Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
To je bilo januarija 23. pred veče 1804. godine. Nji̓ova tela stajala su oko 80 fati niže ćuprije na poljicu do Kolubare.
Voda pođe, mi izvedemo našu vojsku vrtalj sata od kamene Careve Ćuprije u polje, stavimo je oko puta u dve parade oko 12 fati u daleko, postavimo jedan top na jednom kraju, otkud vezir u parade ulazi, a drugi na kraju stražnjem od ćuprije.
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
— saleti ćir Trpko Tiosava. — Će odeš u Beograd, potrošiš pari, ćeš dangubiš. Će ti košta, more ej! Ne ti se fati ni petnaest oka. — Ono jes', danguba, ali baš ne mogu po to — reče Tiosav i pođe. Ćir Trpko uhvati ga za torbu.
Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI
Turski ženski svet opisan je u Pismima iz Niša o haremima (Beograd, 1897), Pismima iz Soluna (1908), u većoj pripoveci Fati Sultan (Beograd, 1907) i naročito u velikom romanu Nove (Beograd, 1912).
Radičević, Branko - PESME
zađe — velji mrak na zemlji, Al' je veći u srdašcu njenom, Zvijezde su nebo okitile, Pa sjevkaju ozgo sa visine, Ali Fati, Mustafinoj ćerci Nigdje, brate, zvjezdice jedine.
Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA
Svaka bašča ima svoj bunar s preizobilnom vodom; rekao bi da u svoj toj zemlji na nekolako fati dubljine ništa nije nego voda, koju svako jutro i veče črez malene kanaliće kroz svu bašču navraćaju i drevesa
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Ot Dunava po verhu karlovačkoga grunta do Brodske regimente žestoke straže postavljene su, sto fati straža ot straže, na svakoj 4 naoružana čoveka, sa žestokim nalogom, ako bi tko ot jedne ili druge strane kordonsku
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
Pa zauzda đemom od čelika, pred dvore ga vodi u avliju k binjektašu bijelu kamenu, pa se đogu fati na ramena. Pogleduje devet svojih šura, a šurevi u zemljicu crnu.
šćaše bježat u Turaka; ne dade joj Strahiniću bane, za desnu je ruku uhitio, privede je k kuljatu đogatu, pa se đogu fati na ramena, turi ljubu za se na đogina, pa pobježe bane uprijeko, uprijeko, ali poprijeko.
se u visinu kula, na ćošeta sićani čardaci, a sjaju mu srčali-pendžeri; viđe Ivan, pa se uželio, ždrala konja fati bakračlijom, i pritegnu đemom od čelika, no mu ždrale sitno podigrava.
pa na jedno smisli, brže konja svoga dovatio, sedla konja što ga ljepše može, opasuje što ga tvrđe može, pa se konju fati na ramena, halali se i oprosti junak, kaže rodu, kaže braći svojoj: „Hoću braćo, i ja u Stambola, odoh, braćo, braću
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Čelebija se zvaše?! — Ostavi si čovek i tatka, i majku, i dućan, i trgovinu, pa si fati put sas Cigani u guberl’k... I sag jošte je živ!