Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Brojanice, koje su nosili, nisu bile kao ostale, čak ni kao hadžijske, sa krstom, već sitne, crne, skupocene, da bi se, ma koliko bile dugačke, ipak mogle sve u šaku da skupe.
svi u dugim čohanim kolijama a plitkim cipelama, kratkih nogavica od čakšira, da bi im se oko članaka videle njihne, hadžijske, bele čarape.
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
kojima novce traži nego to što ih traži - sve vraća nazad, na početak: pokazuje Tomči da je bio i ostao nedostojan hadžijske ćerke, jer je, sada kao i ranije, samo „kerpič jedan”, „seljak jedan”, čime mu daje podsticaja da odbaci prividno
U Sofkinrm je sećanju zapravo, pa i u doživljaju njenom prelomljena - delimično kad nije potpuno - istorija hadžijske kuće na glasu, koja se primiče svom zalasku.
Stanković, Borisav - TAŠANA
Otac? Ti već znaš njega. On, samo da mu se ne prebaci kako je nedostojan i nedorastao za tasta ovake i ovolike hadžijske kuće, pre bi me mrtvu gledao nego što bi dao da se u što pokojnikovo dira! A za hadžije: hadži-Ristu i druge?...
Šta si ti, i kakva si, te da oni nisu voleli? TAŠANA Ne znam. Samo znam da su mu davali neke njine, hadžijske kćeri, a on, pokojnik, nije to hteo, nego, kao u inat njima, uzeo baš mene.
On nikoga od njih ne pogleda. Sa Ristom ni da se zdravi. Ni u njihne hadžijske stolove nije hteo da ih pusti, da odstoje službu. Naredio klisaru da ga svi ispred crkve čekaju.
Stanković, Borisav - KOŠTANA
Em je dava, Em je ne udava... MITKA (prekida je): Neću tej stare, tej mrtve, hadžijske pesme! Drugo! KOŠTANA (peva): Dude mori, Dude, belo Dude, Kako tebe, Dude, nigde nema, Ni u Tursko, mori, ni
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
— smeje se ženica. — Ja sam si Vaska... Vaska Gmitraćeva, zar me ne poznavaš... što sam bila u hadžijske izmećarka, a donosila ti aberi od Zonu... — A, ti li si, Vaske, devojke?...