Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Tomča se diže: — Da idem! — I, upinjući se da stoji dobro, čvrsto, nasloni se leđima o zid. — Sedi, sedi, Tomčo!... — Tek reda radi viču ostali, ne okrećući glavu k njemu. — Čaršija, mehane... ko zna šta je tamo?
Iznesoh Tomči napolje žar. A on još nije savio cigaru. Skut mu i kolena posuti duvanom i razvijenim cigarama. — Č’a-Tomčo, hoćeš žara? — oslovih ga. On se trže. Bi mu tako neugodno što sam ja tu i. gledam ga.
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Sve se k njoj okrenuše i sve je kao u jedan glas, zadirkivajući je, dočekaše: — O, nevesto! nevesto! Ah, Tomčo! Ah, pusti sine! kakvu će sutra da grli! — More, đuvendije! — iz svega glasa viknu tetka Simka.
— Pa majko, nano, mi seljaci, kerpiči... — Nemoj, sinko! Nemoj, Tomčo! Ništa nije! — čulo se uplašeno materino utišavanje... — A? Mi kerpiči?!