Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
Zbori, kelčo nijedan. — Nesam gu videja, bata-Kote, — veli stidljivo, šapatom, šegrt Pote — kude smem ja pa da gledam čorbadžijske kerke?! Ja si sal poješem, eto, što se pojê po čaršiju i po ma’ale!... — Ih!
Tu u avliji su čeljadske sobe i kujna. Kujna je po pravilu uvek malo podalje od odaja jedne takve čorbadžijske kuće da se ne bi osećao zadah od gotovljenih jela. U toj kujni su se i čeljad i ukućani prekodan najradije bavili.
— Šta napraji? Eškel’k napraji. Izgubi si r’z i trgovački čes’!... Čorbadžijski sin!... Do Filibe i Solun da proseše čorbadžijske kerke, pa nijedna da mu ne rekne: jok! — a on si — ešek nijedan!
! Ima gi sijasvet, ama sal tuj puče bruka, pa si znamo, a kol’ko gi ima čorbadžijske kuće što si kutaju od svet... Onomad na slavu jednom beomo, kod čorbadži-Gana. I on si ima sina...
Znala je ona ponositost te stare čorbadžijske kuće, predstavljala već unapred sebi kako će se to tamo čuti, kako propratiti n s kakvim podsmehom sve to uzeti.
— Lasno, mori, za toj! — umeša se tetka Doka, i na veliko zaprepašćenje njihovo dodade: — Čorbadžijske kuće mnogo su, i naš Mane — jedan si je pomeđu momci i trgovci i čaršilije!... — Ama neje to!... — ljutnu se Jevda.
!... — Ama što da si zborim? Što da kazujem? — viknu ljuTito Mane. — Za koga da ti kazujem?... — Ete, za čorbadžijske da kazuješ... Što bre! Ja travu pasem, sol ne ručam, — ta nesam čula za tvoje rabote!... — E što si čula?
I kad uđoše i zamandališe visoku kapiju, još se iz čorbadžijske avlije čuo kikot i smeh, i slušao ga Mane koji je, kao skamenjen, još jednako stojao na istom mestu, utučen i nesrećan
Mislio je o glupom smehu Vaske izmećarke, a u ušima mu jednako zvoni ono strašno jasno smejanje ponosite čorbadžijske kćeri koje se čulo iz avlije.
morao izgledati kad je ostao sam na sokaku onako gadno ismejan od jedne glupe izmećarke i od jedne hladne i bezdušne čorbadžijske kćeri! Pa tek ona reč „kuče u čašire“ kako mu se uvrtela!
— veli mu zadovoljno Mane. — E, što će mi ćef bidne, pobratime, da ostanu rezil u čaršiju i u svet, ete, te jaguride čorbadžijske! — grdi Mitanče, koji je od isključenja iz nasledstva omrznuo na čorbadžijski stalež i sasvim postao plebejac i demokrata.
Na to rado pristaše svi — i mladenci, i roditelji njihovi. Mitanče već može; iz čorbadžijske je kuće, mlad je, lep je, ima nausnice, drug je Manin, — dakle, niko bolji od njega da bude Mani dever.