Sremac, Stevan - PROZA
Mir! Ustan’te! (Deca ustanu.) — Sed’te! (Deca sednu.) — Tako! Deca skrstila ruke, pa gledaju u Maksima. On nastavi: — Sad ću
Monahinja Jefimija - KNJIŽEVNI RADOVI
MOLjENjE GOSPODU ISUSU HRISTU Ot skvrnih ustan, ot mrskago srca, ot nečistago jezika, ot duše skvrnije primi moljenije, o Hriste moj, i ne otrini mene, rabu svoju, ni
Jakšić, Đura - JELISAVETA
Bratoubice, ubice časti! Užasne prlje moga imena; Pobeđeni su... Ah, pobeđeni!... (Plače.) Bogdane! Boško! Deco, ustan’te!... Ustani, moja nado krvava, Smrvljena slavo! Diko! Ponose! Starosti lomne ledna potporo!
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Bude njega lale i vojvode: „Ustan' more, mlađano Bugarče! Bog ti staru ne ubio majku, koja te je takoga rodila i u svate caru opremile!
U to doba dođe do šatora, đe zatočnik sjedi pod šatorom, za koplje je svezao dorata. Veli njemu Miloš Vojinović: „Ustan' more, bijelo Latinče, da junački majdan dijelimo!“ Al' govori bijelo Latinče: „Id' odatle, crni Bugarine!
Nemam o što sablje poganiti, kad na tebe ni haljina nema“. Ražljuti se Miloš Vojinović: „Ustan' more, bijelo Latinče! Na tebe su pobolje haljine, s tebe ću ih na sebe obući“.
Kad udari sindžir-gvožđe teško, pa zasjede piti rujno vino, udari ga čizmom i mamuzom: „Ustan’, Đemo, da pijemo vino!“ Kad pogleda Đemo Brđanine više sebe Marka Kraljevića, a na vratu sindžir-gvožđe teško, skoči
Poneđeljnik jutro osvanulo, jošte nije obasjalo sunce, skočio je od Kladuše Mujo, pa on budi svog brata Alila: „Ustan’ gore, moj brate Alile, da idemo na Crvene st’jene — sehir činit kamene Kotare“. I odoše na Crvene st’jene.
Jovane; zalete im puške donesoše, a Tadija Kuni priskočio, udari ga nogom u stražnjicu, a viknu mu grlom bijelijem: „Ustan’, kurvo, Hasan-aga Kuno! Došô ti je Senjanin Tadija su trideset i četiri druga u pohode oko ognja živog“.
Onda viknu Senjanin Tadija: „Ustan’, kurvo, Hasan-aga Kuno! U mene je svijetlo oružje, — ustan’ veži tridest krajišnika!
Onda viknu Senjanin Tadija: „Ustan’, kurvo, Hasan-aga Kuno! U mene je svijetlo oružje, — ustan’ veži tridest krajišnika! Jer, tako mi moje vjere tvrde, ako pukne trideset pušaka, svijeh ću ih odjednom povezat!
Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
BOG SE VRAĆA ADAMU Vaskrsni, moje sazdanje, ustani moja naliko, moj zrače — na moj obraz si ti sazdat; ustan' i pođi odatle, ti si moj i ja sam tvoj: jedno smo, nerazdeljeno svetljenje. Evo, rad tebe, tvoj bog učini se tvoj sin!
I što mu na to izreče gospod vladika? »Ustan gore, reče mu, što si se tako preplašeno spustio dole? Zgrešili su tvoji ljudi zašto su prestupili moj zakaz.
Došao je k njima da ih nahrani. Nego, rekoše, ustan'te da ga mi ucopamo. Ta da se oni iznapre o tome nisu udogovorili zločestom većom i munitvu sašili, ne bi mogli ni