Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE
NIKOLA (na strani): Ej, teško si ga meni! MAKSIM: Ja l’ svaka ovako obučena, kao moja Soka? SVETOZAR: Zaista, tetice Sofija, vi niste ni najmanje nakićeni. SOFIJA: Ja mislim da kićenje za ženu, koja ima svoga muža, nije ni najmanje nužno.
SVETOZAR: Pogodite. MAKSIM: Po pravdi, Maga. KUM: Jest, jest, kuma Maga. SVETOZAR: Šta vi kažete, tetice Sofija? SOFIJA: A šta znam ja tu govoriti.
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
gleda... ne diše. — Tetice! ... Načini mi, bolan, Zorki šešir. Ono staro pero ne valja... I noga joj se pokvarila. Na ovaku molbu, tetica bi se
Sevnuše nekoliko sekunada. — Tetice! ... vrisnu dete odjednom. Teta se već beše pribrala. Trže se na vrisak i skoči.
šapće zablenuta tetka, klimajući i sama veselo glavom. — To on, znaš... Marici. Eno je pred kapijom. — Nije, tetice, živa mi ti! Baš sam videla kako te pogledao... A Marice nema. — Dobro ... Kad ja lažem, onda... — Jeste! ...
Ali sad ne beše spleten. Iđaše žurno, pravo... isto kao i Kosa, kad potrči da uzme od tetice kakav lep poklon. Rukovaše se, pođoše jedno pored drugog, on sve poluokrenut njoj, i brzo ih nestade za gustim žbunjem.
Čekaj da vidimo koga više voli tetica!... On i ne zna za malo mače! Pitaće teticu. Da se ne rastaje od tetice! ... Ha — ha — ha... Baš je pogodio!
A malo mačence zaboravili... Razleže se iznenadan, očajan vrisak, koji ispuni užasom ceo narod. — Tetice... ne idi!... Teto... uzmi me!.. Teta se osvrte. Htede potrčati očajnom detetu, ali je zadržaše. — Stoj.