Upotreba reči čuje u književnim delima

Jakšić, Đura - PROZA

zvučnim glasom pročita nekoliko psalmova, tako lepo, takom umilnošću da bi i samome psalmopevcu srce zaigralo da ga čuje i vidi. — Lepo, Milisave, — veli uča, — ti si dobro momče i dosta se valjano učiš... A jesi li mi što regracije doneo?.

Obradović, Dositej - BASNE

U to vreme prispe i lisac, i čuje s vrata kurjačju pohvalu; no čineći se kao da ništa ne zna, derznoveno uđe, stane nasred peštere i učini lavu

Miš čuje, pritrči, vidi i pozna blagodjetelja svoga; ne otlažući vremena, počne gristi mrežu i malo pomalo pregrize jedno uže.

Dođe uveče na kraj sela pred jednu kuću i čuje dete gdi plače i babu gdi ga straši, govoreći da ako ne umukne i ne pođe spavati da će ga namah dati kurjaku.

Po običaju davaće mu se titul „blagorodni”, no on, kad ga god čuje, neka ga slobodno prima sebi na obličenije, ako njegove naravi i dela nisu blagorodna. „Eυγένεια εστί αρετή βροτοίς.

— „Da sam znala, — veli — ne bih se udala”, i: „Ko bi se tome nadao!” — ovo se svaki dan čuje, a malo ko pametniji biva. „Proklet čas kad sam to rekao!“; „Da sam vrat slomio kad sam na taj put pošao!

” upita car. A kad čuje da on radi za jednoga: „Napolje iz carstva nijednu veru, i ako se igdi opet pojavi, daću ga obesiti!

Petao po slučaju kukurikne. Na lava od prirode užas napada kad čuje petla da poje: užasne se, dakle, i počne bežati.

Konj, gordeljiv, neće ništa da zna ni da čuje, dok magare sasvim ne oslabi i padne mrtvo. Onda njegov gospodar natovari na konja ne samo sve breme, nego i magarčevu

Petao se popne na grane, a pas legne u šupljinu za prenoćiti tu. U noći, petao po svojim običaju zapoje. Lisica čuje i prštrči tu; no videći ga na visini, kaže mu da je ona od starine imala veliko prijateljstvo s njegovim rodom, i da bi

A kad čuje da se na planini pojavio strašan medved, a on ti beži kući. A drugome se dasadi življeti, pak uzme uže i pođe u šumu da

Ako li je ko pak mnogo učen, iskusan i ostrouman, a zao, pakostan i lažljiv, on je podoban jednom koji vidi, čuje i govori, ali kad mu je pokvaren mozak, sve mu je ono zaludu.

„Idi sve tom putanjom,” — kaže mu oni „pak ćeš brzo k jednoj doći.” A kad ovi to čuje: „Ha, ha! Nešto sam zaboravio”, reče, pak bež' natrag.

Simović, Ljubomir - NAJLEPŠE PESME

z. Sedim s kamilicom u lončetu i čajniku, sa ugrejanim crepom na stomaku. Ništa se ne čuje. Čuje se kupus sa šporeta u mraku. UZIMANjE UŽICA Ničeg o kuki, ničega o klinu! Ničeg u podrumu, ničeg na tavanu!

z. Sedim s kamilicom u lončetu i čajniku, sa ugrejanim crepom na stomaku. Ništa se ne čuje. Čuje se kupus sa šporeta u mraku. UZIMANjE UŽICA Ničeg o kuki, ničega o klinu! Ničeg u podrumu, ničeg na tavanu!

sada ga vidimo kako nem, klečeći, u pepelu, s čelom pri temelju, šapuće u uvo gluvoga kamena, kojim sluša, i možda čuje, Bog.

U ovom mraku glinenih ruku i nogu biće dobro ako ne bude gore. Iz ovog mraka, što trune i truje, ne čuje se poziv oslobodioca. Odakle će se čuti, ako se ne čuje sa krsta, s točka, s Kosova i s koca? 2.

Iz ovog mraka, što trune i truje, ne čuje se poziv oslobodioca. Odakle će se čuti, ako se ne čuje sa krsta, s točka, s Kosova i s koca? 2. U ovom mraku, iz ovog surduka, ne vidi se dalje od hleba i luka!

Nenadović, Mateja Prota - MEMOARI

U to vreme čuje se da će ćesar Josif doći u Srem, u manastir Fenek, da vidi gde se profunta peče. Naskoro posle toga poruči meni iz

Tu su izmešate žene, ljudi, deca i devojke, i u crkvi diže se razgovor i ništa se ne čuje šta sveštenik iz oltara čita.

veće vezir razreše porezu, pak im se učini mlogo, i kad svi čuju, i onda idu pred saraje i viču, i pomažu, do Boga se čuje, a paša im ponešto odobri i umanji.

) Vezir se zatvori u beogradskom gradu. Međutim moj otac skupio je bio vojsku u manastiru Grabovcu i čuje da su Vidinlije varoš beogradsku osvojili.

Azbukovica je bila malićana Hadži-bega iz Srebrnice, koji pošlje svoje Turke te sve aračke novce otmu. Aganlija kad čuje to ražljuti se, i naredi u vojsku kragujevačke, užičke, sokolske, valjevske i šabačke Turke.

Moj stric, kako to čuje od Fočića, koje od trgovaca Srba, koje i valjevski Turci dadu u pomoć, sa svojim što smo imali nakupi i sastavi 19.

Kako moj otac čuje da sam ja došao rekne: „Šta će on ovde? Ako Boga znaš, Glišo, trči i provedi ga — i kaže mu kojim sokakom — da ga ne

” — Memed-aga Fočić častio se kod svog brata i po lovu išao, no kad čuje da Crnoga Đorđa nisu poslani Turci mogli pogubiti, nego je pobegao, uplaši se Fočić i ne smede preko valjevske nahije

) Čuje to i Poreč-Alija, muselim valjevski, uzme valjevske Turke, ode na Ub-kasabu, krene sve Ubljane (Turke) i žene i decu u Valj

— „Doista Veso?” — „Baš doista, proto!” odgovori Vesa. — Ja se pobojim da ne čuje ova vojska i kažem: „Veso, o tome ćuti, nikom da nisi kazao; jer, jednom ako kažeš, tvrda je vera: ti ćeš poginuti”.

i nji̓ove subaše a naše zulumćare, i volimo, i zakleli smo se pređe svi izginuti i utamaniti se, da se srpsko ime ne čuje, nego pokoriti se ovim Turcima.

Kažu, da je vikao Karađorđe: „Ne idite dalje, ne idite!” Al̓ ko čuje, ko ne čuje, i tako naši ispadnu na brdo, a Turci na brdu čekaju, pak se povrate i naše zaokupe, te još sedam osam

Glišić, Milovan - PRIPOVETKE

Samo je malo trom i jednako čmava. Kud se god makne — leći će da spava, a ovamo se Raka ljuti, psuje, praska — čuje se po svem selu. Šta se on puta uspavao kod svinja, a svinje pravo te u Rakinu njivu pa načine pokor od kukuruza.

Molim te, daj mu dve vreće, pa neka ga nosi đavo! — reče Stevan malo tiše da ne čuje gazda Raka ko će ga nositi. — Nek se zajazi! Samo neka to legne jedanput.

— Pravo kažeš, Stevane — prihvati potričar Srećko — neka mu da dve vreće, pa zbogom! Gazda Raka jednako viče, i ne čuje kolika se potra oseče.

Sima preturio dve prazne vreće preko ramena, pa se uputio od kuće Rakine naviše pored škole. Čuje u avliji školskoj dreku i smeh dečji, pa se nadviri da vidi šta je to. Kad ima šta videti!

Raka to i ne čuje, nego okupi moliti Simu: — Molim te kao brata, nemoj da se čuje ova bruka! Ako se razglasi, ne smem ti izići na beo

Raka to i ne čuje, nego okupi moliti Simu: — Molim te kao brata, nemoj da se čuje ova bruka! Ako se razglasi, ne smem ti izići na beo dan... Uvrati se pred ručak na moju kuću da ti dam pare...

Uvrati se pred ručak na moju kuću da ti dam pare... Simo, tako ti svega na svetu, nemoj da se čuje!... Iako je bio gazda Raka onakav kao što ga već znamo, opet se čuvao da se ne tera posmeh s njime.

Ti već znaš... Ja, zbilja, da li si ti poneo i ono? — upita kapetan Đuku malo potiše da ne čuje kočijaš. — Je li glavu?... — upita opet tako isto Đuka. Kapetan klimnu glavom da jeste. — Poneo sam...

I što je još najglavnije — znate li vi da ovaj kapetan neće ni da čuje za mit... Ništa ga tako ne ražljuti kao kad mu podnese čovek nešto što bi se moglo reći da je mit.

A i šta bi mu?... Zar ti još ne znaš ko su naši kapetani. Prosto, ako mu nije volja, neće da te čuje dok mu što ne tutneš. Nekad se davalo naočigled, a sad to ide zgodno ispod ruke...

Samo škilji još jedna lampa. Napolju zviždi vetar, i sićani prećavac zasiplje u prozore. Negde daleko čuje se pesma pijanih ljudi. SVIRAČ Na drugi dan Vaskrsa slegao se silan svet na sabor kod crkve rogačke.

To nesrećno momče beše se tako opilo da već ne zna šta radi. Okupilo bubnjati kao pomamno, već se ne čuje ono jadno ćemane Srejino.

Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO

; ali to je bilo vrlo retko. Godine prođu dok se psovka čuje... Tek, eto ti kmeta gde s popom izlazi iz sudnice. Svi se odmah dignu na noge i prilaze bliže.

Neka zla slutnja obuze je kad vide svoga Stanka kako sa Simom žuri ovamo... Ona stade da vidi, da čuje šta je to... Stanko stiže.

Bio je prema svemu ravnodušan. Čuje cvrčka, pa pomisli samo: cvrčak cvrči... Nešto kucka nad njim „A... to je petlić”, pomisli, i dalje ništa...

Oh, ala bih se svetio!... Prvo bih ubio Lazara, pa Krušku, pa Marinka!... Sve bi drhtalo samo kad moje ime čuje... Sve... U taj mah kao da se nešto prolomi. Strašan neki glas zagrme: — Stoj!... To beše iznenada.

Kao da je grad potro... I sad jadaju i kukaju. Niko živi ne čuje tugu njihovu; niko ne veruje da oni nisu ništa krivi. — Oh, Lazare!... Lazare!... Valjda ima živa boga!...

I srce ga bolom zabole. Vide, ponurene kraj ognjišta, dve sede glave kako suzom iz očiju gase žeravicu... Čuje uzdahe njihove, za koje je svako živo uvo ogluvilo. Niko ih ne gleda, niko im čak boga ne naziva... I gle!

” I onako... njemu su svi Crnobarci krasni ljudi... Jedino vrči na Aleksu, njega ne mari. Neće da čuje reči o njemu!... Popu prekipe. — Slave ti, Ivane, zar si ti mene zato zvao? — Pa ja...

Ali šta ćeš mu, kad neće ni da te čuje čim Turčina spomeneš!...” I baš mu beše žao na popa. Onaki čovek, kao Kruška što je, baš bi se složio s popom.

— Onda, kad se ona kesa našla, nije se moglo ništa reći. Evo, sad će doći kmet Jovo. Ja baš volim da i on čuje sve, zato sam ga i pozvao... — Dobro!... Mnogo ćete danas čuti!... I ja baš volim što će kmet doći!...

Samo da pružiš ruku, pa si ih već spopao za vrat! Pomisli, bolan, ko god naiđe i čuje diviće se tvojoj kuraži i tvojoj pameti!... Reč je učinila svoje. Marinko je znao gde treba dirnuti. — Dobro, hoću!

A Kruška?... Kruška sanja strašne snove. Od onoga dana taku je stravu uhvatio od Stanka da samo treba da čuje ime njegovo pa da prebledi kao smrt... Svaku noć poneko mora sedeti kod njega da mu drži strah...

Ali on beše još svestan, još silan i besan... Ne hte vikati ni moliti za milost... Jedared mu se učini da čuje kako se reza otvara... On prenu, skoči...

Dučić, Jovan - PESME

Negde u daljini čuje se da hukti Vodenički točak promuknutim glasom; Dim i plamen žderu nebo koje bukti, A vodeno cveće spava nad

I ja razumem te glase što huje, Taj jezik Bića i taj šapat stvari... Često sve stane; još se samo čuje Kucanje mog srca.

Kao bolesnica hodi bleda reka, Skelet vrbaka nadneo se na nju. Čuje se jecaj i potmula jeka — To vetri plaču visoko u granju.

Tu silno i bolno pod ujedom guje Rve se Laokon. Na kamenu krutom Sedi skrušen Edip... Mir je da se čuje Gde prolazi tiho minut za minutom.

Sve je utonulo u tišinu večnu. Ni šuma, ni glasa; samo jednoliko Izbija časovnik kog ne čuje niko. LETO Iz dubrovačke Župe Okićenu lozom i cvećem od maka, Sreo sam je jednom, jednog vrelog dneva.

Svaki cvetak, kamen, talas, list sa gore, Šume u toj pesmi, i šapću i struje; I moja se duša jasno u njoj čuje, Kao neko tamno nevidljivo more. Ja sam deo noći.

ZVEZDE S ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde Kô da rosa pada u srebrnoj tmini. U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže.

MESEČINA Na Lapadu Mesečina padne na starinski mramor Širokih teraca, i po čempresima Njenog starog vrta. Tih se čuje žamor: To na obalama mre ponoćna plima.

Opet noć bez mira. I sad iz daleka, Večernjega zvona kad se čuje jeka, Pominjem te s bolnom suzom što se roni. Nem, na izgubljenom valu, nasred vode, Prve senke noći dok rastu i

Uz stabla žure vojske buba, Žagor se svuda strašno čuje Od kljuna, svrdla, dleta, zuba; Pauci predu, detlić kljuje.

Do sluha ta pesma ne dopire njena, No duša je sluti, čuje, i razume... NOSTALGIJA Jesenje popodne mre u zavesama, Tužno cvili vetar iz dalekog granja. Mir.

Oči su joj mutne, čelične, studene, A usne zamrzle i obrazi bledi. Ne čuje se nikad da pomuti dahom Ni trenut tišine za to celo doba.

Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE

prozorom, ili bi napeo staru potklobučenu tapetu na zidu, pa bi odmah odleteo dalje; i dok se oko nas sleže prašina, čuje se kako u daljini huji i sve se diže u oblak. Ja sam s mamom sedeo posle ručka i pušio. Ćutali smo.

A ti bi, valjda, hteo da ja sede pletem? Vi'š, molim te! Ali Arsen to više ne čuje. On se udavi pod njenim vratom, pa je dohvatio za ruku i privlači vrljikama i sebi.

Kako slatko jecaju — kao sisančad! Sve ćuti, ništa se pod nagim bogom ne čuje; samo se njih dve zagrlile, jecaju i ljube se. Anoka nju gde stigne, Petrija nju za vrat i u čelo.

” „Vatra!”, „Izgorje škola!”, „Izgorje crkva!” Pa opet puške, lupa i tandrk kotlova i čakalja: a kroz cijelu tu vrevu čuje se sitan glas crkvenog zvona. Kad stigosmo pred školu, a ona gori uvelike.

Čvrknu voda, a dim se sklupča. U sobi se ništa više ne viđaše od dima. Opet kao da se čuje popov glas, ali je zagušen i ne razbiraju se riječi.

— Vodu na vrata! Obarajte grede! — čuje se dreka sa svih strana. Čitav oblak od vode sasu se na zid gdje su vrata. Pop taman da skoči još preko praga, a

Ona je držala svezu između nas, jer ovako sednemo svi za sto, ćutimo, da se čuje kako muha večera. Maks pravi rđave dosetke na koje se mi samo zvanično smejemo.

Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA

Tako, na primer, jedan se žabac već nekoliko godina dere koliko ga grlo donosi; ima glasinu k’o bik, pa se čuje sa pola atara koliko je grlat.

trinaest i po funti, kaže, teško, a dere se k’o mali bik... Čuje se još od vincilirove kuće larma u kući. Jedno čudo... — O maj! I jeste čudo! A kad brž’? — čudi se popa.

Posle onih sedamnaest iskucao je posle četvrt časa još sedamnaest puta, pa je ućutao. I sad se samo šetalica čuje kao tišler kad rendeiše što. Svi se nasmejaše, a zatim nastade opet tišina. — Boga mi, već dvanaest.

fakacija, on se svaki dan odšeta do škole i cunja po avliji, i dozove decu da mu prave kalabaluk; nekako mu lakše kad čuje larmu, na koju se već od toliko godina naučio. A bio je dobar učitelj.

Eto onomadne je táta jednu ukebao baš kad je pisala pismo u špajzu tamo nekom njenom sa roglja. Čuje táta gde nešto ciči u špajzu, pa pošao da vidi da se nije pacov uhvatio u gvožđa pa ciči, — kad al’ ono sedi njegova

diže naočari na čelo pa pogleda bolje prekoputa, a stari Léksa leceder ostavi sto pa priđe bliže pevnici, da bolje čuje i izbliže vidi toga »slatkoglasnoga«, kako sam reče. Kako je ostavio sto, nije se više cele večernje ni vratio u njega.

Koliko je samo puta lopov stao pa ne zna u koju će avliju, jer čuje neko hrkanje, ali ne zna u kojoj to kući hrču, — pa ne sme preko zida ni u jednu kuću!

Samo stara grkinja Sosa, ona se nije krenula u crkvu ni da čuje ni da vidi novog učitelja, nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu;

Samo stara grkinja Sosa, ona se nije krenula u crkvu ni da čuje ni da vidi novog učitelja, nego da čuje svoje unuče Savicu, koji je ove iste godine sa dve radosti već obradovao babu; pre tri meseca je prvi put poneo gaće,

ne verujući valjda svojim očima i ušima; poneki se okrenuo ulola oltaru, pa napravio šakom kao neki zaklon od uva da čuje bolje.

Svi posedaše i počeše jauznovati. Nastade jedna poveća pauza. Svi se dali na posao. Čuje se samo srkanje kafe; svi srču kao po nekoj komandi.

Zavuče se u zelenu metlu iza kuće pa čita Genovevu. Viče je máma koliko je grlo donosi, a ona se zanela pa i ne čuje, nego se gutni u suzama i gnušava se bezbožnog Golosa koji je napastvovao i oklevetao nevinu Genovevu.

Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI

Polete krici, praštanje, ljubljenje grobova. Tada počne ono čuveno cvilenje. Cvilenje koje se na sve strane čuje i čak u varoš dopire. A naročito cvilenje mladih matera za prvence.

Pričinjalo joj se: kako uvek idu za njom Turci da je grabe, kako ih čuje, vidi... I tad bi, pišteći od straha, gotovo luda, zaklanjajući glavu rukama, trčala, bežala, krila se...

I zaista, ne pamti se za nijedan smrtan slučaj, saranu, a da je bila bez njega. Čim čuje da je ko umro, eto ti njega tamo.

gegajući, ne gledajući u nikoga, ide, vuče se tako po čaršiji skupljajući oko sebe ispušene cigare, n čekajući da čuje da li je ko umro. XVI MARKO Kažu da je usled nađenih nekih u zemlji starih para pomerio pameću. Bio krupan, koščat.

Ignjatović, Jakov - PRIPOVETKE

Ljuba pak voli što se nije spleo sa takvim tastom koji bi nemir u kući činio, samo da čuje da je Ljuba na „šantli” pet srebra proigrao.

” Dođe Ljuba sa šetnje. Anka i mamica, otišle u drugu sobu da se presvuku. Uklonio se zamalo i Belkić, jedno da čuje kako se Ljuba devojci i materi dopada, a drugo da vremena dâ Ljubi i čika-Gavri da se porazgovaraju nasamo.

Samo mu je žao što će na glas izići da je Belkić zato došao da ga na terazije metne. Ljuba čuje da i neki mlad notaroš prosi frajlaAnku. Načuje da je taj notaroš izdaleka rod gospođi Jelki Siridžićki.

Sad čika-Gavra uhvati za ruku gospođu Makru, pa je vodi do drugih vrata; nešto joj šapuće, da Čekmedžijić ne čuje. — No, kako vam se dopada moj Ljuba? — Fajn — zdrav momak!

Ružičić je svuda pripovedao šta se dogodilo sa Čekmedžijićem. Julka čuje da se Čekmedžijić sa Ružičićem u V. sastao i da su jedan drugom njena pisma pokazivali. Plače, tuži se materi.

Mica to proslovi, a gleda u zenicu Alki, prst na štriku joj zastane, da čuje šta će na to Alka reći. — Mico, ti si smešna! Pa, što k tebi dolazi? Ovde je gotovo okukao. — Idi, boga ti, Alka!

Kad to Mica sve čuje, prvo podgovori Svilokosića da ode tamo i donese krišku od pite. Svilokosić — još i sad đavolan, uživa kad se njih dve

Kad se pandur vrati bez tepsije i to Marko čuje, tek se nasmeši, što je u njega retkost. pa reče: „Alka, uhvatio sam te!” Alka u žestini granice ne zna.

Ćirković zadovoljan, vrati se kući, a sutradan preda inštanciju, a pokraj nje kočijaš unaša u kancelariju i tepsiju. Čuje to Marko, tada već varoški sudac, pa preko pandura pošalje natrag tepsiju; ne prima se u depozitum.

Pa još i to mu spomenu kako čuje da Svilokosić potajno Ćirkovićima odlazi i do ponoći je tamo, dogovaraju se. To Marka još većma draži, pa Svilokosiću

Neće Micu, voli Alku. Mica ima rodbine bratovljevu decu, te ih drži za svoje; Alka pak bogata i samcata. Čuje se da se Milivoj sa Alkom pokraj dišpenzacije venčao, i već je u kući kod Alke. O svatovima malo društvo, ali veselo.

Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE

Onda mu se činilo da već lepo čuje mitraljeze kako „štepuju” i kako sebe opet vidi pored topova, među nekim jarugama, kao nekad mokrog i jadnog, usred

Ali on neće ni da čuje, jer je takav, nepristupačan i nepoverljiv i to ne zato što ima nekakvog iskustva, nego onako instinktivno i što je

njih i čuo kad oko vatre, tamo na frontu, pričaju o tome kako se produžuje bolovanje, a misle da ih niko od starešina ne čuje. Onda je on od njih doznao i kako se veštački dobija žutica.

Oh, Bože, prokleta i ta gimnazija, i kad ode na te nauke. — Crne joj nauke, upada ogreѕѕe i naginje se da bolje čuje. — ... Pa ovaj rat, jurnjava jedna, da Bog sačuva. Nije ovaj svet ovakav bio: i ja sam bila devojka.

govori i on će mirno slušati Mislio je da celu stvar ostavi za docnije, ali oseća da ne može otputovati pre nego što čuje njenu odbranu. Njegov život, inače mučan i čemeran, nije zaslužio ovaj podmukli, mučki udarac.

— Od čega, mili? Pa šta to? Mili, polako da ne čuje mama! — Brani se, brani se, izbezumljeno je ponavljao Jurišić Neka čuje ko hoće. — Ubilo bi je, nju bi to ubilo.

Pa šta to? Mili, polako da ne čuje mama! — Brani se, brani se, izbezumljeno je ponavljao Jurišić Neka čuje ko hoće. — Ubilo bi je, nju bi to ubilo. Polako, mili, polako — molila ga je skopljenih ruku.

Odavno su čitave opštine bez najsitnije krađe, u čitavim selima ne čuje se nikad psovka. Šta je to, otkuda je to, ja ne znam i ne bih vam umeo reći, jer sam mali da uđem u sve te lavirintske

Idući tamo-amo preko sobe osluškivao je: „Gle — mislio je — ne čuje se škripanje patosa. Pst! Ne čuje se. Jedan... dva, jedan... dva. Ne čuje se; ne ugiba se.

Idući tamo-amo preko sobe osluškivao je: „Gle — mislio je — ne čuje se škripanje patosa. Pst! Ne čuje se. Jedan... dva, jedan... dva. Ne čuje se; ne ugiba se. Nekad, znam, on se ugibao pod mojim nogama.

Pst! Ne čuje se. Jedan... dva, jedan... dva. Ne čuje se; ne ugiba se. Nekad, znam, on se ugibao pod mojim nogama. Dakle: a ne postojim. Znači: ja sam svoja senka. Pst!

Afrika

“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji. Toliko je lud da neće uopšte da čuje za objašnjenje. Nešto ga je uvredilo, i on ispljuvava nerazumljiva mucanja, pola francuska, a pola bambara.

Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče

Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje

Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili

Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili mesta za njina ogromna tela.

Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila;

Zana je bio više bolesnika, milovao ga lagano po ramenu. Obrnuo je lik, i najpre gledao kao da ne čuje; zatim reče mi ne krijući suze: — Lui ili di ne pa mulil, lui mon flel aval boku flus (frus), musje (On kaže da neće

Ribar, Gor, kome tražim da me prevede na ostrvce pored koga prolazi, traži dvesta franaka i neće da čuje za dvadeset iako je za njega to inače veliki novac. Sve to jedino iz raspuštenosti.

Starica prilazi da čuje o čemu je reč, govori brzo arapski dečacima, slatkim preklinjućim glasom. Presamićena je, rasplakana, šalje im prstima

Kada me vidi, žena oživljava i počinje neko beskrajno brbljanje na arapskom. Čuje se samo: „Musje, musje, aržan, moa kontan, musje, musje!“ U drugoj ćeliji okovan je sam Prometej.

Popović, Jovan Sterija - TVRDICA

Sad da sakriim ključ, da niko ne uzmi moji lepi novci. (Čuje se lupa na vrati.) JANjA: Ko-j to? JUCA (iza scene): Otvorite! JANjA: Što ćiš?

Crnjanski, Miloš - Seobe 2

Veli, on je želeo, zasada, samo da ih vidi. Želeo je da čuje, iz njihovih usta, da li je to, zaista, tačno da su se oni, svojeručno, upisali na taj spisak Ševičev, ili ih je neko

Sve što je mogao da čuje, i vidi, bile su njegove misli, ali su one proletale brzo kao laste, a činile su se zelene, crvene, a prskale su kroz

Imali smo razne tamničare, al’ ni jedan među njima nije bio kicoš. Međutim, u isti mah, Pavlu se činilo da čuje kako mu odobravaju svi koje je bio, pre trinaest godina, preveo iz Srbije u Srem.

Ono što je on rekao tom škopcu sa Krfa, kazali bi mu i svi oni iz Mahale. Pavlu se činilo da čak čuje, kao neku grmljavinu, u daljini, Trifunove vojnike. Ili da ih puste u daleku Rosiju, ili da se vrate u Turke.

Činilo mu se da čuje, kako mu Đurđe šapuće: „A šta si imao da laješ, kome si se carstvu privoleo? To se, dugonjo, ne kaže!

Dok je Pavle odgovarao, ona ga je posmatrala netremice, ali se videlo da razgovor kao i ne čuje i da su joj misli daleko. Gledala je čoveka, za koga ima, kroz nekoliko dana, da pođe.

Skamenio se, tako reći, od te slike u zatvoru, i te uspomene. Činilo mu se da čuje njen šapat i da oseća njenu ruku, koja ga, po potiljku, miluje.

Međutim, i on je grmeo i pretio! Neće ni da čuje da mu se ćerka seli u Rosiju! Spočetka, dok je to bilo dozvoljeno, još i kojekako, ali, sad, kad je zabranjeno, ni da

Spočetka, dok je to bilo dozvoljeno, još i kojekako, ali, sad, kad je zabranjeno, ni da čuje! Ne da ćerku! A traži da Đurđe vrati miraz koji je dobio! Đurđe se siromah kolebao.

Teškoće je imao samo sa jednom manjinom, među svojim razvojačenim seratlijama, u Mahali, koja nije htela ni da čuje da se seli u Rosiju, koja je nameravala da se odupre, i oružjem, Temišvaru, a selidbu Isakoviča smatrala za neku,

Činilo mu se da čuje, kao udar budaka, grobara, tup udar kopita, iz te plave povorke doseljenika, koja se bližila Mahali, korakom sahrane.

Tercini je bio podignut sa tronošca, da čuje presudu, a posle je opet imao da sedne, jer je odbrana molila dozvolu za traženje pomilovanja.

Teodosije - ŽITIJA

A ovaj teškosrdi, gluh neposlušnošću, kao aspida prema obajniku začepi uši svoje da ne čuje glas reči svetoga, i sve što mu je prepodobni slatko i divno, strašno i užasno kao proročkim bogorečitim ustima

Sveti obrazac božastvene svete vere, kao što od njega čuje, reče mu da izgovori Tri puta, i sveti svršivši na njemu i sve ostalo što je uzakonjeno nad takvima, i obnovivši ga sveg

Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA

Svaka kuća je opkoljena drvenim zgradama. Ispod ovih naselja, u uskom dolinskom dnu, čuje se šum usamljene vodenice. Iznad kuća su, vrlo visoko, često van šumske granice, kolibe i košare, sagrađene ponekad od

Zato nije čudno, što se ovde, više no igde u Hrvatskoj, čuje onaj naš zvučni dinarski jezik, bogat rečima i frazama, i što se naiđe na pričala i rođene pripovedače.

je zatvaranja u kuću, naročito u varošima, i počeo se malo-pomalo menjati onaj začmali i zakržljaveli varoški život. Čuje se kritika srpske uprave i često s razlogom.

Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše

DRUGA GLAVA Iz koje se ništa ne vidi, jer se nalazimo u džaku, ali se zato ponešto čuje (PREPISANO IZ TOŠINA DNEVNIKA) „Jao meni, crnu i kukavnu, evo me uhvatiše i u džak zavezaše.

Pst, šušti trava, neko dolazi! Evo ga, zaustavlja se pored samog džaka. — Zdravo, rođače! — čuje se jedan debeli glas. Aha, to je vodeni miš. — Zdravo, zdravo! — cijuče neki tanak glasić.

Kad je već daleko zašao unutra, učini mu se da čuje nečije disanje. To je dubokim snom spavao starina Kruškotres Kukuruzović, premoren od bježanja. — Oho, evo ih!

Nušić, Branislav - POKOJNIK

To je gospodin šef kabineta? Jeste li vi, gospodine Markoviću? Ovde je Đurić. Dakle? (Posle saopštenja koje čuje, lice mu se obasja radošću.) Hvala! Velika hvala! (Napušta slušalicu i ide Spasoju raširenih ruku uzvikujući.

Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV

Mamin red na mene je sutra. Upitah se da li se već vratila iz banke i je li već uspela da čuje. Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a

Upitah se da li se već vratila iz banke i je li već uspela da čuje. Oči joj se uvek zacrvene kada čuje za neki moj novi ukor, iako osim mene ima još dve kćerke koje su meni sestre, a Vladi i Vesni nisu ništa.

Bio sam siguran da ih čitavo Karanovo čuje. Mama je ćutala izbegavajući da me pogleda. - Tvoj muž je izjavio da me se stidiš! - rekoh.

škripa kreveta, ni koraci po kuhinji, ni čangrljanje posuđa pri spremanju hrane za doručak, ni bilo šta nije moglo da se čuje. Kroz rupu na tavanici pokušah da zavirim u sobu. Ispod sebe mogao sam da vidim bračne krevete i deo noćnog stočića.

Uzmite tako neko dupe koje se stalno čuje i biće vam jasno da je nabijeno đubretom od vrha do dna. Zbog toga nikad nisam imao mnogo poverenja u one koji pričaju

- Sasvim sigurno. - Kako znate? - šapnula je i stavila prst na usta kao da se boji da neko ne čuje. Taj neko, međutim, nije postojao. Najbliži pecač bio je udaljen sto metara. - Kako možete to da znate? - ponovila je.

- Vi samo idite! - zastao sam. - Ja ću kasnije doći za vama! - šapnuo sam kao da neko može da nas čuje. - Vaš otac bi me ubio da me sretne sa vama! - dodao sam i to je bio odvratan trik.

- promucao sam trudeći se da me Baronica, koja je čučala na drugom kraju skele, ne čuje. Nije čula. Razgovarala je s dragom rođakom Šarlotom o obliku šešira Gospođe Nadvojvodkinje, dok joj se seterka vrtela

Bio je to odvratan klinac zelenih očiju i naduvenog trbušćića. Rašida se pravila da ga ne čuje, a on je pojačavao glas tako da nas je čulo pola Karanova. — Misliš li da će reći o nama? — uhvatio sam je za ruku.

- Keziš se kao idiot! - reče Rašida, a zatim ponovi ono „hej, Sulejmane!”, ali se zelembać pravio da ne čuje. - Ako ti damo pedeset dinara, hoćeš li prestati da nas pratiš?

Ignjatović, Jakov - VEČITI MLADOŽENJA

— Pevajte! Čamča i Krečar pomažu, ali slabo. Krečarev glas jedva se čuje, a Čamča svaki čas kašljuca, a gospodar Sofra nadmeće se sa lopovima. On je stari vašardžija, pa poznaje mušterije.

U pevanju užasna disharmonija. Lopovi misle da se društvo izopijalo, pa drže da je sad vreme poslu. Najedared umuknu. Čuje se neki žubor. Vreme nastalo.

I napolju se čuje pucnjava i vika. Kako se počelo pucati, ostali lopovi, videći da oni u sobi ništa ne izvršuju, a četvrti ranjen užasno

Šamika lako bi našao koju, ali čuje mati ili otac štogod, pa onda zna da već nije njima povoljno. No usred takovih planova nešto veliko se dogodi.

— Šta će svet reći, kad čuje da se tako brzo ženim? — Šta može kazati? I drugima je mati umrla, pa su se oženili. Samo gledaj da dobiješ takvu kao

Kad to otac čuje, psuje, preti mu. Ali šta će? Valjda ga tek neće na sud dati? Sramota mu je; kazaće: Ti si ga tako odranio .

Frajla Lujza ostavi ga, sa dozvolom, na jedno magnovanje sa gospođom Matildom, pa ode u drugu sobu. Čuje se glas gitara.

Čuje se glas gitara. Šamika sluša, čuje akorde i neke introdukcije, pozna odmah da on bolje svira od frajle Lujze, premda i ona ne svira baš tako rđavo, ali

Počinje se u sedam sati; tako je bar na bileti zakazano. Već udarilo sedam sati, počnu svirati „polonesmarš”. Šamika čuje muziku, već je obučen, ali neće pre osam na bal. Soba im je u avliji, i sve se čuje.

Šamika čuje muziku, već je obučen, ali neće pre osam na bal. Soba im je u avliji, i sve se čuje. Već je osam sati, a bal još ne počinje. Ima u drugoj sobi još nekih sa strane, i tu čekaju da započne, pre neće.

Muzika svira, nazdravlja se, napija se; „tuš” jedan za drugim bez prestanka. Pri koncu večere čuje se vika: „Maske, maske!” Svi kuljaju u salu. Eto masaka! Napred ide jedan odžačar sa metlom i čisti kapute.

Sad desnom rukom uhvati desnu ruku Lujze. Ona sva rumena u zemlju gleda, a uzdisaj se čuje. Lepa je kao zvezda zornjača. Pokraj uzajamnog obećanja rastanu se. Šamika dođe kući.

Crnjanski, Miloš - Seobe 1

Isprekidan lavež pasa i isprekidan poj petlova, još od ponoći, ali dalek. Tup udar kopita, međutim, kao pod zemljom, čuje se jednako, u blizini, pod snom.

Veliku, ogromnu zgradu od kamena, sa magazama i podrumima, u bregu, nad vodom. Nije hteo više ni da čuje o povratku u Tursku, još manje o nekoj seobi u Rusiju.

Ušavši žurno među kuće, Isakovič više nije mogao da čuje šta mu dovikuju, od larme i praska pušaka. Vide još samo, pred sobom, u dubini varoši, kako njegovi vojnici ginu, skaču

Tako je, sklapajući oči da ih opet otvori, gubeći sluh da posle opet čuje i najtišu reč, mucajući da posle opet progovori tiho, ali sasvim razgovetno, počela da se muči i mučila se do noći.

Kolac mu se izvrte i on se stušti nad njim, ispravivši ga ponovo, udarajući kao lud po njemu. Činilo mu se da čuje, kako probija sloj zemlje, pokrov i mrtvaca.

Vrisak i jauk činjaše mu se da čuje već, a i zapevanje i pojanje za mrtvima. Levo od skele, niz vodu, vide velike vrbe, a desno, visoku, gustu travu, u

O vojsci više nije hteo ni da čuje. Neki njegovi oficiri otvoreno su govorili da će poći u Turaku, otkuda su im ocevi došli, a mnogi vojnici, čuvši to,

Trebješanin, Žarko - PREDSTAVA O DETETU U SRPSKOJ KULTURI

Ako se čuje reč ’ajde’, udaće se te zime; čuje li reč ’čekaj’, neće se udati te zime.“ Slično se gata i u Bosni.⁶ Devojke dorasle

Ako se čuje reč ’ajde’, udaće se te zime; čuje li reč ’čekaj’, neće se udati te zime.“ Slično se gata i u Bosni.⁶ Devojke dorasle za udaju najčešće gataju da bi

). Tko me vidi — da mi zavidi, tko me srete — da mi se pokloni; tko me čuje — da mi se začudi.“¹⁶ U Šapcu devojke nose travu „zlatnoglav“ da se dopadnu momcima.

Kod nas, u kopaoničkim selima, mlada pred dolazak svatova, kada čuje prvi svatovski glas, brzo istrese vreću sa odelom i kaže: „Kako se ovo brzo istreslo, tako se i ja brzo porađala!

⁶⁷ Kum, u saglasnosti sa roditeljima ili bez nje, daje ime kumčetu na krštenju. Ovo ime, osim popa, ne sme da čuje niko drugi.

ne ureklo se!“, a često se, pošto se kucne u drvo, kaže: „Da ne čuje zlo.“¹⁷¹ Ipak, još je sigurnije i bolje decu ne hvaliti i ne čuditi se njihovoj lepoti, kako se ne bi urekla.

Uostalom, u narodu se često čuje: „Od batina se raste“. Tabui („ne valja se“) u vezi sa rastom deteta. Ne valja preskakati dete jer neće više rasti,

„Moralna vlast što je imaju roditelji nad decom veoma je silna. Ona je jaka u Srbiji i do današnjeg dana. I danas se čuje: ja sam te rodio (rodila) i othranio — ja sam tvoj gospodar“, piše Svetozar Marković 1872. godine.

Zato se često čuje da majka neposlušnom detetu kaže: „Kazaću ja ocu!“ ili „Eto ti ide otac!“⁶ Majka može čak i da izrekne detetu kaznu,

govore što čuju od oca i majke“; „Primer čini više nego reč“; „Što god dete zlo i pogano govori, od oca i od matere čuje“; „Mladi gude kako im stari gusle udese“; „Djelaj kolac kao ti i otac“; „Dobar život — najbolja pouka“.²³ Podučavanje.

UMESTO EPILOGA: PROBLEMI SAVREMENOG ISTRAŽIVANjA VEROVANjA I OBIČAJA IZ ŽIVOTNOG CIKLUSA Danas se često čuje da savremena urbana kultura potiskuje narodnu kulturu, koja nepovratno nestaje.

Maksimović, Desanka - TRAŽIM POMILOVANJE

pomilovanje za zemlju ubogu kuda vojska prođe, jer zemlja je takva, ona voli kad je obraste trava, kad u polju čuje govor čoveka, ona ne voli da ostane sama, ona voli da je budi mukanje krava, da je uspavljuje jaganjaca bleka.

Kapor, Momo - NAJBOLJE GODINE I DRUGE PRIČE

tako igrajući najmanje pola kile višanja iz bakine tegle, a onda sam se iznenada setio da Jelena, u stvari, uopšte ne čuje muziku dok igra sa mnom, jer su slušalice bile stalno na mojim ušima. Eto, to je bila žena!

Ali to mi nimalo ne smeta da razumem ovo veče u »Hungariji«, gde je taj četrdesetogodišnjak došao da čuje kako vaša veza ne vodi ničemu. – A čemu bi trebalo da vodi? – Šta ja znam? Sada ne vodi ničemu! On ćuti.

– Radi seo njegovoj kući...—prošapće Bel Ami,a zatim, pošto ga od grmljavine jata Pufko ne čuje, on vikne: – O njoj se radi! O kući! Pufko pretražuje komad po komad vrelog asfalta ali ne pronalazi kuću.

Žirafa, žuti medved, mačka, Pinokio: iz kupatila se čuje šum vode iz tuša kako dobuje po mladoj zategnutoj koži. Dok čeka, Bel Ami prevrće knjige rasute po belim plahtama.

Tako je mogao da čuje pijani smeh, a malo docnije i paljenje automobilskih motora, koji uskoro napustiše njihovu tihu ulicu.

Matavulj, Simo - USKOK

A o Đurđevu dne stvar mora biti načisto, jer je vrijeme Milici da se udomi... Čim se čuje da je slobodna, navaliće prosioci... Među ljudima bješe se zavrzla žestoka raspa oko nječega. Zovnuše Janka.

Bi li još kad u Crnoj Gori da otac pita kćer za koga hoće!? Čovek se poboja bruke, pregorio bi mnogo da se to ne čuje, te je uze za ruke i reče: — A-nu, kaži što imaš, ali lakše! — A što da ti kažeš!

Danojlić, Milovan - NAIVNA PESMA

Ispred njega treperi zlatan i tih jesenji dan, drumom se kotrljaju kola i prolaze ljudi, ali starac ih skoro ne vidi, čuje samo razgovor i škripu kola, i to mu je dosta. Znači, još se živi, radi i putuje po svijetu.

sfera: Briše bezglasan, studen potplaninski vjetar poljem, i samo kad čovjek naiđe pored nekog osamljenog gloga, čuje se beznadno sitno cviljenje.

s Torbakom) Ono što se zbiva u vlažne i nemirne martovske noći dok napolju kaplju trule strehe i u pomrčini se čuje vjetar, u mokrim noćima ranog proleća, kad samoća naraste do grla i čovjeku se ne spava (Glas iz djetinjstva) sećanje

Da li je otac tata il’ - sudija za prekršaje? Mene otac stalno ispituje i želi ovo i ono da čuje. (…) I zašto nisam mislila i kako nisam pazila i šta sam opet zgazila i kako, kako, i zašto, zašto, i smem li,

Nije Republici do vašeg majmunisanja i uzdisanja, nije ona srećna kad vas čuje da govorite o rezultatima i brojkama. Tužno, postiđeno oseća se Sloboda slušajući vas kako uznosite srećno i slobodno

Popović, Jovan Sterija - RODOLJUPCI

Gospodin Gavrilović je pošten čovek, a poštenje ima cene u svakom narodu i u svakom zakonu. ŠERBULIĆ: Šta se čuje za protokole? NAĐ: Govorilo se da će doći neka komisija; no ja to ne bi nikad činio.

ŠERBULIĆ: Tako je! (Otrči i donese barjak.) ZELENIĆKA: Na ovu svetu zastavu svaki da se zakune! (Čuje se top.) Što je to? SMRDIĆ (uplašen): Madžari! ŠERBULIĆ: Ej, naopako! ZELENIĆKA: Kud ćemo sad?

Skerlić, Jovan - ISTORIJA NOVE SRPSKE KNJIŽEVNOSTI

je da izmiri Karadžića i njegove protivnike, da nađe neki kompromis između oba gledišta, ali Karadžić nije hteo ni da čuje za popuštanje i mir i produžio rat sa »nadriknjigama i blagorodnim prostacima«.

život, uopšte, kod njega je manje razvijen no osećajan, i on kao umetnik oseća svet čulima, vidi u prvom redu boje, čuje prvo muziku.

Milićević, Vuk - Bespuće

strane, začuje kratka, vatrena đačka svađa i utiša se; zvekne koja sablja i zazvekću mamuze; od vremena na vrijeme, čuje se s kase ženski smijeh, bezbojan i vječno jednak.

On osjećaše neodoljivu potrebu da ode, da uteče od njih, da ih ne čuje, ne vidi, ne misli na njih. Pa onda, on je osjećao u sebi slabost da ih bijesno mrzi, oni su ga samo umarali, kao da se

kuću osvijetljenu, punu nestrpljivosti i iščekivanja, iz koje vječito izviruje mati koju varaju uši, koja od svakog šuma čuje zvrjanje kola i topot konja, — kuću koje se ne tiče spoljašnji svijet, gdje sve samo njega čeka, gdje se mjesec dana misli

šumu za svih trideset i nekoliko godina kako je on čuva i kako se u nju rijetko sjekira zabada; uši ga vječno varahu da čuje udaranje sjekira u daljini, a nos mu osjećaše miris paljevine i rastopljene jelove smole.

Ali činilo mu se da je bio neko po strani ko ga je gledao. Kad je ulazio u kuću učinilo mu se da čuje kako su se za njim polagano otškrinula jedna vrata.

I ponovo mu dopiraše do ušiju neki šum iz hodnika, kao da se neko napreže da digne nešto teško; jednom mu se učini da čuje nečije stenjanje, nečije zadahtalo naprezanje. On zapali svijeću i otvori vrata.

On se svlačio u mraku i činilo mu se da još čuje njezino bolno i uzdrhtalo jecanje; i kad je legao, činilo mu se da je još vidi satrvenu i slomljenu, punu neizrecivog

Samo u zoru potresa se kuća iz temelja od inžinjerova glasa, koji čisti grlo, i njegov kašalj čuje se u desetinu okolnih kuća, odkuda se već ljudi žure na posao da tamo stignu prije njega.

On ubija želje, sužuje misli, zatvara oči, zaglušuje svojom glasinom sve što se oko njega čuje, zbiva, glasno živi i ori. On klikće kad opaža u njemu pustoš gdje se širi, nade gdje se lome.

dolaze tako rijetko; da će proći mjeseci da ona radi mirno u svom ćošku svoj školski zadatak, da škripi pero i da se čuje kako ona svaki čas namiješta stolicu, — a da njezina mati koja sjedi nepomično sa radom koji zabavlja ruke, ne prilazi k

Sremac, Stevan - PROZA

e, pa pismen sam, fala bogu, toliko. Tek dok ja razdrešim bisage, ’oće mnogo šta da čuje svet. ’Oću da potražim stupce od nekih novina. — The, to je tvoja stvar — veli mu šef.

grudi da je trpela najneslanije šale, tim pre što se već na njih navikla, jer ih već skoro sedam godina jedne iste čuje iz njegovih usta. Tu bi se do osam časova, do kancelarijskog vremena, razgovarao s društvom.

da je s njim bio »per-tu«; a i našem Jovi dopalo se sve kod Švabe, i njegova mala ženica Katika, a još više voleo je da čuje kad Švaba stane da govori srpski, ili kad se kao malo naljuti pa psuje srpski.

Ali je on i to znao da će tu naredbu svak, pa i sam naredbodavac slabo zarezivati. Čekao je samo da čuje makar jedan pucanj u komšiluku, pa da se odmah i on pridruži tom junačkom toržestvovanju, da i on ispali.

jer je opazila da je Jovi već otišla mašlija na rame, a to je bio pouzdan znak da njen Jova sada ništa nit’ vidi nit’ čuje. — Izvol’te vina, gospo’n-Pajo. I domaćica zvrcnu blago po nosu g.

tu su deca lepo mogla saznati: da krava ima četiri noge i peti rep, dva oka, i uveta dva, i usta; oči da vidi, uši da čuje, usta da jede, i noge da ide, rep pak da se brani od muva.

Naročito mrzi svirače i pesme, a Cigane i švalerske pesme — ni da čuje! Ko hoće pesmu — mislio je i rezonovao je čestiti gazda Radisav — taj je može čuti samo uz gusle koje su mu visile u

Radičević, Branko - PESME

Naokolo sve počiva, Samo voda sa žuborom Sa kamena što se sliva, Samo što se kašto petli, Samo klepka što se čuje, Samo s' onde malko svetli, Jer se danak približuje. Bela zora već je tuna, Jošte putnik jedan — glaj!

Živo s' radi, al niko s' ne mori, Gledni samo posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake, Ta tek što se svirac čuje, Već u kolu s' poskakuje, Kolo, kolo, svirac svira, Noga zemlju ne dodira, „Sitno, brate, ijujuju!

ova sadašnja, I pesmica što ja onda peva, Ta sa brda onog Magarčeva, Pa zapevam otprilike vako (Čula nojca, sad nek čuje svako): Tamo noćna, bez zvezdice tamo, Šta kroza te tako sija amo?

“ Još oslušnu — da li štogod čuje? Je l' to topot što se približuje? Bogme konjik — Bog mu u pomoći! Što l' ga goni ovako po noći?

“ Vas se trese — no šta s' ono čuje? — Radivoje plaho pogleduje, I opazi — a što će mu više, Već od svuda Srbi prolomiše, Turci beže — Srbinji za njima,

Al' opet stade, opet prisluškuje, Uputi s' drumu — da li što čuje? I bogme jeste, eno iz daleka Čuje se drumom i topot i jeka.

Al' opet stade, opet prisluškuje, Uputi s' drumu — da li što čuje? I bogme jeste, eno iz daleka Čuje se drumom i topot i jeka.

nazade; Pa tamo-amo plaovito s' savi, U kabanicu tad se bolje zavi, Ka drumu oce, tu stade da čeka, — Već dobro s' čuje i topot i jeka.

Umače l' mu kaka sreća? 90. I od grada jošte bruji Kao more iz daleka, Kao kotô kada struji, Tako s' čuje; ali neka, Veće i to posta tiše, A na nebu zvezda više. 91.

— ne znade; Van sebe je tužan, jadan, Sedi kao kamen ladan; Nešto šušnu, on ne čuje, Ne zna ko se približuje, I ne vidi slatka čeda Što sa strane u njeg' gleda, Sa lica mu tugu štije, Pa suzice roni

Sluša, sluša, ali sade Kao da mu duša stade. Ništ' ne čuje, pa se saže, Nad dragog (se) svoga naže, Sluša, sluša bojažljivo, Zadrkta joj srce živo. Sluša brižno: oh, on diše!

Sve je tužno, ma gle čuda! Šta se čuje odonuda, Baš poklika bi vesela, Ma otkud se to zanela? Sad je nesta, sad opeta, Al' se ori kroz noć kleta!

Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje

Ih! Ja već i ne znam gdje sjedim. Konj koji puši! To bi bilo nešto. Međutim, djed kao i da ne čuje govornika, još uvijek se duri, ništa ne odgovara.

Ja se već pomalo i pribojavam kako će to biti, licem u lice s onolikačkim mjesecom, a kao za pakost odozdo se opet čuje dozivanje: — Ehej, magarci, vantazije, ozepšćete, bog vas ubio!

Sjedi on tako na tvrdoj osunčanoj ledini naspram obijeljena potočara, uzdahne, a uzdah se ne čuje, istog trena slije se s marljivim veseličastim zujanjem žrvnja i razigrana točka. E, moj dragi, tako ti je to.

Pa opet mi je žao, to samo tebi kažem. Žao doboga. I opet uzdah koji ni sam djed ne čuje niti ga je čak i svjestan. Sve je upila i odnijela neumorna huka.

— razočarano se vajkao djed. — Greota jedna — nesmjelo se javnu Sava. — Greota i sramota. Ne daj bože da još čuje onaj hodža iz Potkalinja, tuđa vjera, ne bi se živo od bruke ostalo.

tu ti je svaka čast i posluženje, a grešnik se samo vrpolji na stocu i šuri se vrućom varenikom čekajući da čuje šta su mu lopovi skuvali.

u djedov sobičak, potrpan mrakom i tišinom, tu poteče druga priča nevesela tamna ponornica čiji se žubor samo noću čuje. — A ona, moj Rade, naša Draginja, udade se — za koga? — za žandara. — Za žandara?

ja pišem svoje zadatke, starac ćuti usturen na jastuke, pa ti se istom iznenada oglasi okrećući lice prozoru: — Baja, čuje li se to rzanje? Sad se i ja prenem i osluškujem.

A onaj moj trezveni, pametni rođak? Eno ga, opet se čuje. S gole čuke poviše sela, on uporno rešeta mitraljezom u susret avionu koji ponovo nailazi. Vidi ti njega!

U našem štabu, opet, baš i nema koga vještog sudskim poslovima. Komandant Milančić, ljut kao poskok, neće ni da čuje za te stvari.

na krevetac, okrenuo se zidu i, skupljen kao dječak na svom ležaju, čini se da samo spava i da ništa ne prati i ne čuje. od onoga što se radi u sobi.

Učesta i pucnjava. Bitka se iz džamije, izgleda, prenijela i napolje. Čuje se jasnije i zveket gvožđa i psovke. — Eh, gdje me ona banda iz kuće prikova uz ovaj zid, pa ni mrdnuti ne mogu!

Simović, Ljubomir - HASANAGINICA

Pa taj je čuo i kad u sedmoj sobi zašušte dimije! Za to je uvek imao dobar sluh! Sedi u Gacku, a čuje đerdan u Trebinju!

Mogu, naprosto, da nazebem pred bitku! Aaa, imam i ja nešto sitnine za kusur! AHMED: Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina!

Aaa, imam i ja nešto sitnine za kusur! AHMED: Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina!

Aaa, imam i ja nešto sitnine za kusur! AHMED: Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina! Jer ćeš ti da visiš, i to ceo, ko što agi visi jedan deo!

AHMED: Nemoj da te čuje bukva, da te čuje kamen, da te čuje žaba, da te čuju slepi miševi, da te čuje paučina! Jer ćeš ti da visiš, i to ceo, ko što agi visi jedan deo! MUSA: Moj ti je drugarski savet, da manje laješ!

SULjO: Ajde, kad ti kažem! Treba aga da čuje, pa da radi drenovak! HUSO: A šta je s večerom? Opet ništa? SULjO: Ako si gladan, gladi muvu po trbuvu, nek ti

Oni ti kroje Alaha prema sebi, ko da je Alah košulja. MAJKA PINTOROVIĆA: Kaži hvala što zidovi nemaju uši! Alah čuje, al on će i da oprosti... HASANAGINICA: Zasvetleo mi onda kad se sve oko mene stamnilo. Promenilo se nešto u meni.

MAJKA PINTOROVIĆA: Zamisli Hasanagu kada čuje! BEG PINTOROVIĆ: Ima da uvuče rogove! HASANAGINICA: Bože, kao da mrtvima govorim!

Ovo nisam zaslužio od tebe! Ovo je čašu prevršilo! Ovome se nisam nadao! Ovo će daleko da se čuje! Ovoje preko jego! I da znaš! Vidiš li ovu zobnicu? Dobro je pogledaj!

Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI

Čaršijom se čuje žuborenje vode što teče olukom, a na ćepencima dremaju momci i drugi besposličari. I usred ove blagote, tišine i nekog

Gladi je i razvlači, odvajajući vlas od vlas... Bubanj bije, zurla ječi te se čuje čak iza varoši. Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre,

Nasred kujne gori velika vatra, a oko nje krkću lonci i kotlovi jela; iz bašte, sve utapkane radi igre, čuje se prasak lozinke i cvrčanje pečenih jaganjaca; iz podruma dopire zveket čaša, okanica i točenje pića; po dvorištu se

Eto, imaš ženu, decu. — Eh — odbi on rukom — ne spominji mi. — Da, ti imaš, a ja? Pa još i to, da nešto on čuje, onda gde ću ja, gde? — Nemoj, Cveto — viknu on kad oseti kako joj na plač glas zadrhta. — Idem, evo odmah, sad.

Ako slučajno čuje što od žena da joj treba kakve ponude, odmah bi otrčao i donosio. Jednom uzeo pa napunio pojas i nedra nomorandžama,

Samo se čuje vika konjara, škripa belih korpa što nabacane vire iz krbala, a između kojih se jedva vide deca koja jašu; u skutu im

Nestalo je međa, granica. Sve je jedno. Po drvetima bele se obešene haljine, iz jendeka i međa viju se gusti dimovi, čuje se prasak suvih lozinaka na vatri, uzvici pri tovarenju krblâ, njihovo krckanje, kikot devojaka, razgovor žena i vitlanje

zbog koga istrčava? Pa da bi šala bila veća, počnu je dirati za Marka. A Marko čuje, milo mu, pa se čini nevešt i samo viče: — Žene, brzo! ... Brzo bre, eno komšije već trinaest tovara, a mi?... Ih!...

Krupne suze kotrljaju se niz obraze. Diše utajano. Hoće da čuje moj dah, a kamo li glas, oproštaj što očekuje. — A, pa posle opet kao onda, na bunaru da plačeš?! — počeh ja.

Čisto ne smete da dahnete. Ako se nakašljete, strah vas hvata, jer se samo vaš kašalj čuje i ništa drugo. Zagnjurite glavu u jorgan, udišete miris skoro oprana čaršava, slušate kako popac u ognjištu iz kujne

u bunaru, kako kaplje voda sa ovlaženih kamenova, a odozgo iz ciganske mahale jedva dopire zurla, koja tanko pišti i čuje se daleko, daleko... Danas bila nedelja, a mene jedva otrgli sa svadbe. Komšija Trajko ženi sina prvenca.

I oni tamo na svadbi večeraju. Čuje se zvek tanjira, čaša, okanica i tiho, sevdalijsko sviranje sviračâ. A više nas kroz obasjan vazduh klizi nešto toplo,

Kostić, Laza - PESME

prikovan, već okovima bije o stenje, o stenju pršti sužno prstenje, a iz grla se ori grdan smej, ta dosta grdan da ga čuje Zej!

Al' da ga čuje, žive duše nema, sa neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga

neme gore toga glasa nema; i ako katkad s one strane gore de se još teže molitvice ore, ako ga tamo koji junak čuje, verno ga čuva, verno ga štuje; žalostan s njime, s njime je volan, sa njega samo zdrav je i bolan, njime se pita, njime se

guja, hladna, samoživna, nemilost živi ispod razvalina, jer ko siktanje te ledene guje kaluđeru sedom ova reč se čuje? „Zar opet bula, budalo stara? Ko će da pati, ko da odgovara? Zar ne znaš, bolan, ne znao boga?

” Glavari glede, blede, trnu, mru, u hramu je tišina samrtna. Čuje se goruk svetog plamena. uz žestoki Delilin predisaj.

Hanaan je jedno groblje, tvoja majka jadno roblje!” tako dalek zbori glas. A čuje li tog pozdrava, tog pozdrava smrtnih strava, izrailjskom rodu glava? — Samson spava.

A čuje li tog pozdrava, tog pozdrava smrtnih strava, izrailjskom rodu glava? — Samson spava. Samson spava, ne čuje ga, al' ga čuje glava sveta, al' ga čuje gospod četa, al' ga čuje Jehova: Serafimi nisu sišli, al' delila što sad

— Samson spava. Samson spava, ne čuje ga, al' ga čuje glava sveta, al' ga čuje gospod četa, al' ga čuje Jehova: Serafimi nisu sišli, al' delila što sad misli, To je miso

— Samson spava. Samson spava, ne čuje ga, al' ga čuje glava sveta, al' ga čuje gospod četa, al' ga čuje Jehova: Serafimi nisu sišli, al' delila što sad misli, To je miso njegova!

— Samson spava. Samson spava, ne čuje ga, al' ga čuje glava sveta, al' ga čuje gospod četa, al' ga čuje Jehova: Serafimi nisu sišli, al' delila što sad misli, To je miso njegova! „Na toliko moga žara zar se ništ ne odgovara?

Pa ni kamen mu mâ ne sprečuje, čak na dno pakla prodire mu jek, razbiraju ga dusi plamena. Al' onaj gore, taj ga ne čuje; već otvara Filišćanima sves', čuje ga mladi askalonski knez te zbori lepoj svojoj nevesti: „Delilo, dušo, slatki

Al' onaj gore, taj ga ne čuje; već otvara Filišćanima sves', čuje ga mladi askalonski knez te zbori lepoj svojoj nevesti: „Delilo, dušo, slatki savezu, čuješ li taj priželjak

Panić-Surep, Milorad - SRPSKE NARODNE PRIPOVETKE ANTOLOGIJA

dok sve devet posiječe, pa se skine niz jelu i polako siđe dole u grad, onda pođe po gradu unakrst, ali nikog živa da čuje, sve pusto! Sam u sebi pomisli: »Baš su to sve divovi iskorijenili i ponijeli!

U isto vrijeme dođoše i sluge iz dvora carskoga i jave caru kako je šćela zmija da njegovu ćerku ujede. Kako to car čuje, odmah otide u dvor pa upravo u onu sobu svojoj šćeri, kad tamo, vidi zmiju pribodenu uz duvar, pa šćaše sam nož da

mehane po velikim drumovima postave, pa svakoga putnika da pitaju, nije li doznao ko je divove pogubio, pa kad koji čuje za tog čoeka, da caru javi, a taj čoek neka brže na muštuluk ode caru, da ga car obdari.

Kad to mehandžija čuje, brže potrči p caru sve javi, a car mu dade mnogo novaca, pa brže pošalje svoje ljude da sva tri careva sina njemu dovedu.

Kad car sve to čuje, zaustavi samo onog najmlađeg kod sebe kao zeta, a onoj dvojici dade dvije mazge novaca, i tako oba starija brata

Kad carević to čuje, povrati se natrag, uzme maštravu pa natoči vode i uspe mu na glavu. Kako mu voda pospe glavu, u onaj mah prsnuše alke

Onda ona veli: — Došao je moj najmlađi brat a tvoj šurak. Kad car čuje, on poviče: — Dajte ga. Kad šuraka sestra dovede pred cara, car skoči, ruke šire, u lica se ljube: — Dobro došao,

Ali carević neće za to da čuje. Onda mu carevi reku: — E kad već hoćeš silom da ideš, a ti nemoj odmah ženu da vodiš, nego joj kaži da pita

Sjutradan kad Baš-Čelik ode, carević opet dođe ženi svojoj da čuje šta je doznala, a žena mu sve kaže. Onda carević otide upravo zetovima; a oni ga jedva dočekaju da čuju đe je

Baba kad to čuje, reče aždaji: — To je bogme daleko, to ja ne mogu ljubiti. Sutradan kad aždaja otide iz rekavice, carev sin dođe k

Ona kad to čuje, brizne plakati i stane se moliti ocu: — Nigde nikog nemaš do mene jedinu pa i za mene ne mariš da poginem.

Carev sin, dugo vreme morem putujući, dođe opet pod onaj grad gde su mu braća zatvorena. Kako čuje car od onoga grada za njega, iziće mu na susret i lepo ga dočeka, pa ga zapita: — Eda što, sine?

Popović, Jovan Sterija - IZABRANE KOMEDIJE

(Leposava odlazi.) MAGA: Pa ne može se pomoći? SOFIJA: Ne može. MAGA: O, teško meni, toliki eto šećer! Ako čuje Nikola, ubiće me. A došla bi bila ranije, nego sam se, eto, zabunila bila s pređom.

SOFIJA: Ćuti, boga ti; ko te čuje, mislio bi, bogzna šta se tu troši! MAKSIM: Nego nije! 9. SVETOZAR, PREĐAŠNjI SVETOZAR: Pomozi vam Bog!

KUM: Bre, lako je tebi, ali kako ću ja? Pak jošt dok čuje da sam svedočanstvo dao. SOFIJA: Pak zašto dajete? MAKSIM: Vidiš li je? Zavidi da dobiješ sto dukata.

MAKSIM: Ja jedan ne mogu. SVETOZAR: Vi grešite protiv pravde. MAKSIM: Umrla je pravda; zvonite! (Zvonce se čuje. Zavjesa pada.) SUDBINA JEDNOG RAZUMA ŠALjIVA IGRA U DVA DJEJSTVA PREDGOVOR U čislu 5.

) ISAJLO: E, de, de! Sad i taj pokor na moju glavu. Da me čuje kum, prekrstio bi se. (Poćuti malo, pa se počne ceriti i krstiti.

DOKTOR: Šta ste mi imali kazati? ŠALjIVAC: Ja ću vam soopštiti, ali molim, da se dalje ne čuje. DOKTOR: O tome možete biti uvereni.

STANIJA: Ta to je, moja kjerko. Kako dojde Neša, taki da mi traži kola, neću da umrem u ovom vilajetu. (Čuje se tutanj od karuca.) Što se to trese kuća? LjUBA: Karuce, majka, prolaze. STANIJA: Što je to karuce?

MILAN: On je malo od staroga sveta. LjUBA: Kad mi dopušta da se nosim po modi, valjda će mi i to dopustiti. (Čuje se kako baba kašlje.) Jao, evo mi majke. Da nas ne zateče ovako. (Uzme knjigu i sedne kod astala, Milan također.) 2.

Ne l’ sam reče, kad pođe: ja sam vaš sluga. O lep sluga, da se razgovara sas devojku na uvo, da ne čuje majka. LjUBA: E majka, to nije sluga, nego tako je običaj postao.

STANIJA: Vidiš kako govori sama, da je niko ne čuje. LjUBA: A zašto govori kad nije lepo? STANIJA: Ne valja da je bezobrazna, da je pljuje svet, a sama možeš da se trebiš

ADVOKAT: Drugog spasenija nema u ovom slučaju. FEMA: Ali, gospodine, cela će se mala smejati kad čuje da se Fema s Anicom pomirila. ADVOKAT: Ništa, ništa, razumete li? Ja vam kažem.

Popović, Jovan Sterija - ZLA ŽENA

) PERSIDA: Ovo ne može biti da je ona. Od onakove aspide da se takovo jagnje pretvori, to nije ni pomisliti. (Čuje se lupa od karuca.) I to je čudo da pre podne u šetnju ide, ko jošt izjutra u šetnju odlazi?

Oćeš da govorljivac nauči ćutati, podaj mu zlu ženu, pak će biti kao mušica. PERSIDA: Da te nešto čuje naša gospođa. STEVAN: O, ja bi joj pripovedio kako takove žene i od asne mogu biti. Na primer.

Kapor, Momo - BELEŠKE JEDNE ANE

Ima i on svojih mana! Na primer, kada ga vozim, ne smem ni za živu glavu da uključim radio, jer čim slučajno čuje da svira neko kolo, odmah viče: „Zastavljaj auto!“ i izbacuje me napolje. — Ali zašto? — zapanjih se.

Bogami! Moj muž svako veče popije celu čašu vina. Uračunato je u cenu pansiona…“ Posle ovog monologa, čuje se tup pad u susednoj sobi, gde moj matori izdržava „najduži dan godine“. Mogu da zamislim kako mu je siromahu!

— viče iz svog bunkera. — Može li kamilica? — vrišti maman iz kuhinje. Nestalo i kafe! Čim čuje da u kući nema više ni zrna kofijanovića, bakuta stavlja šešir na glavu i briše iz naše skromne sredine, s motivacijom

Baš mi je drago što smo se upoznali i ti sistemi! Pozdravite vaše ... Tres. — Halo? Niko se ne javlja. Čuje se samo kako neko uzdiše i pušta ploču „To su bili dani.“ Tres. — Halo?

Svakih deset minuta, kaže, dolazi ovamo u kupatilo i zapisuje ono što čuje. Zamislite, to će verovatno biti prva doktorska teza napisana na klozetskoj šolji! Istorijski raritet!

Nemci su me bar puštali po dva sata u šetnju oko barake, a ona ni da Čuje: kud god se maknem — idem i ja s tobom! Evo sad, oće da je vodim negde na Novu godinu!

rumovima, vešao zavese po zimskim dvorcima, a sam stanovao kao samac kod neke gđe Leposave u Mišarskoj, a ona ni da Čuje za tamo neku Novu godinu! Baš nju briga za doček.

Crvenom olovkom podvučena je tri puta reč: NEIZOSTAVNO! Ali, šta da se radi? Matori neće ni da čuje za bilo kakav sastanak!

Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU

Sa Boranje, nevid-gore, oblaci se zavijore i tukući žito, polje preko Cera odgrgolje. A sve potom što se čuje munja palcem potpisuje. ČUDO U GLAVAČIĆIMA To što vrana s koca gače, To se neko čudo glasi.

) S kolijevke bratac mi pocupkuje gučući. III S kolijevke bratac mi pocupkuje gučući, a kroz žamor čuje se: Taši-taši-tanana, pao četnik s tavana. Golub, vrabac: gugu-ći, drijenkom se za-ki-ti!

Tek devojka rumen s puti slije u Dunavo mlečnogolubije. Zatvori se u slik mesečina, pa on sjaji - čuje mu se boja.

Palež! Pohara! Gori namastir u metatezi. Radosno slovce krepkog tropara plakaće negde o lomnoj brezi. Čuje se kašalj, težak, hroničan uljanik tutnji, paranoičan.

iskon-sliko, zlatnik tvoj ne važi: a češljaju se devojke u raži, a slezom blešte češljevi, krčazi, a plač se toči - čuje se krštenje, a svadbom rudi ranih dunja zrenje! Kroz ćube gorja Beli pastir slazi.

Mateja Nenadović: Memoari, ІV Zagrmelo je tobož kad ne grmi: jer uvek grmi - ali ne čuje se, kao što duše cvokoću u srmi, uz Bele svece kad im mrznu rese.

Popović, Jovan Sterija - LAŽA I PARALAŽA

MARKO: Zato ti srpski tako govoriš. JELICA: O, molim vas, tatice, u Beču se retko čuje srpski; sve nemecki i francuski. To su vam jezici! Kad govore, mislite med im teče iz usti.

Grebene, crn vam obraz, i perajicu, a ne kojekakve mozga baukove! JELICA: O, tatice, da vas čuje Čoke i drugi romanenšrajberi, digli bi proces na vas. MARKO: Šta, proces? I proces da teram kroz tebe?

Ćopić, Branko - Čarobna šuma

Provijeri triput ono što čuje, rođenom repu ne veruje, planove kuje unedogled, i nikad neće na tanak led.“ Otide Mačak po uskoj stazi, kroz

“ Dok burno more okolo ječi, kapetan čuje starčeve riječi, tužaljku druga draga, prati ga šapat iz noćnih sati: „Mladosti draga, vrati se, vrati, davno me

Sipa i veje sa sviju strana, čuje se tužno graktanje vrana. Prozbori Žuća pogleda setna: „Oh, alaj sipa mećava cvetna!

MLIN JE STAO Od rana jutra do mrkla mraka dolinom reke putuje huka, dane i noći između vrba dedinog mlina čuje se buka.

Jedan i drugi kako je besan, neko će pasti u škripac tesan . . . Silazi sunce, senke se duže, čuje se graja pospanih vrana, sova se javi, spušta se veče, lagano, tiho, bez padobrana.

Šta li se u njoj radi?! Čuje se zveket, lupa i tutanj, još će da grune mina! Da nije tamo veštac iz priče, okiva Brku, džina?!

Jezdi Slobodan, zapeta puška, putuje mirne duše, odjednom čuje: gle, neko šuška i kroz mrak, srdit puše. „Ko se to noćas muva po gori?“ — povika dečak, šuma se ori.

Vrti mi se kad ih gledam. Sve pristiže druga drug, načinili sjajan krug. Mars bojovnik, to se čuje, svoje sablje da ne kuje, već tuguje.

Petrović, Rastko - LJUDI GOVORE

Ribe proplivavaju kroz stabljike. Slušam lagani šumor ovoga bilja i glasna dovikivanja ptica u visinama. Čuje se šum vazduha i vode, a iz daljine dopire lavež.

Njegov glas postade vreo i nesnosan kao kod alkoholičara. — Mislim da je sad već gotovo. Bar se odande više ništa ne čuje. — Gotovo? Tek počinje, — reče onaj smejući se, — tek počinje. To jedan novi čovek pušta prvi put svoj glas.

Ilić, Vojislav J. - DEČJA ZBIRKA PESAMA

A čuju li dah Božiji milioni, Dah što struji po dalekoj vasioni? Duh ga čuje u šumoru tavne noći, I misao, što se rađa u samoći.

Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje I težak, promuk'o glas. To lovac prolazi selom, I brze mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom.

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola, I gavran nad njima grakne. Za tim se razgovor čuje. To se komšija Panta sigurno iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.

gladna i vihor poljanom duše, A oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci; U selskoj čađavoj krčmi svirka se i pesma čuje, I jednoliko, sitno hore se njihovi zvuci — I tonu u jasnoj noći...

On oblake krilom tuče I ognjene munje baca, I kliktanjem oglašava Divnu slavu praotaca. I tuđinac čuje usklik, Sa visova što se hori, I zastrašen dugo bludi Po sumornoj, tavnoj gori.

Pavlović, Miodrag - Srbija do kraja veka

još nije prokleo to polje gde su nam kosidbu kosovi spremili, evo ja ga proklinjem pre no što ga ugledah i niko to ne čuje, u samoći zborim.

No niko od nas ne voli da se ogleda u mraku i mislimo kako je najvažnije da postojimo. Opet se čuje jedno otegnuto neeeeee, malo strožije izgovoreno iz malo veće daljine. Suviše se brzo navikavate da budete neko drugi.

u potoku se mije to se ni u snu ne sanja devojačka ramena pa zvonik i neki praotac kleči dok jure njegovog sina Đorđa čuje se topot sve na istom nišanu to je taj vrat koji ljubim i odlazim s njom u šumu kažite mi kako se zove dok sviće ni

Nušić, Branislav - OŽALOŠĆENA PORODICA

(Čuje se galama.) Evo ih! Ja ću se radije udaljiti. Doviđenja! (Pođe.) DANICA: A tetkini računi? ADVOKAT: Rekao sam vam već,

AGATON: Evo, slušaj, Simka. SIMKA (priđe bliže Sarki da čuje). SARKA (da bi zagušila glas budilnika, peva): Traj, la, la, la! Traj, la, la!

AGATON: Pa dobro, de, neka ti bude. Samo znaš, Sarka, o tome ne treba da se čuje, jer ako navale svi da spasavaju... SIMKA: Kakvi su, razgrabili bi celu kuću!

AGATON: Ama, kako da zaboravim? Samo, moram to prvo da saopštim mojoj ženi. Ne znate vi kako je ona nestrpljiva da čuje šta smo razgovarali ja i vi. Moram prvo njoj. ADVOKAT: Izvol'te, izvol'te. AGATON (ode).

Plače čovek, kune se, čupa kosu, gruva se u grudi, ali pokojnik ni da čuje; veli mu: plati! TANASIJE: Znam, dođem kod njega, kao kod rođaka i kao kod čoveka, pa mu velim: nemam, a on kao

Svi ispuštaju kofere i pakete, a sve nadmaša vrisak Simkin na stepenicama, koja se vraća i silazeći niz stepenice čuje poslednje reči te pada u nesvest. Nema slika traje izvesno vreme.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 1

dole!“ — i njihovi uzvici izgubiše se sa kloparanjem gvožđa. Iza stanice čuje se takođe pesma. Grupa seljaka navali na peron. Vojnik ih zaustavlja. — More, može... požurite — viču ovi iza ograde.

Pored nas prohukta lokomotiva. Malo zatim naiđe nova kompozicija i zaustavi se u stanici. Opet se razleže pesma, čuje se vika i larma. Neki poskakali iz voza i potrčali na peron da traže vodu. Kapetan viče, straža ih vraća.

„Srednji, teraj levaka!“... „Drži odstojanje!“... „Ne kaskaj!“ — i uvek su pogledali ispod oka da li to čuje komandant. Jer on to traži. Zamerka mora da se stavi i kad je sve ispravno.

Negde je zagušilo. Čujemo kako treba propustiti seljačka kola, sa izbeglicama. Vočići mile, škripe kola, i čuje se detinji plač. Tek kada se razdanilo uočili smo koliko su ispijena lica u ljudi.

Dopire odnekud samrtni ropac. A iz kafanske sobe, gde rade lekari, čuje se užasni krik. Malo posle iznosi bolničar ljudsku nogu i baca je negde iza kuće, kao kakvu cepanicu.

— Ne boj se. Dokle ga god čuješ, budi spokojan. Onaj što ti je namenjen, taj se ne čuje. Nimalo me nije utešio, jer smo se nalazili u položaju kada ga možemo i ne čuti.

Kuršumi zafijukaše jezivo iznad naših glava, vozari pognuše glave, a poslužioci polegaše. — Na rukama, napred! — čuje se odlučna komanda našeg komandira. Vojnici se zagledaše unezvereno.

A pred nama, ispred visokih kukuruza, prašte puške... Komandir otrča napred. Kroz puščani prasak kao da se čuje neka pesma... čini mi se „Oj Srbijo“. Unezvereni, zbili smo se iza štitova, u koje pljasne poneki kuršum.

— Što ne gađate? — dojuri zadihan jedan pešadijski oficir. — Pešadija već prelazi. Kroz pucanj pušaka i fijuk zrna, čuje se neki uznemireni žagor, zveket lanaca i lupa metalnih čamaca.

— izlete iz kukuruza jedan pešak. — Ura, ura! — razležu se povici naših pešaka iz daljine, i baterije zamukoše. Ne čuje se više ni puščana paljba. Vetar rastera prašinu i sunce granu. Ljudi se uspravili.

Ljudi jauču... Pešadijska truba svira „napred“, sitno, drhtavo da se jedva čuje u onom šumu od treska i izbezumljenih glasova.

Odjeknu još jedan plotun i iz hiljade grla se prolomi: „Ura, ura, ura!“ Onda učestaše pojedinačni pucnji... Čuje se neka larma, kao jauci, zapomaganje. I opet: „Ura, ura!“... Nešto krklja, vri, lomi se.

Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA

« I pred njenim očima proleću sjajne, divne slike zamišljene budućnosti, ona se smeši tim slatkim sancima i u isto vreme čuje kako joj se drugovi gromko i veselo smeju. »Kakvo zlo, misli ona dalje : samo tek da se tako kaže.

Razgovor se vodi samo o školskom radu. Ljubica je naročito došla da čuje koju reč o pisaru, da vidi šta je to: treba li da se boji čega, ili će joj i Velja kazati ono isto što i Stojan.

Odjednom, usred rada, učini joj se da čuje sa dvorišta neobično zveckanje, baš kao da je sablja. Pogleda na prozor, a tamo stoji Pera pisar, lupkaju kamdžijom po

Njegove nade dobiše još više maha, ali se odmah i presekoše. Sutradan desi mu se prilika da čuje smelu izjavu pisarevu i šaljiv odgovor Ljubičin. Gojko se sledi, i od tog dana nije se ni video ni progovorio sa njima.

I kao kroz san čuje poznati glas: — Bolan, pa nećeš da mi kažeš ni hvala. Ja za tebe toliko... sve ti činim... i tek sad ću da ti činim...

Kad ugleda zlato... hm... nema razmišljanja. Sad neka je, nek se pribere.« I on ode, zveckajući sabljom naročito, nek čuje ona da on odlazi. Gojko samo trči s prozora na prozor.

On se hvata nje još usrdnije. »Čuje on za tu promenu... već tamo, depeša... pa mu se odjednom odseku noge od straha... Drhće i čeka dan, dva...

— Kucni, bratiću, nek te čuje. Gojko poznade Veljin glas odmah. Skoči i pođe k vratima, pa odjednom zastade u nekakvoj dvoumici.

Stade da se pribere. Beše se veoma umorila i uzbudila. Priđe k vratima i oslušnu. Čuje se muški glas, pa odmah za njim detinji. »To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima.

»To je učitelj... onda će ovo biti«, veli žena u sebi i prilazi drugim vratima. Ne čuje se ništa, ama baš ništa!... Stoj, neki pokret i zvuk... kao da se ljube ?... Jest, poljupci!...

Palanački rečnik je za ovakve razgovore veoma bogat, te se i Ljubici dade prilika da čuje što novo i neobično, ali ona ne beše u stanju da razume sve što se oko nje zbiva.

On i ćata ne menjaju se. Posle udari u zapitkivanje, ali Gojko i ne mrdnu glavom, kao da je mrtav, kao da ne čuje i ne oseća šta se oko njega radi. — Jesi li gladan, gospodine ? Da idem da kažem Stojanu nek donese štogod za jelo ?...

Milošević-Đorđević, Nada - LIRSKE NARODNE PESME

za Sunce, I Sunce je naglo i žestoko, Pripaliće seji našoj lice — Daćemo je Munji iz oblaka, Kad zagrmi, daleko se čuje, A kad pukne, svak (se) boji za se. 9.

88. Ovo je vino crveno, Popijmo ga veselo, Nek ne čuje sve selo, Da smo zdravo i veselo. 89. Pade listak naranče Usred čaše junačke.

“ 133. Končić kuje kraj mora alata. Kopčić kuje, daleko se čuje. Karala ga ostarjela majka: “Šta je tebi, moj jedini sine, Zašto kuješ konja od mejdana?

“ 222. Šta s’ ono čuje na onoj strani? Il’ zvona zvone, il’ petli poju? Nit’ zvona zvone, nit’ petli poju, Već sestra bratu svom poručuje:

Simović, Ljubomir - PUTUJUĆE POZORIŠTE ŠOPALOVIĆ

To su zaista bili srećni dani! Ja sam imala prekrasnu žensku ulogu... (Prekine je snažna pucnjava: čuje se nekoliko rafala iz automata) GINA: Bože, šta li to puca? BLAGOJE: Mašingever!

Dani puni pčela, večeri svitaca! I kako je samo divna tišina ovde! Slušaj!... JELISAVETA: Šta da slušam? SOFIJA: Čuje se kako zuji pčela u čaši! JELISAVETA: Meni zuji u glavi... SOFIJA: Ti, Jelisaveta, grešiš što malo ne plivaš!

Jedino me uplašilo što vas nisam čula! DROBAC: Ovo su opanci, kapičari, teleća koža. Ne čuje se kad ideš u opancima. SOFIJA: Još mi niste kazali kako se zovete! DROBAC: Zovemo se... Drobac.

Crnjanski, Miloš - Lirika Itake

Pod krmom je zazidan običan motor, što se loži petrolejem. Taj motor neprestano lupa i njegovo lupanje se čuje po vodi, na milje daleko. Sva je barka masna i strašna i zaudara od ribe. U kućici motora svakojaki plamenovi.

U vodi se ljuljaju crne senke. Satima rade za taj momenat. Ljudi su kao od gline. Užetom biju blato sa mreže. Čuje se samo, naporno: „Riva‑hola, riva‑hola“. I kad se pojavilo teško i puno dno mreže, sve je u blatu.

Imam da ga osiguram, vatrom, pri prelazu, sa jednom četom i dva mitraljeza. Neprijatelj je na obali preko i čuje. Komande? Istrčavam i komandujem vodnicima, znacima. Razvijam ih u strelce, izvodim pod nasip, razmeštam, ukopavam.

Po činu, u vagonu, najmlađi sam, ali razgovor sa jednom mladom devojkom pod prozorom, koji se čuje, popravlja među oficirima moj rang. Naime, ispraća me jedna vitka, crnomanjasta devojka, sa tamnim, melanholičnim očima.

Valjda se boji da ću doći da tražim nasleđe. Moja stara tetka, kaluđerica, zablesavila je od svega što o Beču čuje. Veli, sve što se događa na svetu kazna je Božja, za naše grehe.

Držao je šaku iza uva da što bolje čuje. Međutim je, iza leđa, dao naređenje da se protiv nas izvedu žandarmi. Protić je, inače, bio miran i vrlo razborit

Može se biti protiv nas, ali protiv naših sadržaja, i intensija, uzalud. Svet nikako ne želi da čuje užasnu oluju nad našim glavama. Tamo se tresu, ne politička situacija, niti književne dogme, nego i sam život.

U državnim pozorištima, treba priznati, nije kao na bulevarima. Tamo se čuje aksan Akademije, Kornej, Rasin, Molijer. Šekspira nema. On je još uvek „sauvage ivre“, kao u vreme Voltera.

Crkva mračna i zidovi, koje kao da su mahniti zidali, polako zazvuče. Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja. Sa tavanice se cere zadrigla seljačka lica, u drvorezu, a iz ugla vire crna

Crkva mračna i zidovi, koje kao da su mahniti zidali, polako zazvuče. Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja. Sa tavanice se cere zadrigla seljačka lica, u drvorezu, a iz ugla vire crna mrtvačka nosila,

Crkva mračna i zidovi, koje kao da su mahniti zidali, polako zazvuče. Čuje se nebo, čuje se kamenje, čuje se zemlja. Sa tavanice se cere zadrigla seljačka lica, u drvorezu, a iz ugla vire crna mrtvačka nosila, išarana babama i

Jakšić, Mileta - HRISTOS NA PUTU

Dok je Agaton, češkajući se po glavi i vajkajući se, gledao u razbijene crepove svoga krčaga, čuje za sobom smeh. Osvrne se i vide jednog starca bele brade. Starac je mahao glavom i dobrodušno se smejao. — Ko si ti?

Pronese se glas po gradu da je on tu, i svet nagrne da ga vidi i čuje. Predveče, Isus, umoran, pođe na Goru Maslinsku, da se u samoći pomoli Bogu i da prenoći tamo.

Domanović, Radoje - MRTVO MORE

Lica još očajnija, a celim putem se, mesto razgovora, čuje kukanje i ječanje. Sad više behu nakaze nego ludi. Idu na štakama, obesili ruke o marame što su vezane oko vrata.

Bože sačuvaj! Niko neće da čuje za ubeđenje, i uzeše dokazivati kako je to glasanje slučajno tako ispalo, i da se i oni sami čude kako se to desilo kad,

Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE

Evo nas u njivi. Kola stadoše pod veliki brest. Čak sa dna njive čuje se pesma, smej, govor, šala, a sve to začinjava često pucanje korenja...

Kipi rad, veseli se srce, a ruka se sve brže i brže maša debelog, jedrog korenja... U svakoj njivi čuje se žagor i pesma.

A tamo u strani, kod poslednje seoske kuće, čuje se žagor. Tamo je pozna, jesenja vršidba. Ko nije čuo, ko ne zna za čari znojne i umorne vršidbe?...

A vatra pucka i greje, zvoni jednačit glas pripovedača, a tamo sa druma čuje se krčanje punih kola i sumorno izvijanje setnih »dvojenica«.... Sunce se smirilo.

Pomislio bi ko da su kakve avetinje, al' bi ga brzo obavestio veseo kikot, govor i pesma, što se otud čuje.... — Pomozi Bog i u kuću! — Bog ti pomog'o, odgovara ča-Marko za mnom. — Ene de Cveje!...

Ne čuje se ni žubor potočka, što se pod planinom vijuga, ne čuje se ni stoka oko kuća, koje su nas sa sviju strana opkolile, pa

Ne čuje se ni žubor potočka, što se pod planinom vijuga, ne čuje se ni stoka oko kuća, koje su nas sa sviju strana opkolile, pa u tom mraku izgledaju k'o crni plastovi.

Ne vidi se lice nijednog radnika, no čuje se mnogo.... Pucaju tepeljke, šušti suva komišina, preleću preko glave jedri, učvrsli kukuruzi i padaju na gomilu kao

Nastade nema tišina međ' mlađim svetom. Samo se čuje neki bezubi starac ili baka, kako klopara jezikom, međ' retkim krnjacima. Pa i stariji se malko ućutaše...

Petli su svoje učinili, pa se opet šćućurili na grani, uz kakvu koku, a ponoć je otpočela da caruje... Čuje se već gromoviti avaz drekavca... Po brdima jure vampiri i trče u selo...

Malo dalje čuje se Vilin do. Tamo pada voda sa visoke stene, pa u ovoj noćnoj tišini pravi lom i grmljavu... Tamo, od Prekića kuća,

Tamo pada voda sa visoke stene, pa u ovoj noćnoj tišini pravi lom i grmljavu... Tamo, od Prekića kuća, čuje se grmljava od pušaka, a Vilin do mršti se na tu grmljavinu, pa ječi, šušti, stenje i huji...

Nušić, Branislav - NARODNI POSLANIK

To sam, znaš, hteo da te pitam. A veliš načelnik dobio poverljivo pismo da nađe mekšeg čoveka? IVKOVIĆ: Tako se čuje! JEVREM: Može! Može! IVKOVIĆ: Dozvolite, odoh ja da zakucam ovu tablu. JEVREM: E, ako, ako!

jesi li slazio od jutros u čaršiju? JEVREM: Jesam. JOVICA: Pa biće onda i da si čuo što? JEVREM: A šta ima da se čuje? Ima l' što novo? JOVICA: Znaš, idem ja jutros čaršijom, a načelnik, pa tek spusti meni ruku na rame...

JOVICA: To jeste! JEVREM: Pa posle, brate, u Beogradu ima mnogo muzike, a on, čim čuje muziku, mora povesti kolo, pa makar to i o zadušnicama bilo. A to još ovde i biva, ali tamo...

) I nemoj da stegneš ruku. 'Ajd', odoh ja malo da omirišem čaršiju i da pustim tvoje ime u saobraćaj, neka se čuje... Da postavimo, znaš, svaku stvar na svoje mesto. JEVREM: E, pa hajde, neka je sa srećom!

Molim vas, ako me ko potraži, recite da ću skoro doći. DANICA: A ako čuje otac da sam to radila? IVKOVIĆ: A vi mu recite otvoreno da vi sad pripadate mojoj partiji. Doviđenja!...

SEKULIĆ: Vrlo dobro, vrlo dobro! (Pripije se kraj ormana i prisluškuje.) Aha, aha... pa može i da se čuje. Slušaj, gazda-Jevreme, ovaj ćeš orman maći odavde. Metni ga, eno tamo, između prozora. JEVREM: A zašto?

Tu dođe i poštar koji je već čitao novine, tu dođe i telegrafista koji priča da na desno uvo ume da čuje internacionalne telegrame, kad prolaze kroz žicu, pa tu pisar iz načelstva koji zna šta je poverljivo došlo, pa onda tu

Ali tišina, brate moj, tišina, na primer. Poleti muva i cela skupština čuje zuuuuc... formalna tišina. A tek predsednik uzme zvonce pa: ziminimi, ziminimi, nimi, nimi, nim!

) Boga mi, i to bi mogo... zašto da stoji bambadava, a on može da napiše i drugi? (Osluškuje.) Kanda se čuje larma? More, ovi odistinski idu! O, brate, što me snađe napast ni kriva ni dužna! (Osluškuje na Ivkovićevim vratima.

Kad uđe u sobu, razvija i razgleda.) I što je glavno, čitko napisano! (Spolja se čuje larma.) XXII JEVREM, MLADEN, GRAĐANI MLADEN (utrči): Evo ih! (Otvara širom vrata.) Izvol'te braćo!

SRETA: Gazda-Jevreme, popravljaj situaciju! JEVREM (zbunjeno i tupo posmatra sve redom, on nikog ne čuje i nikog ne razume i najzad očajno uzvikne): Dole vlada! SVI: Dole!

Ono što se zateklo u dvorištu glasaće. Sad, vidiš, treba ubaciti što više glasača u opštinsko dvorište. (Čuje se muzika.) JOVICA: Pa radim ja, misliš da ne radim.

Sremac, Stevan - LIMUNACIJA U SELU

A Sreti milo kad čuje da tako strašno piše i da se tako cene njegovi dopisi. Izrezili ih što su kukavice pa ne umeju da umiru i ginu za

? Šta se to tebe tiče, i zar mi ti nisi mogao to nasamo kazati, nego da čuje ceo svet, kad te već đavo nosi da svoj hleb jedeš a tuđu brigu da vodiš? Što dižeš larmu po novinama?

« — veli četvrti — »kad si ti sebe oženjen! More, imaš sinove, pa ti je još do đavolstva!! Ako te čuje baba Petrija?!« — A Čiča Trifun razvuče ono njegovo smežurano lice, pa ne znaš da li se smeje ili plače.

Oni viču za njim, zovu ga natrag, vele da je sve to samo šala, i da je lud kad ne zna za šalu, — ali on neće ni da čuje, nego hvata sokak. A to baš nisu trebali da rade! Samo badava da greše dušu. Nisu trebali nikako da ga diraju.

A mati (razume se: maćija) nije htela ni da čuje za tu ljubav, nego je jednako terala da pođe za nepriliku, za nemilu diku; kinjila je i glađu i bojem, tako da je morala

! — viknu ćirĐorđe na Tašulu koji se trže. — Ajde počisti mehanu, pa gasi lampa i fonos, da ne gori džabe gas! Čuje se samo »Laku noć i prošćavajte«!

poznanik, a on prijateljski mahnu repom pa se okrete na drugu stranu, pa produži i on spavanje, iako nije mogao da ne čuje neku lupu, kao kad se polako razmiče i krha prošće tu u blizini.

— O, Makso — viknu Sreten famulusa, koji je u drugoj odaji spavao, pa oslušne. Iz druge sobe se Čuje somo strahovito hrkanje Maksino. — Maksime, more! — viknu jače. Maksim nastavi hrkanje još jače.

u dan ponavlja, i ko je besposlen, kao Mića »Oficir« na priliku, taj može mnogo štošta interesantno i pikantno i da čuje i da vidi. Ne treba mu da čita Bokačija!

E ubiše go, e ne go ubiše! He, he! — Pa de ti sad! — veli zlovoljno Sreta i nastavlja: »Ministri su svi internirani. Čuje se da je u Braziliji proklamovana republika pod predsedništvom maršala Todora Fonseke.

’Ajde, zdravlja ti, pričaj? — zapita jedan posle jedne male pauze. Ali Sreta niti čuje niti vidi šta, nego jednako šparta i uzduž i popreko preko kafane, obaljuje stolice i uvrće bradu na paragraf.

A on je bog zna kako rad bio da se sve to manifestuje s mnogo više larme i galame, pa da se čuje i priča s kraja na kraj.

Danojlić, Milovan - KAKO SPAVAJU TRAMVAJI I DRUGE PESME

O glavo, man se počela i načela! Treba te dati na hemijsko čišćenje! — Al glava, ni da čuje! Ludo zapela Kud ne treba, u naopako mišljenje!

I od njuha, I od sluha, Važnije je Čulo sluha: Fenek čuje Kada muha Zazuzuče Iznebuha Pa pojuri, Pa nagari, I stigne je U Sahari!

Lavor pun je mehurova, sapuni se ne vide. Još se čuje kako cikću, kako se cerekaju. Prošlo podne, dan prošao, veče ide, A Prnjavorci čekaju li, čekaju... ...

) U pustim ulicama, posle toga, Nigde se ne čuje Ljudska noga. ŠTA SUNCE VEČERA Kada se senke izduže, istanje, Šta sunce večera? — drugo je pitanje.

Nema podneva, ni ponoći, Nema zime ni vrelog leta; Da mi je jednom tim krajem proći Gde se razgovetno, u samoći, Čuje komarac kad prošeta.

U međuvremenu (a vreme je večni protok!) Presušila je reka i iščezao potok... Zamišljam taj trenutak: negde se čuje rog, Sunce, na zalasku, prikuplja prlje plamteće, I vidim čoveka — nije mi ni rod, ni pomozbog, A opet mi se

Kad selo, reka, brdo i grad Prilegnu — svako u svoj hlad; Tad vetar duva, al se ne čuje: Grana se s granom poprečuje; I sunce čeka da mu neko Rekne to što mu niko nije reko.

su dozivale upomoć, ali Ne nađe se niko da ih sažali, Nikog, od Slankamena do Ade Huje Da se odazove, ni da ih čuje: Spava Valjevo, ćuti Arilje, Svi su oguglali na nasilje! Žena je rođena za okov i vlačeg, U nas još vlada pravo jačeg!

Petrović, Mihailo Alas - ROMAN JEGULJE

Vidite, i ovde se talasa, ali je to lagano, odmereno, bez besnih sudara valova i one huke i grmljavine što se čuje gore na površini.

Rakić, Milan - PESME

TUGA U vedroj noći, pokraj mene, Čuje se časom vapaj tajni Ko uzdah cele vaseljene, Patnički uzvik, krik očajni. Čas neosetno, tiho struji Ko jedan trepet

Petrović, Petar Njegoš - GORSKI VIJENAC

VUK MIĆUNOVIĆ LEŽI BLIZU VLADIKE, PRITAJIO SE KAO DA SPAVA, ALI SVE ČUJE DIVNO. VUK MIĆUNOVIĆ Ne, vladiko, ako Boga znadeš!

Svaka naša šest putah odjekne, a džeferdar Tomanović-Vuka devet putah jednako se čuje. SERDAR RADONjA Vidite li čudo, Crnogorci!

Bosne i Hercegovine, Arbanije upravo do mora, koliko je naše Gore Crne, — sve je oblak pritiskâ jednako, svud se čuje jeka i grmljava, svud ispod nas munje sijevaju, a nas jedne sȁmo sunce grije.

VLADIKA SE TRZA KAO IZA SNA. VLADIKA DANILO Udri za krst, za obraz junački, ko gođ paše svijetlo oružje, ko gođ čuje srce u prsima! Hulitelje imena Hristova da krstimo vodom ali krvlju! Trijebimo gubu iz torine!

pred zoru, i noć je mjesečna, vatra gori nasred sjenokosa, a ona ti odnekuda dođe; ukraj vatre sjede da se grije. Čuje da svak spava u kolibe.

Već za drugo i ne treba ništa, no ponavlja ono što đe čuje kao jedna prekomorska tica. ĐAČE Nije, đedo, tako mi roždestva, no nekakav pokolj te veliki; od miline uru sam

dim na Božić, velikoga čuda! Kako će se svenarodnja žertva bez oblakah dima učiniti? ČUJE SE GRMLjAVA PUŠAKAH NIZ POLjE.

VLADIKA DANILO ZOVE ĐAČE DA PROČITA ONU KNjIGU, DA JE ČUJE I IGUMAN STEFAN. ĐAČE UZIMA KNjIGU. ĐAČE (čita) „Knez Nikola i svi Dupiljani pozdravljamo našega vladiku!

Stanković, Borisav - NEČISTA KRV

A međutim toliko je imalo da se čuje, vidi i priča! Naročito u poslednje vreme, od kada je počela deoba, od kada je svaki brat, stric Sofkin, hteo da ima

Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe a kamo li da se usudi i da ga

u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar. Čuje se svirka.

A zaista, više njihove ulice, kroz kapidžike, iz sporednih ulica, gde nema meteža, već se čuje kako idu žene, starke i sluge ka groblju. Neke prolazeći pored Magde zapitkuju je: — Hajde, Magdo!

I tek, kao odahnuvši i oslobodivši se od svega ovoga, brzo i zaspa. Poče da se čuje ono njeno umereno, u dubokom snu pućkanje na usta.

i kako se slobodno penju na stepenice, sedaju tamo, piju i razgovaraju se i to glasno, da se i kod njih ovamo u kujni čuje. Za sve to vreme, dok su oni seljaci dolazili, Sofka se nije oblačila. Šuškala je dole u spavaćoj sobi.

i tamo po običaju razglasi, đipi ona i gotovo da uguši Magdu, tako je silno zadrža, šapćući joj, da i sama Sofka ne čuje: — Ćuti! Ko zna zašta dolazi!

Sofka je mogla na prekide, osobito kad se vrata od sobe tamo otvore, da čuje njenu viku, kao grdnju, psovku. A to sve sigurno na njega, oca joj. — Ćuti! — Neću da ćutim, mori!

Zašto, moje je i ovako mnogo. Oh! I opet se predade, ali jednako tiho, iz straha, da onaj gore ne čuje. Sofki, ma da joj se još sve vrtelo: i soba, tavanice, i ispred nje ona, mati joj, sa tim prozorom sobnim, na koji se

uva i kose i sav trepereći i uzdižući se na prste i obzirući se oko sebe, da ovo, što će sad biti, možda i sama noć ne čuje, tiho, grobno poče: — Ili, zar, sinko, čedo, Sofke, Sofkice moja, ne veruješ tati?

A sada, Magdo, kapiju širom otvaraj, na njoj dva fenjera pali i donesi mi pušku. Da oglasim! Neka svet vidi! Neka svet čuje! I ustade. — Neka svet čuje!

Da oglasim! Neka svet vidi! Neka svet čuje! I ustade. — Neka svet čuje! — govorio je idući, onako u čarapama, i ponesavši sobom pare, koje mati beše uvezala u peškir, ka otvorenom prozoru.

Pandurović, Sima - PESME

PESMA TAME Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri? Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć.

Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri? Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć.

Noć. Ko čuje Kako noćnih seni Setna pesma tuži im na liri? Tamna lipa u tišini miri; Cvetovi su suzni njeni. Prokapljuje. Noć.

Matavulj, Simo - USKOK JANKO

Tek što to poče, ču neki šušanj oko kuće. Učinje joj se kao da čuje neke korake. Brzo turi češalj za tkapicu, a kose previje na tjeme i pokri glavu kapicom.

Knežević, Milivoje V. - ANTOLOGIJA NARODNIH UMOTVORINA

Lak je ispod kape. Lezi, hljebe, da te jedem. Mrtav da je, a za novce da čuje, skočio bi. Na jeziku med, a na srcu jed. Nakratko (nakrivo) nasađen. Nakitio se bez cvijeća — (tj. opio se).

— Lasno je dobru uz dobra biti. — Dobro na dobro, rđa na starinu. — Za dobrim se konjem bat čuje. — Dobro se samo hvali. — Dobro se brzo zaboravi. — Pusti dobro niz vodu, a ti hajde uz vodu, — srešćeš ga!

O SMIŠLjENOSTI — Ćutanje je zlato. — U šutnji je pola mudrosti. — Dva su uha da se dvaput čuje, a dva oka da se dvaput vidi. — Ko brzo sudi, brzo se i kaje. — Ko pametno ćuti, mudro govori.

— Bolju ćeš čuti nego ćeš reći. — Od ćutanja glava ne boli. — Koja se ne rekne, ona se ne čuje. — Kam iz ruke a riječ iz usta. — Ispuštenu reč ne stiže. — Što prođe preko devet zuba, ode preko devet brda.

— Što prođe preko devet zuba, ode preko devet brda. — Jedna riječ, sto riječi. — Tko puno govori, malo mu se čuje. — Ne vjeruj onome koji se mnogo kune. — Buči većma tko manje razloga ima. — Bolje se pokliznuti nogom nego jezikom.

— Glad je najveći gospodar. — Glad i vuka na zlo natera. — Crnje bolesti nema od gladi. — Gladan trbuh razloga ne čuje. — Golog i bosog i hladna voda bode. — Sit gladnu ne veruje. — Gladnog ne teši, već nahrani.

— Zlatan ključić carev grad otvori. — Zlato ne zbori a čuda stvori. — Gde zlato gospoduje, razlog se ne čuje. — Zlato je čisto i u prljavoj kesi. — Prazna kesa teža od tovara. — Čovek bez novaca, panj bez žila.

— Lako melju božji žrvnji. — Bog i u crnoj noći na crnom panju crnog mrava vidi, bahat mu čuje i pomisli zna. — Dobar je Bog, ali su i đavoli jaki. — Boga ne gnevi, vraga ne draži.

je došao komšija Mitar pa večeru, pa ne hćela ništa više pristavit’ nego na namjernu, pa tako više puta rekla đe op čuje, te on jednom reče: „Ma, komšinice, nemoj da sam vazda vaš, nego kadikad neka budem i tuđin!

Kad putnik to čuje, bude mu vrlo žao, i otišavši gospodaru na oranje, stane mu govoriti da to nije pravo, i zaište da bi mu prodao onoga

Kako zaspi, odmah ga móra pritisne, i kroz san stane vikati i otimati se. Kad terzija to čuje, on digne svijeću da vidi kako se gost muči, kad tamo, a to po njegovom gunju kojijem se bio pokrio miče se velika

“ OD NICINE 1 U nice tri sina ima: jedan slep, drugi gluv, treći nem; slep ne vidi, gluv ne čuje, nem ne govori. Ustuk, nico odumuco, ti odumi što si naumila. 2 Što ste izašle vas tri?

Karadžić, Vuk Stefanović - SRPSKE NARODNE PRIPOVJETKE

Kad malo odmaknu od brijega, onda dune vjetar, pa ga baci čak u nekakvu zemlju, đe se o njegovu carstvu ništa i ne čuje (kao ni on o ovome što do sad ništa nije čuo ni znao).

Što ću sad?“ A Turčin, kad to čuje, brže bolje ustavi volove, pa strči k njemu: „Šta je more Ero? Šta je?“ — „Od mene do Boga miloga!

Kad đavo čuje svračij glas, onda već vidi šta je; pa se brže bolje vrati natrag. Kad gore, ali se more zaledilo, ne može na polje!

Zakla vola bika, sve selo svika, a kad oće da slavi, nema šta da stavi. 36. Zalolota lota sa visoka plota, daleko se čuje u neznanu zemlju. 37. Zelena košara, crna goveda, gvozden ključ, koji otključava. 38. Zimi služi, a ljeti zube kesi. 39.

132. U nas jarac čudan jarac, u njega su rozi čudni rozi: na jednome zmaj kuje, a na drugom vran graje; ni čuje vran, kad zmaj kuje, ni čuje zmaj, kad vran graje. 133. U nas koza jakača, jaka sina rodila i unuka manita. 134.

čudan jarac, u njega su rozi čudni rozi: na jednome zmaj kuje, a na drugom vran graje; ni čuje vran, kad zmaj kuje, ni čuje zmaj, kad vran graje. 133. U nas koza jakača, jaka sina rodila i unuka manita. 134. U naše babe kožne oči. 135.

Evo ovđe me nešto kolje.” Onda mu đevojka kaže: „Ne kolje tebe tu ništa, nego te evo čoek bije.” Kad Brko to čuje, on se trgne i skoči na noge, a Međedović već bacio svoj buzdovan pa bježi preko polja, a Brko se naturi za njim.

Kad car to čuje, on se naljuti na svoja dva starija siva i oćera ih odmah od sebe, a njega oženi đevojkom koju je sebi izabrao i ostavi

U nekakva čoveka bio jedan čoban koji ga je mnogo godina verno i pošteno služio. Jednom idući za ovcama čuje u šumi neku pisku, a ne znadijaše šta je. Na taj glas otide on u šumu da vidi šta je.

” Čoban kad čuje to, otide svome gospodaru te mu kaže, a gospodar dotera kola pa otkopaju vrata od podruma i krenu blago kući.

” Kad to čovek čuje, on ustane iz sanduka, pa uzme batinu i dozove ženu u sobu: „Hodi ženo da ti kažem.” Pa sve batinom po njoj: „Eto to

” On siromah kad to čuje ne zna šta će od sebe da radi: sve čupa kosu s glave od muke i žalosti. Kad treći dan osvane, on se opet opravi na

Sveti Sava - SABRANA DELA

Ako li ga čuje a ne ućuti, nego još razgovara uznemiravajući, od trpeze bez hrane da se podigne i podvede pod zabranu nejedenja, ili

Simović, Ljubomir - ČUDO U ŠARGANU

MILE: Gde bi mi danas bili sa razvojem da nam je više ovakvih kadrova! STAVRA: A što ti ne uđeš, čuje se i odavde? MILE: Jes, pa da pomisle da nisam prisutan!

(Nastavlja da prevrće stolice i da čisti. Na vratima se čuje snažno lupanje.) CMILjA: Zatvoreno je, fajront! JAGODA: Odringlavaj! Pomagaj! Ako Boga znaš! CMILjA: Ma ko je to?

A baška miriše zaprška iz tiganja! Za astalom čuje se jezik srpski, jezik rumunjski, madžarski, stolarski, kovački, svinjarski, srednjotehnički, poljoprivredni, iz

VILOTIJEVIĆ: Šta ti to pričaš? PROSJAK: Slušaj... Evo ovako... (Njihov dalji razgovor se ne čuje) IKONIJA: Što li on toliko oko Vilotijevića? CMILjA: Mene pitaš! IKONIJA: Bože moj, da nije iz policije?

Stanković, Borisav - JOVČA

došao sveti Ilija! MARIJA (uplašeno): Ćuti! Nemoj glasno. Nemoj da te čuje! Možda ne spava, možda se probudio, pa da ne čuje larmu...

MARIJA (uplašeno): Ćuti! Nemoj glasno. Nemoj da te čuje! Možda ne spava, možda se probudio, pa da ne čuje larmu... (Gotovo je gura, te ova tiho silazi, pod stepenicama natiče nanule i gubi se levo).

Već se svi iskupili. Svi se zbili, pa od njih čovek ne može da se makne. Iz Jovčine sobe, desno, čuje se kašalj. SOFIJA (ostavlja cipele na kraj praga). VELA (spušta legen na stolicu koju joj namešta sve krva).

MITA A, tako! Tako ti! Baš mi je milo. Tako. Bar eto i sam bata neka to vidi i čuje kakva si. JOVČA Ama šta je, govorite. MITA Pa eto to, bato. Znaš onog njenog.

JOVČA (odbija je): Ćut! ANĐA (unatraške se povlači ugušujući jecanje, silazi i beži levo iza kuće). Čuje se na kapiji lupa zvekira. VELA (istrči iz kujne i otvara vrata na jednom krilu kapije).

JOVAN (dokrada se s leva): Mladene, zar se još kupa, još oblači? MLADEN (ućutkuje ga): Još, još. Ćuti, da te ne čuje. JOVAN E, neka me čuje!

MLADEN (ućutkuje ga): Još, još. Ćuti, da te ne čuje. JOVAN E, neka me čuje! (Prilazi bliže i ako ga Mladen sprečava, podiže se i proviruje): A bre, Mladene, može li što da se vidi?

JOVAN Pusti me, pusti samo da navirim, da vidim. Možda je još gola, još se nije obukla... Oh, da samo vidim! Čuje se Vaskin glas. VASKA Mladene, donesi mi gornje haljine. JOVAN Pusti me, bre, da ja odnesem, da je samo vidim.

VASKA (se zacenjuje): To, to! Sve, sve, sve! (Zavesa polako; i po spuštanju čuje se još zagrcnut smeh Vaskin.) III Kuća kao u I činu. Noć zvezdana, bez meseca. Prazna pozornica.

) III Kuća kao u I činu. Noć zvezdana, bez meseca. Prazna pozornica. Izdaleka, sve bliže i jače, čuje se silna svirka, seljačka i varoška, sastavljena iz više grupa svirača: goč bije, grneta pišti i trešti, ćemana cvile i

S leva, iza kapije, lelujava svetlost fenjera koje nose na motkama, i igra dugačkih senaka. Na kapiji se čuje snažna lupa zvekira. JOVČIN GLAS (snažno, razdragano, ponosno): Čedo, Vaske, otvori!

Spolja se čuje svirka samo ćemana, prigušeno, čežnjivo. JOVČIN GLAS E, prijatelji, eto to je ta Jovčina kuća, imanje. Široko koliko

Obradović, Dositej - ŽIVOT I PRIKLJUČENIJA

Što dete čuje, to uči i prima, kako god i svoji[h] roditelja jezik; što vidi da se pred njim svaki dan čini, tome mora naviknuti; tako

Iz ovoga nek svak pozna kakva je stvar da dete čuje i čita ono što nije za njega. Ja bi[h] mu odgovorio da evangelije uči; ko hoće da ugodi bogu i da se posveti, valja da

Ko ovu knjigu ne vidi, slepiji je od slepo rođena; ko njejzin glas ne čuje, gluvlji je od sinja kamena, jerbo „nebesa povedaju slavu božju i tvo-renje ruku njegovi[h] vozveštava zemlja.

Žitija čitati, take knjige velike! Nigde toga na svetu nejma! Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povest, koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam

Nek čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali, i nek nad mojom bednom mladostiju ne uzdahne ako može!

Kaže nam domaćin uveče, kad čuje moje namerenije, da u gradu ima biskupa vlaškoga koleđijum i da, čekajući ja priliku za poći u armiju, mogao bi[h],

A kad od mene čuje šta ja tu čekam, vozraduje se vesma i „bog nas je ovde sastavio” reče. „Ja sam se“, kaže mi, „starao gdi ću đaka naći

Stane on moliti da mu ne činimo te sramote, da će propasti ako to čuje stara gospođa; zaklinje se da on nije o zlu mislio; u[h]vati za torbu pak ne pušta.

” U to isto vreme čuje se po svoj Albaniji da je Stefan Mali s Černogorci Turke, koji su na njih pošli bili, razbio; i mnogo se o njemu

Matavulj, Simo - BAKONJA FRA BRNE

— Štaa? Kaako? — Ajde po Kenju, kad ti velju. Reci mu da je njegov posâ i njegova korist, ali se čuvaj da te ne čuje njegov ćaća. Kušmelj zinuo, te ga žena gurnu. — Ajde, šta se primišljaš, kâ da moje dite ne zna šta govori.

Njekoliko puta promoli glavu napolje i viče da se i dalje čuje: — Fra-Brne je bolestan. Ne može vas primiti. Ne može ni divaniti. — Da nije koji od dužnika! — pita stric.

Šta spominješ škale i prilaženja priko zida, kad znaš da sam i ja bija u tome grišnom poslu? Dosta je da to čuje fra-Brne, pa onda svršeno je sa mnom zauvike! — I Bakonja pokri lice rukama, a Bujas izađe, tobož i on pogružen.

Ajde, naredi se! — završi Brne i poče nješto pisati. U varoš! Čuje li to Bakonja zbilja, ili snijeva? Da ide u varoš, on, glavom Bakonja, koji se sad vraća s kupanja, koji je namislio da ne

Raičković, Stevan - KAMENA USPAVANKA

Pesme — iskazane iz grla da ih čuje Veliko uvo sveta — evo natrag huje. Zar je tu južni kraj i jedino im žalo? Blizu je praznina i rub se

Ćosić, Dobrica - KORENI

I ništa moje neće ostati ni na jednoj obali. Nelagodno mi je samo što se toliki strah čuje. Na sredini sam. Pod tabanima su leđa matice, tu je najdublje. Seo bih i razmišljao o nečemu.

Katićeve komšije kunu se u decu da se oko ponoći iz podruma čuje zveckanje i treskanje i cika kao kad se ženska deca golicaju.

Zlato suvo zaškripa i Tu škripu krv raznese po svim žilama. Stište kesu da uguši glas žutih napoleona, da ih ne čuje noć. On se još više smanji, toliko da se mogao uvući u kesu.

Đorđe siđe s kola, stade i zagleda se u gust drvored jasenova zariven u tamu. Kao kroz san čuje: — Obliznila ti se žena, Tole! — Jesu li muški? — Oba muška! Tola otrča niz put. — Ej, ti, trapavko!

Simka sedi na ivici kreveta i zamišljeno gleda u plameno i kockasto oko niske peći, i ne čuje to jedino prerovsko pseto noćas kad je selo zadavljeno snegom, ubijeno pomračinom što se izmešala sa oblacima, jer je

po podu razlikuje od Đorđevog; vidi joj tamne tabane, zna kako se svlači i oblači, vidi ruku na svim mestima na telu, čuje šum češlja u kosi, oseća kako diše, jer Nikola godinama sluša Simkin i Đorđev život u postelji, čuje sve njihove

mestima na telu, čuje šum češlja u kosi, oseća kako diše, jer Nikola godinama sluša Simkin i Đorđev život u postelji, čuje sve njihove razgovore i ljubavne grčeve bez tepanja i poljubaca.

— Gde si? Ne vidim ti brlog, sela bih malo. — Beži od mene, zmijo! — Ne viče: boji se da Simka ne čuje, pa sikće šapatom. — Ti si nešto mnogo gore. Ja sve znam, pa ćutim. Vidiš li kako ova moja pati? Čula me!

Pa me sada biješ i mučiš, Turčine. A u šta će meni da prođe noć! Spavaš i hrčeš, hrčeš.... Više nikad da ne čuje to odvratno hrkanje, teška, nadnese se nad njega, mora, a ne može od zadaha vina, od bola u očima, od krvi što je

I sada čuje očeve reči: „Pismen je toliko i račun zna da može oko kantara da pomogne. Ako pogreši, ti imaš dlan. Ja hoću da se

Pa kad se Anđa, umorena batrganjem i vikom, smiri u otegnutom ječanju, koje ga je podsećalo na neku zverku što se čuje samo noću i koju niko danju nije video, Tola otvorenih usta zvera po sobi, zagleda u odžak niz koji silazi, da zgazi i

Tola ga prinese vatri: glavica mu plavičasta. Odvi mu pelene i na modrikaste, hladne grudi prisloni uvo: ne čuje srce. — Anđo, Bog nam uze „levog“ — reče mirno i ukočeno se zagleda u nju, s mrtvim detetom na rukama.

Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE

— Pst! Tataga spava! — Pa šta ako spava? — zainati se devojčica. — Ona ne čuje ni kad je budna! — Misliš? — unese joj se u lice lutka s očima njene sestre. — Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje!

— Ona ne čuje ni kad je budna! — Misliš? — unese joj se u lice lutka s očima njene sestre. — Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje! Ona ne čuje odrasle. Ali nas i decu i te kako čuje! — Ko ste vi?

— Misliš? — unese joj se u lice lutka s očima njene sestre. — Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje! Ona ne čuje odrasle. Ali nas i decu i te kako čuje! — Ko ste vi? — devojčica raširi oči, a lutka se nasmeja. — Mi?

— Misliš? — unese joj se u lice lutka s očima njene sestre. — Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje! Ona ne čuje odrasle. Ali nas i decu i te kako čuje! — Ko ste vi? — devojčica raširi oči, a lutka se nasmeja. — Mi? Zar ne vidiš?

— Tataga ne čuje ono što ne želi da čuje! Ona ne čuje odrasle. Ali nas i decu i te kako čuje! — Ko ste vi? — devojčica raširi oči, a lutka se nasmeja. — Mi? Zar ne vidiš?

— zamrsi mu se jedna od njih u kosu. »Baš da joj ne kažem!«— pomisli mali čistač, a zvezda se, kao da mu čuje misao, nasmeja: — I nemoj, ali pazi! Srebrna ruža nije običan cvet.

Dečak oslušnu. Činilo mu se da čuje nekakve tihe glasove, a onda vide kako iz dubine pećine izlazi gomila razdraganih patuljaka, okružuje ga i počinje da

Potrča levo, pa desno, pretraži kuću, pa okolinu: nigde nikoga. Načas joj se učini da iz peska čuje nečiji prigušen uzdah, pa zadrhta. »Da ga nije neko čudo pod zemlju odvuklo?

I tako nije mogao da ih čuje, čemu uzbuđena? Jeo je i jeo car Žuto Uho, a dvorske dame lizale prste, uzvikujući: — Kakvi račići! Kakav sos!

A mornari? Šta se tu može! Takva im je sudbina! Zatiskivao je uši da ne čuje naricanje udovica i s radošću posmatrao sina kako raste. »Da se to nije sunčana zraka u dečaka pretvorila?

Svuda oko njega bile su samo krhotine, a nadohvat ruke stene rodnog ostrva. Za trenutak mu se učini da iz talasa čuje jauke. — Bar da i ja potonem! — jeknu, opusti ruke, ali ga more u se ne primi.

Nije moguće? U orahu, iza srebrnastih ljuskica, sva prozirna sedela je crvena žaba i nešto govorila. Nije mu uspelo da čuje šta, jer je tog trena u voćnjak ušao očev izaslanik. — Gle našeg princa! — uzviknu dvoranin.

Velmar-Janković, Svetlana - DORĆOL

“ Glas mu se ne čuje, ali vrapci i golubovi sa krovova i krošnji u jatima sleću na pločnik, sa Saborne crkve počinje da odbija podne a vetar

običavao da prolazi, uspravan, putem do Stambol-kapije, između silnih dućančića, i da oceća kako šapat što se ne čuje i pogledi što se skrivaju prate njega, Uzun-Mirka Apostolovića, slavnog sa neviđene hrabrosti.

Onda je dat znak za polazak: ni glas, ni hod, vi dah nije smeo da se čuje. Ušli su u noć, promicali ivicama današnje Karađorđeve ulice, tama je bila opaka, na njih je, iz ledene magle nad Savom,

zaokružuje i sav staje u njega pa oblikuje, umesto onog običnog Stojana, neko neobično stvorenje koje ume i da vidi i da čuje ono što se najčešće niti vidi niti čuje.

umesto onog običnog Stojana, neko neobično stvorenje koje ume i da vidi i da čuje ono što se najčešće niti vidi niti čuje.

Trgovac od velikog ugleda i mnogih veza, Dobrača je, ne jednom, bio od pomoći Karađorđu, koji je, opet, bio sklon da čuje Dobračino mišljenje i prihvati njegov savet.

Dugo šapuću, ali se taj šapat ne čuje, košava ga ponese, u zoru, nad zamućenu Savu i raspe iznad mostova ili ga zapadni vetrovi nagomilaju u prostore nad

Stigla je 1815. godina i mladi Vuk je došao da čuje ostarelog Višnjića. Nad Sremom je prolazilo proleće, mirisale su sveže vlati, tamo preko, na drugoj obali Save, haralo

Vuk je, više od Karađorđa, bio onaj koji bi mogao da čuje; možda jedini koji bi to mogao. Istovremeno, na naopakoj strani tog poverenja kao da je rasla bojazan na koju se Višnjić

Rasla je otuda što je, sve češće, opažao da Vuk, pun strašne volje, uopšte ne čuje druge. S njim je bio strpljiv, ali je Višnjić uzalud tražio, iza tog strpljenja, onu bliskost koju je obično nalazio kod

Ipak je čekao. Poslednjeg dana koji je proveo u Šišatovcu Vuk je zatražio da čuje, po ko zna koji put, uvodne stihove iz „Bune“.

da vam govorim o tome“, rekao je taj veštac na svom izvanrednom francuskom jeziku i knez, začudo, nije ni pomislio da čuje frazu koju svi zloupotrebljavaju.

Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE

Gledni samo, posle uje svake, Gledni, brate, one noge lake! Ta tek što se svirac čuje Već u kolu s' podskakuje. Kolo, kolo, svirac svira, Noga zemlju ne dodira; „Sitno, brate, ijujuju!

! Br. Radičević H KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje O lakše samo kroz gusto granje!

Oj, ne reci, ćuti Bolje je nek' ne zna, Neka i ne sluti Što da čuje jade, Kad razumet' neće Tužna je to pesma: „Oj pelen pelenče!“ J.

Možda to dusi zemlji govore? Il' zemlja kune svoje pokore? Il' nebo možda dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje; Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje! Pa zar da neba svetu nestane?

Pa zar da neba svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane Tama?... I hod se čuje... Da l' ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi; K'o da sa onog sveta dolazi.

Otkad te, majko, nisam video, Nikakva dobra nisam video!... Il' možda misliš: „Ta dobro mu je, Kad ono tiho tkanje ne čuje Što pauk veze žicom tananom Nad onim našim crnim tavanom: - Među ljud'ma si, među bližnjima“...

Negde daleko čuje se gde hukti Vodenički točak promuklijem glasom, Al' nad dolinama dok još nebo bukti, Cvet vodeni već je zasp'o nad

Pokašto bahat se čuje: To straža liktora bludi, i kliče po tavnoj noći. Stubovi Kapitola, i gordi Panteon s njima, K'o crne ogromne mase

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši; On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim se kliktanjem kruži.

Još jedan dan samo hteli bi svom snagom! Jedan, samo jedan!... Vaj, dok se sve brže, Kroz kobnu noć čuje kako besno rže Par zlih crnih konja, već spremnih, pred pragom. J.

J. Dučić XCIII ZVEZDE Sa ostrva Lopuda Visoko u granju mirno gore zvezde, I široka pesma mora u tišini Čuje se oko nas; i ti glasi jezde K'o da rosa pada u srebrnoj tmini. U njenu sam kosu upletao strasno Mokre noćne ruže.

Il' katkad samo tek zviždanje jasno se čuje, I težak promuk'o glas. To lovac prolazi selom, I brze mameći pse poguren u pole žuri, Pokriven koprenom belom.

Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA

“ „Ne, ne! - glasom krupnijem progrmje zli gubitelj dušah besmrtnijeh, da ga čuje stan buntovni pjeo - Mihaile, podobni mi činom, ali duhom mnogo niži mene, jer ti duša, kako moja, nije

ti duša, kako moja, nije blagorodnom gordošću zaždena, proštenija ne ište Satana; blagorodna moja namjerenja nebo čuje, a znaće mirovi!

Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE

Bio sam ozlojeđen, kivan, nisam žalio da poginem tog trenutka, pa u toj ljutini proderah se da čuje komandant: — U zdravlju, snaja. Kriv sam ti, brate, što sam mlađi od nekoga.

— Govori lakše, tako ti Boga, jer ako te čuje stari telegrafista, svisnuće naprečac od bola. Stari telegrafista, prvi je hugista u Srbiji, sav smežuran starac od

Unutra sve više umire tihi žagor i sve veća tišina osvaja, pa se žuborenje limenih oluka sve bolje čuje, i kako sa streja cure mlazevi, i sve više sedam crnih paviljona tonu u glibu.

izmišljam sve strašnije, dok me on odbija očajno mlatarajući rukama koje se tresu, i kašlje, kašlje, kašlje da ne čuje, samo da ne čuje, iako ja sve glasnije kreštim, vičem, gušim se, cerekam, iskrivljen, poludeo, unakažen kao i on, ne

sve strašnije, dok me on odbija očajno mlatarajući rukama koje se tresu, i kašlje, kašlje, kašlje da ne čuje, samo da ne čuje, iako ja sve glasnije kreštim, vičem, gušim se, cerekam, iskrivljen, poludeo, unakažen kao i on, ne znajući šta

Pa grmi tako Jaćim: „Zdravo! Zdravo! Zdravo! Zdravo!“, najviše se njegova glasina čuje i razleže, i već ne dopušta nikome da bi prvi ugledao tablu gde stoji označeno koje bratstvo i koja je župa na redu.

mu žile nabrekle kao proširene vene na nogama, pa je već upola promukao, te umesto: „Zdravo, zdravo, zdravo, zdravo“, čuje se samo četvorokratno: av, av, av, av!

Za tebe sam Albaniju savladao.“ Grmi tako Jaćim i jauče da se do neba čuje, kad najednom ugleda Kumanovo, i kad ugleda Jaćim ovo Kumanovo i mladiće kako žestoko koračaju, i kao da hoće onu

pa neka bude što bude, neka me paraju, učeni su ljudi, i neka, ako mogu, pronađu koji je ovo đavo što se ne vidi i ne čuje, a živu me u srži pojede, da mi je i sam život dodijao.

A tada, drugi i davno zaboravljeni, jedan mili dah zabruja za njim. Taj složni dah, što se talasao, činilo mu se da čuje sasvim jasno: dah puka, dah njegovoga puka, dah hiljada što istom onom starom odlučnošću, što istom onom starom verom

Ponegde smo zastajkivali da se, bajagi, orijentišemo. Kiša. U ovoj beskrajnoj pomrčini ne vidi se i ne čuje ništa sem kiše, koja zvrca golo granje i suvo lišće. Gde li su sad Arnauti? A gde sam ja?

U tom času i na tom mestu, pažnja publike bila je na onom vrhuncu kad se razgovetno čuje muvino zujanje, i svi se vratovi ispružiše do same pozornice da vide ko li će koga, i preko koga, kad najedanput Lepir,

Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba

Kad bi dadilja vrteći nada mnom glavom uskliknula: „Ih! ovo vam dijete čuje kako trava raste!“, sav bih se iznutra ozario od zadovoljstva, poput padavičavog lazarončića koji se među bucmastim

Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR

čini, ne prestajući zvoniti jednačito i snažno, ali ga taj jednačiti zvon sugestuje, odvaja ga od svega što se vidi i čuje i prenosi ga u bes krajne sanjarije...

»Šta li će ona reći kad čuje?... Prezreće me, grdiće kao i svi drugi. Reći će: tako mu i treba!... Nazvaće me lopužom i svakojakim imenima...

Uostalom on se i ne nadaše da što čuje, ali mu je bilo veoma potrebno da se ma čim zabavi, da nađe ma kakva posla umu, samo da ne misli o onome što je od

— Daj nam Darvina! — Ho-ho-ho-ho — nasmeja se pisar, kao da sad prvi put čuje taj vic, i ako ga sluša, u raznim varijacijama, već nekoliko godina.

štogod obrati, prvo se izveštavaju o Vujovu mišljenju i volji; a on — njegovo mišljenje niko ne traži, njegovu želju niko ne čuje, na njega niko, bez Vujove reči, ne obrće ni glave.

Već vidi kako mu se onaj pored potoka naglo približuje, čini mu se da čuje konjski topot iza sebe i on napreže svu svoju snagu i poleti niz polje, kao na krilima.

Sad dobro čuje tutnjavu od konjskih kopita i oseća da ga snaga pomalo izdaje... »Ta neće me, valjad’, stići ... neću poginuti?

To se snaha nadnela nad mrtvim deverom i domaćinom, pa kuka i nariče, ali Đurica ne čuje nikakva glasa, no se samo čudi otkud ta žena ovde !

Ali kroz san oprezno uho hajdučko čuje neki hod pred kućom, i kad iznenadni gost lupnu na vrata, Đurica već beše na nogama.

hitrim nogama, za njima lako i brzo plove sanke po zamrzlu putu, kao čunić po glatkoj površini brze vode, i samo se čuje ono raznoglasno, u raznim tonovima, a po jednom taktu, zveckanje jasnih praporaca... tres-tres... tres-tres...

šušti i bruji tu ta planina, nosi se šum njen jednačito i tiho, slažući se u divlju, neobičnu svojevoljnu melodiju... Čuje se jednačito i odmereno njihanje bukovih grana, bruji i tutnji ponosito rašće, šapće i dršće plašljiva breza i jasika...

Nego da mi sad odspavamo jedan san, pa posle ponoći da ideš k njemu. Biće mu, bolan, krivo kad čuje da si se vrnuo, a nijesi se njemu javio. Đurica pristade.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH PRIPOVEDAKA

Kad to smrt čuje, ostane stojeći, a on otide. Kad dođe unutra, pita ga gospod bog što je došao, a on reče: — Evo pita smrt što bi

Kad to smrt čuje, zakala pa otide, te stane kopati, pa kopaj devet godina. Kad je sve raskopala, ide opet bogu pitati šta će sad raditi.

On reče: — Evo smrt pita šta će sad raditi. A bog reče: — Neka mori sredovječne ljude i žene. Kad on to čuje, iziđe van, a smrt ga pita: — Šta je sad rekao bog?

— Rekao ti je da ideš pa da sav onaj kamen što si iskopala sneseš na jednu hrpu na ravnicu. Kad to ona čuje, otide, pa vuci kamen, te opet devet godina radi ona u kamenu, a nigdje nitko ne umire, već ima staraca i bolesnika

Kad to smrt čuje, zakala pa otide te stane tući, pa udride dan i noć, te opet devet godina. Kad je sav stukla, al̓ ona načinila se kao

Pa me još ni sad ne bi pustio, da nijesam utekla. A kad to bog čuje, reče: — Što ću sad od njega? Jer već za njega nemam veće kaštige nego da ga pošaljem na zemlju pa da još jedanput umire.

— Neću ja, gospode. Ja više ne pačam u njega, nego ti njega pusti u raj, pa ti više neće dodijavati. Kad to bog čuje, pusti ga u raj, i tako se soldat dokopa raja na silnu ruku.

Kad to sveti Ilija čuje, zakala pa dođe tamo. Kad on tamo, al̓ stari sjedi i loži vatru, a Ilija mu reče: — Pomozi bog, starče!

Ali stari reče: — Neću, nego kabanicu, pa ćy se pokriti s njome gdje budem spavao. Kad to vrag čuje, dade mu kabanicu, a on je uzme pa je zamoči u kotao i otide.

A kad to sveti Petar čuje, otide nazad pa kaže bogu šta je stari rekao, a bog mu reče: — A ti hajde pa ih išti za sebe, neka ih tebi proda kad

Kad to sveti Petar čuje, reče mu: — Pa neka ti bude. — I njemu se odmah stvori kula, a sveti Petar odaždene ovce. Potom prođe devet stotina

Kad sveti Petar čuje, dođe k starom pa reče: — Starče, proteklo je vrijeme tvoga života. Sad treba telo u zemlju, a duša u raj.

Petković, Vladislav Dis - PESME

I moja ljubav, i ona je vani: Bez mene, tiho, udaljena trune; Ne čuje moji kad padaju dani, Ne vidi groblje što ga mrtvi pune. Jutro mi svako pruža život ceo, A svaka ponoć jedan pokrov beo.

Tesla, Nikola - MOJI IZUMI

Jedan prijemnik, ne veći od ručnog sata, omogućiće mu da čuje bilo da se nalazi na kopnu ili moru govor, odnosno muziku iz nekog drugog mesta bez obzira na njegovu udaljenost.

Pupin, Mihajlo - Sa pašnjaka do naučenjaka

zavibrirano telo, kako mogu Sunce, Mesec i zvezde da izražavaju slavu boga i kako može, po Davidu, njihov glas da se čuje gde god ima jezika i govora? Na ta pitanja Kos nije hteo da odgovara. Nimalo čudno!

To sam i učinio, ali je ispalo da moj otac nije hteo ni da čuje za to. Sudbina mi je, međutim, odredila drugi tok. Istorija Banata zabeležila je jedan veliki događaj u rano proleće

Ona za to nije htela ni da čuje i insistirala je da ostanem u Pragu, u kome sam imao prilike da vidim toliko lepih stvari i mnogo novoga naučim.

Uobrazio sam da ona može da čuje najslabije zvuke, da može da vidi u najtamnijoj noći i da kao prava vila, može da oseti najmanje povetarce, pa čak i da

- Vi ste pogrešno shvatili moju majku, Mihajlo – rekla je ”Vila” - ona je htela samo da čuje Vaše mišljenje o ženskim poslovima, a vi sami znate da se od žena u Evropi traži da rade i one teške poslove koje mogu

Ali moj protivnik nije hteo ni da čuje za to. On je bio član najodabranije studentske grupe i bio popularan, ali su mu mnoge moje kolege sa treće godine

Raterford je dobro poznavao Rudove metode rada i prijatno ga je zabavljalo da čuje kako sam ih ja doživeo. Dodao je da ovaj dobri profesor uživao u tome da izgleda tajanstven pred studentima.

Tako nešto uvek biva kada useljenik ove zemlje poseti svoj stari kraj i čuje mišljenje o Americi koje je bazirano na predrasudama Evrope, a koje potiču iz neznanja.

Svaki Evropljanin, koji je živeo u Sjedinjenim Državama, i bio te sreće da oseti i shvati pravi duh Amerike, buni se kad čuje da neuravnoteženi i neobavešteni Evropljani raspredaju tu priču.

” Ovaj izraz, koji se često čuje u redovima Nacionalnog saveta za naučna istraživanja, uvek me potseća na sledeće reči Vašingtonovog oproštajnog govora:

Ćipiko, Ivo - Pripovetke

Opet je pred zahod zahladnilo. Uokolo je tiho i spokojno. Samo se lepo čuje češanje i padanje maslina i šunjanje po zemlji.

Blene u nju i nešto kroz zube mrsi. Muški, kao da nije njihov posao, ćute i puše. Ne čuje se nego jecanje i kukanje majke i sina. Najposlije Jurka se razbere; dotuži joj Cvetina muka. Stade pa je diže i teši.

Ali brat mu neće ni da ih čuje. Kaže: „Osman mi zasigurno naredio da duhan ni od koga ne pridmam, i eto već ga od nekoliko dana ne kupujem”.

—Što si zamišljen? — pita mlađi brat, s namjerom da čuje što će Spasoje reći. —Najbolje bi bilo da ostavimo rabotu, pa da se kući povratimo.

Devojka časom prekine niz misli i zaboravi na se. S ulice čuje se snažni ljudski hod: pomisli da vojnici marširaj u, pa i nehotice osluškuje, dok za kuću zaminuše. — Jesi li sašila?

Kad je došao, bila je u dvorištu, a čini joj se da sada čuje glas i riječi onoga čovjeka, koje je rekao gospodaru kada je u dvorište došao: — Doveo sam ti ovo momče; slušaće, —

Na prvi mah Cvijeta ne čuje ništa no šum, i gleda u prostor i pregara se. Ali najednom iz toga stanja otrže je brzina parobroda, zaselci i pitome

Onda zaboravlja sve i za čas ne čuje ništa do kucanje njegova srca. A kad osjeti na čelu ruku mu, mahom joj se čini da je pribranija i sigurnija: ima da se

Sjedeći pod njim, doji svoje čedo, a kako je uokolo tišina, lijepo se čuje lakomo djetinje sisanje. Jutarnji lahor prestao je, pa lađe po pučini čekaju svježi maestral da duhne da ih naprijed

Kad se lađa primače Propadu, žene umukoše posvema; još se čuje samo hitro udaranje vesala, a čim su bliže, jeziva ih zebnja u životu podilazi, pa žene i čobančad tiskaju se bliže

— Noć je od ljubavi, — reče jedan od mladića kad su k moru sišli. — Nemoj da te Žižica čuje! On se danas posvetio, — našali se drugi. —Pusti!.. . Zar je bija onaki dok je mlad bija... Je, hudobe!

Ali Kate najednom osjeti se ženom i htjede putem zakona da primora Dangubu da je vjenča. On neće o tome ni da čuje; veli: — Ko zna čije je dijete, pa da se ja odrečem sebe i moga mira radi nje!

Petković, Novica - SLOVENSKE PČELE U GRAČANICI

Valja se setiti i one zagonetne senke iz Andrićeve Proklete avlije koja vidi i čuje, a ne govori. Zove se prosto: mladić pored prozora.

do praizvorne jezičke melodije, a ona je kod velikih pesnika oblikovana kao iskonsko ćutanje, pa se, dakle, i ne čuje, nego se misli.

Nušić, Branislav - GOSPOĐA MINISTARKA

VASA: Ama, otkad ja čekam da neko iz naše familije onako... kako da kažem... da odskoči, brate, da se čuje, da se vidi i da se proslavi. Zar tolika familija pa niko, gde bi to bilo!

ŽIVKA: Dakle, neće lepim? VASA: Ni da čuje! On čak preti nekim odrezivanjem ušiju, sasipanjem zuba u grlo i razbijanjem noseva.

SOJA: Pas laje, vetar nosi! (One izlaze u svađi i čim cela gomila bude napolju, te se vrata zaklope, čuje se vrisak i cika i larma onih koji razvađaju žene.) ŽIVKA (Vasi, koji je zaostao): Trči, Vaso potukoše se!

) (Pauza) (Zadnja se vrata polako i pažljivo otvaraju i kroz njih protura Čeda glavu. On posmatra i osluškuje, i kad čuje larmu, brzo se povlači i zatvara vrata. Sa leve strane, gde su svi otišli, cika ženskih glasova i larma.

Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)

Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bih onda smela na oči da mu izađem, a kamoli da se usudim i da ga

” Svuda se, sem interpoliranoga autorovog komentara, jednako čuje Todorin glas, njena zabrinutost koliko i radost. Ali u romanu, premda se taj Todorin govor doista daje, daje se kao

Taman! Treba onda još i on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, pa kako bi onda smela na oči da mu izađe, a kamoli da se usudi i da ga

na oči izaći, niti se usuditi da ga pogleda: „Treba onda još on, njen otac, slučajno da naiđe, zatekne je takvu, ili da čuje da je takva, ovlaš i kako ne treba obučena, a kako bi onda smela na oči da mu izađe, a kamoli se usudi i da ga pogleda!

“) i ne sadrži ništa drugo do čistu modalnost. 77 U njima se zapravo tako jasno čuje individualizovani glas koji ispoveda fluidno subjektivno stanje: lični stav i procenu, osećanje dvostrane odgovornosti

intonacija uzima maha, mobilnija je, sa jačim kontrastiranjem, sa osetno ubrzanijim govornim tempom; najzad, kao da se čuje i glas koji u isti mah nekoga uverava i pravda se. A to je, dabome, glas Magdin.

je u prednjim polovinama: autor spolja opisuje Magdu, ali onako kako je u tim trenucima vidi, zapravo iz susedne sobe čuje i zamišlja Sofka.

doduše ne u svim, ali zato u gotovo svim prizorima, gde se god ona pojavljuje, pojavljuje se i Sofka: vidi je, nekad čuje, a nekad je tek u blizini.

I, časomice, od neke pesme u kafani učinilo joj se da čuje Razviše ružu vetrovi, što je tobože naručio Ita, njena nepregorela ljubav: ona, ovamo u bašti, od straha, počela da

u dvorištu, bije šedrvan, njegovi mlazevi, kaplje vode prema svetlosti iz ove njene sobe, žute se i šušte kao ćilibar. Čuje se svirka.

u kuhinji zajedno spremaju večeru, a zapravo da u glasnom razgovoru kažu sve što Sofka čak u drugoj sobi treba da čuje.

Onda bi baba odozgo, sa čardaka, glasno dovikivala sluškinji šta treba reći tom gostu, toliko glasno da i on sam čuje i ode pre no što mu sluškinja išta kaže.

Božović, Grigorije - KOSOVSKE PRIČE

A razume te što ne kukaš. Neka ti je prosto materinstvo!.. O, o, da nije uroka, Bože!.. Neka je prosto, gde se čuje i gde se ne čuje: neka je prosto!.. Vujana naredi da žalosna povorka krene.

Neka ti je prosto materinstvo!.. O, o, da nije uroka, Bože!.. Neka je prosto, gde se čuje i gde se ne čuje: neka je prosto!.. Vujana naredi da žalosna povorka krene.

javnim arnautskim poslovima, pljačkali i presecali globe, dotle je on u tišini obrađivao svoje imanje, ne želeći da se čuje niti da se ističe. Nikad nikoga nije ubio, ni opljačkao, ni potkrao, ni zajeo.

Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA

SUZA NA GLAS O SMRTI 77 POBRI STEVI KAĆANSKOM 79 POBRI STEVANU KAĆANSKOM 82 UŽAS I NEVOLjA U ZAGREBU 86 ŠTA SE ČUJE 88 NA GROBU ČOVEKA ALEKSANDRA 91 ZA GIRFILDOM 96 GARIBALDIJU 99 VIKTOR IGO 101 SPRAM MESECA 103 NA GROBU FILIPA

“ VOLEO BIH LEŽAT’ MIRNO... (Od Hamerlinga) Voleo bih ležat’ mirno Gde s’ ne čuje tičji glas, Ni čovekov plač, ni popev, Ni žuborak, ni talas, Nit’ ulicom grmež kola, Niti satov tikatak — Odmoru

A vi tako mirno, tiho Prolazite prostor sveti, Ta veći se šušanj čuje Kad mušica gde proleti. »Srpske Ilustrovane Novine« 1881.

»Javor« 1890. ZA POTOKOM (Po nemačkom) U samotnom domu našem Čuje s’ uvek žubor lak: Potok teče, vodenica Odgovara: tikatak! Potok teče dalje, dalje..

nahodi, Jer je od sebe guraju svesniji narodi, I ta nam noge puta i ruke vezuje I Srpstvu uši gluši da râzbor ne čuje. Dok zagluh ovaj traje, ne vajde saveti, — I ti se, pobro, boriš sa ovom aveti.

Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći. »Starmali« 1880. ŠTA SE ČUJE Šta se ono čuje iz Zagreba grada? Ne čuje se dobro gde god pravda strada...

Dužni smo svakom u pomoć priteći, A triput više najbližoj nam braći. »Starmali« 1880. ŠTA SE ČUJE Šta se ono čuje iz Zagreba grada? Ne čuje se dobro gde god pravda strada...

»Starmali« 1880. ŠTA SE ČUJE Šta se ono čuje iz Zagreba grada? Ne čuje se dobro gde god pravda strada... Znamo mi to dobro kako se rakami: „Hrvati su slabi kad ostanu sami!

Na njeg’ pada svaka ruga I potvora kivna vraga — Sve to vidi, sve to čuje, Sve to prima duša blaga. Klete ruke na nj se dižu, Eno kamen na njeg’ leti — Dugo će ga tako mučit’, P’ onda će

Sad se valjda želje vaše već umirile.“ — Ali žena, al’ boljarka kâ da ne čuje: Ona posla svojeg muža u konjušnice, — Posô će mu od sad biti konje timarit’.

sinak — ma koji budi — Da skupi žudi iz naših grudi, Da zbere iskre iz naše krvi I združen barjak podigne prvi, Da čuje, vidi, oseti svak: Pruće je lomno, al’ snop je jak. Ako to čekaš, Bog ti ga dao! Ne bude l’ skoro Onda je jao...

— Meni treba zlata!“ »Orao« 1881. SAVET JEDNOM POETI (po „Fl. Bl.“) Ljubavne tajne tvoje Nek’ čuje samo cveće. Cveće je dobro, pa te Ismejati bar neće.

Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA

PREDSLOVIJE Šta su ovi naši spisatelji naumili? (čuje se glas u društvu, gdi se karte dele, ili čaše cece, ili se uz muziku igra).

Jokan, da mi kupiš jednu klepetušu, samo koja dobar glas ima. MITAR: Da, samo koja dobar glas ima, da se izdaleka čuje da je Fema luda. Poganije ženske, šta mislite vi šta je to moda?

Miljković, Branko - PESME

O čudna ptica čija namena da bude let zemlje i pesma opustelog neba, koja se čuje al ne shvata. O, belo udvaranje vetra toj ptici od plamena.

O grozna Sviralo koja presađuješ vlati Iz pitome doline na liticu što plamti! Gluv da čuje nemoć kako vešto svira Šupljinu frule iznutra i pepeo dodira Sluh sažet zvezdom uspomenu zgusnu Prepriča rosu i

Šumor bez šume i cvrkut bez ptice, Prazno što traje; ne čuje se što jeste. Dok s mrtvog oca skidam nasleđeno lice Vatrom se zveri i zvezde pričeste.

sa dleta Nek šuplja senka nestanak tela slavi Jedno je vreme u srcu drugo u glavi Bujnu nevidljivost sa svih strana čuje Mi znamo da je od prošlosti veće Sve čega nema i što biti neće I da svet ovaj prazno odjekuje SVEST O ZABORAVU Nada

Krakov, Stanislav - KRILA

Kod dvospratne kuće je pucnjava sve jača. Samo se jedno malo dete, sve golo, mirno igra na bunjištu. Viču nešto. Mija čuje kuršume kako zvižde, kidaju drvo na ogradi, tupo probijaju meke zidove kuća, ali ne vidi nikoga da pada.

Samo nekoliko ljudi u grupicama šapće. To major izdaje zapovesti. Čuje se kako njegov prigušeni glas drhti. Potom su drugi pridavljeni glasovi pitali. Pa sve zamuče.

Ne osmejkuju se njegove uvek vesele bore na okruglom licu, već se grče sa izrazom plašnje. No Duško ga ne čuje, i zanosi se sve više u snu. Kapetan šapće sam sa sobom sve ređe i lakše.

Onaj bradati ranjenik tek jekne a kao odjek dođe mu podsećani jauk oficira. Pucnjava se sve slabije čuje. Najzad je i on došao na red.

Osećala se samo dole bezdan zemlje, videli plameni šrapnela i počela da čuje grmljava. Aparat je bila slaba igračka u beskraju. Neko se na njega penjao, ulazno ogroman težak i strašan.

Petrović, Rastko - AFRIKA

“ Šalupe se okreće u suprotnom pravcu: zemlji. Toliko je lud da neće uopšte da čuje za objašnjenje. Nešto ga je uvredilo, i on ispljuvava nerazumljiva mucanja, pola francuska, a pola bambara.

Umirujem ga, jer u ovome slučaju to bi značilo baciti ga ajkulama. Crnac ipak srećom čuje našu prepirku. Sumnja da se tako što može i dogoditi, razmišlja jedan trenutak, i kao da produžava da preti, viče

Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje

Kroz potopoto, podvodnu prašumu, čuje se šum kretanja velikih barskih životinja. Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili

Ne čuje se glas koji bi polazio iz njih, niti se vide njini oblici, ali se čuje kidanje vreža i lomljenje granja da bi načinili mesta za njina ogromna tela.

Boj čeka sa večerom. Kroz stabla i kroz granje čuje se podmukli udar u tam–tam. Večeram brzo, pijem filtrovanu vodu koja miriše na osušenu zemlju kroz koju se cedila;

Zana je bio više bolesnika, milovao ga lagano po ramenu. Obrnuo je lik, i najpre gledao kao da ne čuje; zatim reče mi ne krijući suze: — Lui ili di ne pa mulil, lui mon flel aval boku flus (frus), musje (On kaže da neće

Ribar, Gor, kome tražim da me prevede na ostrvce pored koga prolazi, traži dvesta franaka i neće da čuje za dvadeset iako je za njega to inače veliki novac. Sve to jedino iz raspuštenosti.

Starica prilazi da čuje o čemu je reč, govori brzo arapski dečacima, slatkim preklinjućim glasom. Presamićena je, rasplakana, šalje im prstima

Kada me vidi, žena oživljava i počinje neko beskrajno brbljanje na arapskom. Čuje se samo: „Musje, musje, aržan, moa kontan, musje, musje!“ U drugoj ćeliji okovan je sam Prometej.

Jakšić, Đura - STANOJE GLAVAŠ

Umreću, znam!... The!... (Jedan poveći kamen, koji je gotov da se odroni, gurne u dubinu, iz dubine se čuje huka.) Čujete l’ huku stare gladnice Kako joj krči prazna utroba?

Pa sada dršći, mahnit čoveče, I onde traži ljudske milosti Gde se za milost nikad ne čuje! RADAK: Oho! Baš nije šala!... Turska teskera! Pa još kakvi su strašni murovi, Da u svet beži ko se uplaši!...

Sad, Rade, sad!... (Janja i Porfirije odlaze.) ČETVRTA SCENA Radak sam na istome mestu, a dole na obali čuje se kako Janja i Porfirije ispljuskuju čamac... Skeledžija od vremena na vreme viče: „Brže!...“ „Vuci!...“ „Prioni bolje!...

PORFIRIJE: Dabogda, Rade, al’ mi se sve čini: Turci su!... No da utulimo vatru? RADAK: Čekaj još! (Izdaleka se čuje puška. Janja se uzvrpolji i gleda da se od vatre ukloni.) PORFIRIJE (Radaku na uši): Pazi na starca!... Njin je...

) No, Boško, Sad seja neće više kukati! Ako tek vezir suzu ne pusti, Jer si mu mnogo bio u volji?... (Izdaleka se čuje i druga puška.) To je već druga!... Čuste li prvu, vi? RADAK: Čusmo je svi! GLAVAŠ: Pa šta čekate?

“ To što je, možda, samo mislio, Il’ se izlanô pred špijunima: „Zaslužio je davno vešala!“ (Izdaleka se čuje puškaranje.) Ha, tako, momci!

Ovakvi časi grudi nadimlju, A krv će njima teret lakšati Što mi na teme baca sudbina! (Glavaš s Hadžijom odlazi. Čuje se spolja ponovljeno puškaranje.) ĐENADIJE: O, bože silan! Milostiv tvorče sviju naroda! Nevidan štite roblja nesrećnog!

TREĆI TURČIN (uplašeno): Ćut’, babo!... Sad će ti doći sin!... Eno ga, ide! Ćut’, čuće vezir!... STANA: Nek’ čuje vezir!... Neka ogluvi Od glasa moga strašne kuknjave: Sina mi dajte, Turci svirepi, Sina, o, sina mog!...

SULEJMAN: Šta je to? Kakva je huka po mom konaku? Gde se i muva zukom strašljivim Tek jedva čuje... tu sad robovi Šenlukom svoga bezobrazluka Vezira bude iz rahatluka!

ČETVRTA SCENA Pred Stanojevom kolibom. Glavaš sam. GLAVAŠ (lupa na vrata): Čuje l’ me ko? Iziđi malo, moja trlice!.. Ti ćutiš?... Spaso!... Vrata otvaraj! To nisu Turci da te čekaju...

(Puca.) ĆERIM (čuje se spolja): Proklet, dabogda! ISAK (ljubi cev): E, bog da prosti! Ćerime!... Evo Isaka!... Ćerime! Paša te viče...

TREĆI TURČIN: Dalje odavde, svi! Od moje puške pade Stanoje, Moj će mu handžar glavu rubiti!... (Spolja se čuje pucanje, larma i psovka itd. Turci uprepašćeni.) Al’ šta je ovo? RADAK (spolja): U plamen s njima!

Todorović, Pera - DNEVNIK JEDNOG DOBROVOLJCA

S naših predstraža spram Niša javljaju: »U turskom logoru spram nas svu dragu noć čuje se neka vreva, komešanje, sve je u pokretu; iz daljine se čuje rzanje i bat konja, tutnjava artiljerijskih kola, žagor

Niša javljaju: »U turskom logoru spram nas svu dragu noć čuje se neka vreva, komešanje, sve je u pokretu; iz daljine se čuje rzanje i bat konja, tutnjava artiljerijskih kola, žagor ljudskih glasova — sva je prilika da ćemo sutra biti napadnuti«.

Gungula i galama dizala se sa sviju strana: — Ej, beži, pogaziće te kola — čuje se vika s jedne strane. — Polako, manita glavo, vidiš gde ti se levča prebila. — Kome se levča prebila?

! — tu Černjajev klimnu brižno glavom i poče hodati tamo amo krupnim koracima. Zatim nastavi: — A čuje li se borba s fronta od Katuna i s levog krila od sv. Stefana?

Štab evo ga nedaleko od mene u drugoj avliji, samo đenerala ne vidim. S bojnoga polja izretka se čuje tek po koja puška. Topovi takođe slabo rade.

od silne brzine, pružice škripuću, razmanuti lanci zvekeću, prozori kloparaju, vagoni promiču kao mušice, a iz njih se čuje graja i vreva i čisto se oseća vreo zadah od hiljade sabijenih ljudi.

Ali prokleti Karadžić! On se još ne čuje, još ne udara! U tome vajkanju dođosmo na brežuljak više prugovačkoga šanca, gde je stajao Černjajev. Bio je skoro sam.

Isprva nigde glaska, samo se čuje potmuo bât od koračanja stotina ljudi. Posle se čuju komande: četa stoj! smirno!... voljno...

Jovanović, Jovan Zmaj - ĐULIĆI I ĐULIĆI UVEOCI

Noćca bajna, nema tajna, Samo zvezda šapće sjaj. Srce čuje slatke struje Tijomirni uzdisaj. Po uzdasi plove glasi — Vaselenu obli poj — Sve uzdiše... više... više...

Oj, ne reci, ćuti, Bolje je nek ne zna, — Neka ine sluti. Što da čuje jade, Kad razumet’ neće — Tužna je to pesma: „Oj, pelen-pelenče!

Oh, kako bi bila prazna, Jedno drugo da ne čuje! Dvoje grudi, dva su srca, — Jedno drugo dopunjuje. HHHІІ Snivô sam te, a ti puna cveća, Među cvećem lekovita

LIII Đulići, Đulići, Slabiji i jači, — Poljupci, poljupci, Sad Duži, sad kraći! Poljupci se boje, Da ih ko ne čuje, — Ja svojima ne dam, Da brzo prohuje.

LX Čuješ, lane, čuješ li ga, Gde priželjkuje, — Misli da ga niko ne zna, Niko ne čuje. Makar da ga boli ljubav, On je neguje; Oh, kako je ljubav divna I kad tuguje. LXІ Zaspala si.

Ja i ne znam šta je bilo U trenutku tom — Tek osetim da je nešto Lakše srcu mom. LXXII Tija je ponoć sveta, Čuje se zvezda poj, — A mene draga pita: „Šta radiš, brate moj!

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3

— Ko si ti? „Četvrti puk“... Meni laknu. U rovu nastade muvanje, pomera nje, razgovor vojnika i četnika. Čuje se nečiji glas: „Izlazi brzo!

Kroz rov se razleže žagor. Ljudi su pripravni na skok. Iz bugarskih rovova izlete nečija ruka. Čuje se neko brujanje, i kroz tresak granata zaori se pesma: Sprem’te se, sprem’te, četnici. Silna će borba da bude...

Iz tame istrčavaju drugi. Nastaje bodenje, jauk, bolni krici... Natrčasmo na neko kamenje. „Treća četa za mnom!“ — čuje se kroz huku glas. Pred nama se najednom stvori čitav stroj Bugara. Lica su im užasna. Opalih revolverom.

„Dokazivao sam komandantu puka kako ćemo besciljno pogubiti ljude. Ali on ni da čuje.“ Jer komandant puka treba da izvesti pozadinu da je prelaz izvršen, makar svi izginuli.

“ Komandant puka nije hteo da čuje za njegove razloge. Umesto svakog daljeg razgovora, komandant mu preko telefona saopštava da mu oduzima četu.

Prasak pušaka u našoj pozadini sve se jasnije čuje. Kao da Bugari odstupaju. Vojnici se neprestano migolje, naročito oni koji su se okrenuli prema reci. „Eto ih!

— Petnaesti puk — govori ovaj malo glasnije. — Kako? — i Pera zine, kao da hoće bolje da čuje. Novajlija povišava glas za oktavu: — Petnaesti puk. — A... pekarski puk...

Larma se prenosi na suprotni kraj paviljona, neko otvori vrata i pseto izlete skičući. Naskoro se paviljon umiri. Čuje se samo uzdah reumatičnoga pukovnika i snažno disanje mladih potporučnika. — Ovo je preko jego!

Iz daljine začu se muzika. Svi se okreću na tu stranu, naginju i propinju na prste. Glasni povici dopiru. Čuje se: „Živeli!“... „Zdravstvujte!“... „Ura!

Izbeglice srpske, oficiri rekonvalescenti, čak i reumatični pukovnici. Svi izišli na korzo. Harmonika se čuje do kafane „Nea Elas“. Harmonikaš razvezao „Vranjanku“, pa i Rusi naučili da igraju.

Kao da čujemo kako od one strane dopire jauk i škrgut. Zvono se više ne čuje. Utonusmo u krvavu svakidašnjicu. Sve je sivo, bezoblično, beskonačno, kao i oni suri oblaci, koji se dižu iz jaruga i

Posle detaljnog pregleda lekar mu je savetovao da ide u bolnicu. Ali potpukovnik Petar nije hteo da čuje. — Zar sada, kada ljudi ginu na svima stranama, da se ja sklanjam sa položaja zbog mane srca?

Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA

Ljubica o ljubvi neće ni da čuje, Milosnike svoje neprestano psuje, Blagosilja samo svoga gospodara, Nit se s drugim rada ona razgovara.

Pak će opet, veruj, ovog leta biti Da će se i ona dati namoliti. Danju-noću Savka na nebo uzdiše, Kako zvono čuje, taki metaniše.

ZIMA Listopada sedmog, navečer, pri sveći, V mojej maloj sobicje za knjigom sedeći, Neki mi se razgovor na pendžeru čuje, I meni se učini da se nekto psuje, No razbrati ne mogoh kto i što veljaše, Ibo uho na uho drug drugu šaptaše.

Sice šest meseci mraz za mrazom steže, Nos i uši pali, noge ljudem veže. Žalosni se svaki dan čuje glas u gradu Da mrazovi ljude žive, zdrave kradu, I prevoze v carstvo razjareno smerti; Koji živi ostaju, onim' ona

umiva i kupa, Sa stadama svud planduje utomljena župa, Ja ću svirjel ugoditi na podmukle glase, Da se jasno do nje čuje, a otkud, ne zna se; Pjevaću joj drugu pjesnu kad sjedne na travu, Kad se svlači, drugu pjesnu, i razvjenča glavu; A

Nek' Adrija već ne vidi, zaboravi R'jeka, Nit' me čuje već Istrija, Liburnije seka; Krajnsku valja ostaviti, krajnje serpske neve, Bodre pjesnom ispod Istra zasnubiti

Pogledajte s Avale Sinov' mojih grobove svuda! Sestra moja Vengrija Za me zaboravila, Nit' velika Rosija Čuje vozdihanija moja. Moji mladenci nevini, Vitlejemskim podobni! Meč Irodov vas kosi I krov mene svu rosi vaša. 1813.

Ne pazi sveto! Samo lude slepe i želje Rob krvavi, ne čuje tužeće čovečestvo, Gazi njegova prava! Nit’ pišteću čuje decu, Mati je sa kćerima raskoši hude grabež — — — O, vidiš

Ne pazi sveto! Samo lude slepe i želje Rob krvavi, ne čuje tužeće čovečestvo, Gazi njegova prava! Nit’ pišteću čuje decu, Mati je sa kćerima raskoši hude grabež — — — O, vidiš li ti to, Samostvoritelju silni?

Već pogibe hrabri Veljko, desno pade krilo, Ustava se provalila, burja prodre silno. Jauk se čuje, Vrag lance kuje Serbiji.

TERPSIHORI O boginjo lepa, za kojom sve lepe Devojke i snaše tako željno hlepe, Tvoje carstvo nasta: muzika se čuje, Balovi počinju, faršang toržestvuje.

O, slatko ime od kog’ srce strepi U srpskoj grudi, kad mu spomen čuje, O, primeru veličestveno lepi, Kog’ ista slava slavno odlikuje Kad visprenosti sedmom nebu leti Besmertija da

Jakšić, Đura - JELISAVETA

VUJO: A bog š tobom, svijetla gospođo! Ko me more čut prosto mu — neka mi čuje razgovor! A ne more li?... Nek’ uha čulo prstom zaptije!...

(Spolja se čuje razgovor.) Al’ ko to zbori? BOŠKO (spolja): Ima li koga tu? Otvori, hej! RADOŠ: Ma ko ste vi? (Za sebe).

skorog bledi dolazak Uznemirenim kažu prsima, Da spremna bude mirno slušati Mrtvoga sina povest žalosnu; Pa kada čuje... ah, nesrećnice!...

Lav!... Bjež’, gospodaru!... (Puške pucaju, a bojna se vika i srpska i turska sve bliže čuje.) me preživiš, pozdravi moju Mandu i đecu mi... Odoh me preživiš, pozdravi moju Mandu i đecu mi...

Kočić, Petar - IZABRANA DELA

Čas vidi, kako je Jablan pao, kako uboden izdiše; čas, opet, kako je nadbo Rudonju, pa ponosito stoji na mejdanu. Čuje, kako Jablan gromovito riče, a brda odjekuju. On doliga: Volo-lige, dolo-lige!

Sermija se izgoni na pašu. Vika, dovikivanje na sve strane. Lujo ide zamišljeno za Jablanom. Udubio se u misli — ne čuje on te galame, tog života koji se oko njega širi. On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti.

Katkad mećava utoli, vjetrovi se smire, stišaju. Ništa se ne čuje, ništa se ne osjeća do njihovo kratko, iznemoglo disanje, i ono lagano, drhtavo izumiranje vjetrovo što treperi i klizi

Vujo jauknu i iznemoglo pade. — Ideš li, rode? — vikao je Relja poizdaleka. — Idem, idem — činilo se starcu da čuje djetinji glas. — 'Ajde, rode, 'ajde!

— jedan! Kako si mi, kako si mi, magajce jedan? Nijesi ti konj, već onaj vejiti, vejiti magajac! — tepa mu, i čuje se kako ga miluje i lagano udara po sapima.

— Mlogo me je, kažem ti, Džibo — diže se i pođe u sobu. — Đe ću sad naći đezvu, vildžane, šećer? A! Evo i'! — čuje se iz sobe. — Mlogo me je, kažem ti, — nastavi, izlazeći — Džibo oblagivô i kod vladike i kod ovog švapskog suda.

Eto i', kažu, kô na gori lista!“. Jedni će, čuje se, udariti, pod Derviš-agom Pozdercom, preko Poloja, pa na Bronzani Majdan, pa onda već preko sela dole na Banju Luku;

Svijet se lijepo umrtvio od nekakva dobra i miline, pa diše. Svak veso, zadovoljan, svak pjeva, samo se pjesma niđe ne čuje. Jedini sam ja (plače) nezadovoljan, jadan i čemeran. Sudac: Šta ti je, Davide? Što plačeš?

Bojić, Milutin - PESME

Molitvom, koju moj Bog samo čuje, Dižem se iznad luciferskog besa, Čarobnih maga i satirskog plesa. (1910) MLADOST Ja znam samo hoću, a ne znam

Krik Cara Judeje prigušen se čuje: ''Ženo mlečna tela, žedan sam te vrlo! Moj dan pun je zime, starost krv mi truje, S raspuklih usana ruj mi vreme

magle tutnje Azijski hati, i blešti vrh vode Srebrn rep šajki što po moru brode; I huji ponoć puna smrtne slutnje. Čuje se rzaj konja koji stižu.

I Bog još jedan u duši se sruši. XXVI Nemi su za mene oltari kô stene, Amvona nema da mi očaj čuje, Oprosti čežnji koja sebe truje, Da pojmi dušu i idole njene.

Nušić, Branislav - SUMNJIVO LICE

'Ajdemo u kancelariju! (Odu desno.) IV ANĐA, MARICA MARICA (napolju, levo, čuje se tresak nekog suda koji se razbio o zemlju. Odmah zatim pojavljuje se uzbuđena).

ANĐA: Pa našto ti onda kancelarija? JEROTIJE: Ne mogu, brate, tamo. Što god progovoriš u kancelariji, čuje cela čaršija. Moram ovde, sigurniji sam. 'Ajde, evo ih, zatvori dobro vrata. ANĐA: Dobro! (Odlazi i zatvara vrata.

(Iz praktikanstke sobe izleti lenjir, zatim upijač i čuje se otud graja.) Hej, šta je tamo! Oni se praktikanti opet tuku!

KAPETAN: Sasvim. Podnesi je meni! VIĆA: Znam ja kome ću podneti! (Iz kapetanove privatne sobe čuje se tresak, kao kad se razbijaju sudovi.

Jakšić, Đura - PESME

Ali kuda, kuda? — Kud sam orô hodi. Poviše oblaka, i od neba više, Jer, umesto neba, pust se kamen diže... Ne čuje se tica, baš nikakva glasa, Do večite huke bezbožnih talasa...

Uzdrma se kula, zvono se zanija, U crkvi se čuje molitvica tija, Užegu se same pogašene sveće — Kroz nemo dvorište neki duh proleće.

il’ ne da bog! 1861. KROZ PONOĆ Kroz ponoć nemu i gusto granje Vidi se zvezda tiho treptanje, Čuje se srca silno kucanje; — O, lakše samo kroz gusto granje!

Možda to dusi zemlji govore? Il’ zemlja kune svoje pokore? Il’ nebo, možda, dalje putuje, Da moju kletvu više ne čuje? Pa zvezde plaču, nebo tuguje, Poslednji put se s zemljom rukuje... Pa zar da nebo svetu nestane?

Pa zar da nebo svetu nestane? Pa zar da zemlji više ne svane? Zar da ostane — Tama?... I hod se čuje... Da l’ ponoć tako mirno putuje? Ni vazduh tako tiho ne gazi — Kô da sa onog sveta dolazi.

Il’, možda, misliš: „Ta dobro mu je, Kad ono tiho tkanje ne čuje Što pauk veze žicom tananom Nad onim našim crnim tavanom! Među ljudma si, među bližnjima!...

Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN

imajući za šta da zastrepi, uznemiri se, što se nešto danas nije učinilo kako je trebalo, pa će sutra možda što da se čuje. Ne. Već mirno, sigurno se spava, odmara.

Njegovo okruglo, dosta zdravo lice vidi se nagnuto nad tablom, a čuje se kako po njoj škripi pisaljka. Mlađi mu brat više je ličio na majku.

Mladen mu pošlje. I, zaista, odmah čuje i kroz izlog vidi kako besno rastvoren Mladenov tevter podnosi sinu, psujući ga: — Evo, slepče! Vidi!

Zna da ne treba radovati se tuđemu zlu, i ne pokazujući se radostan, kao da ne čuje, povlači se u dućan, u magazu, da tamo radi. Posle ručka već ona letnja, suva žega. Sve obamire. Kaldrma bela, vrela.

Stari hadži Zafir već i ne pita. Može Mladen sve iz njegovih magaza da prenese kod sebe. I o svemu što se čuje za Mladena, srećno, zadovoljno bi pričao kao da je Mladenova kuća i radnja njegova, i ona napreduje, cveta.

jače da crne, svetle, usta crvenija, vlažnija da bivaju, a ispod grla, mekog, nežnog, da jače trepti, i čisto se čuje neko grcanje, on bi je utišavao: — Hajd, hajd! Idi radi...

Dolazi kući, prilazi česmi, hteo bi da se sagne, ohladi glavu, čelo, ali zna da baba mu i majka, mada se čuje kako rču, spavaju, ipak ne spavaju, već videći ga kako se saginje česmi, hladi čelo, videće njegov bol, muku.

Baba, odozgo, ne dižući se, okretala bi se, zvala sluškinju i glasno, da onaj čuje, zapovedala bi: — Vaske, kaži Stamenku da mu je Mladen kazao da tad i tad dođe kod njega u dućan.

I da bi sve to presekao, diže se sa ručka. — Besna je ona. Kamdžija njoj treba! I jedino misao da to spreči, da se ne čuje, ne pomisli da je zbog njega to učinila, samo to mu je bilo pred očima. Uđe na kapiju njihovu.

Majka joj, od besa, bola, poče brzo da sa jednog kraja na drugi ide, baca drva, namešta i viče da Mladen čuje: — I neka ostane! Nemam ih više. Jedno imam. I što da se i ono muči, pati? Kada nije za ženidbu, što se ženio? Ne dam.

Radoznali, željni, molećivi da ostane, ne prekida, ne narušava... [Ipak iziđe. Čuje izdaleka pesmu:] Zar ti ne znaš šta je milovanje, Milovanje, slatko uzdisanje? — Uzdisanje znam, ali ne milovanje.

— Ama, hajde zaboga, sedni makar. Ona jednako tamo, tobož nešto radeći, ostaje, ne dolazi. Čini se da ne čuje, ne vidi njihno stajanje, čekanje na nju. — Hajde, nane! — počinju ponova. — Ama, ne mogu, deco... Mladen iziđe.

Čajkanović, Veselin - REČNIK SRPSKIH NARODNIH VEROVANJA O BILJKAMA

l. zajedno s medom (Begović, 86, i inače svuda!), i meće na kolač (іbіdem). B. l. sadi se čim se čuje da golub dupljaš viče: »kliluk« (SEZ, 32, 10).

(sejanje, okopavanje, ogrtanje, branje), i »bog, kad čuje sve ove muke, sažali se i neće da pusti grad« (SEZ, 17, 144. Upor. ѕ. v. Konoplja). Zrno k.

korenje, kako se muči u vodenici između dva teška kamena, pa onda u peći, i najzad u ustima kada je žvaću), »i Bog, kad čuje p. muke, sažali se i neće da pusti grad« (SEZ, 17, 144).

kraju zaravne nožem i izdubu, onda ga svega probuše, metnu na bradavicu od sise i kroz nj podoje dijete« (često se čuje: »Da nije rute i omana, ne bi majka dijete odgojila«, ibіd., 174, Popovci). Vodom sa o.

Ćipiko, Ivo - Pauci

svjetlošću, — ali nije mogao da uguši vječiti šum rijeke, ni žamor slapa nad mlinovima, što se odozdo odjelito čuje i jednoliko u ušima bruji. Rade čeka.

Rade neće ni da čuje za to; misli: „Niko neće lako umrijeti, još se nije mladosti nauživao, nije ni žene obgrlio, pa da umre!

se sa paše, ovce bleje, i pogdjekoja koza veči: i dolje, u štali, ispod bolesnika, gdje ih cura i nevjesta spraća, čuje se vreva i nasrtanje. — Prave ste živine! — ljuti se pop Vrane na Smiljanu, dok očati samrtnu molitvu.

Ima, bolan, i težih od naših! — rekao bi Vaso; osvrćući se da ga ko ne čuje. Redovito, nakon nekoliko vremena, Vaso saopćuje čovjeku da je starija vlast uvažila utok i umanjila globu od pedeset

—Na putu je, — nasmija se Rade. — A ti mišljaše da neću biti vrijedan. — Ne velim ja ... Oko njih je tišina, čuje se samo zujanje leptira i boja što ih sunce budi; ono je već osvojilo i dolove u planini i zaviruje čak pod litice.

Pokošena je, a nada se obilatoj otavi i, čini mu se da čuje ciku kosa i gleda mjesečinom obasjane svoje kosače, kako ispred njih cvijetni otkos pada. A on ih vinom poji da požure..

A on ih vinom poji da požure... I sa drugih livada u toploj noći čuje se cika i dolazi ljudski žagor kao iz jata ždralova, dok uzmakla rijeka mirno teče i ne treba izuvati se da se preko

Nabroji tri stotine forinti. — Pošteno! — veli gazda i zove dućanskoga momka da čuje o čemu se radi. Ilija iziđe iz gazdina dućana veseo: zemlja se neće dijeliti, njegova je i, vođen tom mišlju, lako

Ali ne mogu bez tebe... — drhti, i kloca zubima, i privija se uza nj... A vatra se gasi i goveda mrtvo polegla: čuje se kako preživlju, a s vrata jare vreba mjesečeva svjetlost... Rade se uneke trže, veli Maši: —Kasno je!

—žuri Pavao. —De ti, prvi si počeo ... . —Ta znamo na kojoj ste, — veli jedan od komšija, radoznao da čuje još jednom. —Biće ono sa maćuhom? —Ha, ha, sa maćuhom, a dakako! — jedva dočeka Pavle.

Pop Vrane, u strastvenom zanosu, ne mari za zvižduke, već čeka... A kad god čuje čiji bat putem, ili nešto što bakti, dršće od uzbuđenja... A mjesec izlazi i tri ure već minuše...

A s ulice čuje se ljudski žagor, kao žagor ždralova za mutna vremena ... Iznebuha priđe k njemu neki sveštenik, okošćast, mutnih,

Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ

Hram tvoj postao je tužna kuća iz koje se samo plač čuje. Ali, Gospode, tvoje ime se ovde pominje. Pominje se s ljubavlju i nadom. Dimitrije Opet taj Prohor.

Otud su se vratili bez kaluđera, pošto iguman Makarije nije hteo ni da čuje o preseljenu u Kulu. Matija Jedini sam ja, Matija, ranije, pre stupanja u manastir, Vitor Tomić iz Dilja, taj koji se

Da li sam uzeta? Šta je sa mnom? Hoću da ga zovnem, ali glas mi je slab, skoro nečujan a on je daleko, ne čuje me. Možda je to zbog toga što mu je kamilavka natučena preko ušiju, a možda zato što njegov belac njišti, propinje se

Šteta je što sam odlučio da ćutim i što sam već izdao naređenja da se nikakav šum sa naše strane ne čuje, inače bih pozvao Đurđevića, onu ludovinu sa glasinom kao iz kace, i rekao mu šta će da im odgovori.

Bogdan Došao mi je Aleksije Jevtić, psar, i rekao šapatom, da niko ne čuje, kako je u šumarku prema Beloj kosi smotrio za trenutak monaha Doroteja.

Kažem Dadari da bi bilo daleko bolje i pametnije kad bismo klali konje, a čuvali goveda i ovce. Neće ni da čuje za to. Hoće da sačuva konjički odred. Zar se, zaboga, na ovom kršu može upotrebiti konjica?

Ne pomera se nijedna liska, ni daška vetra. Osim zrikavaca, ništa se ne čuje, a oni po celi dan cvrče u treperavoj jari. To pištanje mi svrdla uši. Teskoba, svrb, znoj.

“ Zastade. Osvrnuo se oko sebe kao da želi da se uveri slušaju li ga svi. Muk. Čuje se samo pucketanje luča. „Mnogi od njih bi možda preživeli da je bilo nekog veštog vidara da isceli njihove teške rane.

Slede ga kao da su omađijani. Onda čuje njegov prozukli glas. Govori nešto, meni nerazgovetno, nalik čas na propoved, čas na bajanje kakve vračare, čas na

Kad drekala spopadnu besovi, oštri zube o kremeno stenje u pećini pa otuda taj škripavi zvuk koji se katkad čuje iz dubine grotla i otuda, ponekad, ona bela pena što pliva na površini vode Belog potoka koji iz pećine izvire.

Ta pena, pričaju sebri, kaplje iz ralja besnog drekala. Nekad zver izađe pred pećinu i onda se čuje užasan tanki krik od koga ljudi gluve a žene pobacuju.

Ilić, Vojislav J. - PESME

Il katkad samo tek zviždanje jasno se čuje i težak, promukô glas. To lovac prolazi selom, i brze mameći pse, poguren u polje žuri, Pokriven koprenom belom.

Pod nebom daljnog juga Počiva ona san; Nad njome šumori paprat i vernog ne čuje druga U majski vedri dan. 1886. GOSPOĐICI N* Po voli svoje sudbe klete, Progonjen strašnom burom zla, A misleć na

Po kašto zaškripe selom volujska drvena kola, I gavran nad njima grakne. Zatim se razgovor čuje. To se komšija Panta, sigurno, iz gore vraća, Pa žurno ispreže stoku i čeljad po kući psuje.

gladna i vihor poljanom duše, A oko pojata selskih sa rikom oblaze vuci; U selskoj čađavoj krčmi svirka se i pesma čuje, I jednoliko, sitno hore se njihovi zvuci I tonu u jasnoj noći...

On oblake krilom tuče I ognjene munje baca, I kliktanjem oglašava Divnu slavu praotaca. I tuđinac čuje usklik, Sa visova što se hori, I zastrašen dugo bludi Po sumornoj, tavnoj gori.

A čuju li dah božiji milioni, Dah što struji po dalekoj vasioni? Duh ga čuje u šumoru tavne noći, I misao, što se rađa u samoći. 1892.

Sveti Petar žurno siđe, odakle se čuje vika, I zastade razjarena dva sabrata, dva pesnika. Kako su se dohvatili za čupave svoje kose!

I suton je podô meki, Kad ga srete svinjar neki, I zapita uzgred to: „Da l' se čuje novo što?“ „Ah, čuće se!“ abat na to, „Ne pitaj me više za to! Jer za četir' dana tek, Pa je prošô i moj vek.

Ponoć je odavno pala i mesec na nebu svetli, A pomorandža slatka miriše u samoći I Rim počiva mirno. Pokašto bahat se čuje, To straža liktora bludi i kliče po tavnoj noći.

U domu razvrata gnusnog on sanja obale puste, Gde stoje spomeni večni za rane njegovoj duši, On čuje potmuli ropot Jegejskog sinjega mora, I vidi galeba jato što nad njim s kliktanjem kruži.

Tu Dunavo hladno šumi, i u šumu mutnih vala Jecanje se čuje noću s mračne kule i obala. A s bedema porušenih, gde kržljava zova niče, Strašna sova jasno krešti i straža se u noć

Tu Dunavo hladno šumi, i u šumu mutnih vala Jecanje se noću čuje s mračne kule i obala A s bedema porušenih, gde kržljava zova niče, Strašna sova jasno krešti i straža se u noć kliče.

Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE

Ljudi jure ka Areopagu i Pniksu. Cela varoš je poustajala, neka vest se šapuće od uva do uva, ko je čuje, zastane, zapanjen. Približili smo se Pniksu.

Popeli smo se na visinu od preko 60 kilometara. Naša lokomotiva više se i ne čuje, jedino slabo podrhtavanje voza odaje njegov let.

Opačić, Zorana - ANTOLOGIJA SRPSKE POEZIJE ZA DECU PREDZMAJEVSKOG PERIODA

Nema siromaka, A kad je za selo, Selo skoči celo, Sloga naša jaka. Milo moje selo, Budi mi veselo! Sa sviju krajeva Čuje se pevanka Grla krupna,tanka; Neće zlo ko peva. Milo moje selo, Budi mi veselo!

Stanković, Borisav - TAŠANA

Jedna briše i čisti rafove nameštajući posuće, druga jastuke i ćilime po podu i min derluku. Iz dvorišta se čuje larma. Senke ljudi, slugu, sve više promiču noseći džakove. Ulazi seljak sa kotličetom.

Je li ovde neki han, mehana, ili kakva — Bože me prosti! — crkva? (Sluša. Čuje se iz daleka, ali jako zvonjenje zvona.) Zar već zvona? već večernje, već da se ide na groblje?!

Nego hajde što pre sa tim oblačenjem. STANA (nastavi oblačenje, ispravlja, namešta joj bore na šalvarama, anteriji). Čuje se bat nogu. Zvek brojanica i kašljanje. TAŠANA (Stani): Idi vidi. STANA (odlazi i vraća se): Hadži Rista.

se — a ono još moraš da paziš, i da tamo, po čaršiji, po varoši, po kućama, što ko ne kaže o tebi, ne pomisli, ne čuje što. KATA Ama, ne velim da deda zbog toga neće da dođe, nego tek onako... Možda zbog nečeg drugog ne dolazi.

Jedna briše prozore i čisti rafove, druga namešta jastuke i po podu ćilimove. Posle opet odlaze. Čim se digne zavesa, čuje se naizmenično pesma slugu i sluškinja na raznim mestima, ma da se pevači i ne vide.

I bojim se ovamo da ne dođe, da ga deca ne vide. Čuje se na stepenicama, do vrata, stenjanje, neprirodno mljaskanje ustima i potmuo glas: »Moja je ovo, moja kuća!

TAŠANA (dobrodušno): De, de... neka te čuje samo hadži Rista i drugi pa ćeš videti! STANA Eh, ne znam ja te hadžije. Pa oni su me, snaške, na sve ovo i naučili.

Sad ću ja to. (Viče): Stano, donesi ono, što je za dedu spremljeno. Čuje se Stanin glas: Sad, sad, snaške. MIRON (odbija): Ne, ne, Tašana! Ne mogu, ne jedem ja to!

Ulazi Stana. STANA (pokazuje napolje): Snaške, evo Saroša. Sigurno je on. Poznajem ga po glasu, po koraku. Čuje se jak glas sa stranim akcentom: Kako ste? Jeste li zdravi? STANA Eno, zbunjen je, pa hoće vikom da to zabašuri.

Jeste li zdravi? STANA Eno, zbunjen je, pa hoće vikom da to zabašuri. Čuje se kako ga radosno oslovljavaju sluge i sluškinje: »O Saroše! Otkuda ti, Saroše?« Ulazi jedna sluškinja.

TAŠANA (uznemireno, uplašeno, zvera da ko ne čuje): Ćuti! Ćuti! SAROŠ (zaneseno): I kad bolestan ležim, osećam kako bi mi lakše bilo kad bi me ti negovala.

U kelneraju, gore, dve lojane sveće, kojima se gazda i momci služe kad idu u podrum da toče piće. Čuje se lupa na kafanskom ulazu. Iz svoje sobe iza kelneraja istrči kafedžija bunovan, češe se, zeva, protežući se.

Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja

„Kosta Zemljotres piljari”. „Kosta Zemljotres postao vegeterijanac. “ Mali oronuo starac koji je počeo slabo da čuje i još slabije da vidi, srodio se s biljkama na neki ososbit način. Počeo je mirise biljaka da prima kao neki govor.

Ukućani su pričali: kad počne da pevuši, možeš doći i vikati da kuća gori, ona ne čuje i ne odgovara. I Toša, dobri Toša, kažu da je o tom pričao: „Onda, ovaj, moja Nola k'o da je zaljubljena.

Ali nikad nije noćivao u varoši. Oko ponoći, pa i posle ponoći, čuje se znak piskavog zvižduka stražaru, eto gos-Toše na salaš, svojim kolima, na konju, ili fijakerom.

a njoj zapovedio da na tom mestu stoji dok ne prođu i ona dvojica, da ne pisne, a da se ne vraća u sobe dok s druma ne čuje zvizak.

Ovaj događaj je danas kronika vrlo starog groblja. Ali baš danas se čuje opet o slično kombinovanim razbojništvima. Predaju se pokorno svote novca maskiranim ljudima, odvode se deca, promašen

A čuje se ili m o l „Djevičine molitve”, ili d u r nekog bečkog valcera... I sve je to ekspresno nestalo, promenilo gazde!

E, sad, ako ti dobro naučiš latinski, može da se desi da se to čuje, i da postaneš pop. A pop nećeš biti, dok si u mojim rukama! — Gospa Nola poče brže da govori.

Praminja sneg i pada kiša. Vetar udara kišom o prozore, i kiša se čuje ako se ne vidi. Sneg, niti se čuje niti se vidi, jer je gospa Nola šalone na svojoj sobi rano zatvorila.

Praminja sneg i pada kiša. Vetar udara kišom o prozore, i kiša se čuje ako se ne vidi. Sneg, niti se čuje niti se vidi, jer je gospa Nola šalone na svojoj sobi rano zatvorila.

Lepota od čoveka, i svršeno. Lep kad je namršten, lep i kad je vedar... Sad da me čuje gospodin Joksim, počeo bi da škljocka. (Gospa Nola ga opet zamišlja, i u sebi imituje njegov način testerenja reči.

Drugog meseca, Pavle je bezmalo sam ispunio program večeri. Došao je čak i jedan Mađar da čuje Pavla. (Posle se saznalo da je bio pijan.) Veče je ispalo sjajno, prihod društva bio kakav nikada.

Ali ja ovde ne pišem zadatak o ribama, nego kako voda teče, i ima li lepe talase, i da li se čuje da šumi.” — To je bio zadatak drugoškolca gimnaziste. A posle je Branko Kalenić mnogo zavoleo Tisu.

Popović, Jovan Sterija - ROMAN BEZ ROMANA

— Ona zaista vrisne, ali ne u namerenju da bega, no daje bolje čuje. Na koje gimnosofista približi se, i mereći je od glave do pete, voprosi šta ona u ovoj pustinji traži?

On ljubopitan budući, dokučiti šta ova tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom goviše godina u skitanju i leventanju, bez učenja i bez radnje proveo, pri

On ljubopitan budući, dokučiti šta ova tri jošt za života svog slavna magarca — raspravljaju, približi im se i tu čuje gdi magarac Valamov sljedujućim načinom govoraše: »Tako mi moji ušiju, braćo, ništa nije gore nego kad čovek na prirodu

»Ovaj autor kao okreće da smo mi Abderite, a on neki Demokrit,« (:čuje se glas recenzenta, koji nam sovršeno daje poznati da je Abderite čitao). »Ali molim, g.

000.« — Ha, to je za mene! — »Istina, ona je malo...« — Molim vas, samo da se ne čuje. — »Govori se da je malo...« — Kad ćemo je prositi? — »Zar nećete ići da ju najpre vidimo?

(Namigne na mladoženju). Međutim uređuju prsten. Mladoženja je nevesti aljinu kupio. Sve je uređeno, i tek sad se čuje da devojka nema više od 8.000. Šta ćemo sad? Toliko se potrošio, aljine kupio, sramota od ljudi.

Smrtna ljubov, pri kojej se ništa drugo ne čuje nego mač, puška, otrov, jednom rečju samoubistvo, traje donde dokle ljubezni predmet ne umre, zato se i kaže »ja sam

Nušić, Branislav - AUTOBIOGRAFIJA

Nekako mi je rasejano, ne ume ni da razgovara kao pre, ne čuje kad ga pitam i vrlo rđavo spava. Sanja, veli, neke strašne snove i u snu se tako pogdekad prepadne da često puta skače

koji je pre nego on bio na tome mestu; laskati starijem od sebe i natresati se nad mlađim od sebe; izvežbati uho da ne čuje sve, a oko da ne vidi sve; umeti, prema potrebi, u onome što je crno nazreti i pogdešto belo, a u onome što je belo

Zato pri objavljivanju moje smrti treba biti obazriv. Prvoga dana treba doneti u novinama belešku: „Kao što se čuje, g. Nušić je juče umro“.

Prenuše svi, pogledaše se među sobom i ponudiše najpre Milovana Glišića da predsedava. Milovan ni da čuje, veli, nikad on te stvari nije radio. -Ti, striče, i niko drugi!- veli mu Janko.

– Mogao bih ja što reći, ako bi bilo koga da čuje – oglasi se Boža Knežević, koji je sve do sada uporno ćutao. – Čujmo! – prihvatiše sa svih strana.

Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 2

Još malo... Obazrivo siđoh sa strane puta i pođoh jednom livadom. Bat konjskih kopita se ne čuje, sigurno gazi po travi, te se malo osmelih. Opet sam zastao. Jest... Ima nekog. Hajd još malo. Nešto zveknu.

— Pazi sad! — komanduje poručnik Kosta — Jedan... dva... tri! Čuje se neko stenjanje i krckanje, kao da se kidaju mišići i kosti pucaju. — Još malo! — dopire nečiji prigušen glas.

Poslužioci se pribili jedan uz drugoga. Ispod topovskih šina senu varnica. — Hodo-om... Hodo-om! — čuje se odnekuda glas. Onaj zaglušni šum iščeznu. Zvezde su mirno svetlucale... — Ordonansi, s puškama na začele!

— misli svakako na svoga komandanta puka. Ulicom odjekuje topot konja i čuje se neka vika, da bi se napravio prolaz.

Neki su se pozdravljali. Drugi su se kolebali. Mnogi su bili očajni i zbunjeni. Negde u daljini zasvira truba. Čuje se neki glasan žagor kao uzvici. Pored nas su žurno promicale neke tamne prilike i zamicale u noć. „Zbor... Zbor!

A na suprotnoj strani je neprijatelj... Kao da su raspeti. Bože! — Zbor! — čuje se stroga komanda. Starešine ostaju. Sa njima su vojnici provodili najteže časove. Pa valjda znaju šta rade.

Jedan polete sa sandukom koji ga povuče naniže. Viču mu oni odozgo da pusti sanduk. Ali on ili ne čuje, ili zbunjen misli da će ga baš sanduk zadržati. Sručiše se u jarugu... Omače se i konj.

— Ama, pobratime, molim te, izvoli ti prvi... I kretoše jedan za drugim, poštapajući se. Tek se čuje: „O-ho!“ Jedan od njih zastane i pogleda drugog. Pođoše sada naporedo.

Dah smo zaustavili, ali srce bije, koža se ježi, a nervi sve više zatežu... Prođe... Ali nalete drugi... Čuje se neko hujanje iz vazduha... Muskuli zadrhtaše, a rukama pokrismo glavu... Huk je sve jači... Grrr-u-u...

Kad ne gledamo u vodu, čini nam se da visimo nad nekim ponorom. Oko ponoći mornari se uzmuvaše. Čuje se lupa i zveket lanaca. Lađa poče da se njiše. Neko reče da ćemo sada poći.

Napravili su vojnici neke klinove kao piskove, pa ih zavukli u cev, i kada pritisnu rukama o naduveni pojas, onda se čuje zvuk... Komandant naiđe. — Gospodo, to nije za smejanje. Oni će tako pokvariti pojaseve...

Onda zapeva promuklim glasom, ali tiho, da ga ne čuje komandant. Mila majko podigni me malko... Zaćuta za trenutak, i opusti glavu.

Petrović, Rastko - PESME

Preći i ova rasvetljenja, preći i ovo gorenje... U onaj čas, u kom se čuje i krv i lišće kako pada. Ne pamtiti, al sanjati, možda biti nesrećan ko nekada. To, to! Odjednom oči otvoriti! ...

Olujić, Grozdana - SEDEFNA RUŽA I DRUGE BAJKE

i sama sebi dovoljna repa se još dublje zari u zemlju, gluva za pesmu livade, slepa za sunčev sjaj, ne želeći čak da čuje ni povlađivanje livadskog puža koji je pred zlatnom najezdom sunca hitro bežao u kućicu.

— Ah, prokletnice! — zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost. — Ne kidaj me, ne ubijaj!

— Ah, prokletnice! — zajauka dečak i poče da sabija u zemlju kupinovu vrežu, da je gazi i kida. Ne čuje i neće da čuje kako ga kupina moli za milost. — Ne kidaj me, ne ubijaj!

Uzalud je Kapljica govorila da u Pustinji nema kiše. Puž njene razloge nije hteo ni da čuje. A i što da je sluša? Nema kućicu, ništa nema, pravi prosjak! Debeli bogatun savi rogove i uvuče se u kućicu.

ribe u vodi i ptice u vazduhu, sve ulice i sve kuće pune su dece, samo se u njenoj ni dečji plač, ni dečji smeh ne čuje. Puna gorčine leže žena i usni da je u polje makova izašla.

Samo što je to bilo lakše reći no učiniti. Car-tigar nije hteo ni da čuje o tome. — Moraš ostati! Moraš! — urliknu strašnim glasom. — Tvoje će biti moje beskrajno carstvo... Evo ti krune!

U krčmu ulazi, osmehuje se. Čuje — stigao trgovac, ovčija runa otkupljuje, a koga nije sreo tog nije ni prevario Baš takvog Varalica čeka.

Šta ga se tiču ratovi i daleki, nepoznati ljudi! Sedeći zatvorenih očiju imao je utisak da čuje kako hitro klize senke ribljih jata preko belutaka na dnu reke. U sluhu mu je brujao šum talasa i krčkanje kotlića.

— isturi šeširić pogledima radoznalaca svoje zeleno pero, ali se seti gde je i ućuta. Dole, u travi činilo mu se da čuje neko kucanje, neko čangrljanje iz kojeg se izvi tiha i skladna pesma zvona. — Gle, sat s klatnom!

Dečaku se činilo da već i vetar ponavlja njene reči, da ih u kricima ptica čuje, da već i ašov viče: — Vratiće se, vratiti..

— Tu vode nikada nije bilo, sinko moj! — reče, ali mladić kao da je ne čuje produži kopanje. — Uzalud gubiš snagu! — zavrte majka glavom. — Tu vodu nećeš naći. — Ja i ne tražim vodu!

Ali, to bi, istovremeno, značilo i samoj sebi ukinuti večiti život. Namršti se Carica i učini joj se da čuje kako joj iza leđa u galopu jure starost i smrt. Ne, slikaru se ništa ne sme dogoditi, dok ne naslika njen lik.

Stanković, Borisav - KOŠTANA

Otac ljut, prek... VASKA (prekorno): Hajde, Stano! Što si takva? STANA (odlučno): Neću, ne! Iz bašte se čuje pesma i igra. STANA (slušajući im pesmu, briše suze). VASKA A što plačeš? STANA Pa kako da ne, Vaska?...

VASKA (jetko): A, za njega, ne boj se! Ništa njemu neće biti. STANA Jest, ništa. (Pogleda na ulicu, odakle se čuje pored pesme i svirke i po neki pucanj iz pušaka.) Kako ništa, kad eno i puške bacaju! VASKA E, kakve puške!

STANA (uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje... VASKA E, nije on do sada već sve čuo.

STANA (uplašeno, da ko ne čuje): Ćuti, Vaska, ćuti! Znaš dobro kakav je otac, pa još neka i za to čuje... VASKA E, nije on do sada već sve čuo.

STANA (uplašeno): Jao, Vaska, jao! Zato majka cele noći sedi. Nit uzdiše, nit plače. Samo sedi, čeka. Boji se da ne čuje, kako ga krvava donose. (Plačno): A njega, bate, baš nikako nema... (Na stepenicama čuju se oštri koraci i kašljanje.

(Policaji koji polazi): Čekaj ti. (Tomi): Zbogom, hadži! (Odlazi.) Graja se već sasvim izgubila u daljini. Veče pada. Čuje se pesma: Slavuj-pile, ne poj rano, Ne budi mi gospodara; Sama sam ga uspavala, Sama ću ga razbuditi: Otići ću u

U jesen, slunce kad počne da kapnuje, t’g ću i ja da si umrem. Zajedno, ja i slunce će si idemo! (Čuje se konjski bat i rzanje.) Ja! Zar te je žal, bre, za mene? Eh, Dorčo! Hoćeš šićerč’k. Ima batka za tebe.

Jer znam da će on sada sve na tebe! Za sve ćeš ti biti kriva. KOŠTANA Neće, neće! Samo ti nemoj! Čuje se bat konjski, hrzanje, zvek dizgina. TOMA (iza pozornice viče): Marko! MARKO istrči. Sjahivanje. Ulazi Toma.

TOMA (s puškom na njega): Hoćeš?... ARSA (očajno, uzmičući vratima): Brate, brate! (Koštani, u stranu, da Toma ne čuje): Načini se ti bolesnom. (Odlazi). TOMA (sprečava Koštanu da ide): A nemoj ti, pevaj! KOŠTANA Drugi ću put!

A iz seraj i bašče, kude mlade žene i devojke oko ševrdan i na mesečini oro igrav, grneta sviri, dajre se čuje i pesma... I toj ne pesma, već glas samo. Mek, pun glas. Sladak glas kao prvo devojačko milovanje i celivanje.

Iza njih primećuju se vinogradi kroz čiju sredinu vodi širok, prav peskovit drum. Iz daljine čuje se svirka svatovca. Docnije na drumu počnu da se naziru kola pokrivena arnjevima i iskićena peškirima.

KMET (ostaje, i svaki čas viri. Čas gleda u Koštaninu kolibu, čas na drum, sa kojega se čuje svirka. Hrabreći se): Idu, idu svatovi! (Uplašeno, gledajući na Koštanina vrata.) Oh, kad će već da je odvedu?

Šantić, Aleksa - PESME

duge noći ja bdijem bez sanka I stišavam srce i njime se mučim, Pa do zore tako pameti ga učim; Ali ludo srce ne čuje šta zborim, Nego me sve pati udarima gorim, I dršće i strepi, kao list sa pruta, I zove me tamo odmah preko puta,

Sve je isto, staro... Samo, kao prije, Ne čuje se hitri točak da udara; Kô bol jedan što se u dnu duše krije, Ostavljena ćuti vodenica stara...

1921. RODOLjUBIVE PESME NA UBOGOM POLjU... Na ubogom polju moga zavičaja Ne čuje se pjesma veselja i žetve, Samo šum žalosni robinje Neretve Hladan vjetar nosi preko pusta kraja.

Moja jadna zemljo, mi smo i sad sluge. Gdje su naše muke?... Gdje su naše žrtve? Zar ne čuje niko: sve jače i jače Krv naših otaca kako ljuto plače I kako se tresu one kosti mrtve? Teško nama!...

Sve vidi i čuje. I ponori tuge Pucaju sve dublje, jer, pusta i sama, Sad koleba ćuti, i sad, mesto duge, Kao paučina svrh nje visi

Po obali mrežu razgrću ribarke; Na pijesku leže izvaljane barke. Negdje krasna bije i motika zveči, I čuje se stado i žamor riječi, Galebovi kruže, bleska perje meko; Pogdjekoja lađa izbija daleko.

I sve više jedra kao vatra gore; U nebu se čuje melodija zore. 1911. SRCE Iz doline reke, iz kopalja trska, Putanja me vodi u goletne strane. Noć.

je šumor pjesma koju galeb laki Na srebrna krila dočekuje zorom; Za nju znade drvlje, list i kamen svaki, Nju ti čuje oblak i nebo nad gorom.

I čuj! Zemlja pada... Vrh drvetâ rudi... U polju se čuje dozivanje ljudi I vide se stada mrljava, i siva Prašina gdje leti...

— Ni hodžin mi zapis više pomoć neće!... Ja joj nazvah selam. Al', moga mi dina, Ne šće ni da čuje lijepa Emina, No u srebren ibrik zahitila vode Pa po bašti đule zalivati ode; S grana vjetar duhnu pa niz pleći

U snu gleda carske nizame i horde, S mjesecem barjake zelene i gorde, I borija turskih čuje jasne zvuke... Sanja... No đaurska truba pisnu neđe.

Gazela prisluškuje. I skače radosni skok; A u daljini se čuje Sveštene reke tok. Pod palmu tu ćemo pasti Na ćilim mirisan, I piti ljubavne slasti I blažen snevati san.

Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA

tebe, brate, popevao, al' sam sinoć mlogo pio vino u planini s vilom Ravijojlom, pak je mene zapretila vila: ako mene čuje da popevam, oće mene ona ustreliti i u grlo i u srce živo“.

Al' je ženska strana strašivica, strašivica svaka od paščadi, baci komat u zelenu travu, ljuto vrisnu, daleko se čuje, žuta hrta za uši podbila, te se s njime kolje niz planinu, a Turčinu oči ispadoše, koliko mu nešto žao bješe, te on

Nisam, babo, aga od Ribnika, ja sam, babo, tvoje čedo Iva“. Od žalosti junak i ne čuje, on ne čuje što besedi Iva, već saleti svoje čedo Ivu, saleti ga da odseče glavu, Eto Ivi goleme nevolje!

Nisam, babo, aga od Ribnika, ja sam, babo, tvoje čedo Iva“. Od žalosti junak i ne čuje, on ne čuje što besedi Iva, već saleti svoje čedo Ivu, saleti ga da odseče glavu, Eto Ivi goleme nevolje!

severoistočno od Sarajeva, „raskršće puteva za Sarajevo, Vlasenicu i Rogaticu“ glasovita puška — čiji se pucanj daleko čuje globa — novčana kazna, nezakonit porez Glumac Osman-aga — turski junak za koga ne zna istorija gnjizdo — gnezdo

Ćopić, Branko - Orlovi rano lete

očekuju kad će da grune garav top, ali sve je uokolo tiho, nad Gajem se smješka zlatno ljeto, a pucanj nikako da se čuje. Davno je nestalo i topova i tobdžija i malog Jovančeta sa srebrnim tokama.

grobom samo tiho šušketa kruška sitnim izjedenim lišćem, ali se dječaku čini da ga njegov davni predak i vidi i čuje. Suze mu naviru na oči i čitav predio pred njim počinje da treperi i rastapa se. — Ne dam da me na pravdi biju.

Istrčao je na put i još poizdalje povikao: — Ej Striče, pjevaš li to da odagnaš strah? Stric je jedva dočekao da čuje drugarev glas pa, obradovan, odgovori sasvim iskreno: — Tjeram ga, ali on stalno kaska za nama i škaklja me po vratu.

Nek se vidi, nek se čuje.“ Ovo je, razumije se, sastavio pjesnik Đoko Potrk grickajući zamišljeno kiselu stabljičicu „zečjeg kupusa.

U ruševinama Žujine kućice nastanio se stari zec. Zamislite, šta bi se samo desilo da za tu nečuvenu drskost čuje Nikoličina kuja! Vijala bi ga kroz pet sela.

dvorištu i uzbuđeno ćućorili, Lana je u svom stanu nervozno okretala dugme na radio-aparatu i saginjala glavu da bolje čuje. Poslije kratkog vremena, ona se pojavi među djecom, tiha kao mjesečar, blijeda i bijelih usana.

Moji kod kuće ne bi me ni pustili bez njega. — Ih, ih, kako laže! — progunđa Stric. Praveći se da ga ne čuje Lunja prkosno nastavi: — Moji vele da se curice ne smiju družiti sa štokakvim budalama. Svi prasnuše u smijeh.

— Možda je to onaj njemački tenk o kome se toliko priča — umovao je starac. — Jeste ali se tenk nadaleko čuje kako rže i brekće, a ovo — ovo ćuti kao moja prazna boca, prokleta bila.

Dala mi je samo jednu šugavu kiseljaču, odmah sam je bacio preko kuće. Lunja se pravila kao da ništa ne čuje, ali kad iziđoše na zaravan, blizu prvih kuća, ona kao da se nešto prisjeti: — Zbilja, daj da vidim taj tvoj šešir.

Tamo se bori partizanski odred njihova kraja. — Du-du-du-du! — jasno se čuje oštar mitraljeski rafal negdje udesno od brijega Lisine. — Ono je puškomitraljez našeg Nikoletine!

Iz daljine se čuje potmulo brujanje. Mačak prvi skače na noge. — Avion! Huka motora sve je glasnija. Odjednom se, nisko iznad brijega

— zabrinuto predloži Stric. — Otud se još ništa ne čuje. Još on i ne dovrši rečenicu, a baš iz onoga pravca od druma snažno zapraštaše puške.

Stefanović Venclović, Gavril - CRNI BIVO U SRCU

su duboke vode te im se dna ne vidi; a druge što opet tesno i pomalo izviru, a ne zna se otkud im je glava; i nekim čuje se huka ispod zemlje s nadanjem se negde izlazu, ali vrlo se zaustežu pozadugo; i neke pak natrag se odbijaju; a jedne

Kad to videše Rimljani jer mnogo dana nigde niko nit se čuje a ni vidi unutra, popeše se uz beden videti što je to. Al’, sve mrtvo leži. Ni duše žive čuti se nigde.

Uredi oko njega vojsku sa svom upravom kako će ga svud izokola biti da bi skorije uzeli. Čuje to car Iraklije što se čini i zlo se od zemlje mu peri.

Ni za pologu papučnu nisu vrsni. Slatka — velite — reč, otvora nam gvozdena vrata. Pizmeno uho svašto čuje. Nepravica smrti je konakdžija. Jezik je srdcu i mozgu vrata. Mučka mnogo zla prolazi. Goniti kapom vetar.

žitosejač li vešt, da to i ovo po golu kamenju seje, il' mu što gluhu na uhu govoriti, kad on ništa ni sluša, a ni čuje?

A što li je to u čuvenju? To jest u pravom verovanju. Zašto vera je ono što se pravo čuje i razbere se da je istina. Što li je pak u verovanju, to nije u naslađivanju ni rukom prihvaćeno, nego li je u svakom

Zašto slepac vrlo čuje, a hromac dobro motri. A ako bi koji od njih kteo i učiniti što, ama ne može biti zašto hromac tamo doći ne može, a

Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA

Sve se tu sjuri, i domaći i iz komšiluka, pa nastane jedan slobodan razgovor, čuje se kikot, cičanje, uzvici: „Muka te izela!

Kad leti posle ručka prilegne na doksat da se odmori i pridrema malo, voleo je da čuje tihu pesmu, i one su to znale i tiho bi tada zapevale: Slavej-pile, ne poj rano, ne budi mi gospodara, sama ću ga

onu tako milu samoću mladim stvorovima koji ne znaju šta im je, a željni su da pate; onu samoću oko koje vri život i čuje se žagor, a oni, skriveni u toj samoći, uživaju jer znaju da ih niko ne zna gde su.

Mane stoji, ne igra, gleda igrače. Gleda u Zonu, vidi Zonine svilene šalvare i lagirane kondurice; čuje šuštanje svilenih šalvara i oseća miris, dah njen oseća, pomešan s đulijakom iz Kazanlika, — i ne mogade da se uzdrži

jaglukom i brzo ga opet hvata i čvrsto drži, dok joj se opet ne isklizne ruka iz njegove; gleda kako se razgovaraju; čuje kako Kalini dršće glas, i kako ga meko i duboko pogleda svojim velikim i kao junska ponoć crnim i toplim očima!...

Gleda besvesno po onom šarenilu koje promiče ispred nje, sluša svirku, trupkanje kondurica po kaldrmi i sluša pesmu, čuje srebrni devojački glas Kalinin gde peva... Da me mladu dava za naše komšijče! A Mane i Kalina su komšije!...

Brani se još neko vreme, poriče, spominje razliku između kuća, ali popušta, pomalo i priznaje, i milo mu bilo da čuje što više. Tako mu bilo milo da je odbio dve mušterije koje su došle da pazare, samo da se ne bi prekidao razgovor.

— Teke... tetko, molim te... — veli joj Mane i diže prst — zborenje za toj ič da nema!... da se ne čuje ništo... — Eh, što da se ne čuje? Lošo li je, pa da se kuta u kučine?! Zašto da se krije? — Aman, Doke!...

— veli joj Mane i diže prst — zborenje za toj ič da nema!... da se ne čuje ništo... — Eh, što da se ne čuje? Lošo li je, pa da se kuta u kučine?! Zašto da se krije? — Aman, Doke!... Reč da ne iskoči za devojku. — Ta što...

— Hadžika, ete, dom li je? — pita nepoznati glas spolja. — Dom si je. Ama hadžija, ete, spije — čuje se Vaskin glas. — Ta što ako spije! Kod njeg’ i ne iskam, veće kod hadžiku...

I nikoga po ulicama ne beše, samo noćni stražar daleko tamo u mraku što se vidi i čuje kako nešto razgovara s hadži—Jordanovim mačkom koji se polako šeće o čeramidama visokoga zida. — Što ti trebam?

stoji umotana u bundicu svoju s isturenom levom nogom i pogledom na stranu; seća se izmećarke kako podalje stoji, i čuje jednako reči njene i vidi Manulaća kako sa spuštenim rukama stoji kao stupac nekakav i kako se smeši, i čuje kako se