Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Bajevič ga je bio, namrgođen, ostavio. A deca su, kao kozlići, pritrčavala oficiru, koga su bila prepoznala, po trikornu.
Na lutku. A držao se oholo. Na trikornu je imao rosijsku kokardu. Ali njegovo lice, koje je sekund‑sekretara grofa Kajzerlinga bilo setilo ratnika, koji
One su mu rado mrsile kosu. Lađevič je imao glas kurjaka i podsmevao se Isakovičevom trikornu, na koji je bio, tobože slučajno, seo.
I u trikornu. Konja nije imao, svoga, za prepone, a dopao mu se bio samo onaj crni pastuv – i ona kobila, boje kulaša. Stideo se da
u crnini oko vrata, i belini svog žaboa, sa mrkim licem, nosat, brkajlija, krupan – sa rosijskom, belom, kokardom, na trikornu – bio prava vojničina.
Bilo je i nekoliko oficira u trikornu na toj slici. Kostjurin ih je pokazivao prstom. Pričao im je, da je Preobraženski puk bio dopro, u ratu, već godine
Zar nikad nije učio da se u napadu može obući čitav čopor podoficira, sa perjem na trikornu, u plavom fraku, a postaviti tu maskeradu, tako, na brdo, da neprijatelj, čak i dogledom, bude uveren, da je to štab