Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI
— Sad dođu dumendžije i uzmu svaki svoj čamac, i putujemo nekoliko niz vodu. — Čuje se nešto gde huči! — Pita mene moj pobratim Protić: „Čuješ li, pobratime, štogod?” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.
— Čuje se nešto gde huči! — Pita mene moj pobratim Protić: „Čuješ li, pobratime, štogod?” — „Čujem nešto huči, a ne znam šta je.” — „Ono je — veli — glas tvoga tihoga Dunava.” ,,Šta, pobratime jadan, zar Dunav i onaki glas ima?
Glišić, Milovan - PRIPOVETKE
Rečica se vijuga ispod one strane gde je šuma, pa gdešto huči preko širokih ploča strmo u virove, gdešto zavija između krupnih kao plašće stena.
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Turci se skamenili... Šajke su tonule, a oni ne imadoše kuraži baciti se u nedra te ale što tako huči... — Jao! — dreknu đedo, i nestade ga u valima. — Što to bi!? — upita preplašeno jedan.
Dučić, Jovan - PESME
Međ nasipima vrtlog huči; I kao gromka obest džina, Pod teškom stenom što se muči, Iz grotla stignu glasi mlina. Na bregu iznad mokrog krša
Po strejama po vazdan čuči Golublje jato, dok ne crkne; Prljava voda odsvud huči, I već od podne tiho mrkne. Okna se gase; i noć zija Jeziva.
BOR Golem i mračan, neveselo, Stoji, bezimen kao travka; U njemu huči gorsko vrelo, I noću prespi jedna čavka. Usamljen večno, strašna grmen, U prvi sunčev trenut sjanja, Niz ozarenu
IV Ti si princip koji i ruši i gradi, Duh božji u svakoj i struni i crti; I vetar što huči na obali gladi, I njiva što plodi u predelu smrti.
njim i ispod njegovih nogu, odnoseći čitave spratove razbijenog granita, koji se s hukom ruše u crnu vodu što tragično huči u mraku.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Samo kad mu se priđe, sasvim blizu, čuje se da huči i šumi. Šta priča? – pomisli Isakovič, jedno veče, zagledan u reku. Na šta seća? Na kikot ljudski, ili plač?
Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI
šapatom pod okriljem tamne noći deluje moćno: „Mrak mrači, put puca, nebo ječi, zemlja zveči, streha njišče, voda huči, gora puči.
“ A zatim: „Niti mrak mrači, niti put puca, niti nebo ječi, niti zemlja zveči, niti streha njišče, niti voda huči niti gora puči, već moj dragi N. za plotom kleči, od srca ječi, crko puko dok k meni ne došao.
Milićević, Vuk - Bespuće
A dan tamni i gubi se, mećava obuzima mah, bura se razbija o klance i huči u njima. Oni zastaju, gube put, usred kakvog talasastog brdskog poljica, skučenog i stegnutog izbliza planinama.
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
“ Skoči Sivko, pa na vrata, maglu hvata. Luta šumom, vjetar huči, a na panju nešto čuči, oči sjajne, pogled plah. Uhvatio Sivka strah.
SAN Potok se Japra pod selom peni, virova bezbroj stvara, uvek je nova, nestašna, mlada i večno — Japra stara: huči pod mlinom dedice Triše, od sunca plava, mokra od kiše.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1
Ali pucnji najednom prestadoše i začusmo kako huči motor aeroplana. Setismo se da su njega gađali naši pešaci. — Bogami! — manu glavom Trailo.
Pešačka paljba obično počne negde na levom krilu, zatim se raspe celom dužinom fronta. Ravnica huči i krklja od praska pušaka i mitraljeza. I onda obično javljaju pešaci: „Otvarajte paljbu, izgibosmo!
Domanović, Radoje - MRTVO MORE
— Jesi li u putu vid izgubio? — Ja sam se i rodio slep. Ona trojica oboriše očajno glave. Jesenji vetar strahovito huči planinom i nosi uvelo lišće; po brdima se povila magla, a kroz hladan, vlažan vazduh šušte gavranova krila i razleže
Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU
Na svakom ćošku Mića stane, odmori se malo, popljune šake pa zapne i vuče. Onaj samo huči i jauče i odupire se nogama, a Mića zapeo pa vuče junački, teši ga i veli mu: »Ne boj se, brat Blagoje!
Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME
Severac cvili: „Zbogom bili!” A južnjak, Junak, Kroz topal čunak Huči u suirak! KUKUREK N a kraju zime, kao i uvek, U uvalu zvani Kružni Usek Stigao, u rasvit, kukurek.
ZIMSKA ŽALOPOJKA ...Huči s Cera, sa Kosmaja, s Medvednika i Maljena, Noć ta pišti kao zverka ranjena i ostavljena. Kratki dani, duge noći, a
Iz knjige to ne nauči! Slušaj kišu, njen romor, Ili vetar kad huči, I čućeš odgovor. Početak je u jednoj bubici Koja živi u Donjoj Stubici, Može je videti ko god hoće U leto,
” O, kad bi imao čime i mogo Sve tri da ih sa zemljom sravni! U ušima mu huči talas krvi: Da su mu ruke debljine hrasta, Pa da ih jednim udarcem smrvi!
Ćosić, Dobrica - KORENI
I moje i njegovo. Zar ja ne mogu da budem ništa drugo do ono što sam po rođenju? Hajdučki sin. To sam ja. Ledeno huči česma. Na drugom kraju Palanke tri petla isto pevaju. Oseća pismo u džepu. Želi, a ne može da ga iscepa.
Ustaje, bela kaldrma gori na mesečini, Mijat spokojno spava! Njega? Na vrata Mijatove sobice prislanja obraz: kao potok huči disanje goveda, brzo izlazi na put, uska putanjica kroz njive spotiče noge, nepoklani kukuruzi taru se u glavi, ona pliva
Ćorđe mačjim koracima dođe do prozora i prisloni se uza zid. Ništa ne čuje, huči mu u ušima, pritiska uvo i obraz uza zid da njime probije u sobu i čuje. Ništa.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
već kafana onih nedeljnih gostiju što redovno praznikom dolaze na čašu piva i ćevapčiće, a umeju zagalamiti tako da sve huči tamo s one strane Dunava.
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Povrh njih neredno viju se galebovi, a krik im se miješa sa šumom mora i hukom zatresenih grana, i sve to huči u njenim ušima, i hita dalje u nepovrat, gdje lagano, u daljini, kao zadnji uzdah ucviljena života i zamire.
Miljković, Branko - PESME
još teturam Na Jugu bez Mora što preplivah ga ipak, Jer nestvarnost je jača i najžešća je bura Na moru kog nema, a huči i đipa.
Krakov, Stanislav - KRILA
Po klancu plivaju duboke senke. Hladno je od njih. Voda skače nesmetano preko stena, huči, penuša se. Samo je u virovima mirna kao zenice. Kraj obala se vuku gladne vrbe, i šumore priče ribolova. — Pst...
ra—a—a, — urlaju divlji glasovi u noći. Sve to nadvišava hučanje, rušenje. Kao da se crna bujica valja niz padine brega. Huči i valja se sve brže ka jarugama. Kamenje se otiska pod nogama i jauče. Sve se slilo u jedno. Ni jedne senke izdvojene.
Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA
Sad se začu iz daljine kako huči i naša granata. Ona prejuri visoko preko naših glava, a mi je pozdravismo sa burnim »ura,« praćenim živom puščanom
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Šta tam’ huči? Razleže se kamen, i ljuti se pena, Gvozdena vrata su to, lađama beda i grob. Stešnjen ječi Dunav, na čoveka pomoć
Ćipiko, Ivo - Pauci
I, zanesen tom mišlju, prelazi, skačući s kamena na kamen, hitro preko gaza nabujale rijeke, što danas jače no obično huči. Neosjetljivo nastupi proljeće, probudi opočinulu zemlju i oživi razgovorom planinu nad selom.
Prolazi preko gaza rijeke, preskačući okretno s kamena na kamen, a mutna voda oko njegovih nogu huči, i ispod njega pjenuša se u padu; šapatljivi jablanovi poređani uz jaruge šapore, a gazeći po svojoj livadi, sada
Tek što okusi pure, iziđe iz kuće. Južina jednako zavalila preko polja i huči oko kuća i golih drveta. Ustavi se kod prazne štale... i, zabrinut, mahnuvši rukom u prazno, pođe dalje.
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2
A sada su ostavili zemlju i mrtve drugove. Ostao im je poslednji dah. Stoji masa promrzla, dok Bistrica huči i vetar zavija. Sutradan pričaju vojnici kako su noćas četvorica iz druge baterije otišli.
A tamo daleko je zemlja naša. Jezičak magle podiđe iz jaruge i zakloni nam vidik. Drveće tajanstveno huči šapatljivim šumom, dok ljudi ćute i misle... Kolona se diže.
Stigosmo u Berane. Ali Lim nadošao, a most još nije gotov za konjski saobraćaj. Treba pregaziti. Brza valovita reka huči pred nama i ledena strava nas obuzima, jer su konji islabeli, te ne znamo da li će se održati. Ni dubine ne poznajemo.
Svaki hvali Boga što na njega nije pala bomba. Ali, evo, vraća se... Šestari kao ptica grabljivica nad nama... Opet huči. Opet stežemo vilice i pesnice... Grrr-u... Grrr-u! Prosipa nemilosrdno bombe... Zar ovolike muke preživeli!...
Pred rekom polegali pešaci i čekaju da inženjerci završe provizorni most da bi mogli preći. Brza i duboka, prljava reka huči i valja neko drvlje i šljam. Prelaz je predviđen samo za pešake, i sada se dogovaramo, kako stoku da prevedemo.
Slučajno zvecnuh mamuzama, pa mi najednom pade na pamet kako sam ja živ dok svuda okolo mene kao da gamižu mrtvaci. Huči more i pada kiša. A život je tako mio...
Rekao sam mu nešto u znak zahvalnosti. Onda sam se malo pridigao da rashladim leđa. Pokušao sam da razaznam da li to huči voz, ili u mojoj glavi zuji od hinina.
Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE
Pribi se, Koralna Grana uz Belutak, osmehnu. Imala je, konačno, svoju stenu! Neka huči more, neka urla: koja još stena ustupa talasima? Lice Belutka bljesnu, nasmeši mu se Koralna Grana.