Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
se, oslanjajući se i pipajući svojim štapom, koji je bio masan, išao je i jednako kao budeći se govorio: — O, o Todoro! Kako si mi, Todoro? Šta mi radiš, Todoro? I Sofka istrča, i ona obradovana njegovim dolaskom poljubi ga u ruku.
Kako si mi, Todoro? Šta mi radiš, Todoro? I Sofka istrča, i ona obradovana njegovim dolaskom poljubi ga u ruku. I on, okružen njima, poče
Kako si mi, Todoro? Šta mi radiš, Todoro? I Sofka istrča, i ona obradovana njegovim dolaskom poljubi ga u ruku. I on, okružen njima, poče da se penje i da se
I molim se Gospodu, ali on neće, pa neće da me uzima. A teško je, Todoro. Ne može se više. Već i ne vidim, i ne čujem, a i na smetnji sam onim mojima.
Posle se ču kako odozgo viknu: — Magdo! Kao uvek, tako i sada nije zvao neposredno: „ti, Magdo, Todoro“, jer bi to bio za njega kao neki posao, poniženje, već tako u opšte samo ime spomene, pa onda neka drugi, koji čuju,