „Al' muž starac, moje zlato!“ Naglo gospa reč privati, Pa ga glenu umiljato, Za ruku ga belu vati: „Kraj takvoga duge noći, Ko će
Davno starac odrvô se sanku, Raduje se gostu na uranku. Al' već stiže vojvoda Mileta, Već travicom do starca došeta, Živa Boga
„Dô ti dobro, sine nerođeni, Nerođeni kâno i rođeni!“ — Reče starac, pa seda junaka; A dolete ćerčica mu laka. Nuto, pobre, njene puste muke!
Još je druga tu oklizotina, Kako, brate, da je carevina. Kusa starac i kusa Mileta, A služi im ubavica Cveta. Pa je onda 'vako započeo: „Čujde, sine, što bi znati teo: Otkuda si, i ko
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— A znaš ga naviti, veliš? — Znam. — Deder. Starac me usjede na svoj krevet, stavi mi sat u ruke i bez daha se zagleda u moje prste.
Eh, da mi je čuti šta mu je kazao. — Mi se dogovorili! — svečano objavljuje starac. — Kaže da je zadovoljan. — Ta neće valjda ići da zagleda đevojku — kakoće djed.
— Pa baš tvoj Rade, a? E, fala ti, pobratime, na toj časti. — Jest, vjere mi — zaneseno raspreda starac ne primjećujući da se djed uozbiljio. — Iste one čestite Radine oči, dušu mu vidiš u njima.
i tišinu babljeg ljeta, ja se iznenada nečeg prisjetih i bubnuh pred svojim djedom: — Đede, jesam li ja nalik na konja? Starac se zagleda u mene vrlo, vrlo začuđeno, a onda se malčice zamisli, rastuži i konačno mu se negdje ispod brkova ukaza i
— Ma šta tice, šta ...Ti se već napio ko moj veseli Nidžo. — Jok, pobratime tmurno dočeka starac. — Sjećam se kao da je večeras bilo: pomoli se mjesec nad gajem, sto metara nad našom kućom, a mene noge same ponesu k
— Aha, vidiš li? Starac me prima za ruku i sad zajednički savlađujemo posljednju kratku uzbrdicu, a kad stignemo do samog vrha, mjesec iznenada
— Aha, uteče li, je li! — pobjedonosno kliče starac. — Prepao se grabalja, a, lolo jedna. Samardžija me čvrsto prigrli, ne da mi da se rastužim i kaže sokoleći me: —
Dalje se ili ne može ili se ne ide, ako već putnik nije budala i „vantazija“, što bi kazao moj djed, predobri duševni starac čija me ljubav grije i ovdje, na ovoj opasnoj granici gdje se kida sa zemljom i tvrdim svakodnevnim životom. Pa ipak ...
Možeš mu se povjeriti otvoreno i bez zazora, kao najrođenijem. Kad je umrla djedova baba, Milica, potišteni starac duže vremena nalazio je sebi razne poslove sve negdje podalje od kuće, da je ljudima s očiju.
Prima starac utjehu i miri se sa životom, s tugom, sa svojom samoćom. Toga oskudnog i nikakvog proljeća, djedov rođak, „brat Sava“,
Otkud se mlin može naslikati? Sjećam se, kad god bih pošao da spavam zajedno s djedom (da mu grijem leđa!), starac bi se sjetio svoga mlina i raznježeno mi napomenuo: — Sad ćemo nas dvojica da spavamo, a naš će mlinčić da melje, melje,
Došlo vrijeme da se umire, pa to ti je. Lomna koraka starac je otišao u svoj sobičak, u posljednje skrovište još nezauzeto od sablazni, a kad tamo — slikarev tihi mlinčić već sipa
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
— I reč „domaćin“ naglasi. Stojan je pokorno ćutao i nije seo. — Sedi i govori! — Odjednom je planuo starac i skočio sa svog mesta. — Jesi onemio, da Bog dâ!
Da znam, živ li si?! — Šta da ti govorim? — šanu Stojan i, gotov na sve, slegnu ramenima. — Šta, šta???... — ubrzao starac i počeo, sav nakostrešen i gužvajući svoj gunj, da se nadnosi jarosno nad njime. — I još pitaš, pitaš?
— Kazuj... Ubiću te, ubiću te! Bar da te ne gledam takvog!... — Ubi me! Starac odskoči od njega. — Da te ubijem? I hoću, sad, evo! — I poče da se vrti po sobi, kao da nešto traži čime će ga ubiti.
Stojan samo ćuti, pognuo glavu i čeka... — Hoću, evo, sad! — govori starac i odjednom viknu: — Ne, bre, sinko! Nemoj tako, molim te!... Evo ja, ja te molim!
— Evo na. Ubi ti mene... Ti me ubi! — Grcao je starac, a ruke mu, pleća, glava, celo telo drhtalo je. Stojan, na sve gotov, spreman, samo ne na to — njegovu, očevu molbu,
Kostić, Laza - PESME
Pa posle, starče, posle zapovedam, nek dođe bula da je ispovedam!” Reče Varnava, iguman mladi, a starac ode tako da radi.
pope se starac po trošnim stepenma, i opet nasta tišina nema. Tišino moja, čedašce neba, ala si mila, ala si lepa, ispod sastanka
Pustiš li ga mirna, zdrava, njegov narod smrt mu sprema: kamenjem će da g' utuče, buntovnik je, da ga nema!” Htede starac dale kleti, al' u grlu stade kletva: evo s' onaj sluga vraća što ga posla kruna svetla.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Tada mu starac reče: — Ja ću ti kazati đe ćeš sve ovo naći. Hajde onamo đe se ja bacim ovom balotom gvozdenom, onđe ćeš sve tri
Kad to ču ovi mladić, otrča put onoga mjesta đe mu je starac balotu bacio, dok najedanput rekao bi pade nebo na zemlju, zavikaše s hiljadu strana, on se obrne da vidi ko je, kad ne
Sjutradan brat mu ne videći brata da se vrće, pođe i on za njim, srete starca, i starac mu reče kao i prvome. On mu zahvali i trčke otide onamo, kad nasred puta vidi brata okamenjena, te počne plakati i
onamo idem će ona pane, samo mi kaži, hoću li naći sve tri stvari kako sam ti kazala, i hoću li naći braću okamenjenu. Starac joj odgovori: — Hoćeš, — pa u toliko odbaci balotu, a ona poteci onamo što je najbrže mogla.
Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita pošto
Kako dođe, a on reče: — Ja ću toga konja kupiti. Govori, starče, pošto je. — Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju.
Govori, starče, pošto je. — Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca.
Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće.
Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: — Pošto? Kolikogod je starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju.
Kolikogod je starac zacenio, toliko je Turčin odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od
— O, tebe mi i tvoga mi društva, — naruga se starac, skoči na Tarigoru, te ga dobro izlevuša, pa ga strpa poda se, te sjede na njega kao na kakav stočić, i opuca sve sam
— Hoće bome prije nego tebe — veli starac. — Valaj neće! — veli Marko. — Bome hoće! — Bome neće! U toj svađi zgrabi starac rukom za lonac.
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
VUČKO: Igradu kako je kći kneza Lazara pošla za turska cara. Tu sam već bio. E, kad poginu onaj starac, baš sum se smejao. STANIJA: Kako bi se smejao, kad drugi gine? VUČKO: Zašto je lepo.
JAKOV: Osim kad glavom o zid lupi. MARKO: Glavom lupiti — znači u podobnom slučaju predostorožniji bivati. Dok se starac iskašlje, donde je mladić izvršio nameru. Zar bi Napoleon tako silan bio, da nije mlade generale imao?
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
Tresak, vika, gutnjava začuju se tavanom. - Kriješ vunu, pšenicu, mamicu ti četničku! (Smrsi starac ỳ njedra: Nisam četnik - Srbin sam.) - Krvavu ti česnicu, hajde podrum otvaraj!
Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA
ALEKSA: To je davno bilo, godine trideset i pete. JELICA: O, molim vas, on je trideset druge umro. ALEKSA: Starac, ali njegov sin... JELICA: On nije spisatelj. ALEKSA: Jošt kakvi! Znam dobro.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Kome se nada, koga li čeka, ko li to ima s pučine doć`? Nikoga nema da mu se vrati, a starac čeka, prolaze sati, niže se lanac dug; nada se mačku, slavnome lovcu, ribaru smjelom i moreplovcu, bješe mu vjeran
I Starac i mačak, o, pusta tugo, u tvrdoj kuli živjeli dugo, kretali u lov u noći svježe, u zaliv tihi spuštali mreže, brodi
Dok vrijeme zimi pospano teče i staroj kuli prilazi veče noseći sivi veo, kraj male peći, vrele i budne, starac je priče pričao čudne, a naš je mačak preo. Pričo je starim potmulim basom o dobroj ribi sa ljudskim glasom.
Uzalud zovu daljine drage, starini tužnom nestalo snage, sve mu je manje riba. Zaplaka starac za noćnih sati: „Mladosti moja, vrati se, vrati!
“ Čudi se starac dugačke brade: „Otkuda riba za mene znade?“ „Ribica dobra na moru južnom, našla je kapu s porukom tužnom i na njoj
“ . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . Od toga dana, za Mačkom drugom, plakao starac dugo i dugo ... Pa ipak, nada trajno se gaji: iz kule stare svjetiljka se sjaji, dok tama svuda vlada.
„Ne diraj, vraže! — starina kaže — Vidi, budale! Ta meni, starcu, nije do šale.“ Ne sluša Ćira što starac priča, već viče, preti: „Daj kožuh čiča! Ja sam činovnik staroga lika, sakupljam porez od prolaznika.
„Tu li si! — čiča zaigra brkom. — Sad ćeš čuti pošto je luk!“ — povika starac, pa štapom —puk! Pričali posle, uz tihu kišu: — Istuklo tele starinu Trišu, vruću mu, bogme, skuvao čorbu i još
„Ni ovo — kaže — uzalud nije, valja za puta, gore se Medved Veliki krije, a to je zverka ljuta.“ Uzeo starac novčarku crnu, bez para deda nikad nije, jer možda usput u krčmu svrnu kod grupe zvezda — Vodolije.
Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE
— Dobro veče. — Dobro veče. Prestaju da rade jedan trenutak. Dižu glave sa veza. Jedan starac, između nekoliko sasvim starih žena, posmatra svoj povređeni palac na nozi. — Dobro veče. — Dobro veče, gospodine.
Muž i žena odlaze po nove džakove. Tada se kroz jezersku travu pojavljuje druga barka, crvena. Starac i jedan mladi čovek otvorenoga pogleda veslaju stojeći. Njegov sin!
— Oni ne vole da idu pošto je tramontana. Dajte im pezetu za vino. — Našli ste nešto za Ostrvo, — kaže starac kad se približio. Njegov sin skida kapu i gleda me smešeći se. On gleda naročito u jezero iza mene, tj.
Redovi igraju prema igri plamena. Dolazi jedan puni, zadovoljni starac: — Nemamo dobre svetlosti, ali markiza je obećala. Inače sve je tako dobro u ovoj haza de huespedes.
Bili su srećni da mogu najzad da utvrde za koga sam pitao. — Je l̓ onaj starac? — Mislim da jeste, ali je suviše daleko da bih bio siguran. Da li još lovi ribu? — Slabo.
večeras ili bolje sutra. — Kako ne! Obradovaće se. — Kad hoćete možemo vas odvesti. — Šta to kažete? — upita starac, zbunjeno što je prekinut. — Gospodin hoće da vidi Pipa, tata. — Pipa? E pa hajdemo odmah — sigurno da još nije legao.
Dobru noć! — Dobru noć, gospodine. Žene uđoše i onda cela ulica bi savršeno pusta. Tek na kraju, jedan starac pozdravlja iz mraka neke kapije: — Dobru noć, gospodine! — Dobru noć. Izgleda mi šumno na vodi?
— Prijatan put onda, gospodine. — Hvala, stari prijatelju. I uputih se lagano niz obalu. Iza sebe čujem kako starac zatvara kapiju. Sve što je bilo ljudsko na jezeru, spavalo je. III U blizini sam mola. Osvrćem se lagano.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
A stari babajko nadgleda i pazi, Obilazi burad, gde se grožđe gazi, Pa veseo starac usred ove trke, Zadovoljno suče raščešljane brke; Pa skupio decu i grožđe im daje, A pesme se hore — i vesele traje, A
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, Ali čelo uzvišeno božanstvena mudrost krasi. Za ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo”.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
zdravlje i za pravdu i ko će kad da se rodi i da l su dovoljno južni oni koji su sišli preko Karpata i da l se starac opet ženi da li se žene stari Sloveni rodićemo se opet slični bilju manje sužni o blago nama i teško meni!
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
— Pa gde ćete sa njim? — zapita neko bolećivim glasom. — A šta ga znam... umre sad na putu! — odgovori starac, kao da je hteo reći: ovde, onde, svejedno... ima ih mnogo... videćete. Pokraj mrtvog vojnika sedeli su ranjenici.
Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. — Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne.
Za to vreme priđe nam jedan starac, obrastao u bradu i poguren, kao da je uklet. — Pomaže bog! — i starac se zaustavi da predahne. — Otkud ti, stari, ovde? — zapita ga podnarednik Trailo. — Lutam tako ne bi li poginuo.
— A ima li Boga? — Sigurno da ima... — E, lepo... Sinovi i unuci odoše mi na vojnu, da vas Bog poživi! — i starac se dohvati za kapu. — Švaba mi opljačka kuću i sve odnese... A vi, hristijani, dođoste i pogaziste mi ovu njivu...
Pričaju tako da je jedan starac putovao petnaest dana, noseći živu kokoš. Hranio je uz put, čuvao kao najveće blago, da bi pripremio gozbu sinu.
— Kad treba da se pije, on se busa u grudi i veli: „Ništa od vas, ostareli ste pre vremena“, a sad, on je starac, a mi mladići. Iz šupe iziđe ađutant i reče da vodnici samo uđu kod komandanta.
Pogledah u sestru. Naslonila se na kola i podbočila glavu. Bila je bleda. Doneše nam stolice. Čujem gde neki starac govori vojnicima: „Ko će to naći! Mnogo ih je izginulo. Ovde su bile borbe, sve je razriveno.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
I kad kakav svenuo starac pogleda u ove čudne oči, razvuče mu se brk u stranu i on začuđeno mahne glavom i u sebi prošapće: »Časni je ubio!«...
Uđe jedan sed starac, pogrbljen, bezub, zamagljenih očiju, uvede jednog vižljastog zaplašenog dečka, koji zveraše po sobi kao divljače.
— Pomaže vi Bog! pozdravi se starac, skinuvši kapu i naslonivši se obema rukama na dugačak štap, koji mu dopiraše do same brade.
On je to zapeo da prosveti naše selo, te nam natovario na vrat dva učitelja. Starac se uzvrpolji, uzdahnu duboko, kao da mu otkidaju parčeta živa tela, pa kroz plač prošuška: — Ovo mi je unuče jedina
Stojan je nešto zapita ili saopšti, a ona bunovno diže glavu i gleda ga čudno, neobično. Starac se strese od toga pogleda i izmiče se žurno ispred nje...
— Dobro, ja ću te upisati... Ha, čekaj, reče on, pa otvori vrata i viknu Stojana. Kad se starac pomoli iz škole, on mu naredi da donese mastilo i hartiju, pa se vrati unutra.
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Osvrne se i vide jednog starca bele brade. Starac je mahao glavom i dobrodušno se smejao. — Ko si ti? — upita ga Agaton — i zašto se smeješ?
— Ko si ti? — upita ga Agaton — i zašto se smeješ? — Ko sam ja, to ti neću kazati odgovori starac — a smejem se zato što ti se krčag razbio i što se ti zbog toga ljutiš.
— Poznajem ja tebe, Agatone, odavno — nastavi starac i uozbilji se. — Dok si bio u svetu, ljutio si se zbog ljudi pa si pobegao od njih u pustinju, a sad se, eto, i u pustinji
Naljutićeš se i na miša koji će doći da ti progrize torbicu u kojoj držiš hleb... Nego čuj sinko — nastavi starac — ja ću ti kazati jednu priču pa je dobro upamti i razmišljaj o njoj.
Zaoravaj, kaže, dublje zemlju ako hoćeš da ti bude čista i da ti plemenite biljke ne uguše štir i korovina.“ Starac završi govor, a kad Agaton htede još nešto da ga zapita, njega nestade.
Agaton se vrati u ćeliju, sede i stade da razmišnja o tom što mu je govorio starac. „Istinu je govorio on“ — mišljaše Agaton. — „Ja sam taj čovek što je imao njivu i rđavo je radio.
Nego, da se ja vratim u svet pa da dublje orem njivu, kao što mi kaza starac.“ I Agaton ostavi pustinju i vrati se u svoje mesto. Ali to sada beše sasvim drugi čovek.
oko starčeve glave pa mu čas uleti u uvo, čas u oko, ili ga pecne u obraz, u vrat, čas pokuša da mu uđe u nos. Starac se branio obema rukama, pljeskao se po obrazu, po vratu, ljutio se i psovao.
Tako je govorio starac. — Ne greši, starče! — reče mu jedan tanak, tih glasić koji se jedva čuo. Te je reči zucnula mušica.
— Ne greši, starče! — reče mu jedan tanak, tih glasić koji se jedva čuo. Te je reči zucnula mušica. Starac, iznenađen, naperio uvo, napregao sluh i, u večernjoj tišini, kad su već i ptice ućutale, on mogaše da razabere šta mu
“ Starac je nedahnimice i sa zebnjom u srcu slušao šta mu pripoveda mušica. Na kraju, priznao je, drage volje, da i mušice mogu
Jedno je samo starac molio mušicu: da njemu ne ulazi u Nos. Mušica mu obeća to i ode od njega. PRIČA O ĐAVOLU Isterao u proleće seljak
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
” Starac je ovu rečenicu pročitao više od deset puta, i onda ostavi hartije na stranu, diže glavu, zažmiri malo i poče napamet:
Ova se procedura ponavljala nekoliko puta, i uspeh sve gori. Starac očajno uzdahnu, odgurnu ljutito hartije i glava mu klonu na grudi.
Njen se koren u narodu upotrebljava i kao lek...” Starac diže glavu. Kad dete izgovori celu lekciju, zapita ga: — Nauči tvoje? — Naučih. — Da si živ i zdrav, sinko!
ošinu trn po levom oku, te je privila vlažnu krpu; jedno dete udarila vrljika preko nožice, pa ramlje i jauče; jedan starac se sapleo na ostrugu, pao i uganuo nogu, previli su mu tucan crni luk, a on junački trpi bol i ide dale odvažno za
Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte.
Javi se za reč jedan bled, iznemogao starac, smežurana lica i bele kose i brade kao sneg. Noge mu klecaju od starosti, leđa povijena, a ruke drhte.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Nastade nema tišina međ' mlađim svetom. Samo se čuje neki bezubi starac ili baka, kako klopara jezikom, međ' retkim krnjacima. Pa i stariji se malko ućutaše...
Ispitivanje ide »kao po loju«. Đaci raspoloženi, pa samo pljušte odgovori. I Pera se oslobodio, i samo čeka da ga starac pogleda i mrdne glavom. Uze da razgleda još jedared svoju Vizantiju, naročito da ponovi godine događaja.
A Vizantija... Justinijan... šta to bi?... A san?... — E, đav'la! Šta se misliš, sinko? poče starac da ga oporavlja. Znaš: Karlo... no?... koji?...
Daj da probam«... — Henrik, sinko, Henrik II... no? — poče starac. — Ispričaj nam zašto je on vodio borbu s Tomom Beketom — reče profesor i namršti se. »Da padnem... sad je vreme...
Neću!... Dakle: pao!... ja pao!«... Profesor pogleda Čiču. — Dosta! — reče starac i prozva drugoga. Peri se zamrači pred očima.
Sva se soba sija, kao da je upaljeno hiljadu električnih sijalica... Na sredini sobe stoji visok suhonjav starac u belu ruhu, sa belom dugom do pojasa bradom. — Šta želiš, sine ?
— Šta želiš, sine ? — reče mi starac — zaslužio si mnogo; daću ti štogod zatražiš. Ne znam zašto, ali tog trenutka pade mi na pamet ona priča o jednom
da svi Srbi postanu iskreni I pošteni... kao ona čudotvorna sviralica... znate. — Znam, reče starac pa izvadi ispod toge jednu dugačku pravu trubu od medi. — Iziđi na breg, pa zasviraj na sve četiri strane.
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
I taman kad je hteo da pođe, pred noge mu se tutnu Lopta, žuta ko kora na mrkvi... Starac, ne razmišljajući, žestoko šutnu I puče plavi prozor na crkvi. Istrča crkvenjak: „Bog te ubio!
I 32 od onda. — Dedino čelo se dubi: Sto dvanaest!? — Što je mnogo, mnogo je! I briše starac tablicu do poslednjeg retka, Pa počinje da sabira opet iz početka.
Na primer, jedan od drugog krali su ribice bele Koje su neprestano pecali, na udicu, otprve; (jedan je starac ukrao od suseda dve pčele). S trpeza, posle ručka, potkradali su mrve.
Koji li je sat u ovoj noćnoj memli? Starac drema, pogrbljen iza plota, S obema nogama na stvrdnutoj zemlji, A s dušom daleko, daleko izvan života.
Drale su se — cela ih je pijaca čula! A starac je ćutao kao mula, Polažući pravo na tri udove Kao na sopstvenu glavu i udove!
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
brada vije do pojasa; ruke stare, u njih mač i koplje, krvave mu ruke i oružje; koracima broji tursko trupje, skače starac kako hitro momče. Bože dragi, da ga san ne vara tê ovako starac uzletio?
Bože dragi, da ga san ne vara tê ovako starac uzletio? Sreća se je stara probudila: u Karuče, na kraju Crmnice, od petnaest hiljadah Turakah ne puštiše živa
KOLO Novi Grade, sjediš nakraj mora, i valove brojiš niz pučinu kako starac, na kamen sjedeći, što nabraje svoje brojanice. Divna sanka što si onda snio!
IGUMAN STEFAN Sad mi dajte jednu čašu vina, ma dobroga, i čašu od oke, da nazdravim starac badnjacima. DAJU MU ČAŠU VINA; ON NAZDRAVI BADNjACIMA I POPI JE.
Ne primi mi, Bože, za grehotu, ovako sam starac naučio. (daju mu đaci gusle) IGUMAN STEFAN (poje) Nema dana bez očnoga vida niti prave slave bez Božića!
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
On, sin, kao u inat, nikako nije hteo da mu ide po volji. A ko zna zašto? — mislio je starac. Da li što već, onako star, nije više mogao ići po trgovini, te, valjda, ne donoseći i ne zarađujući više, nema onaj
Nisu mogle zamisliti da bi on mogao, ili što bi i učinio, da je to nešto ružno i nevaljalo. A starac, više ljubomoran, a i videći kako sin, zbog tih njinih ulagivanja oko njega, biva sve više nežan nego što | treba, jednako
Istina, to nikada nije kazao, čak, kada bi se ovaj i razboleo, starac nije hteo da siđe da ga vidi, ali ipak da i na njega, kao na ostale, sluge i čivčije, digne ruku — to nije mogao.
i begovima da se druži, s njima da pije, pa čak i u njihove hareme da odlazi i sa njihovim devojkama i bulama da ašikuje, starac se počeo obezumljivati: — Ako mu je do toga — besneo je — zna i za to hadži Trifun. I on je nekada bio mlad.
Piju one čoveka! I zato objašnjavao je starac i on sam, sin mu, takav je, bled, suv i tanak; više žensko no muško. I zato on ne može ni da ga gleda, niti će ga
— Ču li za onoga? Ona, ma da je čula za to, ipak bi se činila nevešta — Šta? — Kako šta? planuo bi starac i već bi počeo izuvati cipele kojima će je gađati — kako | ništa nisi čula? Gde si? Živiš li? Kako ništa?
I večito u toj kao svađi, grdnji i neslaganju sa sinom, tako starac i umro. Čak, kao u inat njima, a najviše svojoj ženi, kada se razboleo, nije hteo da kaže, da se potuži, već jednako
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Konte Pjero, pošto prošaputa nešto sa svojima, otisnu se od njih, te se primače k ivici bedema. Koliko se starac izmorio (a možda i prepanuo), ne moga progovoriti, no čekaše, jadnik, da mu se dah povrne.
Sunce (i ono, gle!) povirje iza brda, te mlaznu svojim zracima kontu u oči. Starac kihnu jednom, drugom i trećom; zatijem nakašlja se toliko puta, pa najzad: „Čujte vi dolje, pod bedemom! Zapov...
A zatijem plijenilo bi ti pogled njegovo lijepo lice na kome odsijevaše junaštvo i dobrota. Starac (po sjedinama, a ni po čem drugom) trenu očima, pa opet viknu kao i poprijed: „A ha! doma naši, doma!
Staračka glava, obrubljena dugom, bijelom bradom, pomoli se na prozoru. Starac nasloni glavu na dlan i ostade tako. Mjesec okupljajući svoje zrake mlaznu s njima po zidu, a kad dopriješe do starca,
Tek tada trgnu se, pa zatvorivši lagano stakla, nestade ga s prozora. U ćeliji bješe mračno. Starac se sagnuo, dohvatio glavnju sa ognjišta pa propirio te zapalio voštanicu.
“ Zatijem priđe k vratima što bjehu u duvaru, te hrbatom od srednjega prsta zakuca na njima. „Ivo!“ zovnu starac. „Čujem Gospodaru!“ ozva se krupni neki glas iz obližnje sobe.
„Zima je, Vladiko sveti!“ reče đakon klečeći jednako i pošto je plamen raspirio. „A, da, nije leto!“ primjeti starac nasmijavši se.
Praćen glasovima zvonâ, duhovnicima u odorama, dvadesetinom glavara i svojijem perjanicima, starac Vladika izađe iz crkve.
U taj mah uđoše u dvoranu tri čovjeka i jedna žena. Najprvi iđaše starac neki, debeo, obrivanijeh brkova; za njim pop latinski, noseći pod pazuhom gomilu knjiga; za ovijem momče neko, suhonjavo,
Taj je starac poznat bio zbog svoje velike gluposti; on nosaše sjekiru u ruci. Djeca mu pripovijede sve. On im kaza da je taj lovac
I još dvojica tako se potužiše. „Bole vas jednako svu četvoricu, jer ste se jednako i utrudili!“ primjeti njeki starac i pogleda serdara.
Pejo, pa onaj starac, počeše i oni da pričaju sve o zlim vremenima i slabim ljetinama u Katunskoj nahiji. E, bi rekao ti se ljudi sastali
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
345 ŽETELAČKA IGRA 346 OVAKO SE BIBER SIJE... 347 PAUN I KOLO 348 KOŠNICE 350 ĐEL-ĐEVOJKO... 352 DJEVOJČICA I STARAC 354 II MASKE 356 A) VERSKE (OBREDNE) 357 B) POKLADNE 359 III GLUMA 360 A) SVATOVSKA 361 B) VERTEPSKA 365 V)
kazivanog monološkog i dijaloškog oblika ili stihovane, pevane pesmice prati mimika i gestikulacija (Devojčica i starac) ili čitav scenski prikaz kakve radnje („Ovako se biber seje“, „Paun i kolo“, „Žetelačka igra“, „Rascveta se žuti
Sva voda namah krvavo provre od izginulih nečastivih. U tome iskoči iz jezera jedan starac, pa zavapi k nebu: — Hej, Bukumire, krvav nož među vas pao! U tome ga i nestane.
7. Vrabac pipac Ja posijah bob. Navadi se vrabac Pipac u bobac. Ja odoh starcu, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni starac reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusio mleka.
Navadi se vrabac Pipac u bobac. Ja odoh starcu, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni starac reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusio mleka.
Ja odoh kravi, Da mi hrana mleka da, Da ja mleka starcu dam, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Krava meni reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusila sena.
Ja odoh plastu, Da mi plast sena da, Da ja sena kravi dam, Da mi krava mleka da, Da ja mleka starcu dam, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni plast reče: — Evo ima tri godine dana Kako mene podgrizaju miši.
mače plastu dam, Da mi plast sena da, Da ja sena kravi dam, Da mi krava mleka da, Da ja mleka starcu dam, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni mačka reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusila sala.
mače plastu dam, Da mi plast sena da, Da ja sena kravi dam, Da mi krava mleka da, Da ja mleka starcu dam, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni brav reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusio žira.
mače plastu dam, Da mi plast sena da, Da ja sena kravi dam, Da mi krava mleka da, Da ja mleka starcu dam, Da mi starac štap da, Da isteram vrapca Pipca iz bobca. Meni ’rast reče: — Evo ima tri godine dana Kako nisam okusio kiše.
Ja mače plastu dadoh, Plast meni sena dade, Ja sena kravi dadoh, Krava meni mleka dade, Ja mleka starcu dadoh, Starac meni štap dade, Te isterah vrapca Pipca iz bobca. 8.
(Noć i dan) 242 — Sitnije od đinđuve, a teže od tovara? (Iskra) 243 — Starac i baka najstariji i najmlađi su ka svijetu; starac je bijel i radin, a baka crna i lijena?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
bile dobre i lijepe; nego otide nekakom starcu, da ga pita: ili je bolje uzeti đevojku, ili udovicu, ili puštenicu; a starac mu kaže: „Sinko! ja ti na to ne umijem ništa kazati, nego idi premudrome (t.j.
Kad dođe starcu, i vičući na njega i srdeći se kaže mu sve kako je prošao s premudrijem; onda mu starac reče: „E moj sinko! nije to premudri ništa onako rekao: ako uzmeš đevojku, ti znaš, t.j.
117. Spolja telo, a unutra košulja. 118. Sprijed šilo, straga vilo, ozdol artija, ozgor mantija. 119. Starac sjedi pod voćkom, pokrio se obojkom, založio brabonjkom. 120. Sto orlova jedno jaje snese. 121.
” Kad dođu blizu vašara dete se pretvori u konja što ga nigde nema. Starac povede konja po vašaru, a sav se vašar sleže oko njega, pa se svi stadoše zgledati, jer niko ne sme ni da zapita po što
Kako dođe a on reče: „Ja ću toga konja kupiti. Govori starče po što je.” Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju.
Govori starče po što je.” Što je god starac zaiskao, Turčin mu odmah izvadi gotove novce bez reči. Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca.
Starac kad primi novce, skine s konja ular, pa njime o zemlju. U taj mah nestane i konja i kupca. Starac došavši kući s novcima, zateče i sina kod kuće.
Ali eto ti majstora, opet se stvorio Turčin kao i pre, pa pita starca: „Po što?” Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčii odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju.
” Koliko je god starac zacenio, toliko je Turčii odmah platio, a starac kad primi novce, udari ključevima o zemlju. U taj čas nestane i trgovine i kupca, nego od trgovine stvori se golub, a od
I tako mu prokletniku pomože krivda. 17. OČINA ZAKLETVA. Bio jedan starac pa imao tri sina i jednu kćer. Kad dođe vreme da starac umre, on dozove svoja sva tri sina pa ih zakune da sestru dadu
17. OČINA ZAKLETVA. Bio jedan starac pa imao tri sina i jednu kćer. Kad dođe vreme da starac umre, on dozove svoja sva tri sina pa ih zakune da sestru dadu prvome ko dođe da je prosi, makar ko bio.
Kad po smrti očinoj prođe neko vreme, dođe jedan starac na dvokolicama te zaprosi devojku. Dva starija brata ne htednu mu je odmah dati, gde je star i siromah, ali najmlađi
Sveti Sava - SABRANA DELA
A ovaj blagoverni i hristoljubivi gospodin, prečasni starac, podvizavaše se kako bi se u dan strašnoga suda u neki broj pribrojao sa onima koji su ugodili Bogu, i kako bi dobio
“ A on, blaženi starac, premudrim rečima posavetova ih kao otac da prestanu sa ridanjem i suzama; a Božijom voljom izabra blagorodnog i
(Mt. 19, 21) Sve ovo blaženi ovaj starac ispunivši, provede u manastiru ovom našem dve godine, i umnoži stado Hristovo monaškog čina.
U sedmi dan meseca februara poče nešto malo oslabljivati časna starost njegova. I tu odmah blaženi starac, gospodin Simeon, mene — nedostojnog i umanjenog u svemu, pozva, sa tihošću poče mi svete, i časne i slatke reči
Govoraše im: „Provedite kod mene dok telo moje, svetim i časnim vašim pesmama opevavši, ne pogrebete!“ A blaženi starac od sedmog dana pa sve do pokoja svog ne okusi hleba ni vode, samo se svakog dana pričešćivaše svetim i prečasnim
A ja sa jednim jerejem, koga ostavih sa sobom, provedoh kod njega svu tu noć. A ponoć kada bi, utiša se blaženi starac, i više mi nije govorio.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Mešter starac Dobra, tako se je zvao moj prvi učitelj, zadovoljan mojim mirnim u školi sedenjem, mojim čestim predavanjem lekcija, mojim
| POČETAK GREČESKE KNjIGE Na[h]ođaše se u to doba u Čakovu neki starac Dima, Grk. Nikad doveka jutrenja, večernja i sve što se god u crkvi posluje ne bi moglo bez njega biti; mlogo bi puta
Spavajući sanjalo mi se ne samo kao da grčki savršeno čitam i tanje i lepše nego starac Dima izgovaram, nego jošte kao da sam i u grčke [h]aljine i široke dimlije obučen; probudivši se, tolmačio sam moj san
Ovo je grčka reč i ko [h]oće uprav da je izgovori, valja da rekne „kalogeros“, a to će reći - dobar starac; a monah, iliti uprav monahos, znači - sam iliti samac.
želeći i ištući. Ja te ne pitam je li on monah, ni je li on dobri starac, nego je li dostojan poštenim čovekom nazivati se? Pamtiš li jošte šta si odsudio lekaru i terziji?
Eto ti odnekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena.
” Govori mu starac: „Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati”, i To mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se na pokaže
” „Ha“, odgovara starac, „nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati.” A kad mu kaza kakva je to voda bila, i pročaja.
” Neka sad zadrži smej ko može! A prolog: nasred crkve božje, reče starac to, i učini ono, i sotvori blud. [H]oćemo li se, braćo, zaboga, jedanput osvestiti?
stvar taka, da jedva je čovek na ispovedi kaže; a naš prolog, kao da se s nečim ponosi, kaže nasred crkve šta je njegov starac učinio. Kakav mu je to starac, sram ga bio!
Kakav mu je to starac, sram ga bio! Ja opet prosim mojega ljubeznoga čitatelja da mi prosti što ove nepristojne vešti naznačujem.
On je vesma trudoljubiv bio, crkvu čisteći, sveće i sve što je u crkvi, nameštajući tako da njegov starac vesma je s njim zadovoljan bio.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
S desne bješe starac sijede brade do pasa, a na glavi mu njekaka kapa kao golema pečurka. S lijeve čačurak njeki, suh, ispijen, a na kukastu
U pismu se moli da ga starac premjesti u koji drugi manastir, jer da je radiji „svući se“, no se povratiti u V., pošto je kuća sjenovita („mnogo
Bakonja je čuo da je taj starac, na glasu „glagoljaš“. Tek u polak ručka Bakonja smotri u trpezariji ono što ga je najviše moglo začuditi.
Zar da se ne prilegne poslin blagovanja?“ I svi ostali fratri to pomisliše, ali se starac u tren predomisli, te reče, zijehajući: — Onaj... na kraj kraja fra-Bare ima pravo, jer je primlogo svitine, pa...
Ćosić, Dobrica - KORENI
da je to lasta, i prvi put je bila lasta, pijuknula je razljućeno i žalosno, a u velikom ogledalu s lukom sedeo je neki starac koji je naglo oronuo i obema rukama jedva držao bradu.
— i mi svi. Ne slušaš samo ti Aćima. Svi ćemo da izginemo za njega. A on je moj vršnjak! — starac baci ibrik i on se meko uri u sneg. Baci šubaru na njega i nastavi da psuje. — Tole, zasviraj radikalku!
Dugo se gledaju bez reči, oni sa strahom od vojske, a on sa strahom zbog njihovog straha. Onda gologlav starac, Aćimov vršnjak, viknu: — Da iznesemo kasu! Ona je veća od pečata. Neka vide šta ima Prerovo.
Vlast je državna teža od planine. Na što nagazi — to nestaje. Ali sad ja jašem nju, našu kasu i našu vlast. — Starac se penje, pada, seljaci viču, smeju se, i podižu ga na kasu. Starac se uspravi i učvrsti, prkosan, važan, kao spomenik.
Ali sad ja jašem nju, našu kasu i našu vlast. — Starac se penje, pada, seljaci viču, smeju se, i podižu ga na kasu. Starac se uspravi i učvrsti, prkosan, važan, kao spomenik. — Ide vojska! — maše selak trčeći prema njima.
Kolona se njiše i zanosi, a jahači tromo odskakuju u sedlima. — Pijani su! — viče starac sa kase. Zapanjen, kao radostan. — i konji su pijani! Ja ću ih dočekati i govoriti, a Vi samo potvrđujte moje reči.
— Ja sam Steva Čađević, predsednik opštine prerovske. I radikal! A ko si ti? — Ovo je kasa! Ovo je vlast! — viče starac stojeći na kasi. Oficir se okreće i komanduje: — Vod u strelce! Puške na gotovs!
Ljudi, gde mi je štap? — zvera Aćim oko sebe. Narednik ga opsova i udari kundakom u rebra. Nikola klimnu glavom. Starac, zgrčen iza kase, podiže se i otrča niz put.
Svima bi vreo katran u grlo trebalo sipati. Nikola dugo reži i sluša. Možda se ona vratila? Starac se brzo diže i pođe u sobu, Mijatu. Otvori vrata i stade. U sobi je mrak, gust odjeke gusala.
Pod njegovim mekim korakom sitno zvoni rosa, zvoni zlato, on je najbogatiji siromah između tri reke, on je najmlađi starac u ovoj kaljogaži s jednom jedinom livadom, ON ima najlepši glas u ovoj jutarnjoj kuknjavi ptica, on je zločinac, ubica,
Ja što grebah ovaj letopis jesam Nikola, prvi rudar Srbijice, starac s gorolomničkim glasom i žitelj bez groba. Prezime svoje jedino ja znam. Rođen sam 9. januara 1811. godine.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
— grmnu Poglavica Donjega sveta, najstariji, najdeblji crni đavo. — Gle, kakva junačina, a beži! — Nasmeja se starac, sve mu se stomak tresao. Đavolak sav pretrnu, a Poglavica ga potapša po obrazu, pa reče: — Evo ti čičak!
A kada se zaista vratila, starac i sam poverova da je dečak čudotvorac, pa reče: — Hvala ti, Zlatousti! Rekao je to samo jednom, ali se naziv
— nagovarali su starca. — Ovo ti nije ni za strašilo! — Znam da nije! — odgovarao je starac. — Ali u nekom drugom ne bi me poznali moj pas i mačka, pa ni seljaci, ako naiđu! — Prodaj ga, pa pođi u svet.
Mnogo je drugih gradova... — Šta će mi drugi gradovi? Dovoljno je meni moje dvorište, moj đeram i moj orah! — starac smešeći se, obuhvati pogledom klasalo pole i raskošnu krošnju oraha na kojoj su se zvezde i ptice zaustavljale, i u
— Šta bih više? Tu, pod tim orahom, odmarali su se još njegovi pradedovi. Trebalo je da i unuci pod njim sede. Starac uzdahnu. Preli ga tuga kao ledena voda. »Ko će sedeti kad ja umrem?« mislio je. Nema dece na salašu.
»Pričinilo mi se, znači?« —pomisli starac i htede da samog sebe utera u san, ali san nikako da dođe. U zidu, kraj peći, cijukao je miš.
— Ko je još zrake lovio? Osmehnu se starac i zagleda kroz prozor. Kao blistavi, srebrni oblak plovila je u noći krošnja oraha, a ispod nje titrale senke.
Čitavo dvorište odjekivalo je od njihovih zvonkih glasova, treperilo, blistalo. — Baš koješta! — starac se uhvati za uho. — Sad si već decu u orasima počeo da priviđaš, ludo matora! Te večeri leže u krevet pun pitanja.
Mesečina je kao srebrna vodica treperila po sobi. Jedino je između zida i peći bilo malo tamnije. Starac se pridiže. Nešto je svetlucalo iz mraka. Ubrzo odande dopre neki lagani zvuk. Ah, to je mačka prela!
Starac se pridiže. Nešto je svetlucalo iz mraka. Ubrzo odande dopre neki lagani zvuk. Ah, to je mačka prela! Starac se okrete ka dvorištu, ali u prvi mah ne spazi ništa.
Sat otkuca osam, pa pola devet. Kao da ga povuče zvuk zvona, starac se skotrlja u san. Ni sam ne zna koliko je spavao, šta je sanjao...
Evo ti vode! Neko majušno, svetlo biće stajalo mu je kraj jastuka i nudilo čašu vode držeći je obema rukama. Od čuda starac zaneme, pridiže se i iz ruku mališana uze čašu. U njoj je, zaista, bila voda.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Sećao se da je starac, desnom rukom, učinio po kret koje je možda bio poziv a možda i pozdrav; svakako nije bio pretnja.
Na to je Dobrača, zgranut onim što čini, potegao kuburu i pucao u tu ruku. Nije pogodio samo ruku. Starac, je čak, i padao sa dostojanstvom a Dobrača mu je, razume se, pritrčao.
Dočekale su ga one iste, spokojne, oči i ono isto, spokojno, lice. — Moraš li to, sinko? upitao je starac sa malim osmehom ili se to Dobrači pričinilo, i umro.
Bili su zajedno i 1. septembra te godine kada je starac Dositej, svojom besedom, otvorio Veliku školu tamo, na padini prema Dunavu.
veka, pred njegovu smrt, nastala je, u selu Grku, gde je živeo, ova priča: govorilo se kako Filip Višnjić, slepi guclar, starac, jednom godišnje, u avgustu, kad se zvezde otvaraju, sam istera svoja kola i konje u noć, pod nebesku pustinju, i onda
To je, znao je, bila najveća od počasti koju su Srblji mogli da smisle za njega, slavnog starca. A on je, taj starac, zbunjen od sopstvenog uzbuđenja, dosta klecavo koračao preko kalemegdanskih ledina, sve opakijih od avgustovskog sunca.
U Rodofinikinovom raskošnom domu, jeromonah Dositej, taj omanji, punačak starac sa bezazlenim licem ali iskusan sa ljudima, brzo je uvideo da ovaj predah neće dugo trajati jer nemiri odasvud prete.
Govorilo se samo o razlikama u Dositejevom raspoloženju. Kad je pošao u Bukurešt, tvrdilo se, starac je bio sav vedar; kad se vraćao, bio je sav smračen.
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
Ta pomoć nije bila samo princip etike, već i preka potreba, jer iz kola se izvuče, stenjući, gojazan osamdesetogodišnji starac, obučen u debeo zimski kaput od najskupljeg krzna.
Sedoh. On metnu ruku na moje rame. „Ja sam istrošeni i oronuli starac. U neprestanom traženju i razmišljanju o jednom te istom predmetu, izgubio sam sve sposobnosti za uživanja ovog sveta.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Stari telegrafista, prvi je hugista u Srbiji, sav smežuran starac od osamdeset godina, žive mošti u nekoj crvenoj bluzi revolucionara. On bolno ječi u krevetu do peći.
— Jest, jadni starac bi svisnuo od mojih reči, zacelo. Ali ja ga razumem. On živi usamljen, zaostao, potpuno sam, posle svih svojih davno
ti ne bi ni govorio da nisi ljubomoran. Ja te poznajem dobro, ćutalico. I onaj Milosav bolničar, i otadžbina, i ovaj starac hugista, svi su ti nešto krivi, jer si ljubomoran. — Ti govoriš koješta.
“ Uz Mitra do samoga prozora zauzeo je mesto starac jedan izmučenoga lika. Pati on od sipnje, te se žali na rđavo vreme.
“ „Jeste, tako je“, kaže Mitar, „sasvim je kako vi kažete“ — i pita ga kako je sa apetitom. „Jedem“, veli starac, „ali vrlo samo kuvano, najčini mi bolje kad jedem kuvano.“ „A šta je vaše zanimanje?“ pita ga opet Mitar.
Otkako mu je poginuo sin, ne izađe nikad među ljude, a mudar je i pošten starac. I obraćajući se njemu upita ga: — A bi li nam stari pripovedao svoju nesreću, posle koje, tako zatvoren, čamiš u
Je li video gospodin ono groblje pored puta gde su kiparisi... Hm... I starac se strese pa nastavi: — Pokaži, Alija, kad onuda prođete.
Dolaze mi ljudi i pričaju da je vojska srpskoga cara dobra, plemenita. Novi car, da ga Alah poživi, umiriće nam krv. Starac je još govorio, dok sam se ja i nehotice sećao visokih i dostojanstvenih kiparisa u groblju, kraj puta, gde smo noćili,
I dok je okupirana palanka, šćućurena uz breg, spavala plašljivim i nervoznim, toliko puta, izneveravanim, snom nade, starac je vrlo lagano, pritvarajući podmazanu kapiju, osluškivao noć.
Zadrhta zemlja. Trenutno, potmula, duboka, u samoj utrobi Zemlje tutnjava... Naježeno telo se strese, pa ukoči. I starac oseti neku čudnu vezu ove zemlje i svoga tela; vezu naših koji dolaze i naših što ih čekaju... „Kako je dobra zemlja.
„Kako je dobra zemlja.“ I izbezumljen i zanesen starac podiže glavu pa onde gde je slušao čvrsto pritisnu srce, pa usne, pa klonu...
Mi začusmo samo kad im starac sa svoga boka nešto odgovori, pa osetismo da smo ostali sasvim sami u svojim zatvorenim kolima, čiji se prozori odmah
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
doba: tu ljepota prati svoju žrtvu od koljevke do groba: od lijepa djeteta biva lijep mladić, pa lijep čovjek, pa lijep starac, pa najzad — lijep mrtvac.
Odlagali su mu ispunjenje te želje od danas do sutra, misleći da će starac zaboraviti. Ali ne! Svakog je jutra izlazio nanovo sa svojim zahtjevom. Najzad se nadovezao mene.
— Ali za koga testament, kad nikoga svoga nemaš? — nastojao sam da ga razuvjerim. No starac je ostajao pri svome, tvrdoglav kao dijete. — Ne mari! Hoću da pišem testament! Pa neka se poslije moje smrti pošalje.
” Pomislih od čega li živi, čime li je ispunjen ovaj starac pored mene? Čime se intimno hrani? Ispunja li ga još ono isto što ga je ispunjalo prije dvadeset, trideset godina?
Nasmijao se. Starac je bio vidno polaskan. Ipak, nije htio da s tim bude završena partija. — Eto, tako dakle stoji stvar s mojim bogom i
Sa klatna zaljuljanog iznad naših glava otkinu se, kao preko volje, najprije jedan otkucaj, pa za njim drugi, i treći. Starac se skruši.
je jedan od temeljnih zakona ljudske psihe, i ko to nije shvatio, nije shvatio ama baš ništa o čovjeku!... Starac je šutio. Tuckao je neko vrijeme kapicama cipela.
Bio sam se u govoru zagrijao vlastitim riječima. Starac me motrio sa začuđenim osmijehom, ljubopitno izvijenih obrva. Bio je prestao lupkati kapicom o kapicu cipele.
tako splećem i rasplećem, pa splećem nove — sve napamet, dakako, u zraku: vi znate, oduvijek sam bio lijen na pisanju. Starac promrsi samo: — Hm!
Nas će zaorati nova brazda, na proljeće. A dotle — „živjeti se mora”! Starac je mučao i gledao u zemlju. Opet je počeo lupkati kapicom o kapicu. Pa zaključi: — Dobro je i to.
Taj „posao u Grčkoj” bilo je sviranje u jednoj lučkoj noćnoj kafanici u Pireju. Ustadoh. Ustade i starac. — Hoćeš li na majčin grob?
— Da, molio bih vas. Starac me isprati do vrata i otključa ih. — ... Otiđi i na onaj drugi grob. — Hoću, oče. — Kad ćeš opet amo svratiti?
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Kažem ti, more, šta je bilo. Našlo dete curu prema sebi, prigrlilo je kô snaša kudelju, pa prede li prede... A ja starac, kukavac, zagreboh niz potok da se ne mučim dalje, pa kad mi prva pljoska pade ruku, ne ostavih je, dok beše kapi u njoj.
Stanka im priđe i htede da oslobodi oca, ali se starac ljutito ritnu i obrecnu: — Dalje od mene, kučko, ne pogani me! Ja viđu da sam te izgubio u nevrat, kâ da te nikad imao
Ja viđu da sam te izgubio u nevrat, kâ da te nikad imao nisam. Đurica, opazivši da se starac stišava, pusti ga, pa priđe Stanci i uze je za ruku. — Ova devojka sad nema kud, kad si je ti oterao.
XIII Đurica se požuri, te nađe Vuja i dade mu izvešće o poslednjem događaju. Starac se namršti i planu gnevom, ali se u rečima uzdrža da ne izazove mladića, jer je pojmio njegovo duševno stanje.
Janko ga pažljivo razgleda, držeći jednu ruku sakrivenu za leđima. — Čiji si ti, more? — zapita ga starac. — Zar me ne poznaješ, gazda Janko?
Hodi ovamo — reče starac i propusti ga na vrata. Đurica se zbuni, došavši u nepriliku: naučio je iz detinjstva kad uđe u kuću da nazove Boga i
— Pa tako: ti sad po malo hajdukuješ? — reče starac, posmatrajući ga ozbiljno i radoznalo. — Tss... šta ću — promuca Đurica, i još više se zbuni od ovog otvorenog n
Raspitivaše za kaluđera kod svake mehane redom, i kod poslednje, pred manastirom, kazaše im da je starac malo pre izmakao.
Zamalo stiže i Pantovac sa Simeonom. Vrata na ulasku u dvorište behu zatvorena, te starac stade da lupa, dok jedva razbudi uspavana poslušnika.
— Ne boji se ničega; ali moramo sad dobro paziti da nam ne umakne u ćeliju. Posle nam ne pomože ništa. Ali starac, vidi se, nije pomišljao na begstvo, jer čim uđe u dvorište, pre nego što sjaha s konja, posla đaka da mu donese ključ od
Kad planuše nekoliko sveća i hram se osvetli, hajduci priđoše k stolu na sredini hrama, gde stajaše starac pod epitrahiljem i prevrtaše žurno neku veliku knjigu. — Dajte mladence!
— Nek vi je srećno! — viknu starac i stade žurno skidati epitrahilj, pa se onda okrete Đurici. — Kad si sam potražio Boga, onda ga bar nemoj odsada
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Vojislav Đurić ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA Sadržaj BEKSTVO OD SMRTI 2 SOLDAT I SMRT 8 BESMRTNI STARAC 11 NEMUŠTI JEZIK 15 ČUDOTVORNI PRSTEN 19 ZLATNA JABUKA I DEVET PAUNICA 28 ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI 38 AŽDAJA I
I DEVET PAUNICA 28 ČARDAK NI NA NEBU NI NA ZEMLjI 38 AŽDAJA I CAREV SIN 40 ALA 46 ZMIJA MLADOŽENjA 49 BAŠ-ČELIK 54 STARAC PREVARIO DIVOVE 70 OČEV TRS 73 TRI JEGULjE 82 ZLATORUNI OVAN 85 CAREV ZET I KRILATA BABA 90 CAREV SIN I OŠTAR
— kaže mu Petar. Starac mu odgovori: — Bog ti dobro dao, sinko! A otkud ti ovamo dođe! Petar mu reče: — Bežim od pomora, jer tamo kod nas
— Bežim od pomora, jer tamo kod nas na zapadu strašno umire svet, i gde pomor pređe, nijedna živa duša ne ostane. Starac mu na to odgovori: — To je istina, ali kuda si ti naumio da pobegneš kada će pomor po celom svetu preći?
Kad, je Petar čuo šta starac veli, on mu onda reče: — Valjda će me sam bog uputiti u zemlju gde neće biti pomora. Starac mu onda kaže: — Jeste,
Kad, je Petar čuo šta starac veli, on mu onda reče: — Valjda će me sam bog uputiti u zemlju gde neće biti pomora. Starac mu onda kaže: — Jeste, ima i takova zemlja, samo tamo ne može niko otići.
Petar sad zapita starca: — Pa gde je ta zemlja? Starac mu odgovori: — Ta je zemlja tamo na istoku, i u toj zemlji živi samo jedna devojka, i ona ima dvanaest džinova što joj
Kad to bog čuje, pusti ga u raj, i tako se soldat dokopa raja na silnu ruku. BESMRTNI STARAC Tako je bio jedan starac i imao pet sinova.
Kad to bog čuje, pusti ga u raj, i tako se soldat dokopa raja na silnu ruku. BESMRTNI STARAC Tako je bio jedan starac i imao pet sinova.
BESMRTNI STARAC Tako je bio jedan starac i imao pet sinova. Kad je jedanput bila gladna godina, a starac nije imao nigdje ništa, molio se bogu da mu djecu sačuva i da im dade hrane; ali to bog ne htjede čuti, nego mu pomru
Kad to starac vidi, digne se pa otide po svijetu. Idući tako, namjeri se na jednoga gospodina (a to je bio vrag). Ovaj ga pita šta
Idući tako, namjeri se na jednoga gospodina (a to je bio vrag). Ovaj ga pita šta traži, a starac mu reče da bi služio kad bi imao gdje. Vrag mu reče: — A hoćeš li kod mene služiti, pa ćy ti dati šta budeš tražio?
Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka
i 1866. godine. Jedan starac bio je u bitci kod Asperna u kojoj je Austrija potukla Napoleona. Imao je jedno visoko carsko odlikovanje za hrabrost i
Zamislio sam se nad ovim savetom i indirektnim upozorenjem. Palacki je bio nežan starac, glatko izbrijan, i izgledao mi je kao čovek koji sve zna što su ljudi bilo kada saznali i da je radi toga velikog
Tamo sam našao jedan mali hotel koji je držao neki Nemac iz Frizlenda. Bio je to neprijatan starac koji je uživao u svom donjonemačkom dijalektu koji ja nisam razumevao.
U prvi mah mi se učinilo kao da je taj starac sišao sa one velike slike. Pogledah gore i videh da se na slici i dalje nalazi čovek za koga sam mislio da je sišao sa
Tada sam video da je ovaj starac pored mene, besumnje, original koji se nalazio na slici. Mladić koji je izdavao knjige i koji je umeo pisati obema
Mladić koji je izdavao knjige i koji je umeo pisati obema rukama, kasnije mi je kazao da je taj starac Piter Kuper, osnivač škole ”Kuper unije” i da je on jedan od tih slavnih ljudi naslikanih na onoj slici.
Topili su se od Miline i starica i starac. I po njenoj želji sve to sam morao opet prepričavati njenim prijateljima Slovencima.
Može da putuje odavde do Beča za manje od sekunde, - rekao sam i pažljivo posmatrao njihovu reakciju. Starac je izgledao neodlučan; nije znao da li da se uvredi što mu pričam takve priče, ili da nastavi sa ispitivanjem.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
—I sutra je lijepo vreme, dok sunce krvavo zalazi, — primeti neki starac. Svi pogledaše na zapad. Oveseliše se što će i sutra biti zarade.
Mlađi sin potjera konje, pa s ocem odjuri iz grada. Starac, srdit, odmah se ne sjeti da je Spasoje zaostao, a poslije, kad su kola odmakla, pomisli: „Požuriće priječicom, pa će
Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE
S puta, kujo poturička!.. Viđi, da ti kažem!.. I đavolski već pribrano, starac se raširi usred gomile i sa krvavim osmehom na licu kao svako ko se odlučio da umre, seknu levom rukom jednu ledenicu,
Stegoh srce i rekoh kavazu da pusti molioca. Na pragu se brzo ukaza n uđe unutra veoma visok, suhonjav i koščat starac, kome je odavno prešla preko glave sedamde– seta.
Poznadoh da je Moravac iz gilanske okoline. Starac po običaju pomače malo kapu s čela u znak da je skinuo, pa se smerno i duboko pokloni: — Pomozi Bog, gospodine!
I ja se setih i zadivih. Čudni starac ne pita samo za moje zdravlje. Široko i daleko ide njegovo pitanje. Pita on jesmo li još živi svi što smo pod Turcima, je
Na temenu ostao samo jedan srebrnasti pramen, prkosno uzdignut uvis, kao da svedočaše da ovaj starac ima i volju i krepost jednoga Vukašina Mrnjavčevića, iako je sad bedni rajetin u kraju gde reči kaurin gospodar daje
iako je sad bedni rajetin u kraju gde reči kaurin gospodar daje težu pogrdu, nego što su ranije davali parijama. Starac uze kavu. Ali posudinu ne prihvati za dršku, nego je obavi svojim dugačkim snažnim prstima, ne mareći što je vrela.
da vrisnem, kad za obližnjim stolom čuh kako moji drugovi Skakaljević i Zafirović, sakriveni gotovo, prigušeno jecaju. Starac, spazivši sve to, uspravi se u stolici, a preko lica mu prođe tih, ali krepak osmejak.
Obnova suđenja njegovom sinu najpre. Podmićivanje, moljenje Turaka, zauzimanje svih oko uticajnih ljudi. Pomenusmo novac. Starac kao gromovnik planu: — Neću ja odavde pare!... Ovde treba svi da donesemo, a ne da uzimamo...
Nije nas baš mnogo koštalo. Potresen, Milan Rakić nikako ne dopusti da starac plati. Ali pristade da pođemo svi u krčmu kod Stojana Bojkovića, gde nas čiča, Mojsil široke ruke počasti.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Stručak plave ljubičice Već se puno rascvetao; Miris mu je sve na svetu, — Ma ga niko i ne znao. Uzabra ga starac sedi Pa ga mrtvoj ćerci dao: „Oživi mi, jedinice, — Ma ja raja ne gledao!
jaoj, Mrgud ima oca živa — Pa kad stigli glasi do starca kukavna, Te na svetao obraz pade senka tavna: Zaplaka se starac prvi put svog veka, Lati s’ dževerdara, jedina mu leka: „Rođeni mi sinak čisto ime ote — Pa na što mi život pod
Navrši se trides’t leta i još na to tri, Sprema starac mrežu svoju opet će na lov, A starica ćuti, prede pred krovinjarom.
Baci starac mrežu svoju, — ništ’ ne ulovi; Baci mrežu po drugi put, — jadan je to lov Neka morska travurina, to je bilo sve.
“ Starac ribi pokloni se: „Ribo-gospođo, Ne dade mi baka mira, prosti dosadu! Eto vidiš, njojzi treba novo korito, — Ono staro
“ Pokunji se stari ribar, opet moru hajd’; A po moru gibali se deblji talasi. Zove ribu; riba dođe; starac govori: „Evo mene po nevolji opet ka tebi: Poslala me moja stara baba-Anuška, Ona neće da ostane više seljanka; Za
“ Zlatna riba našeg starca ne ukorava, Već srdačno otpušta ga: „Idi, biće sve!“ Čudeći se povrati se starac starici; Nalazi je u palati, tremu stubovnom, Na njojzi je svetlo ruho, ruho boljarsko Sa pervazom skupocenim, krznom
Na njojzi je biser, zlato, drago kamenje, Pred njom kleče i uzdišu mnogi robovi, A ona ih grdi, psuje, pa i čupa ih. Starac gledi iz daleka pa se pokloni: „Pomozi Vam Bog nebeski, gospo boljarko! Sad se valjda želje vaše već umirile.
Ode starac sinjem moru, moru debelom, Nad morem se naturila magla, oblaci, Al’ još more nije burno, samo sprema se. Pomolila rib
Pomolila riba glavu i pre poziva: „Gde si, starče? Reci šta je, da s’ ne dangubi.“ Starac veli: „Eto šta je, — muka, nevolja: Mojoj babi nije dosta slave boljarske, Ona b’ htela carsku krunu, — eto, to ti je.
— Nek’ joj bude! Viće carica. A ti idi pa je vidi kako caruje.“ Ode starac. Nađe babu. Baba carica. Ona sedi za trpezom, — pir, blagovanje, A velmuže i boljari stoje oko nje Pa joj toče staro
Usudi se starac reći svojoj Anušci: „Klanjam ti se, svetla kruno, naša carice: Sad si jednom i ti srećna, sad već imaš sve!
Krakov, Stanislav - KRILA
Poneko je od njih još sačuvao šlem na glavi, i devojčice su gledale u njima muškost i istoriju. Mršavi starac, Turčin, kome je generalski automobil odsekao nogu, skakutao je po travi i radovao se zbog primljene kesice s a zlatom.
Petrović, Rastko - AFRIKA
Od igrača je najzanimljiviji neki starac, koji nad mladićem što mu je par u igri vrti mač kao da će ga poseći. Obojica pevaju za to vreme: „Ranije belac nije
Njena ramena, ruke i grudi su nešto od najlepšeg što je priroda mogla stvoriti. Vrlo mlada. Drugi starac joj je otac, ali nije on domaćin, već odsutni sin, koji je sam trgovao i sticao. Do podne Mej se ne pojavljuje.
— Ki etr mari ton se'? (Ko je tvoj zet?) — Mon se' mon mali, selui vje ki aziz ala mezon (Moje sestre muž je onaj starac što je sedeo pred kućom).
Oko ponoći se vraćam istim onim putem u kampman, praćen upaljenim lampama koje nose obuveni starac i njegov sin. Radostan sam da sam opet u noći, pod zvezdama, daleko od mirisa i vreline tela; dišem širokim prsima,
je sa strane jedna streja, da je pod tom strejom postelja od bambusa i da na njoj, uvijen do brade i drhteći, leži neki starac. On ima neku belu kapu na glavi, grozničave oči, skeletski lik koji se svršava u belu bradicu.
Iako svetlost nije dovoljna, hteo bih da slikam. Jedan starac, dvoranin, koji zna nekoliko reči francuskih, prevodi mi da je kralj izjavio da „nije zadovoljan“ da njega slikam.
Odmah zatim prilazi mi neki starac i traži deset franaka. — 3ašto? — Da me slikaš! — Ali zašto da ti dam deset franaka, ako te slikam?
Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ
(Glasno.) Nevolja, babo!... ’Ma kakva je? Jer ako misliš do paše doć, ja mu moram sve po redu javiti... Da te nije starac napustio?... DRUGI TURČIN: Ili si se, ovako stara, u drugoga nekog zagledala?... Možda u konšiju?
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
E, e, e, — starac klimnu glavom očajno — ja si eto iznes'o staru glavu, da se tepam, ljuti nesretnik, po tuđ vijalet. Kukavni deda
Izgledalo je kao da će ovaj samorani, nemoćni starac skoro pomeriti pameću, toliko je bilo njegovo očajanje. Odvedem ga u mehanu i jedva ga nagnam da se malo založi
Bled kao krpa, sa poluotvorenim usnama i sa nekim bolnim užasom na licu. Ovaj nakresan starac i ovo prestravljeno dete! Obojici kao da nije bilo mesto ovde.
Divni, daleki Kavkaz. Pa otkud on ovde, ko njega amo dogna? Žalosna je to i duga istorija. Nekad je ovaj starac, kao mlado momče, mirno živovao u svome čerkeskom aulu (selu), uživao je u divljoj gorštačkoj poeziji, u lovu i oružju,
Rusi su napadali, Čerkezi su branili svoju domovinu. Ovaj se starac tada borio za tako isto svetu stvar, za kakvu se ti boriš sada: za svoje ognjište i svoju slobodu. On se borio junački.
1 Avgusta 1876.« Ove proklamacije prvo su se pojavile kod Hrvatovićeve vojske. Preneo ih je, vele, jedan starac seljak otud preko granice. Izjutra je izgledalo kao da nam ovaj dan (15 avgust) proći bez borbe.
to novo čiča Danilovo »ministarstvo pomirljivosti i dobre volje« dođe prvi put u skupštinu. Starac Danilo neko je vreme kuražno i trpeljivo podnosio kišu interpelacija i sve bombe koje cy iz skupštine sipale protiv
sve bombe koje cy iz skupštine sipale protiv njegovoga ministarstva »pomirljivosti i dobre volje«, pa se onda najedanput starac nakostreši i razagna skupštinu. Ako se ne varam baš 13 marta skupština bi raspuštena.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
KAD U GORNjOKARLOVAČKU BOLOVAONICU DOSPEDOH POBEĐEN I OSTAVLjEN OD SVEGA SVETA 214 JELENI DIJAKOVIĆ ZA NOVU GODINU 216 STARAC 217 STEFAN STEFANOVIĆ 218 ODA NA RAT 219 JEVTIMIJE JOVANOVIĆ 223 PJESN PRI PODNESENIJU ZLATNOGA PERSTENA 224 VLADISLAV
1829. Sava Mrkalj STARAC Sva mi tužnom krepost ode, Star sam, slab sam, o nezgode! Jedva lozna kap i šala Bi sad mene razigrala.
) Vidno sam — kaže starac Peko — Sve gospodu, i staru i mladu, Gdi zajedno za astalom sede, I po danu i u zimnoj noći, Rekao bih da nemaju
Nit’ može svetlog ugledati danka Jer joj s njom rano mila umre majka! Zasluga deli po pravdi nagradu: Čim’ onaj starac dobi dane svoje? Bič ima samo nad krivicom vladu: Zar moj da strada sin za grehe moje?
1922. M. Crnjanski.” Crnjanski nije preštampao čitavu pesmu: svakako ne slučajno, on je izostavio baš stihove 37—44 (Az starac smireni...
i naglašeno lirski, i baš kao da tu Vidaković piše slovo nadgrobnoje sebi samome, dok u romanu međutim stihove govori starac Teofan. Do sada niko, pa ni Pavle Popović koji je Vidakovića podrobno izučavao, nije osporavao izvornost ovoj pesmi.
napomenu povodom njegove pesme Starac) pisao tako da bi se mogla pevati kao ova Vidakovićeva. Pesma je odista praštampana u Zabavnoj pesmarici Jer. O.
Nedić; Vuk je to zabeležio u svome Rječniku već 1818. god STARAC (str. 165). Pesma je štampana u Serpskom narodnom listu od 23. decembra 1837, č. 52, str.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Njega prognati! Hej, druže stari! Ti si na presto njega dognao — A on je tebe starca... prognao... (Starac odlazi.) VUKSAN: Ja rekoh, Al’ ko s Latini lomi pogaču Il’ će poludet il’... ...budi bog s nama...
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
diže i pođe dijete — nije mu moglo biti više od dvanaest godina — držeći čvrsto u promrzlim rukama leskovu motčicu. Starac je stupao pognuto, vukući teško nogu za nogom.
Ruštri se okorjeli snijeg, i žalobitno cvileći ugiba se pod nogama. — Baš niko ništa, Vujo! — trže se starac i obrnu se djetetu. Mali je šutio i umorno, iznemoglo koračao za kravom.
— Baš niko ni da se našali s cijenom, a evo nas i noć u čaršiji stiže! — trže se opet starac iz misli, a u riječima mu, očima i licu drhtaše nešto bolno i očajno.
lepirice ukrštaju se u letu, lome se jedna o drugu i šušte u tananom i mekom šumu povrh njihovih glava, a njih troje, starac naprijed, krava za njim, za kravom Vujo, promiču čaršijom lagano i ujednačeno, stopu za stopom.
Krava stade nešto zazirati i zastajkivati. — Ideš li, rode? — okrenu se starac i jače povuče privuzu. — Idem, idem — teško mali rastavi vilice. — Je li ti studeno?
Tu motčicu baci, čoče, iz ruke, pa ruke metni u njedra... Evo ti ove moje 'aljine, pa se dobro umotaj — reče starac, skide haljinu, i ostade skoro upola go. — A ti, striče? — Meni, dijete, ne treba ništa.
— 'Ajde, rode, 'ajde... O strašne noći i mećave — đe će mi ovo ubogo siroče moje glavu izgubiti! — šaptao je starac i probijao se svom snagom kroz mećavu.
— Moremo li, Vujo? — viknuo bi starac poslije odmaranja, stežući čvršće privuzu u rukama. — Moremo, moremo! — odgovarao je Vujo, a u glasu mu je sad drhtao
Bojić, Milutin - PESME
je sunce stvaranja i nada, A duboka ponoć grobnice rasklapa, Prošlih dana kraj nas teče maskarada, Gde Um, trošni starac, Sumnjom se poštapa. Sva ta prošlost svoj je odigrala tanac: Vratiti se neće.
Ivić, Pavle (sa grupom autora) - Kratka istorija srpske književnosti
Savinom delu Žitiju gospodina Simeona (1208) Simeon - Nemanja shvaćen je kao mudar vladar, plemenit otac, blažen starac, a njegova svetost je samo nagoveštena.
Jakšić, Đura - PESME
Uvele su grudi moje, Tvoja ljubav — vatra živa — Pa se bojim, starac sedi, Od plamena i goriva. 1875. KARAULA NA VUČJOJ POLjANI Nasred kule karaule, Oko vatre na ognjištu Stražari
Nastasijević, Momčilo - PESME
XII Nisko i niže, Boga dnom, naličje gde izvrne se u lik. Starog modrokrvi naruči starac vina i devojku. O, trikrat suva bi listala grana, trikrat bi oko trulog panja namotalo leta, koliko vinu i njoj.
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
Mladen, nadajući se svemu tome, ne iznenadi se kad starac poče da mu priča, i to ponizno, u najvećoj tajnosti, kako se ovih dana javio taj i taj, iz neke čak gornje maale.
Ali se iznenadi kad starac reče kako, pored njega i matere, i ona, Jovanka, devojka, ga moli. Ispočetka nije pristajala, izgovarala se da
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Upor. Vuk, Posl., 162: »Baba starca zvala uz vrbopuc, a starac joj se odazvao uz vinober«). GAVEZ Wallwurz (ѕyrnphytum offіcіnale).
Jedan starac iz Smoljana (Bosna) ovako opisuje ispovedanje i pričešćivanje l.: »Sušim uoči Uskrsa, skinem kapu, metanišem kod lijeske
Ćipiko, Ivo - Pauci
Uljegavši u bilježničku pisarnicu, Petar kaže pisaru rašta su došli, starac potraži stolicu, a žene prisloniše se uza zid. — Dobro je, učiniću kako želite! — veli pisar uozbiljivši se.
—prekide ćutanje stari. —Jok !... Gdje je to? — prevrnu Petar. —Za sva tri dijela dajem ovoliko. Starac pogleda u Petrovu sestru. — Što ti uradiš, djede! — izreče ona, jednako u dvoumici. — Malo je!
— opazi pisar... — Dakle, pogodili ste se, a? —Čekaj! A prostite na kojoj ste, — presječe starac i zavika: — Neka dade svakome po dvadeset i pet talijera ravno... Neka smo jednaci! — Nek bude kako hoćeš!
—Pusti ti njih... Kad oni varaju, varaću i ja ... —Tako je! I opet se diže starac otac Dionisije i veli: — Mi smo zaboravili u našem veselju da ispijemo čašu u zdravlje — znate koga?
—Dobro je! — upada u riječ gazda Jovo. —Poznato nam je — proslijedi starac — kako se naš narod borio proti nekrstu, vjeran vjeri svojih otaca...
Sve goni jedan drugoga; uočljivo ispred njih nestaje neobrađene zemlje. —Dosta je! — zaviče neki starac i ostavi motiku. —Napijmo se! — doda blaže, brišući znoj sa izrovana lica. — Na zdili uvik je prvi stari Ante!
— pecnu starca navdar. — Bi sam nikad i zadnji, a prvi na radnji. Bilo, pa prošlo, — odgovori mirno starac. I težaci po ledini prihvatiše se jela što bijaše preostalo od podneva. — Gledaj!
— mumlja još stari Ante. —Jadan nima zub'! — pecnu ga Cirilo. —Čekaj, čekaj, doć' će i tvoja ura! — odgovori mirno starac. — Da radimo! A vidite što pijemo, — i nakrene bukaricom— sama brsata! Octa, brate, i boba, pa deri!
A njima u varoši hoće se mužika, lampioni, policijoti — i sve plaća mali puk... — I ljutit, gunđajući, otišao bi starac k moru. Da se nikomu ne moli, Mrse se zadovoljavaše „ bocatom” vodom, što izviraše blizu njegove spilje iz oveće rupe.
Najednom počeše koso padati krupne kaplje. S kapljicama osu i sugradica. „Sačuvaj, bože!” zavapi jedan starac i začu se njegov drhtavi glas: „Sveta Marijo! Moli za nas!” Sve što se strpalo pod taj krović odazva se uplašeno.
Šum je prilazio naglo i sve bliže, dok ne osu gust grad. Čeljad zamrije, starac prestade da moli. U kućici sve zadržalo dah, a vani bije led, komadi dolijeću do samih njihovih nogu.
Uz okrečene, već zaprljane zidove stajahu tu uporedo jedna do druge tri postelje. Na jednoj povećoj ležao je nemoćni starac. Kapci bijahu otvoreni, da svjetlost dopre unutra; stakala ionako ne bijaše.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Krijem od njih istinu. Pribojavam se Prohorove zlobe. Kazaće: uplašio se starac smrti, suviše mu je stalo do života. Prohor Kad su njih dvojica, Dorotej i Dimitrije, ušli na manastirsku kapiju bio
Kada je žega malo popustila, uzjahao je magare i odmileo prema Kuli. Pratio sam ga pogledom sve vreme. Starac se jedva držao na samaru i meni se činilo da će mu svakog trenutka udovi popustiti i da će se skotrljati niz strminu.
Jelena Ne znam zašto mi se činilo da bi taj kaluđer−vidar morao biti visok suv starac duge bele brade, povijenog nosa i prodornog pogleda.
Čovek je u takvoj noći morao ispoljiti radost. No ono što se tu događalo bilo je preterivanje bez mere i konca. Starac i grbo su kliktali kao kakve uspaljene ženetine. Ne znam šta im je bilo toliko smešno.
Iguman misli da samo on zna. Prostodušni starac. On je od onih ljudi koji misle da sav ostali svet ne vidi ništa kad oni zažmure.
Kamen sa lišajima. Uginule stenice. Dimitrije Mlađi umiru — Makarije se drži. Uhvatio se starac bezubim desnima za onu lelujavu tanušnu nit i ne umire.
udove, kožu, drhtavicu, govor, jasnoću i povezanost, jačinu glasa, dakle sve što bi ukazivalo na odgovor: dokle li će starac, je li pri putu, hoće li uopšte.
Gledao sam sve to iz pristranka kao nezainteresovani svedok i uživao. Voleo sam da gledam kako to starac radi, volim borce i ljude naopake koji će iz inata sve učiniti, pa mi je bilo prijatno da posmatram sav ovaj tihi rat
Sukobio sam se sa igumanom. Kad sam mu rekao da gospodar Lauš naređuje da ih smesta preselim na Kulu, starac se pridigao na laktove, pogledao me svojim tvrdim očima i odgovorio da je njemu i njegovim monasima gospodar sam Bog, da
Hoće li nju oterati a Dadari (Dandari) otfikariti muda? Hoće li makar biti muško? Da li je lud taj izlapeli starac, kakve su ga ojle spopale, zar da ostavi tog ždrepca i mirno da ode? Zar da se uzdrži da ne napoji žednu zemlju?
Kad je došao red na njega da odgovori, starac se zakašljao. Činilo mi se da matori lisac s tim naprasnim kašljem hoće da načini malo prostora za sebe kako bi ostao na
U redu, rekao sam, čim se pojavio starac na vratima, znao sam kako će sve ispasti. Nisam mogao da gledam kako se prenemaže.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Gle! Ja jedva idem, izdala me snaga, A i kako neće, I ruke su moje malaksale davno Drži ovo cveće!“ Rastužen i zbunjen starac stenjući raširi ruke, I bokor proletnjeg cveća pažljivo poče da ređa; A kad je svršio posô, on reče spokojno tada: „No,
“ Ljeljo se pope, a Borej se diže, I tako s njime pred bogove stiže I nebo grmnu od smeha i jeke, Kad stupi umorni starac, ukrašen čitavom bašto Zelene kukureke... 1885. LADA Studena zima je prošla.
Visoko mu bledo čelo, pomršene guste vlasi, Ali čelo uzvišeno božanstvena: mudrost krasi. 3a ruku ga starac uze, poljubi mu čelo bledo, A kroz suze prošaputa: „Primamo te, milo čedo.“ (VEKOVI SU PROHUJALI...
A mesečina obasjala bleda, Te sedi starac ogroman izgleda. 14. On mi je pričô: da je, vrlo davno, Živeo Sâli, paša od Zvornika; Nesrećnu raju mučio je
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Skrhan nesrećom svoje otadžbine, dobri starac je plakao pri našem rastanku, a i ja sam sa suzama u očima ostavio svoje utočište.
Njegovo bilo otkucava svoje poslednje udarce, a telo mu se ohladilo i ukočilo. No, po Fehnerovoj tezi, morao je taj starac na umoru biti nekada mlad i čio.
je čovek u raznim, sve starijim dobima svoga života; na poslednjoj na desno, kao iznemogao osamdesetogodišnji starac. Tu ga čeka smrt sa svojom kosom. I slika toka života sunaca izrađena je po istoj shemi.
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
„Kosta Zemljotres piljari”. „Kosta Zemljotres postao vegeterijanac. “ Mali oronuo starac koji je počeo slabo da čuje i još slabije da vidi, srodio se s biljkama na neki ososbit način.
Počeo je mirise biljaka da prima kao neki govor. Kad momak rano izjutra seče i vadi povrće za pijacu, starac uzima snopiće, čisti ih od zemlje, miriše ih duboko.
A kad oko podne momak vrati neprodatu, svelu zelen, starac je opet grabi obema rukama, meće u vodu, prska, miriše. Suvo seme stavi na dlan i miriše ga.
Komšiluk je pročitao „dedi” pismo. Starac uze da sprema na gomilu stvari. Suze su mu tekle i kad je znao i kad nije. Još te noći je spavao u svojoj kući, a
„Besne Lazarići, kuvaju na dva šporeta.” „Šta ćeš, kad jedna strana živi danju, a druga noću.” — Starac i Petar noću nikada nisu izlazili, ni u komšiluk ni u varoš. Toša, naprotiv.
Jednoga zimskog jutra, nađen je Petar u svojoj sobi dosta teško ranjen, a starac u svojoj, vezan i zaptivenih usta. Švabica je, za svoju sreću, ležala u bolnici.
Švabica je, za svoju sreću, ležala u bolnici. Petar je ozdravio, a starac nastavio da kunja. Nikome nisu kazali šta je odneseno, nikoga nisu sumnjičili, intervenciju vlasti su sprečili.
Kućna posluga, između sebe, dokazala je neučešće. Noćni stražar se kleo u decu da „prikonoć” niko nije kročio u kuću. Starac je međutim šapnuo Toši, svom sinu s one strane, čudnu stvar: da mu je ostala u sećanju senka razbojnika na zidu, i da
kuće prekinuta, i Ljuba je i dalje uspremao avliju i radio baštu, i nije mario za svoju senku, utoliko više što se starac više nije sunčao.
Braća se posle tog događaja izmirila, starac je preveden kod Toše, i kod Mađarice koja je imala mnogo samilosti za njegovu astmu i gluvoću, i na čijim rukama je i
Luka, kao da ga kostima hranim: nije porastao ni pojačao od dvanaeste godine. Bled, sitan, mekće kad govori. Mlad, a starac! Da mi opravite zube, Neno; da mi kupite naočari, Neno. Naočari nosi od desete godine!...
ostalog zato da ide s njima po kancelarijama, daje potpise, kako bi se telo Milanovo prenelo kući odmah i bez teškoća. Starac ne zna šta potpisuje. Ne zna ni koliko novaca je Pavle položio da bi sve išlo glatko i pristojno.
Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA
Nju ću dakle ja invocirati, uveren da se starac Jupiter zato neće naći uvređen, jer je i on često pored nektara brigu rasterivao kad bi mu ljuborevniva Juno rena pod
kazati, i metne ruku (ja upravo, gospože, ne znam gdi) da ga probudi, koje bi i učinila da joj nije u isto magnovenije starac na pamet pao, koji, kao što je njojzi dostovjerno poznato, ovakove sastanke kolcem razvađa.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Okretoh se. — Gde ćete, pobogu, ljudi?... Evo ih Nemci na raskrsnici sela — govorio je jedan naš seljak, starac. — Gde, gde? — upita zaprepašćeno komandir. — Prođoše malopre. Jedan eskadron. Zastali su na raskrsnici.
Ama, ti nas nešto daleko vodiš? Nemoj, stari, da se igraš glavom — šapuće komandir. — Eno onde! — z astade starac. — Tamo je crkvena porta. Eno je i vatra. Oko vatri su promicale neke prilike. Na vratima crkve blesnu svetlost.
Put mi se mnogo odužio i ne mogadoh da izdržim više: — Nemoj da pogrešiš, stari. — E, moje dete! — odgovori starac, kao da je hteo reći: Poznajem ja svaku stazu i bogazu. On skrete sa strane puta.
Uviđam to po nesigurnom hodu moga konja. Živa ograda je narasla i osećam kako me grane šibaju po kolenu. Starac kao senka odmiče preda mnom. Zapitah ga kud vodi ovaj put. — Za Stari Adžibegovac, ako uspete da se izvučete.
Ljudi prikupljaju snagu, da bi se sutra ponovo ubijali. — Pazite, ovde je most! — skrenu mi pažnju starac. Zaustavio sam bateriju, da vidim može li se proći.
Slomljen godinama, sedi starac se verovatno i nije zanimao za rat i njegovi pojmovi nisu od micali daleko od trošne daščare u kojoj su se mahnito
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Jedino se one od čitavog dečaka vide. A starac Milija kaže: — Ili će dečak napustiti kulu, ili će u njoj ostaviti glavu! Bez Mesečevog cveta nema mu ozdravljenja!
— Potražićemo i naći cvet! — kažu otac i majka. — Dečak ga sam mora naći! — tvrdo će starac Milija. — Od mehura sapunice je tananiji! Ako iz kule izađe, prvi će ga vetar oduvati kao jesenji listak!
— štite roditelji dečaka. »Da mi za njega nađemo Cvet?« — On ga mora sam naći! — starac Milija uze Vedrana za ruku, otvori vrata, i reče: — Idi, i ne osvrći se, momče! Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore!
Tvoj Cvet te čeka na vrhu Srebrne Gore! — Izvede starac dečaka na ulicu. Kad, gle! Ulica kamenu košulju obukla: gde tu da nikne cvet? Podiže Vedran glavu uvis.
Kroz dečakovu kičmu prođe jeza: utopiće ga ljudska reka! Okrete se i potrča nazad ka kuli, ali pred lom starac Milija stoji, drži ključ, molio ne molio ne otvara! — Tvoj cvet te čeka! — kaže.
« — gleda dečak u žbun i ne miče se, kad se, najednom, raskrili žbun, a iz njega izađe starac u belom, seda mu brada do pojasa, pita: — Kuda si se uputio, momče?
Odgovorio bi Vedran, ali mu se jezik zamrzao kao ribica u ledenoj vodi. Starac će strogo: — Ili ćeš reći kamo ideš, ili nećeš izaći iz ove šume! Trže se dečak.
Trže se dečak. Sakupi snagu i reče da traži Mesečev Cvet. — Mesečev Cvet? — planu starac. — 3ar ne znaš da jedino dobri i blagi do njega stižu? Dok ne okaješ svoje grehe do njega nećeš stići!
Preko neba, kao osmeh, pređe nekakva bleda svetlost. Je li to starac Milija bio? Ili je Majka Voda dečaku rukom mahnula? Vedran nije mogao da odredi. Oči njegove majke zvale su ga izdaleka.
Uzalud je išao od sela do sela, od grada do grada, dok ga jedan starac ne upita: — Šta će ti Neznanac u crnom ogrtaču s crnom kapuljačom na glavi? Šta to od njega hoćeš?
Šta to od njega hoćeš? — Da mi vrati moje lide! — reče Drvoseča, a starac se naglas nasmeja i reče da čovek jedino sam sebi može vratiti lice. — Nisi ga dovoljno dugo tražio! — reče starac.
— Nisi ga dovoljno dugo tražio! — reče starac. — Idi i naći ćeš ga! — Gde? — viknu Drvoseča i potrča za starcem koji je odmicao sve brže, dok najednom, kao da se u
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
On je lukavi starac, čuvar Kosova. Ume da se preruši u slabotinju: da se zguri kao kukavica i da natera đogata da ramlje u tri noge.
Zar može nasilnik da prođe pored takvog jadnika i da ga ne opljačka? No u tome slučaju đogat bi prestao da ramlje, starac bi se ispravio i strahovito podviknuo, i zulumćara bi stizala nemilosrdna kazna.
A Filip Višnjić, od 1809. Ao 1813. godine, „jednako je živeo po srpskim logorima oko Drine“. Starac Raško, drugi veoma darovit narodni pesnik, — po svoj prilici — ispevao je pesmu Boj na Deligradu, „jer je ja“ — kaže
večeri, Marko i neki njegovi protivnici u nizu pesama, dobra i zla snaha u pesmi Jakšići kušaju ljube, mladoženja starac i mladić u Udaji sestre Ljubovića.
Sa kakvom je samo veštinom i preciznošću naslikan stari Đurađ u pesmi Ivo Senković i aga od Ribnika! Starac dobija poziv za megdan i plače: oseća da je vrlo star, da se ne može ni konja držati, a teško mu je da pod sedu glavu
Pomamljen od bola, starac je pripisao zeleni mač, odjurio na čaire, poseo golu bedeviju i kao na krilima poleteo da osveti sinovlju smrt.
Zogović ističe da je ovu pesmu ispevao „starac Milija iz starog Kolašina“, ali ne ističe da je starac Milija živeo i pevao u oslobođenoj Srbiji.
Zogović ističe da je ovu pesmu ispevao „starac Milija iz starog Kolašina“, ali ne ističe da je starac Milija živeo i pevao u oslobođenoj Srbiji.
Progovara Vuča dženerale: „Ne boj mi se, moja snaho draga! Sad ćeš viđet, dok se starac krene!“ Pa on drmnu na gradu topove, tri hiljade sastavi katana, pa posjede svoju bedeviju, i iziđe gradu na kapiju.
đoga od megdana, — odmah pođe, u tazbinu dođe, u tazbinu, u bila Kruševca, đe odskoro carstvo postanulo; a viđe ga starac Jug Bogdane, i viđe ga devet milih šura, sokolova devet Jugovića: mila zeta jedva dočekaše, u naruče zeta
A viđe ga starac Jug Bogdane, viđe zeta jutru na uranku; planu Juže kako oganj živi, Strahiniću zetu progovara: „O moj zete, bog mi s
stari Jug-Bogdane, iako je moja danas ljuba, ljuba moja, al̓ je šćera tvoja: sramota je i mene i tebe; no moj taste; starac Jug-Bogdane, misliš li me mrtva požaliti, požali me dok sam u životu.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Da je ovaj šašavko bio malo pametniji, pa da izgubi bar neki dukat — progunđa starac. — A baš za ovu paricu nije mu se isplatilo da zalazi u ovoliku koprivu.
trku-viku od strane jednog starca ova je zemlja vidjela vjerojatno jedino prije par hiljada godina kad je ono slavni starac-naučnik Arhimed bio pronašao nešto važno u nauci, pa pojurio kroz svoj rodni grad Sirakuzu i razvikao se: — Eureka,
Knez je počastio poljara šljivovicom i poslao ga u selo da sazove sve staratelje odbjeglih dječaka. Starac je veselo pojurio da izvršava povjereni zadatak, ali kad je vidio kakva se sve vojska od očeva, strina, tetaka i
— Pa ti si poljar, ti uvi- jek moraš biti na strani vlasti. — Šta ću kad mi je srce uz ove dječake — iskreno priznade starac. — E, onda će sutra žandari imati posla i s tobom i s Nikoletinom!
Kad bi negdje pronašli sakriveno oružje, strijeljali bi domaćina kuće, pa makar on bio i starac stogodišnjak. Tuđinski osvajač brzo je našao i svoje pokorne i vjerne sluge, dao im oružje i vlast i pustio ih da žare
— Pa dabome da nema. A kad je u tebi nešto i bilo glupa zelena boco! — gunđa starac i kroz rijetko hrašće zuri u okolna brda.
— Gledaj, pa šta je ovo danas? — žmirnu starac — nijesam gucnuo ni kap rakije, a već po bregovima skitaju nekakve đavolje kornjače, žbunje prohodalo, čuda se dešavaju.
— Možda je to onaj njemački tenk o kome se toliko priča — umovao je starac. — Jeste ali se tenk nadaleko čuje kako rže i brekće, a ovo — ovo ćuti kao moja prazna boca, prokleta bila.
— Vidiš li onaj dim na Lisini, tamo je — pokaza mu Lazar Mačak. — To je, bogme, podaleko — zaključi starac. — Bolje će biti da ja najprije malčice odspavam uz onaj trn tamo nakraj zaravni.
Između drveća ukaza se u trku poljar Lijan. Bježao je strelovito kako valjda nikad ni jedan starac nije jurio: sijevaju mu široki opanci, omahuje torbak, šešir mu nabijen do nosa, štap stegnut u ruci. — Ovamo, ovamo!
Ošamućen od straha i trke, poljar se spuza na turu u jarugu, a kad Jovanče izvuče žbun iz pećinskog otvora, starac poviri unutra i reče s olakšanjem: — Eh, sveta Mačkova Pećina! Dobro ste joj ime dali.
— Striče Lijane, priteži opanke, već počinje „ono“. — Koje „ono“? — upita starac začućeno gledajući momka u vojničkoj uniformi i pod oružjem. — Ustanak!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
ŠTAPOVI Svi se drugi štapovi krše ako bi i od samih kedrovih drveta bili; nejma te jake štake na koju bi se starac slobodno podapro; lome se. Piše se da glas Gospoda Boga lomi kedrove; jedan je taj štap od korena Jeseova neprevijat.
Koji li je pak grbavi starac I frišak mladić bio; Grub, hubav li, kršten, nekršten li, Koga li je koji roda i plemena?
I vide bratiju delajuštu. Reče k starcu: — Ne delajte brašna gibljušta: Marija bo blaguju čast izbra! Glagola starac k učeniku svojemu Zahariji: — Vedi brata sego v hraminu pustu!
I jako ž nikto vazva jego, vstav pride k starcu, te mu reče: — Ne jedete li oče, danas. Otvešta starac: — Uže jadohom. I reče monah: — Da počto ne prizvaste i mene?
Otvešta starac: — Uže jadohom. I reče monah: — Da počto ne prizvaste i mene? I glagola jemu starac: — Ti si človek duhovan i ne trebuješi brašna sego, mi že plteni jesmi i hoštem jasti; — sego rad i delajušte straždem.
Slišav že sija brat, pokloni se starcu do zemlje i paki glagola jemu starac: — Svakome človeku polza jest s posla zlopatljiva.
pustinjaku taj lav do same smrti služio mu je u pešteri, vodu i drva mu je nosio i svašto mu je služio što bi mu god starac zapovedao.
Ode neviđeno od nje angel i posle toga kako ona hodi s Josifom počujte, kad vide je a trbuh joj raste, jer no starac sa svojim dunđerlukom se živeše, te i ponadaleko hođaše za poslom po mnogo dana baveći se tamo.