Jakšić, Đura - PROZA
Francuzi i Nemci poštuju igračicu, i hiljadu usta govori o umilno lakome pokretu te i te, ove il’ one igračice koja se ovih dana u Beču il’ u Parizu pokazivala... A mi?
Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE
Kočijaš mu preda pismo, pa čeka odgovor. Milivoj čita, lice mu rumen obuzima, umilno se smeši, pa zapita: — Ti si na karucama došao? — Jeste, tu su; valjda sam po vas poslat.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
I u onom divnom radosno-nežnom zanosu ona je umilno nastavljala: — Koliko te volim, koliko te volim. Sad mi se sav život čini jedna divna svečanost, jedan veliki praznik,
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Tebe imam, Cigo, za dragoga, a Pavla hoćemo za brata. Pa šta?“ Kao umilno sikćući crni labud, Ana se podiže i raširivši crnu krinolinu, ustade.
Lepu. Isakovič se, međutim, brzo oprostio od tog čoveka, koji se kretao, kao i postmajster Hurka, klanjajući se, umilno, ponizno, odeven u crno odelo postmajstera, sveštenika, muzikanata, toga doba.
Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA
— Šta zbijaš šalu, kad znam zašto hoćeš platno, jer nećeš badava da ti novac u sanduku leži. Gospodar Sofra umilno se smeši. — Pa hajd’, hoćeš li u kompaniju, il’ svaki za sebe?
Radičević, Branko - PESME
Jošte putnik tuda Nogom lakom odi, Stazica krivuda, Pored lipe vodi: „Oj tiče umilno, Što na grani stojiš, Okle tako silno Srce meni svojiš?
Srce bono, glava vatra živa, Vetrić lađan žegu razlađiva, Slavuj tica umilno popeva, Svakim glaskom leka rani leva. Pevaj, mila, pa mi danak budi, Jako zbogom, telo sanka žudi.
potok njeni reči, Još meni zvoni u uvu njezin zvuk, Slavuja glasak preumilno zveči Kroz noći kade plovi bajni muk, Umilno vrelo žuboreći ječi, Zefira jošte lakokrili puk, Kad njija u veče rosni trave stas: Al' umiljati j' bio njezin glas.
svode, Mi slušali smo njegov nježni zvuk I dalje naše upraljasmo ode; Zefira tad smo slušali mi zuk I gledali smo kako umilno brode Po valovi kristalovitog vrela Na suvom listu što je zima snela. 19.
29. Sa negolemi tu se stena sliva Umilno njegov žuboreći pad, Na brežići mu dikoji počiva Zefirima ljuljan nježni cvetić mlad; Mložina lipa tebe tu pokriva,
48. Duboke noći vladaše tišina, — Ovako bija onaj sanak moj, — Umilno na me gledaše svetlina, Bezmerni koju slaše zvezdâ broj, I daljni glasâ ču se tad milina, Umilnija neg slavka što je
Ne roni više njeg'vo oko suze, Odletio je tuge mutni oblak, Umilno gledi radosti sad nebo, Vesela sunce iz oka mu sija: „Zaš da na stenu ja se ne pužam?
Posle itri oproštaj od razni drugi predmeta. Pevač baci oko na Stražilovo i peva: I ti, o zbogom, brežni vrše, Umilno koga stromi strše, Već dana bela umire svetlina, I noći skoro krije te tavnina; Al' duša m' zrake lije na te I
O kako je ovde, kako umilno! O kako dušu diže silno! O krasoto ti divna brda! O kako dolja lepo vrda! O kako laor miris krade!
(4) Koliko sam evovde na obali Kao mladić bio puta, Koliko se ja ovde izvali, Glava mlada, glava razasuta; Umilno su tići tu pevali, A duša je moja nadanuta: Pusti u to misli slatko more, Drago mesto, dragi moj izvore.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Sad mačak babi umilno prede, oči mu žute pospano glede, blistavih zvezda u njima nema, umro i mesec. Povazdan drema.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
— Dobro se drži Milka, gos' đenerale — i gleda umilno alatušu đeneralovu. — — — — — — — — — — — — — — — — — — — Gospodine đenerale, molim oprostite...
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
Kudikamo bolje!... Iza njegovih leđa, župnik podmigne jednom gostu. Onda istupi pola koračića bliže slici, umilno-zainteresirao iskrivljena vrata i malko uoštri pogled kroz zlatne brile.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Ujutru u dvorištu desio se župan. Cveta mu priđe: —Sina mi noćas zabolilo, — javi umilno. —Pa šta ću mu ja? — odvrati župan. —Ništa! — vrcne ona malo razgovorom. — Dajte malo suhih drva!
On to izgovara toplim glasom očite samilosti, pa otac i sinovi usrdno u nj gledaju. —Pomoći će gospodin! — izreče umilno stari. —Hoće, — potvrđuju sinovi s očitim uvjerenjem. Nanovo ćute. Mladi sudac se zamislio.
Ali dijete nikako da se svikne: već trećega dana nađe je pred vratima gdje ga trpeljivo čeka i gleda ga umilno da je pod svoj krov primi. Opominje je i nagovara.
elate! — i htjede da se k stoci povrati. Ali djevojci nekako se ne da zaći u nizbrdicu; stoji na mjestu i veli mu umilno: — Čekaj! Pa tako stoje neko vrijeme. Djevojka gleda dolje na grad, što se kao ubog skupio uz golu krš.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Nije jezik na to da madame psuje, neg' umno, umilno da štogod kazuje. Sam pas na psa reži — na kučku ne laje. Vidiš, skot kog' ljubi — poštenje mu daje.
Ćipiko, Ivo - Pauci
—Koja fajda da je grad za dinar, kad dinara ni, — reče prijegorno Jure. Mladić se kao smisli, savladan samilošću pa umilno ponudi Juri novaca za ljekariju. — Nemam mnogo — reče, — no mislim, da će ti biti dosta. — I izvadi novčarku iz džepa.
Kod svoje kuće Jure i Marija rastadoše se s Ivom. On ih pogleda umilno i ponese ih u svom srcu, a pred očima pretstavljaše mu se u to slika pustoši i nevolje ljudske.
Brada joj podrhtava kako miče njome. Naginjući glavu k listu i ne mogavši doseći struk divlje lozice, pogleda dolje i umilno zamekeće. Uto djevojka popođe uzbrdicom. Ivo se uputi za njom.
Uto uljeze u dućan, protrkujuć', bosa djevojčica. Bijaše pokisla, sa minđuša cijedila joj se voda. Umilno mucajuć', pruži vrećicu da kupi kukuruzova brašna. — Rekli su mater da će platit' ... — Oh, došla si, a! — i diže se.
Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA
Jošte putnik tuda Nogom lakom odi, Stazica krivuda Pored lipe vodi: „Oj tiče umilno, Što na grani stojiš, Okle tako silno Srce meni svojiš?
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
— Evo ti je! — spusti Sofronije zlatnu lubenicu kraj prijateljevih nogu I zviznu nekako tiho i umilno jedan, pa drugi put, a iz vode koja se tamnila u dubini, kao beličaste ribe pljeskavice, počeše da iskaču nekakva mala