Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
A ona je bila — zatvorena knjiga! Ja sam svaki čas pokušavao da kroz dim od duvana pročitam štogod, ali na njenu licu stajaše, kao na naslovnom listu kake knjige, nešto krupno i nerazumljivo.
Ujedanput škljocnu brava. Moje majke nesta sa prozora. Ja pretrnuh. Vrata se od velike sobe otvoriše. Na pragu stajaše on, moj otac! Ves malo zaturio, pa mu viri ispod njega kosa i pada mu na visoko čelo.
lepo izbrijano, čisto lice, s lakim površnim borama, nalik na one oblačke na ćilibaru, sa sedim zolufima i brkovima, stajaše nekako u kontrastu s malenim, plavim, vedrim očima koje živo, pa ipak s pouzdanjem, skakaše s jednog predmeta na drugi.
Kapetan, pak, po imenu Tanasije Jeličić, stajaše gotovo ceo dan na jednom mestu, podbočivši se na sablju. Lice mu beše okrenuto strani s koje lađa dolazi, a oči umorno
On dakle stajaše, a kazandžija se neprestano vrtijaše. Naposletku, kad mrak stiže pre lađe i ne mogadijaše se videti ni zlatan pervaz na
Na sredi tavanice obešena lampa čkiljila je, jedva probacujući zrake kroz već sasvim crno staklo. Nasred srede stajaše jedna drvena stolica, sa slamnjim sedištem i slomljenom i tako živopisno ispruženom nogom kao da hoće da se fotografiše.
Sva varvarstva koja su počinili ovi ljubimci Jevrope slikahu se živim bojama u njegovim mislima. A povrh svega stajaše desperatna neizvesnost; jer otkako je pošao u rat, samo je dva pisma od žene dobio.
Vladika priđe na prstima, a oči mu pune suza: — Kako si, oče? Pop se trže i obrte oči na onu stranu gdje vladika stajaše. — Šta te boli? — reče vladika. Pop s mukom podvuče ruku pod ikonu i metnu je na srce: — Ovdje!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
— Pa, šta ste rešili? — pita ga Arkadija. Pop Spira ćutaše i jednako stajaše na prozoru i gledaše rasejano na teglu sa žapcem. Od ovo nekoliko dana gore imenovani je jednako bio dole na dnu.
Teodosije - ŽITIJA
Ispod te stene ia kojoj prepodobni stajaše, reka S visokih gora shodeći blizu protiče. I jednom, od snega i dažda velikog beše nabujala.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
Za sve to vreme šiljbok, pred vratima, sa puškom pred prsima, isturenih grudi, uplašen, stajaše ukrućen i nepomičan, to jest ljuljajući se lagano na petama.
Obrativši se, međutim, svome sinu, princu Karlu Evgeniju, koji stajaše zadivljen iza nje, pred svitom dama, dvorjana i kirasira, i sam pod belom napudrovanom perikom, povezanom crnim šeputom,
Baš kad je, međutim, zadovoljan, na veliku radost Isakovičevu, hteo da ostavi puk, koji stajaše nepomičan i kao skamenjen, okrete se iznenada i namršti se, našto se i Isakovič trže.
Skloniv se pod jednu kapiju, nad čijim je svodom bio ispupčen prozor, ukrašen velikim plavim petlom od drveta, stajaše tako između života i smrti, što su bili tako bezumno, suludo, neshvatljivo, blizu jedno drugome.
Aranđel Isakovič sedeo je, kad ih opet otposla, sa svojim slugom, koji stajaše skoro nepomičan, u dnu kapije. „Da me ne drže za bludnika“, pomisli – „da nisu dočuli što“, mišljaše – zagledan tupo u
No i tada još stajaše Aranđel Isakovič, u svojim kolima, opkoljen zrelim voćkama, zelenim brdima, padinama i širokom rekom, sa jedne strane,
Matavulj, Simo - USKOK
U ćelijama koje bjehu otvorene, Janko vidje starinskoga oružja. Kad tako stajaše na pragu jedne ćelije, dođoše dva đaka, Murat i jedan mališa.
Krstinja se spusti na ledinu, složi ruke na koljenima, nasloni glavu i stade tiho plakati. Knezu se ražali. Poduže stajaše, pa sjede i on. — Čuj me, Krstinjo!
Milićević, Vuk - Bespuće
On se pope u kola i stajaše na prozoru. Iz čekaonice treće klase pojuri jedno raznoliko mnoštvo: seljaci i seljakinje, s košarama i velikim
Sinoć on stajaše tu, neodlučan, preplašen, ne vjerujući svojim očima da je to njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup
njegova kuća; granje je tako prazno šumilo, tako je bio tup šum rijeke, a iz kuće je bilo nešto ledeno, samrtničko; ona stajaše tu usamljena, nepomična, ukočena; iznad nje se izdizao jablan, visok i crn, i bacao preko kuće svoju tešku, prelomljenu
Ne, nije mi mrsko, — reče i pogleda je blago. — Ja volim da ti dolaziš. Ona se nasmija radosno, stajaše još neko vrijeme i ode sva zadovoljna.
— reče i klonu čelom o go, drven sto i zajeca, tresući se kao trska. On stajaše neko vrijeme pored nje, tražeći jednu pametnu i utješnu riječ, ali je ne nađe. Pa onda lagano pođe prema vratima.
I toga čitavog dana ne razdvaj ahu se. „Šta je to sa mnom?“ pitao se uveče Gavre Đaković, kad stajaše u mraku kraj otvorenog prozora. „Našto sav ovaj nemir, zbunjenost, slutnja koja se rađa u meni? Šta će to meni sada?
Jedva dočeka kad stiže kući, sav u znoju, zbaci sa sebe kaput i stajaše u košulji na prozoru, smijući se svome činu i odmarajući se.
Radičević, Branko - PESME
Skoči gore, odo na prozore: Vedro nebo nada mnom stajaše, Zvezda jasna do zvezdice sjaše, Tio nebo, tija i planina, Tija reka, tija i dolina, Tio svuda, svuda preda
Glednu ovoj, glednu onoj strani, Svud se penje jer ništa ne brani. Samo s ove, a sa strane naše Krš i šuma na putu stajaše, Sve kamenjak do kamenjaka, Grm do grma, trnjak do trnjaka, Trnje grma vezalo za grma, Kamen strmi za kamena strma, A
VIII Veče dođe, eto mene tuna, U to doba, di juče bijaše, Vedro nebo, kô juče stajaše Sjajno sunce, kô juče, bez truna, Kito stroma, i zeleni žbuna, Obarajte lisne grane vaše, Jednom ona poda vami
to momčadi dvoje, Škripnu zubi, krenu mača britka, Preseče i ko dva pruta vitka, Pa se vinu kroz Turke nazada De stajaše jadna Cveta mlada.
9 No dalje još stajaše duša sjetna, Kao trava, al' ne kada trune, Kao trava kada kiša letna Dole na nju iz oblaka grune: Glavu diže, al'
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Na ivici groba stajaše ispijeno staklo rakije, a do njega motika i Stanojin iscepan mintan. Nagoh se grobu, ali se brzo ustrašeno trgoh natrag.
naslonjen na budak, sav umrljan zemljom, natuštena čela, razbarušene, zemljom posute kose i golih, crnih, kosmatih grudi, stajaše Stanoja i gledaše u strinine poređane kosti. Trgoh se i pogledah nebu. Ono čisto i plavo.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Idući tako nađe jednog čoeka, koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: — Pomozi bog, brate! A on mu odgovori: — Bog ti pomogao! — A šta tu radiš?
Idući dalje nađe drugog čoeka, koji ukočen na putu stajaše i na sve se strane obaziraše. Upita ga carski zet šta on ovdje radi n šta iščekuje, a ovaj mu odgovori, da se je
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
Voda, bistra i gusta i kao rastopljen metal, kao tela nekih životinja sjajnih i providnih. Stajaše nad tim izvorom čovek bled i u crnoj rizi. Crnorizac, dakle.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
Ovako umoran, obučen u neke prljave, zatvorene boje, pantalone i kaput, sa crnim širokim prugama ozgo na niže, stajaše on posmatrajući selo, koje se, okićeno voćnjacima, pružilo po drugoj kosi, a svojom širinom dopire do livada.
Još mi glava vri od današnjih događaja. Gojku se razvedri lice; sa najvećim zadovoljstvom uze on jedan leskovak, što stajaše prislonjen uz duvar, jer se uverio da ga mrze orlovički psi.
« I ona skloni svoju dečicu za školu, reče im da se tu igraju, pa se onda polako približi Gojku. On stajaše među decom, pa im govoraše nešto živo mašući rukama.
— Ha, to se već razume. Kako!... reče on i udali se sa nekim značajnim osmehom na ustima. Stojan, koji stajaše više učiteljice, isto onako naježen i zgrčen kao i Gojko, obrte se i ode u školu mašući glavom nepoverljivo i šapućući u
Kad opazi nju, on se obrte deci, naredi im da se spreme, pa ih pusti kući. Ljubica stajaše u hodniku dok deca polako iziđoše iz škole. Za decom iziđe Gojko, gledajući pred noge.
Ljubica se veoma začudi kad vide da učitelj već predaje o slovima. Na tabli stajaše velikim, jasnim, lepim slovima, napisano so.
Dočeka ih jedna slabunjava, sitna plavuša, pozdravi se vrlo usrdno, pa odmah ode k stolu, na kome stajaše poslužavnik sa vodom i slatkim od trešanja. Razgovor se vodi samo o školskom radu.
U njegovoj kondujiti stajaše da je svršio osnovnu školu; i on sam vazda se iskazivao protiv škole i školovanih ljudi, ali tek beše mu neobično
»Naređuje se učiteljici prvog razreda škole orlovičke, pored usmene naredbe, da sutra«... i tako dalje — stajaše napisano na toj hartiji. Dole potpis: »Upravitelj škole orlovičke «...
Ona stade žaliti ovoga nemog jadnika, koji ne zna ni za kakav protest. Siromah!... Gojko stajaše tako nepomičan, prevrtaše hartiju, pa je odjednom savi, otvori delovodnik i metnu je unutra. — Dobro...
tužbu ministru prosvete... tamo o Ljubici, a?!... dreknu on grozno i lupi drškom od kamdžije po aktima. Gojko stajaše, preneražen, zelen i bled, razrogačenih očiju od straha, noge i ruke mu drhću, a na licu mu se, pored preplašenosti,
On stajaše, ne mogući ni reči prozboriti. Samo mu unezverene oči preletahu sa pisareva lica na akte, na kamdžiju i na pod.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Svet je prošla samohrana, u krvavom plaštu šerežana, ko ubica. Stajaše tužna, zavejana, na straži, u kapijama, brkata, blago nasmejana.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Opaziše nas i ućutaše. Pred nama se viđaše ogroman plast, a na vr' njega stajaše upaljena sveća. To beše velika rpa kukuruza, najveća u celom selu, sastavljena iz četiri velike luke i dve njive
Čiča Pera slučajno baci oko u stranu i pogled mu se zaustavi na njegovoj drenovači, koja stajaše naslonjena uz krušku. Spasoje pogleda za njegovim očima, pa kad vide šta on gleda, vrisnu: — Šta, ti gledaš u batinu!
Žene vrisnuše, dotrčaše ljudi iz drugih njiva i dohvatiše čiča Peru, koji stajaše sa izdignutom i prslom palicom nad mrtvim Spasojem, kao da očekivaše neće li se dići, da ga još jedared onako obori.
On stajaše nasred sobe obučen, onako kako se vratio iz varoši; kapu držaše u jednoj ruci, a drugu, desnu, beše podigao u vis i šak
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Svojim krupnim grahorastim očima gledaše rasijano; vidilo se da se nešto duboko zamislio. Dok tako stajaše, niko ne spusti očiju s njega. Ima ljudi koji bi vazdan mogao gledati, da ti se ne bi dosadilo; takav bješe taj.
Valjda su stari znanci, oni dvojica! Čovjek na prozoru ne trenu očima, no dugo i dugo stajaše nepomičan. Fala Bogu, koga gleda po tome pustome snijegu?
Ali Gospodar bijaše toga časa udubljen u molitvi; on stajaše pod desnijem svodom, na istome mjestu, gdje mu i danas mošti počivaju. Služba započe.
I on uđe pogružen. U istom onom uglu gdje se on prvom smjestio bio, stajaše ona cura, blijeda u mrkoj aljini odjevena. Ona gospoda i gospođe rukovaše se s njim isto preko volje, djevojka ga samo
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
Kad sjutradan svane, a to imaš šta viđeti: mi svi u jednoj ljudskoj glavi koja stajaše između nekakijeh vinograda. Dok se mi tome još čuđasmo i konje tovarasmo, ne lezi vraže!
Idući tako nađe jednog čoeka, koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji, i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: „Pomozi Bog, brate!“ a on mu odgovori: „Bog ti pomogao!“ „A šta tu radiš?
Sveti Sava - SABRANA DELA
i požive miran i nemetežan i bogougodan život, i pravoverjem dobro ukorenivši se i svetlo sijajući, kao drvo divno stajaše u pristaništu dobrom, to jest Svetoj Gori.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
imenem Antonijem, koji u gradu imađaše dva svoja dućana, trgovaše s[a] svakojakim voćem i zelenima i tu oženjen dobro stajaše.
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Jedini prozorak, na kome su dotle bile jake gvozdene rešetke, sad stajaše razjapljen. — Daklen, ovuda su ušli! — Kako su mogli izvrnuti gvožđa? — Ne vidite kako? — veli fra-Tetka.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
kad se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imáma; Kad tamo, u bašti, u hladu jasmina, S ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja, kakva je pusta! Tako mi imána, Stid je ne bi bilo da je kod Sultana!
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
“, vikaše nomofilaks, zaboravljajući da iza njega stoje njegovi robovi, pretovareni životnim namirnicama. Pogružen stajaše Milon pred njim i ćutaše, jer je dobro znao da treba pustiti da se prvo izviče.
On zinu i stajaše tu kao prikovan. No to trajaše samo nekoliko magnovenja. Jer, iako je njegova misaona mašina bila isključena iz pogona,
Tu zastade kao prikovan. Pred njim stajaše, na svom visokom postamentu, ogromna bakarna statua boginje Atene Promahos; desno od nje video se Partenon, levo
„Aristotele!“, začu on kako ga doziva neki poznati glas. On se obrnu. Pred njim stajaše, sav zajapuren i oznojen, Nikijas, dvorski činovnik iz Pele, koga poznavaše još iz ranog detinjstva.
Samo jedan jedini sirakužanin ne učestvovaše u toj vrevi i galami, niti se obaziraše na izložene predmete. On stajaše u jednom prozorskom udubljenju i gledaše ćuteći preda se.
Pored njegove naslonjače stajaše jedna povisoka okrugla korpa, slična bubnju, napunjena trubama papirosa, smeštenih upravno u nju.
Ali bez prestanka stajaše u pismenom saobraćaju sa aleksandriskim naučnicima, kojima je slao i posvećivao svoje rasprave.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
— Ha, đido, zar s leđa! — podviknu mladić iskolačenih očiju i bleda lica, pa jurnu na Sretena, koji stajaše bled i nepomičan kao kip. Ali se hitro pružiše mnoge ruke i dočepaše Đuricu. — Natrag, kome je život mio!
Pisar skoči s konja i priđe k otvorenim vratima, na kojima stajaše preneražen Đurica. — Dobro jutro, momče! — pozdravi ga pisar.
Kmet opet uđe u kuću. Prođe pola časa. Pisar popuši nekoliko cigara, pa ustade i obiđe svu kuću unaokolo. Iza kuće stajaše neka stara vajatina. On zaviri u nju, pa, videći da je prazna, vrati se natrag.
Sve, što se ticalo toga, stajaše iza njega kao kakvo crno strašilo, koje je gotovo da ga svakoga trenutka u svoje kandže dočepa.
Za zelenim stolom seđaše sam kapetan, a uz jednu policu, pretrpanu svežnjevima hartija, stajaše pisar Mita i razgledaše neka akta. Čim kapetan progovori, on se osvrte i priđe k stolu.
Pogledavši na ulicu on se počeša po glavi, zevnu dobro i obrte se Radisavu, koji još stajaše pred vratima sa ulice. — Ma viđider, Rade, ’vamo pod prozorima. Nešto mi se noćas jednako pričinjavaše neka lupnjava.
Spade mu veliki teret sa srca, nestade onoga večnoga strašila, što mu nad glavom stajaše, i on se lako pomiri sa svojim stanjem. Ovaj sastanak pred sudnicom bio je od velika uticaja na njega.
— Ko je to? — zapita lagano, videvši kroz mrak čoveka, koji stajaše pod prozorom. — Ja sam... Simo. — Šta je, Simo ? — Pantovac jedva živ pobeže...
« Otkako je učinila prvi korak za bliže poznanstvo sa Đuricom, od tada joj vazda stajaše na dogledu neka zla slutnja. Ali ona je vazda izbegavala da misli o tome i da tumači ovo neprijatno osećanje; ona ga je
Kad planuše nekoliko sveća i hram se osvetli, hajduci priđoše k stolu na sredini hrama, gde stajaše starac pod epitrahiljem i prevrtaše žurno neku veliku knjigu. — Dajte mladence!
— viknu Đurica i stupi korak bliže. Za časak behu svi dobro povezani, a Jevto stajaše uz njih, čekajući šta će sad biti.
A Đurica stajaše nad njima sa puškom, iz koje još izlažaše po malo dima, gledaše ih začuđeno, ne mogući pojmiti šta to bi.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Idući tako, nađe jednog čoeka koji se bijaše sagnuo uvom k zemlji i tako stajaše. Sad mu carski zet reče: — Pomozi bog, brate! A on mu odgovori: — Bog ti pomogao! — A šta tu radiš?
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Sam je sebi i prao i krpio rubine. Gdjekad bi, nedjeljom i praznikom, obukao i stajaće ruvo, ali mu ono stajaše nekako tužno, neprikladno, i on se stidio od sama sebe. — Relja, Relja, ne priliči ti ovo ruvo više!
Ćipiko, Ivo - Pauci
Poznaje tačno neka mjesta, i sinu mu pred očima Maša, pećina, odgojak i — zamisli se... Na ivici livade stajaše dugo, kao da ga je šum slapa uspavao i osluškujući i gledajući u vodu, glavna misao potajala se, i mimo nju sijaset
Agenat parobrodarskoga društva držaše u ruci snopić još neistrgnutih cedulja i stajaše ustobočen na samome kraju dugačkoga mosta.
Ona je sjedela na klupi, u osjenu cvjetnih stabala; do nje stajaše brat. Ispod nogu im prostiraše se sag zelene trave. Izdaleka, kao laka muzika, dopiraše do njih brujanje vodoskoka.
Nije predala od njega ni kada stajaše tik uza nju i kada gledaše u nju svojim upitljivim blagim pogledom, jer o njem bijaše slušala još od djetinjstva samo dobro.
Osjećaše živo slobodu, sjaj i istinski dašak života, — a pred njime, kao sjenka, kao nekakova slutnja stajaše mrka nagrđena „Mrsina” prilika s izrazom nepomičnosti i nehajstva. — Nikad ništa ne ulovite?
Djeca se igrahu na buče i na plohe. On se zakloni iza kuće u hlad. Čas je gledao u sunce, čas stajaše tako k'o besvjestan. Ne potraja dugo, kad začu putem panjkanje zvonceta i klopot živoga.
Kad dođe nabliže, prihvati mazgu za oglavu i pridrža se za samar. Djevojka stajaše na istome mjestu k'o ukopana i plašljivo gledaše oko sebe. — Sada ih lipo goni doma! A danas si dobio nadnicu!
Tako stajaše dok ga ne zovnuše na večeru. Pri večeri za stolom našao je jednoga očeva gosta. Žandar, u službenome poslu, svrnuo k
I padaju mu na pamet smiješna pričanja o starome, što ih je slušao u društvu činovnika: prepisujući neki spis u kojemu stajaše: „Petru 1/4, Ivanu 2/5, a Pavlu 1/3”, bijaše zamijenio brojeve riječima: „Petru 1 aprila, Ivanu 2 maja, a Pavlu 1
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
U Nikanora, beli anđeo stajaše nepokretno u zlatnoj prašini u otvoru vrata i dugo mu govoraše. Prema onome što nam je Nikanor o tome rekao, anđeo je
Petrović, Rastko - PESME
Već više dana ležah na podu, u bunilu, Toliko je duša moja teško patila, Sve jedan i isti san stajaše na krmilu, I ludilo je noćno razvilo svoja krila, Dok se vrata na sobi nisu otvorila, Kroz samu crnu patnju duša je
Ti znaš, jedini znaš, da lice tvoje štujem.“ Zatim bejah iz rođene svesti izbrisan, Koja još uvek budna osvrnuta stajaše nebu, Pod njome ležah, telom, odavno iskrhan; Nečije ruke mi na čelu, brižne su, ko na hlebu.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Svirka i pesma burnija i sve bliža. Počinje da se razabiru dahire, zvon čampara i pesma: Kraj Vardar mi stajaše, T’nke puške frljaše. MARKO (odlazi ka kapiji i vraća se radostan): Gazda, gazda! MAGDA (polazi ka kapiji): Koji?
Šantić, Aleksa - PESME
se vratih iz topla hamama, Prođoh pokraj bašte staroga imama; Kad tamo u bašti, u hladu jasmina, S ibrikom u ruci stajaše Emina. Ja kakva je, pusta! Tako mi imana, Stid je ne bi bilo da je kod sultana! Pa još kada šeće i plećima kreće...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
“ Al' besjedi Vladeta vojvoda: „Ta ja prođoh kroz Kosovo ravno, i ja viđeh Miloš-Obilića: on stajaše u polju Kosovu, na bojno se koplje naslonio, bojno mu se koplje prelomilo, pak na njega Turci navališe, dosad mislim da je
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
OTKROVENjE JOVANOVO Samosam stajaše na jednome mestu. Zgodi mu se u svetu nedelju: Na polju stajaše moleći se Bogu. Posle, nešto se bio vrlo zamislio; Kano
OTKROVENjE JOVANOVO Samosam stajaše na jednome mestu. Zgodi mu se u svetu nedelju: Na polju stajaše moleći se Bogu. Posle, nešto se bio vrlo zamislio; Kano da se je izumio.
Obazre se on natrag da vidi Što je, i tko li je taj, Što mu tako podviknu, Al' čudno čudo viđe: Stajaše sedam zlatnih svećnjaka S gorućim svećama, — i usred njih Stojaše neko mlado momče visoko, Priličan đakonu kad služi
taki razstupi se more na dvoje do dna: od vode otud i otud s leve i s desne ruke okameni se voda i ka visoki duvarovi stajaše, a dno se presuši. Prođe oni narod jevrejski po suhu, ne pokvasiše ni okaljaše ni stopa nožnih.
Te angeli slažahu i pak uzlažahu gore i dole po njima. A i sam Bog svrha gore stajaše na njima. Tim plaho se Jakov prenu iz sna, skoči oma na noge pronerazen, te reče: »O, međer, Bog je na ovome mestu i
se onde Bogu, jerno i pri Mojseju crkovno od šatora njina senka toliko stopa nasamo (osvem ljudskoga stojišta) odvojena stajaše.
A sveti mučenik Merkurije ležaše u ćivotu u velikoj crkvi, i njegovo bojno koplje više ćivota mu stajaše preko čivija obešeno.
Potrčah za tim momkom k moru. Videh kod mora na kraju gde još stajaše — ima do deset mladih momaka — vrlo se o tom poradovah gledeći ih bujne i nestašne licem i s besedom.
Smili mi se biti kod moje isporučnice. Dođoh k nome mestu gde stajaše ona ikona presvete Bogorodice, kleknuh na kolena pred njom, ove reči uzeh govoriti: »...
po hristjani pobornica, prečista vladičica, skora dozivljućim ju pomoćnica, [to učini] te snapolja prva grčka straža što stajaše u busiji po naredbi Patrićija skriveno u crkvi svete Bogorodice nazvanoj Pićija, iznenada posukaše se odonud na Tatare.
Odvraćaše svoje lice da ne gleda angelu u obraz mu. Na nogu pri njemu stajaše, obrće tam-ovam glavu, oči krije i požmuruje.
Vid mu bijaše angelski, od haljina durma strašne munje sevahu, glas mu se govorni čujaše kan' da vrlo grmi. Oko njega stajaše tuštena neka oružata i krilata nebesna vojska, pak uzdiže svoju desnu ruku k istoku otkudno sunce izlazi, te u glas