Jakšić, Đura - PROZA
tišina ovlada celim mojim stvorom; led se svojom mraznom korom uhvatio oko moga skrušenoga srca; na dušu pade noć, tama u kojoj oko nije moglo ugledati nijedne zvezde, nijedne iskrice nade... Strašno!...
Svuda nema tišina, noć, tama... Ja nisam strašljiv, ali te noći kosa mi se uvis dizala; oboje smo ćutali, svaki od nas bio je u svoje misli udubljen,
Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME
MRAK NA PRAGU Odavde, sa ovog praga, kad je vedro, vidi se more iza devet gora! A ujesen se spusti takva tama da ti je najdalji vidik onaj stog!
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Ozlojeđenje na obe strane... Pala tama od neba do zemlje. Nije tama od boga poslana, Već od silna praha i olova! Surep unese Stanka u šarampov...
Ozlojeđenje na obe strane... Pala tama od neba do zemlje. Nije tama od boga poslana, Već od silna praha i olova! Surep unese Stanka u šarampov... — Šta je, pobratime?... Ubiše li?
I dočeka ih vatra iz pušaka i topova... I opet pade tama, i opet se prolomiše dubrave, i opet se diže vrisak i zapevka... Vojvode su proletale šancem sokoleći...
Dučić, Jovan - PESME
I NOĆ 115 DUŠA 116 NOSTALGIJA 117 NAPOR 118 SAPUTNICI 119 LjUBAV 120 SONATA 121 TAMA 122 DOSADA 123 STRAH 124 EKSTAZA 125 ZAMOR 126 REFREN 127 VRAĆANjE 128 SNOVI 129 KRAJ 130 SATI 131 STIHOVI 132 PESMA 133
suza stara; Tako nova ljubav u časima holim Neosetno rane starinske otvara — Pa me strah da želim, i užas da volim. TAMA Iza jablanova još ni sad ne žuti Zadocneli mesec. Još sa crnih trava Duva tamni vetrić.
Lepota, otkriće, Pre nego mom duhu beše reč i slika. PESMA SUTONA Sutoni bez šuma tvojih koračaji, I tama bez tvoga šapata, i sati Prvi kad se nema više šta da taji... Prve prazne staze kroz rogoz i vlati.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Njene obrve digoše se na krajevima, a ugnuše na sredi. Oči se još jače otvoriše. Iz njih je sevala tama. — Vidite li moju ruku? — reče pomoćnik, mašući rukom ispred bolesnika, a gledajući u mene.
Afrika
Odlazim u zaselak i, onako u mraku, pronalazim odakle dolaze zvuci tam–tama. Nekoliko odraslih derana sede ispred kolibe na asurama i udaraju u bubanj i u kalbase pokrivene mrežom po kojoj su
Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u
Ostali će igrati bridž. U selu su istovremeno dva tam–tama. Prvi koji posećujemo izgleda skroman po gomili prisutnih.
Zato su oni i iskoristili da organizuju dva razna tam–tama. Ovde se žene, koje iskaču iz kola da bi igrale u sredini, dohvataju upaljenih grana i raznose ih po ivici kruga.
Lupa tam–tama, i gomila, larmajući veselo, prate me do izlaska iz sela. Produžavam, odatle na sedam kilometara, u planinu, u selo
! Video sam mnogo stvari toga dana, obišao nekoliko sela i gledao nekoliko tam–tama, tako da sam sasvim zaboravio onaj jutrošnji Dede u Batleu.
“ Do smrti će o tome pričati a sutra će već razume se biti tam–tama, makar i da oteraju bele duhove. — To vas zabavlja, da ih plešite?
Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam–tama, ni crnački gitari i trube. Urođenici Uavatara tada uđoše u selo i prođoše između zaspalih koliba do nas.
Mlade žene–ratnici sabiraju se u tesni polukrug oko tam–tama, i, previjene nad njim, one pevaju i igraju, onim istim prostim, brzim ritmom; ruku opuštenih, očiju sklopljenih.
Trećih pet franaka, koje oni neće da prime. I vesele se nastavlja istom zahuktalošću, istim lupanjem tam–tama, istim ritmičnim trešenjem svih svatova.
Nema preljube, nema ljubomore, ni srdžbe; sve što se bude dogodilo ove noći, biće u srcu fetiša. To je svadbena noć tam–tama, i niko u njoj ne sme ni da deli, ni da bira, a teško onom ko bi o njoj sudio.
Slušam kako je sve dalje iza mene potmuli udar tam–tama i larma. N. već spava. On se za trenutak samo probudi kad uđem, i kad mu kažem da sam video celu svadbu, i da sam
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
bez Varvare – pojavila bi se, vrlo primamljivog stasa, lepih pokreta, a naročito lepih, tamnih, očiju, na kojima je tama imala boju dima i oblaka.
Kao i svaka druga tamnica toga doba. Pri ulazu, još se i videla, malo, svetlost dana; što dublje unutra, tama je bila – dok se oko ne privikne – sve veća.
Teodosije - ŽITIJA
I kada čuše njegov glas, ispuni še se velikom radošću i svi ka kuli pritrčavši u visinu gledahu, kao da bi se tama mogla ukloniti, da bi se, videvši ga, utešili. i uzevši reč, reče vojvodi: — Toliko si mudar, a izvodiš detinjarije.
Crnjanski, Miloš - Seobe 1
zaboravio bi se i zagledao u nju, uvek bledu, sa usnama malo povijenim, i dugim trepavicama, pod kojima je bila tama. Bio je u stanju da čeka satima, ma pod kakvim izgovorom, da je vidi kako polazi da spava, umorna od dima i kave.
Svud kao da se širila tišina, za sumrakom. Uskoro se zamagli tama u logoru, prašina zavi sve, sem vrhova voćnjaka dalekih, i Isakovič se smiri.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
000 duša. Stara Srbija je seobama prepolovljena; u Bosni i Hercegovini vlada tama i varvarstvo; Crna Gora je u stalnim borbama sa Turcima i Arbanasima; Dalmacija, pod Mletačkom Republikom, preplavljena
Radičević, Branko - PESME
Kad bi sada opet došô, Ma i ovaj drugi prošô! (1843, jul) PUTNIK NA URANKU Tama dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli,
Kad bi sada opet došô, Ma i ovaj drugi prošô! (1843, jul) PUTNIK NA URANKU Tama dolom, tama gorom, Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što
Mili Bože, podigni oluju, Sred me srca gromom udri živa! Raka njega krije sad i tama, Šta ću ovde ja na svetu sama! (1844, 14. okt.
Klonu telo, klonu cela snaga, A od mome nigde baš ni traga, Crna nojca svuda navalila, Goru, dolu u crno zavila, Tama za mnom, tama preda mnome, Al' najveća u srdašcu mome.
klonu cela snaga, A od mome nigde baš ni traga, Crna nojca svuda navalila, Goru, dolu u crno zavila, Tama za mnom, tama preda mnome, Al' najveća u srdašcu mome.
je izdalo, Ti jedino verno mu ostalo, Mlogo teo, mlogo započeo, Čas umrli njega je pomeo, Mesto danka spustila se tama, Mesto slave tebe ima sama, Ti si ponos, ti si cela dika, Ti mu slava možda svekolika.
Sunce zađe, a spušta se tama, Na nebu je večernjača sama, Nebo vedro, a reka se čista Tamo, amo u prugama blista, Oj Dunavo, o ti reko silna,
Do po noći često smo proveli, Onda domu svaki, i ja svome, Još se moli Bogu istinome Da što pređe ode noćna tama, Da što pre se posastanem s vama, Braćo mila, tako s' moli tada, Al' bi teo ja drukčije sada, Sada meni bilo bi
Ti njega oma samrtno utuci, No kruto njega nemoj da obaraš, U tavno mesto njega da zatvaraš, Za njega nije, veruj, ova tama, Visina njega jer veseli sama — O nemoj, nemoj jošte krući biti I lako njemu krilo salomiti, I pustiti ga oditi po
Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada! Sunce zađe, pade tama, Aja osta sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane — Ta već nesi davno!
meni srce jedva što je tuklo, Krasotu oko ne gledaše plama Večernje nebo štono je obuklo; Pred njime bija svetla neka tama, I tavnilo je svet mi to odvuklo, Baš ceo svet, i ostavilo m' sama: Grdoba prazna, ja u njoj zrno prâ — Golemi,
I tama beše i već beše kasno, Al' eto mesec ukaza se jasno, I prosu bledo to svoje videlo Na brdo, dolu, i u njojzi selo.
Kostić, Laza - PESME
— Gromove besa susedu prvom o glavu vrlja, u plamen i sam očajno srlja, — plam do nebesa! — Nestade plama. Samrtna tama; Samo u ruci pijanog Švaba palilo gori boja i graba, prosveta srama.
Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA
Pomrkne sunce i uvati se tama, reko bi da je ponoć. U tom mraku satre glavama kulu u mlevo, uzme devojku pod krila i digne se u oblake.
lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, — u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi.
TAMNI VILAET: Prvi put objavljen pod rečju „tama“ u drugom izdanju Srpskog rječnika Vuka St. Karadžića, 1852. Zatim ga je Vuk uvrstio i u rukopis svoje knjige Život i
je izdata tek posle njegove smrti, 1867; ovom prilikom Vuk mu je proširio naslov nazvavši ga „Tamni vilaet ili samo tama“, dok je sav ostali tekst preneo bez ikakve promene.
Lalić, Ivan V. - PISMO
5 Da li osećaš ovo ubrzanje: To prostori se sabiru u nama Ko med u saće; daljine se tanje Kao folija: iza nje je tama I vrv od zvezda neznanih, postanje Nesagledanog, crno usijanje — A s ove strane stanjene folije Pozno proleće.
Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE
Vatra u furuni se odavno ugasila. U ogledalu više nije bilo nikoga, samo tama. Reka je neprestano šljapkala: šljap-šljap... I tako, potpuno bez veze, na časnu reč, počeh da cmizdrim.
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
- A iz gunja uboga šuška djedu sličica Kralja Petra Drugoga. KUĆA Krste se zraci iznad činije: svetlost i tama muklo krvare na ljutoj stopi crne linije, kud sove noću drežde, gluvare.
Padaju gnezda vrapčija; ušima strignu s tavana četiri gluva balvana. Poteče tama kačija i progna propuh duhove kroz šuplje bačve dudove. VAJAT Čekrci, razboj, kanure. Puckaju sura povesma.
Divotna glavo, umnice trupa, kuda te goni, gde li te baca nagon taštine? - Zahvata tama jabuku rodnu s grane postanja: rakoli Zlo se, izvija lozu, hvata se hrasta, korenje žili; slavujno slavi metamorfozu
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Oblaci jezde, strahota sama, barčicu malu zahvati tama, za gromom ori grom. U gustom mraku bez jednog zračka odnese bura barku i Mačka u divljem trku svom...
Pa ipak, nada trajno se gaji: iz kule stare svjetiljka se sjaji, dok tama svuda vlada. A tik uz okno ribar se svio, ugasla oka, obnevidio ... Vječno se Mačku nada ...
Po svunoć hrču, a njiva sama, čuva je samo — vetar i tama. Loviti Žderka, a sanjiv biti, posao uzaludan, zato se mora oprezan biti i vrlo, vrlo budan.
A čim ga spaze gde njivom tapa, neka se nađe u osam šapa. Spusti se veče, ovlada tama, zrikavac tiho zriče, a mačak Toša seo kraj Žuće, priča mu stare priče.
Započe šišmiš nečujan lepet, iskri se nebom zvezdani trepet. Uz potok tama, slepa i gluva, zgasnuo svetla poslednji tračak. Niz tihu stazu, šapa za šapom, šulja se Žuća i uza nj mačak.
Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA
Rumene pruge se gase — I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već — i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.
Napolju mrtvilo vlada, I sitna kišica sipi i gusta caruje tama. U tom se kucanje začu. U krčmu uđe naglo Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše, Iz praznih šupljina očnih
Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka
podnožja, do podzemlja, potkrovlja besovske izbe, da se prirodi pokaže da priroda nije odgonetka sama sebi, kao što ni tama u tami nije tamna – svetlost je svetla samo drugom u tebi.
se leči lepotama kaže jedna žena u dovratku što te čeka u prostoru ne baš javnom nek te ne plaši duboka tama tu počinje preporod i svetlucanje zore tek na obalama.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
zrna padaju u neprijateljske rovove, i taman je opalio i četvrti top, a pred očima našim blesnu plamen, obavi nas neka tama i ljudi sabiše glave iza štita... Srce je snažno udaralo. Zastrašeno podigosmo glave i nemo se pogledasmo.
Zastadosmo da ljudi predahnu. Zvezde se izgubiše i potpuna tama poklopi zemlju. Naprežem oči da bih razaznao put. Počeo sam bivati nespokojan, jer nikako ne nailazimo na jedno gumasto
Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME
BEĆARCI 253. Vazdan vedro a uveče tama, Diko moja, ne smem ići sama. 254. Savio se ruzmarin do straže, — Lolo vraže, džandari te traže! 255.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
Pa ne gledam milosnim pogledom ni po carevima ni po roblju. Na mome licu bledom miriše tama bela: osmeh mog razočaranog tela. U njemu je očaj, u njemu što prezrivo odriče ljubav svemu, svemu. GOSPOĐI X.
Zaogrnut modrim olujnim vidikom umirao bi mirno posle slasti. Mutnim bi okom gledao po nebu, kako tama i užas rastu. A iz žila plavih, nabreklih od hoda kapala bi krv i voda, na klečeći ženski stas.
Zato je zar bila tama mesa i sjaj misli, duž mladosti, neveselost gorka i duboka, da sa Serbiom umru i mog imena smisli?
Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU
Crno je nebo, ni zvezde nema— U grozničavom bunilu drema Planeta stara: Greh na njoj teška krila odmara... Tama je pala...
Jutro je, al još svitanja nema, S jerusalimskih tvrdih bedema Još se ne diže tama nemila: S Istoka nema tanka bledila Zore, vesnice bliskoga dana— Još leži noć ko prikovana Ko crna krila mrtva gavrana.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
»Kažem mu ja da on batali stihove, pa da uči istoriju; al' nemam kome da govorim...« Posle nastade nekakva tama, n on čuje da ide neko u papučama po sobi... — Pero, — zovnu ga nežan i blag glas njegove majke.
— E, đav'la! Šta se misliš, sinko? poče starac da ga oporavlja. Znaš: Karlo... no?... koji?... Peri se sad raziđe tama ispred očiju; on jasno razumede da ne zna ništa o tome, da nema pojma o onome što se pita.
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Još Srednji vek, još tama, mrak, jad, čemer i glupost! I to već nije mogao trpeti i očima gledati. Novi Prometej morade doneti svetlosti ovome
Rakić, Milan - PESME
I zato ću ti uvek reći: ćuti, Ostavi dušu nek spokojno sniva, Dok kraj nas lišće na drveću žuti I tama pada vrh zaspalih njiva. VARIJACIJE Tvoje je lice kao ljupka freska Na čađavome zidu starog hrama.
U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama! Da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zašto? — Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama!
I osećam tada da, ko nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plamenom koji obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... NAPUŠTENA CRKVA Leži stara slika raspetoga Hrista.
Takav leži Hristos, sred pustoga hrama. I dok neosetno, svuda pada tama, I jato se noćnih ptica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke
će sve to proći, i, u času, Nepregledna će noć ostati sama, Obući će se svet u crnu rasu, Progutaće ga neprozračna tama, Samo će, kao znak istrajne moći I osvajačkog starog nadahnuća, Strčati mirno u toj opštoj noći Belo minare iznad
Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC
PEKU SE PECIVA, IGRAJU SE MOMČAD SVAKE IGRE I KOLO POJE. KOLO Bješe oblak sunce uhvatio, bješe goru tama pritisnula, pred oltarom plakaše kanđelo, na gusle se strune pokidale, sakrile se vile u peštere — bojahu se sunca i
Pandurović, Sima - PESME
Zalud! Ja nisam sposoban za take Visoke, duge apstrakcije više; U srcu mom je tama jedne rake, Očima mojim pustinja bez kiše.
Svilena tama sve tanja i tanja; A moja mis’o u paradnom ruhu, Tamo gde belasa još Mlečna Putanja, Sleduje nečem, kao Hamlet duhu
Muzika jeca tonom čiste tuge. Gasi se sunce i zraci mu bléde; Spušta se tama; umiru sve dýge U kalu sveta, u haljini bede. Mrak! mrak se hvata dubok.
Kada padne tama na taštine zemne, Veliki svod plavih sećanja treperi, A moje su želje i nežnosti spremne Da zagrle zvezde prošlosti u
Zato neka tama, duboka i verna, Zaštitnica ovih ostataka bude Što čekaju da se naše duše vrate Sa mračnoga puta vremena bezmerna.
Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA
(Obuća) 89 — Ja čuvam blago, a ljudi mene čuvaju? (Ključ) 90 — Ja sam oko bez okca i zaklopca; bez mene je tama po svima sobama? (Prozor) 91 — Jaše vrabac mečku? (Katanac na kovčegu) 92 — Jedan jezik sve selo prevelo?
Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE
lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, — u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi.
Kad evo ti na jedan put svanu u pećini kao dan, i tušta i tama od svake vrste ljudi, crnijeh, crljenijeh i žutijeh, u različite haljine obučeni, a pred njima jedan starac bijele kose i
Sveti Sava - SABRANA DELA
20) a i apostol govori: „Sve što se razotkriva svetlost je, kao što reč ukazuje, a naprotiv, ono što se ne razotkriva, tama je“. (Ef. 5, 13) Zbog koje blagodati, brate moj, svetlosti ostavljaš delo, a tame činiš?
Pesma peta Irmos Zašto me odgurnu od lica tvojega, svetlosti nazahodiva? Pokrila me je tama tuđine, jadnog, nego obrati me, ka svetlosti zapovesti tvojih pute moje upravi!
Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA
Mi zastadosmo (tek za puki tren) Al — evo gde stojimo. Tama nas presvlači U drugu rizu i mi postajemo sen. Dok čekamo ko će niz vidik što se mrači Otići prvi od nas, nem, sa
Ćosić, Dobrica - KORENI
Simka priđe prozoru i ispuni ga. Brežuljak žutog kukuruza svetluca pod bagremom. Volela bi da je tama i da ga ne vidi. Lako zaboravlja Đorđa iza leđa, na krevetu. Samo jedno boravi u njoj: rodiće u prvoj kopnji kukuruza.
Kiša prsne po Nikoli i izgori mu na obrazima. A tama je meka u glavi. U topoljacima, vetar. Ne čuje ga. Ni Moravu što se kala na bokovima njiva i po pomrčini oprezno gazi po
Skida šubaru. Ne može više da je nosi. Nad glavom, nebeski čokot otežao grozdovima zvezda i od njega je tama nad selom modrikasta. Iz poslednje kuće nariče lampa. Naricanje je isceđena suva komina. Ni kapi žalosti nema u njemu.
Otvarajući vrata, učini mu se da vrište šarke. Kresnu šibicu. Prokleta Vasilijeva jazbina! — dunu u plamičak. Tama sve pokupi. On obesi ruke i glavu na drvene rešetke prozora. Trese se. Sam je na svetu.
I svakim mogu da pođem. Padaće prezrele jabuke. Ubraću nekoliko za večeru. Ići ću jarkom, iako je tama, da me ne prepoznaju seljaci u opustelim sokacima, kojima poslednjih dana najviše mrtvi prelaze.
Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
Ušli su u noć, promicali ivicama današnje Karađorđeve ulice, tama je bila opaka, na njih je, iz ledene magle nad Savom, ogromnom i tmastom, bez obala, naletao oštar sneg, vetar je
Tu, gde Ulica Sedmog jula preseca Ulicu Zmaja od Noćaja, oduvek lebdi neka stara tama. Postojala je, sigurno, i pre 1810, kada su ovde, na Zereku, Karađorđevi ljudi udarali po sto batina onim uglednim
Od tog turskog kažnjavanja izvedenog na srpski način tama je, možda, postala otpornija i, možda, spremnija da pokriva i ostale svakodnevne surovosti.
I sad, gaze je automobilisti, udišu prolaznici a tama opstaje, nepromočiva i na suncu i na daždu, jednaka pod crnim i pod belim nebom.
Nepoznatim bespućima prolazio je, sam, isto tako lako kao i poznatim puteljcima. Tama mu se otvarala i on je u njoj bio svoj.
Grlili su se, nešto su, možda, i rekli, Višnjiću je za leđima gorela vatra, bližila se ponoć i tama se hladila, dolazile su jesenje mesečine a Voždov obraz je mirisao na barut.
Bila je obična noć i ništa nije unapred upozoravalo da je takva radost moguća. Letnja tama se provlačila kroz malo okno i klizila po nevidljivim zidovima njihovog sobička, Miloš je spavao pored nje a prastare
možda iz njenog pokreta odjednom je naišla ta radost kao razigrano svetlosno tkanje i sve drugo više nije postojalo. Tama je postala jednostavna, i zvezde, i one praznine i Ljubica je, pročišćena u toj unutarnjoj rasvetljenosti, razumela da
Opet se mimoilaze: Kneginja bi, izgleda, da pita nešto pesnika a i pesnik bi, Zmaj Jova, da pita nešto Kneginju. Ali tama oko njih, sve gušća, oduzima im volju.
Postepeno, neka se tama taložila nad Dort-jolom, nepromenljiva pod promenljivim nebesima, i zgušnjavala se oko mesta tog obreda smrti.
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Gde si, sunce ogrejano? Gde si dosad bio? Ta sinoć se tebi mlada Baš zacelo nada'! Sunce zađe - pade tama A ja ostah sama! Ala ljubiš, moje lane, Ala grliš slavno! Ljubi, grli, dok ne svane Ta već nesi davno!
Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje... Da l' ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi; K'o da sa onog sveta dolazi.
Nema broja, ni imena, U Visini zvezdam' svima, Kamo l' broja i spomena U zemljici grobovima! Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća!
Milione progutala j' tama, Crna tama mnogih tisućleća, Niko ih se više i ne seća... - Na pogdekom uvek gori sveća! Il' je sveća, il' je ime svetlo, Il' su
Začuđen diže se Avgust, i baci k terasi pogled, Gde zvuci zvone i ječe, i bleda caruje tama. Prestade veseli šapat između stubova drevnih, I polupijane žene jurnuše do carskog trona.
I zato ću ti uvek reći: Ćuti! Ostavi dušu, nek' spokojno sniva Dok kraj nas lišće na drveću žuti, I tama pada vrh zaspalih njiva. M.
Rumene pruge se gase I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već; - i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.
Napolju mrtvilo vlada, I sitna kišica sipi, i gusta caruje tama. U tom se kucanje začu. U krčmu uđe naglo Čudnovat nekakav gost: usne mu grozno se smeše: Iz praznih šupljina očnih
Takav leži Hristos sred pustoga hrama. I dok, postepeno, svuda pada tama, I jato se noćnih tica na plen sprema, Sam u pustoj crkvi, gde kruže vampiri, Očajan i strašan, Hristos ruke
I osećam tada da, k'o nekad, sama, Nad nesrećnom kobi što steže sve jače, Nad plemenom koje obuhvata tama, Stara Crna Gospa zapeva i plače... M.
Rakić CXXVIII U KVRGAMA U kvrge su me bacili, o srama! Da, to je bilo u prastaro vreme. Jesam li bio kriv? i zašto? Tama Ćuti, i redom sva stvorenja neme. U kvrge su me bacili, o srama! Neko ih steže, a ne vadim ko je!
Crno je nebo; ni zvezde nema; U grozničavom bunilu drema Planeta stara; Greh na njoj teška krila odmara. Tama je pala... Sumorno ćute troja vešala U gluho doba tišine mrtve, Prazna i crna.
Popa, Vasko - KORA
trag Kiša pada na kolena Pred prozorima odbeglim Dvorišta izlaze iz kapija I dugo gledaju za nama 5 Noćima nestaje tama Čelične grane hvataju Prolaznike za ruke Samo nepoznati dimnjaci Slobodno hodaju ulicama Prosečenim kroz našu
očnih kapaka Stežem ti nagi pogled Bol u njemu da zdrobim 10 Kako dugmadima ovim Tučanim da gledamo Smeje nam se tama Kosama nas bičuje Kako jezikom ovim Papirnatim da govorimo Reči nam ga suvog Pod nepcima zapale Kako sa telom
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Sa njima beše i Stanka. Čim poče da se spušta ona nema tama na šumu i livade, devojke se prigrčiše jedna uz drugu, pa počeše one obične priče o vampirima i vešticama, koje se u
Naiđe mu neka crvenkastosiva tama pred oči, koja mu zakloni sobom sve predmete i sva lica... On ne viđaše više ništa, osim jedno jedino strašilo, koje
i posle toga nastaje tama... kraj sveta... opšta propast... — ili tako nešto... a on okupio o nekim sitnicama, koje posle toga nemaju, kako ona
Na istoku se jasno razlikuju i ocrtavaju vrhovi planinski... razvlači se ona prva bleda svetlost zorina... tama se proredila, pa umire, gasi se... Petlovi počinju svoju pesmu... Zora!...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA
lepši i lepši, i sve je zabavljaj dok se malo posumrači, pa kad se posumrači, a ti kreni galiju, — u taj će mah pasti tama da se ništa ne vidi.
Petković, Vladislav Dis - PESME
Kao miris, kao zraci, kao tama, Kao vetar, kao oblak, kao pena, Odvojeni dani, noći, lebde, kruže I prilaze u obliku uspomena.
Na grudi sam ruke Prekrstio svoje. Gledam kako tama, Nečujno i tiho, ne praveći zvuke, Po zidu se penje u čudnim slikama: K'o ljubavna čežnja, kao tuga znana Preko mrtve
Minu sve što beše, htede biti ikad. Tama se uvuče u ideju snova: Raskošnije smrti nisam gled'o nikad. Imao sam i ja veselih časova.
I ta slika, ta maglina sama Iz zanosa i u snima mojim, To obličje prostrano k'o tama, Kao jutro sa zracima svojim — Padalo je ispred tvoga stasa, Ispred mene, pokrivalo dvoje, I širilo vidik našeg
Za osmehe ne zna lice tvoje, Pogurena ti se krećeš vazda, Tražiš tajnu i istinâ boje, Goniš tamu, al' te tama sazda. I šta vidi kad je čovek s tobom? Što za ljubav da imaš pogleda?
Gde-gde samo suve senke golih grana K'o kosturi od života, mrtvih dana. Svuda zemlja; vidik pao. Vlažna tama Po zvucima, preko mira, leži, spava. I tišina u dolini zaborava Mirno trune. Nigde ničeg što se budi. Sumaglica.
mojom kućom mraka; Umire nemar, što je znao strti Mesta molitve, suza i oblaka; Crnom dolinom, gde su bili vrti, Umire tama, kao vlaga, jaka.
veče, tišina i krik Donose mi tajnu koju nosiš sama; I Dok nebo, zemlja, sâm tičiji klik Pričaju o nadi što ti krije tama, Javljaju se misli, gde si uvek ti; Misli, i još borba s nebom i željama. Otići će borba.
Ja vidim danas, pri pojavi svake Nevolje koja divan narod prati, Veliku neman koju dade tama, Što zna da rađa k'o prokleta mati, Izume pakla i plodove srama, I još nevolju koja narod prati.
Kroz polusvest jedva Opaža se tama Prostrana i bleda, A nema pogleda; A i misli nije, Samo srce bije: Možda viče, zove Misli, želje, snove, Što ih samrt
bleda, A nema pogleda; A i misli nije, Samo srce bije: Možda viče, zove Misli, želje, snove, Što ih samrt piri Dok se tama širi.
Svud se tama širi i po njoj se kreću Neke senke što se, ustremljene, nagle I prilaze, vuku, u povorci sleću; Ne vidi se ništa, negde
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Svetlost i boje kojima su one danju oblivene tama je pokrila i mesečeva svetlost oblila. Njihove konture gubile se u sijaset mističnih oblika, a minareta prodirala
Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI
Oponirano vuku, koga skrivaju (štite) kućni prostor, noć, tama i vlaga (voda) – sunce dolazi s danom i oličenje je svetlosti i ognja.
Zemlja se zatrese, zavese se poderaše, ploče popucaše, a beše petak i po zemlji pade tama“. Dalji nam dokazi nisu potrebni.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Dok je Aranđel još mirno ležao u postelji, sanduk baca na zid senku „kao leti hladovina drveća”; kada tama počne da opkoljava gospožu Dafinu, on postaje „kao neki visoko zatrpan grob”; najzad, kad gospoža Dafina utone u
običnome doživljaju međusobno povezuju (nije slučajno što te dve reči u slovenskim jezicima imaju isti koren), senka i tama neminovno se shvataju kao deo onoga što nije svet, nego je nesvet, zapravo što je obrnuto od sveta, dakle obrnuti
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Oh, nek’ java bude vama Što ja snevah nadom pjan. Moje jave crna tama Vam’ nek bude samo san. »Javor« 1888. SUZA I UZDAH (Sonet) Suza j’ teška, zemlji pada, Mnogi s’ ljudi suza stide.
»Neven« 1881. LAKU NOĆ (Po nemačkom, uz sliku) Sunce seda, vetar drema, tama pada, A tišina molitvena morjem vlâda. Sitne vale zadnji zraci sunca zlate Kô pozdravi iz daljine nepoznate.
I zasuzi mu oko i nabra mu se čelo, Uzdahnuo je gorko: „Izgubio sam raj!“ Oh, noć je bila crna, tama je bila gusta, Ni od kud jedan zračak ni putokazni sjaj.
Ne veliko zvono već praporci mali Nek’ otcingiliču: svršuje „Starmali!“ Još nekol’ko dana pa me krije tama, Dva poslednja zrna na brojanicama Ali iza leđa imam više zrna, — Valjda nisu gadna, valjda nisu crna...
Krakov, Stanislav - KRILA
- - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - - Ali se u zoru dogodi nešto čudno. Tama je počela da se razvlači, i bleda, pepeljasta svetlost stala da osvetljava konture grebena, koje se ocrtavahu sada jače,
Petrović, Rastko - AFRIKA
Odlazim u zaselak i, onako u mraku, pronalazim odakle dolaze zvuci tam–tama. Nekoliko odraslih derana sede ispred kolibe na asurama i udaraju u bubanj i u kalbase pokrivene mrežom po kojoj su
Na pitanje da li će biti tam–tama, jedan prislanja glavu na zemlju, sluša i zatim pokazuje: „Tamo!“ Malo dale uistinu počinjemo razaznavati potmuo udar u
Ostali će igrati bridž. U selu su istovremeno dva tam–tama. Prvi koji posećujemo izgleda skroman po gomili prisutnih.
Zato su oni i iskoristili da organizuju dva razna tam–tama. Ovde se žene, koje iskaču iz kola da bi igrale u sredini, dohvataju upaljenih grana i raznose ih po ivici kruga.
Lupa tam–tama, i gomila, larmajući veselo, prate me do izlaska iz sela. Produžavam, odatle na sedam kilometara, u planinu, u selo
! Video sam mnogo stvari toga dana, obišao nekoliko sela i gledao nekoliko tam–tama, tako da sam sasvim zaboravio onaj jutrošnji Dede u Batleu.
“ Do smrti će o tome pričati a sutra će već razume se biti tam–tama, makar i da oteraju bele duhove. — To vas zabavlja, da ih plešite?
Svirka je dolazila beskrajno moćna svojom lepotom i slaba svojom čujnošću. To ne behu veliki bubnji tam–tama, ni crnački gitari i trube. Urođenici Uavatara tada uđoše u selo i prođoše između zaspalih koliba do nas.
Mlade žene–ratnici sabiraju se u tesni polukrug oko tam–tama, i, previjene nad njim, one pevaju i igraju, onim istim prostim, brzim ritmom; ruku opuštenih, očiju sklopljenih.
Trećih pet franaka, koje oni neće da prime. I vesele se nastavlja istom zahuktalošću, istim lupanjem tam–tama, istim ritmičnim trešenjem svih svatova.
Nema preljube, nema ljubomore, ni srdžbe; sve što se bude dogodilo ove noći, biće u srcu fetiša. To je svadbena noć tam–tama, i niko u njoj ne sme ni da deli, ni da bira, a teško onom ko bi o njoj sudio.
Slušam kako je sve dalje iza mene potmuli udar tam–tama i larma. N. već spava. On se za trenutak samo probudi kad uđem, i kad mu kažem da sam video celu svadbu, i da sam
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
i teških ranjenika, ostavljenih na bojištu sa razdrobljenim kostima u lokvama krvi, orositi tvoja večernja rosa i uviti tama ove noći; koliko će usana koje na domu čekaju vreli, slatki poljupci, puni nege, ljubavi i milošte, osvanuti sutra neme,
Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI
Nigde zvezde, svuda tama, — Pa ni suza, ni pesama. XXXII Iza gore sunce niče, Pa na groblju drva zlati; Rosa pala na cvetiće, Pa ih uči
Sad na sve to spustila se tama; Sad na sve to spustila se tuga; Moja suza ili teče sama, Ili jedva nađe plačidruga.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Dvojica se digoše. Magla se nanovo navuče i u ovoj šumovitoj jaruzi kao da nas poklopi tama. Iako je bilo sveže, znoj je kapao sa moga čela. Skidoh šlem. — Je li daleko odavde jurišna četa? — Nije ni blizu.
Raketla... Mračan horizont bleštavo trepti... Senka kao da narasta i saobraćajnica kao da tone u ponor... Tama. Tak-tuk, tak, tuk... Du-du-du-du--du... Fi-u! Neko je silazio.
Bližio se odsudni čas, i laka drhtavica prožimala je telo. Nervi bili zategnuti... Napolju ovlada tama. Kroz otvor zemunice video sam u daljini gde žmirka jedna zvezda. A nju gleda i pozadina, koja mirno spava.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Mnogo trudna puta prođe, Sačuva se mnogo jama, Kroz mnogo se probi tama. Trudi puta, slaba hrana I daljina srodnog stana, Sećaj majke, muke njene, Propast brata — sve ga jede, Udvaja mu
Mrkalja V. Nedić piše: „Na gdekoji nerazgovetni stih... poslednjih pesama pala je trenutna tama Mrkaljeve svesti.” — Da je Sako hipokoristikon pesnikova imena ljubazno me je obavestio dr V.
Jakšić, Đura - JELISAVETA
(Katunović dolazi.) KNEZ ĐURĐE: Vojvodo, šta je? Tvog oka tama šta mi donosi? KATUNOVIĆ: Noć. KNEZ ĐURĐE: Kakvu? Je l’ blagu, laku — onu večnu noć? KATUNOVIĆ: Užasnu....
KNEZ ĐURĐE: Ućuta boj — Ponoće stiša Pušaka gromkih smrtne jekove, A bolan jauk grudi smoždenih Na crni krili tama ponese, Da ga sinovi budnoj kraljici S poljupcem setnim srca snuždenog Na zabrinuto čelo pritisnu, Pokazujuć joj
Jakšić, Đura - PESME
Pa zar da nebo svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane — Tama?... I hod se čuje... Da l’ ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi — Kô da sa onog sveta dolazi.
maglu Što samo sine zrak, A gušće oblak dođe, Da veći bude mrak, — I ona samo sinu, Da opet dođe hlad, Da veća tama bude, Da veći bude jad... 1876. (?) POZDRAV Oj, Kozače, ratni sine!...
Nastasijević, Momčilo - PESME
I lepoti li muk ovaj rastočenja, krotini tvojoj vrelo, tajnije iz mutnje me to na bistrinu te zabistri tama, na rođaj opelo. IX Grč utrobi je, nemlje tim, korenu premiranje, nevinije iz biljke čim progledava cvet.
U srcima tama, Bogu na izvoru vri, poteklo na reke, u žilama mesto krvi greh!... Ide noć bez svanuća, o, teško tebi stvoru!
Zemlje prođoh, noć mi svuda bez svanuća, van sa neba toplo što mi grane tama! Domu dođoh: tuga, jesen šumi, i miriše zreli grozd!
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Tek kad se tama zgusnula oko zidina i kad je studena pomrčina prekrila i snežnu belinu da se čak ni prst pred okom nije mogao videti,
zatvorim oči, toliko da mi sunčeva svetlost ne peče zenice ali i da ugledam jednu jarkocrvenu tamu, ako je to uopšte tama, nešto kao čista svetlost bez obrisa stvari i slika. To mi omogućuje da ne mislim ni na šta. Ne izdržavam dugo.
pritajenih po urvinama složno će zalajati i zagroktati, drekalo će se probuditi u Beloj pećini i zavrištati, noćna tama, mekana i topla kao materina utroba, rastvoriće se i najednom će blesnuti svetlost da bi osvetlila iscerene njuške,
Ilić, Vojislav J. - PESME
M. M. H. 145 POSTANAK LjUBIČICE 146 OBUĆAR I NjEGOV SIN 147 MOJOJ MUZI 149 DANAJA 151 (DOSADA, MAGLA I TAMA...) 152 HIMNA VEKOVA 153 (NE ZIDAMO DOM KAMENI) 154 U OSAMI 156 z* 157 ELEGIJA NA RAZVALINAMA KULE SEVEROVE 159 KLEON
Rumene pruge se gase I bledi mesečev zrak, svetilo nebeskih dvora, Kroz maglu diže se već - i nema, duboka tama Dovodi bajnu noć sa sinjeg neznanog mora. Sve grli mir i san.
Napolju mrtvilo vlada, I sitna kišica sili i gusta caruje tama. Utom se kucanje začu. U krčmu uiđe naglo Čudnovat nekakav gost; usne mu grozno se smeše; Iz praznih šupljina očnih
Na oltar ljubavi tvoje Ni bakar ne pada više. 1890. (DOSADA, MAGLA I TAMA...) Dosada, magla i tama... Na slaba kolena svoja Ja zvučnu uzimljem liru, i svojom umornom rukom Dodirnuh srebrne
Na oltar ljubavi tvoje Ni bakar ne pada više. 1890. (DOSADA, MAGLA I TAMA...) Dosada, magla i tama... Na slaba kolena svoja Ja zvučnu uzimljem liru, i svojom umornom rukom Dodirnuh srebrne žice.
I Titan razmahnu pleća i tvrdi, ognjeni čelik Sa strašnom grmljavom puče A duh se pod nebo diže... Tama je vladala jošte A mesec sipaše svetlost sa čela božanski bledog; I Titan, dohvativ mesec, kô nagradu ga baci Ispred
On setno u žice bije, Tiho, sumorno peva. Mesec je izgrejô bledi I tama obale krije. Eno i Ada-Kale, gde prazni čardaci stoje Kao skeleti strašni.
Jer on je u tebi gledô Poslednje, možda, čedo. 1892. (KAD SE UGASI SUNCE…) Kad se ugasi sunce i tama na zemlju sađe I velom zvezdanim svojim pokrije burni grad, I polja, i dole, gore; kad lahor ćarlija slađe Kroz opusteli
I zalud kliče vrtar mlad, Grobnice ćute neme, Njih gusta tama krije sad, I nemo, gordo vreme. Kô ravnim poljem zelen klas, Pod krilom od zefira, Sumorni spomen stresa nas U času
O, plač'te majke, ocevi, plačite gorko, Trupine sinova vaših vašeg su lakoverja znak! Gle, večna tama pokriva njihove grudi, I svetla oka gasi se i trne zrak. Likuje Karlo.
silno pod svodom mračnoga hrama Začuđen diže se Avgust i baci k terasi pogled, Gde zvuci zvone i ječe i bleda caruje tama. Prestade veseli šapat između stubova drevnih, I polupijane žene jurnuše do carskog trona.
i ko je? Skrstivši umorne ruke, on dugo stojaše tako, Tako ga i tavna ponoć pred likom kamenim nađe. Napolju mrtvačka tama... Silvije bezumno viknu, Kad strašna, čudesna slika s mramornog podnožja sađe, I tiho pristupi njemu. „Čudiš se!
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Tvoji zraci obuhvataju ceo svet i sve što si ti stvorilo... Tama beži kada ti svoje zrake razašilješ; svet se veseli, ljudi se bude i ustaju, jer si ih ti podiglo.
Bengalsko osvetljenje treperi, drhće, izdiše, oživljuje i ponovo se gasi. Vekovi prolaze. Na Zemlji ovlađuje tama. Košulja navučena na njeno telo pretvorila se u kameni oklop, koji je čvrsto stegao plamenoga diva.
Sat vasione otkucava nove vekove. Na Zemlji je zavladala potpuna tama. Temperatura donjih slojeva njene atmosfere pala je ispod 360 gradi; pritisak je, još uvek 200 atmosfera.
pismu kako je izgledala nekad naša Zemlja, a Vi mi čitate iz Svetog Pisma: „A Zemlja beše bez obličja i pusta i beše tama nad bezdanom.
Zato je Zemlja najlepša zvezda ovoga neba, razapetog kao šator nad nama. A sada, pogledajmo u dubinu. Tu još vlada tama. No kroz nju vidimo široku morsku pučinu. To je, u stvari, gornja površina onih oblaka koji su obavili planetu.
Stanković, Borisav - TAŠANA
MIRON Da, i zato neću ovde da, kada u koju kuću uđem, u kojoj je Bog zna kada ko umro, a ono iz nje jednako bije tama i crnina! Zavese se nikako ne dižu! Sunca nema! Čak ni čekrk na bunaru ne krcka, pošto se ni voda iz bunara ne vadi!
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
A Bog mu dade dva kamena: jedan se zvao tama, a drugi senka smrti; i rekao mu da ih tare jedan o drugi. Iskočila vatra, sine. I iskočila radost za Adama.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
Telo kao da se izvlači iz neke čaure. Opet... Juri bezumno... Ah, smiluj se. Zaošinu. Gr-r-r-ru! Tresnu, urliknu. Tama... ponor... Gr-r-r-ru! Ala u ušima pišti. Ili je to jauk. Gr-r-ru! Neko stenje. Ali šta mi to noge pritiskuje? Gru!
Laganim korakom od zamora prođosmo pored ove mase i kretosmo dalje uzbrdo. Neka tajanstvena tama obavija nas, a vazduh kao da guši.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Ali, Kapljica ne krete svojim putem. Nešto ju je nosilo, nešto ju je guralo. Svuda oko nje bila je tama. Nije mogla da razabere gde je, dok joj jedna od saputnica ne reče da su pod zemljom, jer ih je plju— sak zahvatio i
Šantić, Aleksa - PESME
A znaš li zašto Ono poluđe? U moje srce Ti noćas uđe, Pa s njega ode Svih bola tama, I ti ga vatrom Zapali sama — Jer iskre same Iz tebe biju, Lepše od sviju Anđela raja, Što nežno šušte, Kô
I ponori tuge Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama, Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge, Kao paučina svrh nje visi tama. Skupila se čeljad.
Na izlaz vrata — o bože, ko tu stoji! To beše draga, što je na vrat'ma bila, Na usnama joj bol, na čelu brige tama; Da nazad idem, znake mi rukom daje. Opominje li me, ili se srdi na me?
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
San je strašan kao smak sveta, veličanstven i jezivo lep: Senje je pritisla tama, nebo se prolomilo, mesec pao na zemlju, zvezde pribegle kraju, Danica krvava, na crkvi kuka kukavica.
Kad ja dođoh u polje Kosovo, jako svanu i ogranu sunce, u Kosovu niđe nikog nema, crna tama sve polje zastrla, ne vidi se sunce od oblaka, a iz tame junak izlazio na đogatu konju vilovitu, a đogat mu u tri noge
Kad udari drenovačom Tale, tu se smjesta zametnula kavga. Pade tama od neba do zemlje, — nije tama od boga poslana, već od brza praha i olova; zemlja ječi, a otoka zveči.
Kad udari drenovačom Tale, tu se smjesta zametnula kavga. Pade tama od neba do zemlje, — nije tama od boga poslana, već od brza praha i olova; zemlja ječi, a otoka zveči. Neki veli: „Jao moja majko!
63 SMRT SENjANINA IVA Sanak snila Ivanova majka: đe je Senje tama popanula, đe se vedro nebo prolomilo, sjajan mjesec pao, na zemljicu, na Ružicu, nasred Senja crkvu; đe zvijezde kraju
Zlo si snila, a gore će biti: što je Senje tama popanula, ono će ti pusto ostanuti; što l’ se vedro nebo prolomilo, i što mjesec pao na Ružicu, to će tebe Ivo
Svi pitaju kud je Krsman ošô, a ja, jadna, kazati ne smijem. Juče su se puške ispucale, svu je Mačvu tama popanula: nije tama oda zla vremena, ni godina što roditi neće, već je tama od prâ puščanoga“.
Juče su se puške ispucale, svu je Mačvu tama popanula: nije tama oda zla vremena, ni godina što roditi neće, već je tama od prâ puščanoga“.
Juče su se puške ispucale, svu je Mačvu tama popanula: nije tama oda zla vremena, ni godina što roditi neće, već je tama od prâ puščanoga“.
Ćopić, Branko - Orlovi rano lete
— Gasi! — prošišta mu Mačak u samo uvo. Prekidač kvrcnu. Tama potrpa dječake. Istog trena iz dubine hodnika začu se jasno i ponovljeno: — Ej, ej!
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
tišina subotske noći i polutama i svetlost od kandila, koje je na mahove čas tinjalo čas planulo, pa se svetlost i tama potiskivale svaki čas po šarenom ćilimu na podu...