Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU
jesti, isto po malo ga napre kašičicom zalaže, a ne mnogo taki daje, zašto da ga prvi mah mnogo zaspe, ništa mu to ne hvajdiše krome što pljujući mu natrag kvari i mrla svoje prsi i haljinice.
dosade li, huljenja ukorna, pizme, i namćorstva, naskakanja sa zlom drug na druga, — to, takvo li, po vašaru zlo perenje hvajdiše vam što, je li? Ah, da rekneš, — mi u te takve rđave poslove ne pristajemo! Ja štarad uzalud zuriš?
Nekim i dičeno hvaljenje hvajdiše, a ovim prigovor. Ali sve s vremenom po udesu, jerno bez vremena, s nezgode ili uzjedit će se za reč, ja li protera se
Plava um na mnoge strane. I od psoglavaca svetac ima. Ako neće — on si zna — široko mu polje. Slabo hvajdiše koju zlu ranu spolja lečiti kad se ona iznutra pozleđuje. Jedan što trpko jede, a drugom zubi trnu.
Što je kome hvajda od sveće i od sunca, kad očima ne vidi? Što li i sav ovaj svet bezpametnim hvajdiše? Bistroumlje svačem je gospodar. Ne iskati nad pogaču više hleba, da i proju ne izgubi. Beseda čok, a hvajde jok.
Učini li birov suproć cara koje zlo, sva je varoš u tome pod kaštigom; učini li što dobro, samo njemu jednome to hvajdiše. Pravda tek onoga i jest, čijano je! Eda se ne može prozliti i dobra žena od nehajstva muškoga?