Obradović, Dositej - BASNE
To videći jedan stari zec spreda, okrene se i vikne: „Stoj! Što ta laža, — počne govoriti — mal' ne učini s nami! Kaže nam da smo samo mi strašivi, i zašo neuostojni života.
Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
i proče različite drvene stvari opravljaju i iznova grade, ali jedan na konju u crvenu kaputu reče našem kočijašu: „stoj!” — i stade. On zaviri u naše karuce i zapita tko smo.
— Kraljica poviče: „Dur, dur (stoj, stoj)! knjigonoša ne ima zarara. Ja ću tebi dati knjigu, te ti prođi kroz vojsku moji̓ sinova; ali kad znaš pisati,
— Kraljica poviče: „Dur, dur (stoj, stoj)! knjigonoša ne ima zarara. Ja ću tebi dati knjigu, te ti prođi kroz vojsku moji̓ sinova; ali kad znaš pisati, napiši
A kad vojsku Živan pobuni, ja vide̓ kakvo zlo i propast hoće da bude; stoga povičem: „Stoj, buljubaša, ja ću sad Manjenicu dovesti!
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— Kakve četiri vreće, ljudi! Imate li vi pameti, imate li duše?... Ovolika grdna potra!... — Ama stoj ti, Radovane, znamo mi tebe! — dočeka ga Stevan. — Potru smo videli i naše je da osečemo...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... Sve... U taj mah kao da se nešto prolomi. Strašan neki glas zagrme: — Stoj!... To beše iznenada. Stanko se trže i stade kao ukopan. — Ko si ti? — pitao je glas gromovito.
Dakle, kad već vidiš Turčina, uzeo si ga čak i na oko, opet ne pali dok mu ne vikneš: stoj!... Jesi upamtio? — Jesam, harambašo. — Sad... svaki na svoje mesto i... tajac!... Hajduci se ponameštaše. — Pazite!
On zape pušku. Noktom protre kremen na orozu... Turčin stupi pa ćupriju. — Stoj! — grmnu Stanko. I jeknu dubrava od njegovog gromkog glasa. Turčin se trže i pogleda na ovu stranu otkud glas dođe...
Jedva dišuće, kao mišić. — Da zovnemo popu da mu čita molitvu — reče Petra. — Da zovnemo, da zovnemo!... Stoj!... Ja ću ići!... I ogrte gunj, pa se diže popinoj kući... Nađe ga pred kućom i nazva boga. — Blagoslovi, oče!
Stanko se osvrte, skoči, uze pušku, koju uza zid beše prislonio, i stade gotov da puca na njih. — Stoj! — reče mu Zeka. — Ne pucaj na sveštenika! Stanko ih preseče okom. — Šta ćete vi? — upita ih on.
Ta ruka uhvati konja za uzdu. — Stoj! — začu se glas. I pojavi se čovek iza grma. Njemu senuše svetnjaci pred očima. Taj je čovek bio Stanko. — Dole!
I nasta tajac. Čulo se samo suvo granje kako puca pod nogama. Najedared Stanko diže glavu pa reče: — Stoj! Njegov glas odjeknu dubravom. On sledi srž u kostima i Kruški i Marinku. Kolena im klecnuše i oni sedoše.
Ustanici ih skidahu sa konja, pa ih klaše kao jaganjce... Jovica pritrča Ibri, a Jovan za njim kao senka. — Stoj, zulumćaru! I svukoše ga s konja. Turčin se ne može maći. Oni ga napadoše noževima, sekući mu ruke i noge.
— Ostupi!... — reče on i ustuknu ga pogledom nekoliko koračaji. — Stoj! Pravo stoj! Lazar se ukočio kao kolac. — Sad, kad tamo odeš, pozdravi tvoga babu, Marinka, pa i lepog agu Krušku!...
— Ostupi!... — reče on i ustuknu ga pogledom nekoliko koračaji. — Stoj! Pravo stoj! Lazar se ukočio kao kolac. — Sad, kad tamo odeš, pozdravi tvoga babu, Marinka, pa i lepog agu Krušku!...
I to ću učiniti ovog časa!... Stoj!... Pruži pušku i povuče za obarač... Lazar se izvrte. On mu priđe. Zrno je udarilo pod levu sisu.
U taj par stvori se Stanko pred njim. Preseče ga okom i prikova za mesto, zagrmivši da odjeknu onom poljanom: — Stoj, Turčine!... Morao je biti strašan pogled Stankov kad je onako zbunio Mujagu... U prvi mah ne umede reči reći.
Dučić, Jovan - PESME
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada, Da bi išla ikad da tešiš ko strada, A čedna, da vodiš gomile što nagle. I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskošnog odela, Lebdi samo pramen tajanstvene magle.
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Tako kaži i zamoli je neka ti ufate i dadu njihovog mačka, on je već čuven majstor za pacove. ’Ajd’, idi sad. Stoj! Ti ćeš to zaboraviti k’o i zapušač. Dakle, šta sam sve kazala? Šta ćeš da kažeš?
? — Bačvan je pa vole malo više da divani. I čim koja čarda — a, fala bogu, nisu retke — a on stoj: da napoji konje i sebe, a posle kad uzme uzdice u šake, a on tera k’o lud! Samo vikne: »Drž’te se, gospodari!
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
pa zverajući nervozno, brzo pređe na drugu stranu, ali mu Jurišić sledovaše jedan dva, jedan dva — šaputao je — stoj.“ I tako se zaustavio na samom trgu prema Univerzitetu.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Od te slike u sećanju, pognu glavu. Međutim, njenoj ćerci doviknu, veselo: Stoj! Stojko! Tako je to devojče počeo da naziva, jer se uvek žurila!
Nije čovek sve. Dobar strelac, ako prodre u neku zapaljenu ulicu, zna da kaže neprijateljskom oficiru: Stoj! Metkom u čelo. To jest da pogodi iz pištolja, na dvadeset, pa i četrdeset, koračaji.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Dugo su se tako vozili niz rijeku sve u razgovoru, dok mačak ne povika iz džaka: — Stoj, osjećam čarobni miris pržene ribice! — I meni miriše vino! — uzviknu čiča Trišo — sigurno je blizu neka krčma.
— Sijevaj, bježi, hitaj, konj skače na miša!!! — Jesam li ja kazao: ko je moj, blizu rupe stoj! — začu se iz najmračnijeg ugla gunđanje nekog sta-rog miša.
Matavulj, Simo - USKOK
Oko dva časa noći stigoše na njeku prostranu rudinu, gdje na drugom rubu vidješe vatru: — Stoj! — naredi vođ. — Sada druge nije, no da ostavimo bremena ovdje, pa da svi idemo onamo! Budite naredni!
Sremac, Stevan - PROZA
— priča Jova zadovoljan. Sto je već bio postavljen i jelo se donosilo na sto, i oni posedaše. — Stoj! — viknu Jova. — Ne tako, nego ovako! Sedi ti, priko, ovde; ti, Kajo, tu, a ja ću ovde.
Radičević, Branko - PESME
Ko zna de će još isteći Taj nemirni život moj, De će silna želja reći: Dosta more, ovde stoj!“ Peva putnik, pa silazi Kroz kamenje niz planinu, Put se vinu, on upazi Divne drage i dolinu.
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
— Stoj! Stoj u ime zakona! — razvika se Munižaba. — Kakva je to pjesma, a? Misliš ti da se ovdje sastavlja antidržavni letak, j
— Stoj! Stoj u ime zakona! — razvika se Munižaba. — Kakva je to pjesma, a? Misliš ti da se ovdje sastavlja antidržavni letak, je li?
— Stoj! Stoj! Eno ga opet! — Šta, zar ni sad ne valja? — začudi se pjesnik. — A baš sam lijepo sročio ono za čakšire.
— Stoj! Stoj! Eno ga opet! — Šta, zar ni sad ne valja? — začudi se pjesnik. — A baš sam lijepo sročio ono za čakšire.
Na glavi mu stoluje golema crna jagnjeća šubara. — Stoj! — službeno kaže Pantelija i diže ruku s dlanom okrenutim putnicima kao da im pokazuje nešto napismeno.
Kostić, Laza - PESME
Budimo ga! Kamo sprava? Kamo ostra slepila? A ti, ćerko, ne stoj tuna, ucena je tvoja puna: svetla kruna Askaluna za tebe se spremila! Živo, sinci, kamo klinci? kamo ostra slepila?
Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
JEVREM: Vojeni zakoni ne trpe ni „a!“ ni druga primečanija, nego potčinjenije mora biti bezuslovno: „marš“, marš, — „stoj“, stoj. — Kad izdaš kakvu zapovest, budi postojana, niti se daj zaplašiti psovkom ili pretnjom.
“ ni druga primečanija, nego potčinjenije mora biti bezuslovno: „marš“, marš, — „stoj“, stoj. — Kad izdaš kakvu zapovest, budi postojana, niti se daj zaplašiti psovkom ili pretnjom.
Vidim ja moje dobro jutro. MAGA: O teško si ga meni! Toliko sirće! NIKOLA: Idi, idi, ne stoj! Dok tandrčeš i teškaš se, mogla bi polak posla svršiti. MAGA: Eto, žao mi je, gdi se ljutiš.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
su došli prekjuče, ko bi pristao da mu šef bude neko ko je zamolio svog mlađeg brata da mu pričuva ovce (Sistem: „... Stoj, vodo ladna, pričuvaj mi ovce!
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ Veselo para sinu u travi, a dječak skoči, povika: „Stoj! Ovo je cvancik srebrni moj!“ I opet ču se kroz oblak siv: „Unuče dobri, bio mi živ!
“ A kad je stigȏ nadomak mlina, iz trave skoči, zalaja: „Stoj!“ Prenu se Toša u snu zatečen i samo dreknu: „Sada sam pečen!
“ Dolazi najzad stražar, gospodin Motka Noj, uvis palicu diže: „Svršen je vašar. Stoj!“ BOSANSKI TRKAČI Svakoga dana, vedra il mrka, kroz Bosnu moju vodi se trka.
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
ispred nas dlan koji nas vodi i gleda miluje našu vlas izlazi iz ramena svetli na polasku u svet i odmah kaže: stoj čovek mora da se seća dok udariš dlanom o dlan svest mu postaje veća i put se svodi na razmeđa gde te presreće
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Vidiš... jedinica krene, pa stane, onda opet hajd sto metara, zatim stoj tri sata u mestu. — A zašto? — A vrag bi ga znao... Zaglavi se nešto napred, ili takva mu je situacija...
Komandir je rukom davao znak: „Paljba nalevo, baterija stoj!“ Vozari najednom skretoše nadesno i baterija stade. Poslužioci sjuriše sa svojih mesta, otkačiše zadnjake topa i
Po ceo dan su svirale trube. Dežurni su izlazili višim starešinama na raport. Noću se razlegalo: „Stoj!... Ko ide?“...
— Stoj! — dreknu stražar. — Stali smo! — Ko ide? — Devetaci. — Vođa napred! Svi priđoše. Ta znaju se oni odavno: iz istog
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
— Stoj... Hodi kod bate... Ljubica poznade ćatin glas, pa planu svojom odvažnom, plahovitom srdžbom. — Ha, pijanice jedna, ti
»Bar ću dobro navići na ovaj put«, pomisli on, idući kroz potes. — Stoj, reče mu Velja, kad saznade za današnje događaje. — Pa to je čitav atentat na tvoj život.
Pa onda maznem preko nosa: fik ! a nos u travu... On vrišti, kuka... Stoj, gospodine Pero, da znaš kako je beščastiti učiteljske porodice!...
Kamdžija ga opet ošinu preko lica, pa treća preko leđa... Gojko pojuri k vratima, ali ga pisar dočepa za rame. — Stoj, smrdibubo!... Umeš da činiš pakosti, a posle bežiš kao strina... Evo kako se bojim tvoga šarabatanja, evo gledaj...
»To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima. Ne čuje se ništa, ama baš ništa!... Stoj, neki pokret i zvuk... kao da se ljube ?... Jest, poljupci!...
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
117. Devojče, devojče, ne stoj sprama mene, Ne stoj sprama mene, izgoro za tebe, Izgoro za tebe kao lan za vodu. 118.
117. Devojče, devojče, ne stoj sprama mene, Ne stoj sprama mene, izgoro za tebe, Izgoro za tebe kao lan za vodu. 118. Oj javore, moj rođeni brate!
Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ
BLAGOJE: Kakve hartije? TOMANIJA: Pobogu, čoveče, pa ti si potpuno smeten! DARA: Ne stoj te tu kao zavezani! Svaki je sekund dragocen! (Svi odjednom ućute: ulazi Drobac) DROBAC: Zaboravio sam žilu.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
I njegova sopstvena pogreška još više pade mu na dušu, i on potrča još brže. — Stoj! — viknu neko pred njim. Slaba svetlost prođe mu preko lica i on poznade čuvara pruge. — Ko je to?
— Tetice... ne idi!... Teto... uzmi me!.. Teta se osvrte. Htede potrčati očajnom detetu, ali je zadržaše. — Stoj. Ne valja se vraćati! Podneše joj pomodrelo, obeznanjeno, onakaženo tugom dete.
Matavulj, Simo - USKOK JANKO
Prvi bijaše brat Vladičin a ova dva bijahu mu bratučedi. „A Martinoviću, krilo gospodarevo, ne stoj!“ opet će đakon. Drago Martinović, smijući se, uljeze. „A sokolovi od krvava Čeva na Krajini!
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
kojima se skraćuje ili podstiče naracija (to bilo, to svilo; obrni-osvrni; povuci-potegni; ne lezi vraže; ne stoj đavole, itd.
Kiselo grožđe, ne valja, trnu zubi od njega. — Rekla je lisica kad ga nije mogla dohvatiti. Ko je moj, blizu rupe stoj. — Kazao nekakav stari miš ostalim mišima kad su se negđe s mačkom mirili. Komar stanuo volu ča rog.
III PITALICE 1. O BILjU 1 Pitali draču: — Zašto svakoga odireš kad mimo tebe prođe? — Dalje od mene stoj, pak se ne boj! 2 Pitao dub trsku: — Zašto se tako i boljemu i goremu od sebe poklanjaš?
Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU
Islednik, kad se pribere, za njim.) ISLEDNIK: Stoj, pucaću! Anđelko, ne budi lud, ne komplikuj! Stoj! U ime zakona, stoj! (Istrčava) IKONIJA: Šta ovo bi?
Islednik, kad se pribere, za njim.) ISLEDNIK: Stoj, pucaću! Anđelko, ne budi lud, ne komplikuj! Stoj! U ime zakona, stoj! (Istrčava) IKONIJA: Šta ovo bi? Šta je uradio? Ko je taj? CMILjA: Neki supovac!
) ISLEDNIK: Stoj, pucaću! Anđelko, ne budi lud, ne komplikuj! Stoj! U ime zakona, stoj! (Istrčava) IKONIJA: Šta ovo bi? Šta je uradio? Ko je taj? CMILjA: Neki supovac! IKONIJA: Zašta ga tereti?
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
A dok god oni muče, mora stvar ostati kako je.” Ja: „Ne stoj, brate, ni za arhijereji, veruj ti meni. Mi danas imademo arhijereja učeni[h] i razumni[h], svobodni[h] svake
Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE
Daklenka, mi zapali iza drva, pa pokojni viknu: „Stoj!“ pa ondak: „Stani! stoj! stan!...“ sve tako, ka da deset ljudi viču jedan za drugim, a svakoga puta nategne pušku, te
Daklenka, mi zapali iza drva, pa pokojni viknu: „Stoj!“ pa ondak: „Stani! stoj! stan!...“ sve tako, ka da deset ljudi viču jedan za drugim, a svakoga puta nategne pušku, te sve čuješ: „Škljoc! škljoc!
Ćosić, Dobrica - KORENI
Jedino tako. Od gorčine i žalosti magli mu se strah i oseća neko bolešljivo zadovoljstvo sobom. — Stoj! — prenu se pored groblja, pa bez objašnjenja skoči iz sanki u sneg i pođe brzo uz blagu uzvišicu, gazeći celac do kolena.
Beži! Stoj, kurvo“, video je da ga se ne boji, pa je dodao šapatom: „Dođi kod mene. Sedi.“ „Nije mene strah od tebe“, spustila
„Hajde, nisam čiča, spasi me, rodi mi sina, ubiću te, stoj! da se nisi makla, nećeš biti sluškinja, otvoriću ti kafanu, bićeš gazdarica, nasmej se, vidi što se žute, smoždiću te,
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Budi odveć tužna sa sopstvenih jada Da bi išla ikad da tešiš ko strada, A čedna, da vodiš gomile što nagle. I stoj ravnodušna, dok oko tvog tela, Mesto kitnjastog i raskošnog odela, Lebdi samo pramen tajanstvene magle. J.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
I nemam volje — il' nemam snage da mu se svetim... — Stoj! — grmnu Nikola sa izrazom divlje jarosti i ustajući. — Ti si to spevao, skote!
Pa idosmo tako, idosmo sporednim nekim ulicama, i najedanput: „Stoj, vele, vidiš li ovaj izlog ženskih šešira?“ Gledam ja izlog: „Vidim, rekoh, vidim dobro.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Vranac osećajući valjda nevolju svoga gazde, obrte se, pa i on zaždi za njim, i jedva ga stiže na trećoj zavojici. — Stoj !... Pucaj !...
« — misli on, i ova strašna misao daje mu novu snagu, i on trči, samo trči, ne znajući više ništa za sebe. — Stoj ! — viknu onaj sa strane, i Đurica ne pogleda, ali oseti da ga onaj cilja puškom i potrča još brže.
Najedared kosači se prenuše. Neko iza njih povika: — Stoj! Podizaše glave i uprepastiše se, videvši Đuricu i Pantovca s naperenim ostragušama.
— Ništa, čekaću vas negde u potoku ili u šumi. — A, tako bi i moja baba, da je živa, mogla hajdukovati... — Stoj ! — viknu Stanka, osvrćući se oko sebe, kao da traži kakvo oružje.
I s jedne i druge strane ponavljaše se zviždanje, da bi onaj, što im prilazi po mraku, znao kojim će pravcem ići. — Stoj ! — reče Đurica lagano, kad opazi čoveka blizu sebe. — Ko si ? — Ja sam, Đuro, od Jova... — A, Miša!
Starac ne mrdnu više... Iz šume trčaše neko... Đurica pruži pušku i viknu... — Stoj! Čovek stade, pogleda u pruženu pušku, koja se još mogla u sutonu opaziti, pa se odjednom okrete i potrča natrag k
Ja već odgovaram... tražim da otvori, a ona me moli da pričekam dok se obuče... U tom čujem Dobrosava gde viknu: »stoj !... stoj !«... i puče puška... Potrčasmo tamo, i Vidim Dobrosava, gde skače u potok...
tražim da otvori, a ona me moli da pričekam dok se obuče... U tom čujem Dobrosava gde viknu: »stoj !... stoj !«... i puče puška... Potrčasmo tamo, i Vidim Dobrosava, gde skače u potok...
— Mitre, molim te samo nemojte u glavu.. — čuje on svoj glas, ali ne oseća da govori. — Ne brini, samo stoj pravo... On se brzo ispravlja, isturuje grudi napred; namešta rukama košulju da se pripije uz telo i podiže oči...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
Vidi ga jedan najstariji miš, pa zaviče družini: — Ko je moj, blizu rupe stoj! KRAVA I VO Ljuto ostario jedan vo, tako da se već nije mogao s mjesta maknuti; nego bi preživao.
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
»Javor« 1884. HUKA... TRESKA... Huka... treska... zveka... jeka... Neko trči... ko si? stoj! „Ja dolazim iz daleka!“ (Iz ludnice utekô j’). Kuda žuriš? — „Puzim doma!“ Zar ga imaš? — „Sto i dva!
Krakov, Stanislav - KRILA
Nije ništa razumeo. — Šta je? Šta je? Niz selo su bežali vojnici bez ranaca i šlemova. — Bugari. Bugari... — Stoj... stanite... Odozgo niz padine brega se valjali zgusnuti redovi. Bili su mrki, svetlucavi.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Opet dalje, opet dalje. Stoj, ovde ne možeš dalje, moraš nadaleko obići: ovde leži čitava lesa ljudskih trupova, zahvatio ih plotun iz šanca, pa ih
steže, povraćao bi od smrada, ti bi da bežiš, ali noga se ne miče, a iz tebe kao da te nešto zove zagrobnim šapatom: — Stoj, ne beži, malodušniče! Razgledaj dalje, razgledaj bolje ovu krvlju i živčanim sokom ispisanu sliku.
Isprva nigde glaska, samo se čuje potmuo bât od koračanja stotina ljudi. Posle se čuju komande: četa stoj! smirno!... voljno..., a odmah zatim zalepršaju se vazduhom stotinama dubokih uzdaha i hukanja od umora.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
„Polako bre, kud ste zapeli? — začuh nečiji glas. — Dale nemate kud... Ovde je rov. Stoj!“ — čuli su se razni glasovi. — Ko si ti? „Četvrti puk“... Meni laknu.
Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara.
Tamo je krkljalo. Kuršumi su zviždali. Jedan četnik pade. I drugi. Čuju se povici: „Stoj! Stoj!“ — Ko li to viče? Ali zamah nas je zahvatio. Iza jedne ograde od kamenja skočiše nekoliko Bugara.
Negde oko Vertekopa naiđe na našeg stražara, trećepozivca, i ovaj viknu: „Stoj!“ „Stao sam!“ — reče Gospod. „Ko ide?“ „Bog...
Kad nam je došao sasvim blizu, jedan moj redov, mladić, skoči i razdra se: „Stoj!“ Onaj zastade... Kad vide da pred sobom ima Srbe, naglo se okrete. Kuršum ga stiže i on pade.
Tako ćemo se smenjivati cele noći. — Eno ga jedan! — viknu osmatrač i dohvati pušku. Dragan skoči. — Stoj!... Ostavi ga, ranjen je. Prestravljen, pogledao sam kroz otvor. Pobauljke vukao se bugarski vojnik ka svojim rovovima.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Subotić SRBIN Ja sam Srbin, srpski sin, Ime m’ Radivoj; Prvi mi je zavet taj: „S’ Srpstvom padaj, stoj!“ I tog’ ću se držati Dok god budem disati, Srpskog oca pravi sin, Pravi srpski sin.
Niči, niči, rad’ utehe, Beli krine moj, Razlivaj mi ljupkost rajsku I večito stoj! Oktobra 1842. Vasa Živković MLADOJ NEVESTI Raduj se, mlada nevo!
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
— Odmetnô se Simeun u eškiju, porobio i namastir i mene, pa 'oće i glavu da mi uzme... — Stoj, kaluđere, gubu ti tvoju! — podvriskuje Simeun i jednako puca uz luke. — Eto ga, Gavro! Spasavaj!
On će šjeđeti s tobom, razgovaraće se, bratski će se ljubiti i grliti, onda će skočiti i podvrisnuti: „Stoj! Budi mene miran“ — pa će te na mrtvo ime isprebijati, ako je jači. Krošto, zašto, to nek sami Bog zna.
Jedva ga umiriše i svladaše da ne podvrisne: „Stoj! Budi mene miran!“ Mićan im, i njemu i ocu Soproniji, natoči po čašu rakije.
Mene obuze nekakav silan merak, oči mi, usplamćeše kô dvije žive žeravice, pa podvrisnu koliko me grlo donosi: — Stoj! Budi mene miran, Asan-beže Čeko, bulešiku ti tvoju! Ginućemo, braćo, svi ćemo ginuti za ovu svetu ćabu!
Povrvi vojska, narod, za mnom kô, ne budi primijenjeno, ovce na solilo. Kod mlina neko povika: — Stoj! Ko je? — Vojvoda Simeun Pejić Rudar, đak od namastira Gomjenice i njegova ordija — javi po komandi barjaktar.
— Ne pitaj, već udri! Zar ne vidiš da su balije, šiljak im džamijski! — povika neko iz ordije i ispali iz puške. — Stoj, ne pucaj! — viknu' ja. — Stoj ne pucaj! Drž'te se reda i komande! Ovo je turski asker.
— povika neko iz ordije i ispali iz puške. — Stoj, ne pucaj! — viknu' ja. — Stoj ne pucaj! Drž'te se reda i komande! Ovo je turski asker. Da i' najprije pitamo, braćo, što traže oni ovuda?
— riknu kô lav pokojni Belemez, i isuka nekakvu 'andžarinu da i' sve iskasapi. — Stoj, ne sijeci! Stojte, braćo, ne sijecite, jer ovo mogu biti i naši ljudi — sinu meni nešto kroz glavu.
Sretosmo se. On sâm, ja sâm. Ja podvrisnu' koliko me grlo donosi: — Stoj! Budi mene miran, kurvo kučko, Asan-beže Čeko! Kad me ugleda, prepade se silno, poblijedi, obamrije.
Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA
Naš narod poziva svatove l., ili jabukom, ili ruzmarinom (nar. posl., Stoj. ‹= Mіjat Stojanovіć, Sbіrka hrvatѕkіh narodnіh poѕlovіcah i riečіh, Zagreb, 1866›, 109).
Ćipiko, Ivo - Pauci
Ispije kavu potežući u se, kao da srče juhu, i tako mu crnomanjasto nabrano lice dobiva smiješan izraz, i jednako stoj i ukočen. — Dakle, kako je sa starim Antom? — upita šjor Luku.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
— skrenu mi pažnju starac. Zaustavio sam bateriju, da vidim može li se proći. Čujem gde vozari viču pozadi „Stoj“ — da ne bi naleteli jedni na druge. Sjahao sam. Ali koja vajda, kad ne smemo svetlost da palimo.
— dopire nečiji prigušen glas. — Zateži konopce! Ovi sa obale povukoše. — Ne puštaj!... Još malo!... Napred!... Stoj! Opet smo na istom mestu, kao saterani u tesnac. Već je skoro ponoć. Na raspoloženju imamo još pet časova.
Na ulazu u poljanu zaprege se rasprštaše, jureći svojim topovima i karama. Grrr-u! — Stoj! — viknuh jednome vojniku, koji je jahao i vodio još jednog osedlanog konja. On se trenutno zbuni i uspori.
Kroz larmu, prasak, jauk, čuo se glas komandantov: — Neprijatelj odstupa! Spasavajte topove! — Stoj!... Stoj!... Jedan narednik prvi dohvati konja i potrča uz onu stazu.
Kroz larmu, prasak, jauk, čuo se glas komandantov: — Neprijatelj odstupa! Spasavajte topove! — Stoj!... Stoj!... Jedan narednik prvi dohvati konja i potrča uz onu stazu.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Oh, hvala, slatki gazdo! KOŠTANA, SALČE i OSTALI (hoće da idu.) MITKA (zaustavlja ih): Stoj! Kude vi? KOŠTANA (pokazuje na Tomu): Ljutiće se... MITKA Ovamo, ti! Mene gledaj! Ja ovde... Poj!
MITKA (kad vidi kola, svatove, svirače, rukom ih zaustavlja): Stoj! Stojte! POLICAJA (uplašeno Mitki): Ne, gazdo. Šta ćeš sad da radiš? MITKA (zaustavlja): Stojte! Kude!
Šantić, Aleksa - PESME
Ne pitaj ih kuda jezde, To ne smije niko znati, Do li ponoć i zvijezde I pun mjesec što ih prati! Ne stoj na put!... Mrko sluti Onaj što kô vihor goni... Rukom drži kindžal ljuti, krvav kao mjesec oni. 1896.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
Jurio je drumom kao da ga vija roj pčela, bijesno pseto ili kakav Gligorije crkvenjak s toljagom na ramenu. — Stoj! — ispade preda nj dugački Stric, a zahuktali Đoko, prije nego se mogao zaustaviti, još dvaput optrča oko Strica i tek
— lukavo zaškilji Stric. — Evo me odmah! O-op! — i Đoko pojuri drumom. — Ej, stoj, kuda ćeš? — Pa tamo gdje ne tuku! — viknu Đoko vraćajući se trkom. — A gdje je to?
Neko mi izgrizao šešir. Zaista, pola oboda Stričeva šešira bilo je otkinuto i nekud iščezlo. — Stoj — povika Mačak. — Znam ko je kriv. Virio sam iza drveta i mislio da to tebe jede vuk, a kad ono Sivac...
je ukoso preko šumarka i tek što je dospio u rijetku nisku šikaru na drugom kraju, kad s druma grmnu oštar glas: — Stoj!
— Stoj, stoj! — prasnuše za njim još dva povika, ali je dječak poput vihora šibao kroz nisko šikarje. — Spazili su me!
— Stoj, stoj! — prasnuše za njim još dva povika, ali je dječak poput vihora šibao kroz nisko šikarje. — Spazili su me!
Idu od raskršća! Ustaše opaziše bjegunce kad su uprav pretrčavali jednu uzvišicu pod Gajem i povikaše: — Stoj, stoj! Eno ih!
Idu od raskršća! Ustaše opaziše bjegunce kad su uprav pretrčavali jednu uzvišicu pod Gajem i povikaše: — Stoj, stoj! Eno ih!