Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
— pitaš me, prijatelju moj ! E, to ti ni ja sam ne znam tačno kazati. Lijepo sam živio kod svoga gazde, čiča-Triše, mlinara.
Iako je iščezao, nema nogu niti mu trebaju. Ko ovo dvoje pronađe, dobiće od čiča-Triše punu bocu brašna, a od krčmara Vinka vreću rakije. Poteci, narode, brašno se peče, rakija se melje!
Već sam se zaželio žubora vode i klepeta kakvog mlina — reče mačak Tošo i uzdahnu jer se sjetio svog čiča-Triše. I tako dvojica naših putnika, jedan šaren, a drugi siv, krenuše u susret novim doživljajima vodeći sa sobom svoje
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Podno bregova zaravan mala, tu Japra nije potočić više, strmoglav juri u badanj uski: evo ti mlina starine Triše. Luduje točak, vesela čigra, vrtoglav tanac rečica igra.
I još od Triše i drugih čiča kakvih se samo naslušah priča! . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
„Kad sloga bude opet ću doći — Ognjena vila ponovi tiše. — A dotle, bogme, kao i dosad, živite tako kod starog Triše.“ Prope se plamen u tamu krova, obavi vilu veselim krilom. Tišina zatim zavlada mlinom kao da nikog nije ni bilo.
pod selom peni, virova bezbroj stvara, uvek je nova, nestašna, mlada i večno — Japra stara: huči pod mlinom dedice Triše, od sunca plava, mokra od kiše.
Babe će priču o tome mleti brže nego žrvanj mlinski. Juče je bila — ne pitaj više — pijanka slavna mlinara Triše. Vazdan su Triša i Vinko Lozić vodili pijan ples, u staroj krčmi poviše Japre, nazvanoj „Zemljotres“.
Jedino, druže, u mome kraju, na reci Japri, kod čiča-Triše, skriveni žive drugari mudri, Žuća i Toša — i nigde više. Tamo ti sreća večito plovi po tihoj vodi, u maloj barci.
Dobro ga znadeš, u psećem svetu nikada takvog više, stotinu puta ovo sam čuo iz usta deda-Triše. Taj ti se svuda desio prvi za zecom gde se majalo, kad smo jurili mačke i vrapce, na vuka kad se lajalo.
Okolo njive ćute u tami, zrelo se klasje pospano njiše, zaspao mačak, spava i Žuća u mlinu starom dedice Triše. Samo pod točkom, u tmine neme, kapljice broje večito vreme.
Kunem se glavom, ovo su dela Vidrića Vidre, noćnika smela!“ Na mlinu u tom škrinuše vrata, evo ti Triše, veselog dede, ugleda kosti pa istom dreknu: „Bez mene, je li, riba se jede?!
Čitam ih redom pred prvi mračak, pišu ih: deda, pseto i mačak. Kod čiča-Triše, u mlinu starom, planula svađa s najvećim žarom. Kako, zbog čega, jesu li ludi? Čitaj ih redom pa onda sudi.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
U grob njega položiše, Na grob ruže presadiše, I kraljica suze triše: Nije njega, nije više!... Oko groba vile staše, Smrtnu pesmu zapevaše, A kraljica nad svim’ viče.