Ćosić, Dobrica - KORENI
U Prerovo je otišla. — Ćuti! ... — Dok svane, u selu si. I kad prva opali, sokaci su pusti reče zadihano Steva Čađević, i sebi previsok, i sede na minderluk. Aćim, u odelu, ustade s kreveta i izvuče fitilj na lampi. Opet sede na krevet.
Korist će imati samo pop Veličko. — Dodade tiše: — Đorđe lumpuje? — Ti si se uplašio? — mršti se Aćim. Čađević ćuti i gura ruku u duvankesu.
Čađević ćuti i gura ruku u duvankesu. — Hajdemo da zovemo selo — ustaje, preko kožuha navlači gunj, uzima štap, Čađević izlazi za njim. — Stani malo! — kaže on pred debelim bagremom što granama grli strehu stare kuće. — Ti pamtiš tocilo?
— Pa skinuli smo ga tek kad je mati umrla — ne odgovori odmah Aćim, a glasom ne skriva začuđenost i nelagodnost. Čađević prilazi bagremu, izraslom u noći, crnom prema snegu, naslanja se na njega, okrenut Aćimu: — Znaš što te to pitam —
Onda su ga skinuli i odgurali oko plota, pored jasenova. — i jatagan moga dede Lazara oštrio se na njemu — šapuće Čađević, na tri koraka su, a oči jedan drugome ne vide. Aćim ćuti.
— Šta misliš, Stevo? — pita kao da nije razmišljao, kao da je razgovarao s njim. Čađević kida mrtvu koru bagrema: — Vasilije mu je pred svima u oba obraza udario po šamar. dlanovi su mu bili garavi od noža.
Lazar se, kažu, klatio, klatio, pa se okrenuo bez reči i polako izišao na put. — Tri dana niko ga nije video — reče Čađević. — Pričali su Mi oni koji pamte da mu je srce bilo — pasulj. — Ali pošteno je bilo. I jest Vasilije bio lopov.
Vasilije je pucao u njega kad ON nije hteo da se brani, kad je bio miran kao stablo — reče Čađević sasvim promuklo. — Ali ga je selo i mrtvog osudilo da dna dana visi na brestu. Onom kod sudnice.
I mogao da ubije. A ako niko ne dođe pred opštinu, ako sâm sačeka vojsku? Čađević neće, zato što mu se sveti. Strese se. Izdan i osramoćen od sinova, jalovaka i kukavice.
I protiv sebe će danas. Aćim skoči s kreveta. Na vratima, poguren, stoji Steva Čađević, predsednik opštine prerovske, ćuti dugo, pa kaže: — Vojska pije u grabovačkoj mehani.
Neka se vidi ko s narodom neće. Čađević oćuta i odstaja dok se Aćim umivao iz testije — Kad se toliko sukanja nakoti po Srbiji?
Postiđen pred Čađevićem, Aćim glasno proklinje sina i žuri. Valjaju se magle, teške, guste. Na drveću šušti inje. Čađević zastajkuje, zanosi se i sapliće, udara kolenima o obale celca.