Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL
SIMINA ULICA Danas bi se reklo da je Sima Nešić simultani prevodilac; u njegovo vreme zvali su ga Sima terdžuman. Razlika i vije tako velika, jer terdžuman je tumač.
Razlika i vije tako velika, jer terdžuman je tumač. Sima je umeo da tumači govor sa sedam jezika i da govori na sedam jezika.
Praktičan i imućan, Pavle Nešić je poslao sina na trgovačku akademiju, u Beč. Svako prepodne, oko deset sati, Sima terdžuman stoji na uglu Simine i Kapetan-Mišine ulice, gde je u njegovo vreme, po prilici, prolazio sokak što je delio srpsku
Sima terdžuman misli kako je i u tome neki nesporazum sa rečima: zašto da zgrada u kojoj se uče prirodne nauke i matematika zaklanja
mu je da nikad življe nije ocećao nego tog dana koliko su onaj dečak-nesmajnik od nekada i ovaj dostojanstveni terdžuman, slični.
Kao i onaj dečak, tako je i Sima terdžuman verovao u snagu reči; kao i onaj dečak, znao je dejstvo unutarnjeg sklada, ako se postigne.
Ubrzo se čulo da je tu, na padini, kod Čukur-česme, turski vojnik ranio, možda i ubio, srpskog dečaka. I Sima terdžuman hita ka česmi.
Hita terdžuman a iza njega su Đorđe Nišlija, spadalo koje govori neverovatnim narečjem, i još dva žandarma. Preskaču zgrčene senke ruži
Gotovo u isti mah, kaže nizamima, na turskom, da se ne opiru. Sima terdžuman vidi, i ne prvi put, reči kako deluju, svoje reči kako deluju: dopiru do ljudi, smiruju im dah, ostaju im u sluhu.
U svojoj stražari koje nema, na uglu Kapetan-Mišine i Simine, Sima terdžuman uvek gleda, i odmahuje glavom, onog luckastog terdžumana koji, pre mnogo decenija, nailazi sa vezanim nizamima i mirnim
vazduhom, sa slomljenim svetlostima, sa pucnjevi ma, vojnici su te reči besno odbacivali kao prokletu bolest, Sima terdžuman je vikao, sve jače, a odgovarali su mu pucnjevi, sve češći.
Sima terdžuman stoji na svom uglu i odlučuje se da li da pođe levo, kraćim delom svoje ulice, ka Višnjićevoj, ili desno, dužim delom,