Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Čujemo kako vojnici šljapkaju po vodi. Strepimo da se neko ne saplete o kolac, za koji je pričvršćen šator, pa bi nam se onda onako mokar sručio na glavu.
Sa zebnjom pomišljamo šta će biti ako sada krenu na juriš, i strepimo za naše pešake, koji još ne vide pokret neprijatelja. I najednom se austrijski rovovi zaplaviše. Iskočiše izvan rova.
Samo nas puki slučaj brani što neko zrno nije još udarilo u karu ili top. Svakoga sekunda strepimo. Nervi su prenapregnuti, a muskuli na vilicama grčevito stisnuti. — Eno ga!
Duvao je hladan vetar. Vojnici naložili vatru oko koje se sakupismo. Toliko vremena krijemo se po rupama i strepimo od svakoga fijuka, pa nam je sada neobična ova širina i tišina.
Gledamo kako čitavi čokoti odleću u vazduh. Stabljike trepere kroz onaj dim kao mrtvačke kosti. Strepimo pri pomisli, ako onaj slučajno samo malo poveća daljinu. Prisetih se tada da nas oficiri posmatraju sa brega pozadi.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Mi strepimo, prepadamo se, nemimo, umiremo, kao da smo se rodili, došli na svet samo da drhtimo. On je govorio: „Bolestan sam, zar
Pa se vraćamo kući leti o raspustu i srca bi nam cvetala od sreće da nije one strave. Žurno silazimo s kola, strepimo, ne vidimo ga na velikoj kapiji gde nas ostali čekaju. Premiremo, bez daha smo, ulazimo.
Na strelištu preduzimamo čitav sistem opreze i strepimo da se neko ne nađe onde, gde padaju meci, a ovde nas baš postavljaju na ta mesta i traže da na njima ostanemo.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Ali mi pred oči iziđe slika onoga mladića koji je umirući plakao. Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovome zemljinome šaru nema mesta za sve ljude?... Noć se spuštala lagano.
Sada smo u zaklonu kamenjara, te nas Bugari ne vide. Tu su, na pedeset metara od nas. Strepimo samo da ne izvrše juriš. Sva je naša sreća u tome što njihov komandant nije u prvom streljačkom stroju, te nema ko da im
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Pustili smo konjima dizgine neka sami biraju. Pazimo samo da se ne okliznu i neprestano strepimo da nas ne zgaze. A konj zastane, odmerava, zatim skoči i onda unezvereno gleda kuda će dalje.