Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Zar nisi videla kako htedoše da me svežu!... A ja se živ ne dam svezati!... Zbogom! Pa poljubi one drhtave ruke, uze šaru po sredini, pa ode najlak, ne osvrćući se... Svi gledaše i videše kako zamače u lug, ali niko ne pokuša da ga zaustavi.
Prođe nekoliko trenutaka u ćutanju... Oboma beše vrlo teško. Dok će reći ona, pokazavši na šaru u ruci njegovoj: – I to?... – Ja, eto. — I to ti on učini? – On. — Znala sam.
On se seti na šta se zakleo pred bogom, ljudima i pred sobom... Pa priteže šaru uza se i uputi se lugom. Premišljao je: — Sad idem Devi... On će me uputiti... On će me poučiti...
— Znam, u Crnoj Bari. Tamo je lako biti nišandžija; ali budi ti ovde, u gori!... Stanko uze svoju šaru, privuče je k sebi i pogleda u Zavrzana. — Jastreba sam u letu gađao!... Gde hoćeš da biješ?...
Turci jurnuše napred... Jedna... druga... treća... pukoše... začu se harambašin glas: — Juriš! Stanko okorami šaru, dokopa oba pištolja iza pasa pa jypny na put... Jedan Turčin minu mimo njega. On opali i Turčin pade.
Bio je vrlo uzrujan i nemiran; nije se mogao stanjiti na jednom mestu... Nogić naže čuturom, ustade i skide šaru. — Ja idem. — I ja ću s tobom!... — reče Stanko. — Nemoj ti! — Ali j ne mogu danas presedeti ovde!...
Treba malo da sednem... da razgovaramo. — Pa, dobro, sedi! Nogić prisloni šaru u zapećak, uze stoličicu, pa se posadi prema domaćinu. — Je li, popo? Ti poznaješ popu iz Belotića? — Poznajem.
— Onda da polazimo. Ići ćemo šumom — reče Stanko. Svi se digoše na noge. Pop Miloje skide šaru što je visila na drvenom čiviluku, pa se prekrsti. — Gospode! Ti nam budi prijatelj!
Sve u sobi kršćaše se svetim znamenjem... Popino se lice najedanput preobrazi. On poljubi šaru, pa viknu: — Braćo!... Srce mi moje kaže da je bog s nama!
— Da pođemo još koji?... — Ne treba!... Ovaj posao ću ja sam svršiti... Zbogom! — Zbogom pošao! On žurno uze šaru, pripasa fišekliju, pa zamače u lug. Srce mu je lupalo burno, naglo; čisto ga je samo napred pogurkivalo.
Najzad stiže... Smotri Lazara gde licem u svetu nedelju odbija otkose... Šaru obesio o jednu krušku, a pištolje i nož spustio u hlad. Dršćući, provuče se Stanko kroz čestu i stiže do kruške.
Dršćući, provuče se Stanko kroz čestu i stiže do kruške. Kako stiže, on rukom skide šaru, ali mu je ruka drhtala... Počeka nekoliko trenutaka, se se pribra i smiri... Zaklonjen za deblo, on premišljaše.
Vasić, Dragiša - CRVENE MAGLE
od onih turskih lučnih mostova, pod kojim je u prljavoj peni muklo hučao Drim, ona najodvratnija reka na zemljinom šaru, u suton onog novembarskog dana kad je poslednji zaštitnički odred imao da pređe s one strane, i da napusti poslednju
Jaoj! Eno strče moje mrtve noge do kolena: voze me u jednom divnom rimskom šaru sa dva točka od cveća. Neki truli, smradni i slinavi redovi promiču kraj mene; sve trulo i sve sami mlazevi, sline.
Cvijić, Jovan - PSIHIČKE OSOBINE JUŽNIH SLOVENA
površina stoje kao facete (ispresecane ravni), koje su ostale između paralelnih mnogobrojnih dolina, što raščlanjavaju Šaru i izbijaju u kotlinu. Tim je odsekom zaklonjen Podgor od severnih vetrova i stvorena zavetrina ispod rasednog odseka.
Radičević, Branko - PESME
Oh Milutin nedaleko bio, I jade mi ljute opazio, Dohvatio onu šaru dugu, I pomogâ od samrti drugu. Od to doba proše dve godine, I pogibe Zmaju Milutine.
Milun s četom iz gore išeta, Uz vrlet se jednu peti ode, Stiže tamo, pa se zaustavi, Nasloni se na tu šaru pušku, Preko krša, preko provalija, Ode gledat mrko unaprijed, Onda pruži tu desnicu ruku, Okom planu, riječ
Leti Mehmed, a gledi ga Milun, Pa dohvata onu vjernu šaru, Opali je na bijesna starca, Ali puška ne šće da sastavi.
Jedva zori, al' on već na nogu, Pa se moli golemome Bogu; Šaru laća, baca je o ramo, Gorom šeće i tamo i amo; Šeće junak, al' ne misli kući, Još on misli štogode utući, Te
Da li nešto zaista ga davi? Da l' je medved mamen i na javi? Skače junak, sav u smrtnom znoju, Pa dovati vernu šaru svoju, Te na jednu stranu ...
je bio nedaleko, Te junački zlotvore je sekô, Sekô ljuto; na druga gledao, U nevolji njega ugledao, Te dovati onu šaru dugu I pomože od samrti drugu. Da, Rade mi život održao, No loše sam uzdarje mu dao!...
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Sjutradan on ga uze na pretres. — Imenjače, deder se prekrsti. Najmenik zamota nekakvu šaru između čela i trbuha, da je krst — vala nije, čak ni šokački. — Šta ti je to, kukavče? — Pa eto, krstim se.
Lalić, Ivan V. - PISMO
XI 1976) POHVALA NESANICI Besane oči koje vide više No mrlju jutra, šaru na tapetu, Pročitaće u rukopisu kiše Čitavu povest o budućem letu: Za usud svakog lista jedna crta Svedoči oblik:
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Ima ih, bogme, neviđen broj. Zaspao deda, malko i hrče, dok plamen šaru čudesnu plete: Leptiri sjajni, vatrene ptice u njemu niču, trepte i lete.
U vrelom pesku, na polutaru, ulovih jednom kornjaču staru, pa joj na leđa urezah „šaru“: „Najbolji dečak da mi se vrati, izgubljen davno u devet sati, suvim ću zlatom njega da platim.
Svakoga jutra zamoli mene, staru, opiši slike, svaku boju i šaru. Pažljivo sluša, lice mu srećom plamti, crteže tvoje, potez najmanji pamti.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
se, prikačila časovnik na grudi, pošto ga je prvo dugo obrtala i posmatrala; već mu je proučila i razgledala svaku šaru, zapazila svaku osobinu, ali joj još nije počeo postajati običan, kao što to biva kad dugo razgledamo kakvu stvar,
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Uzalud su nudili novac. Rezbari su se s ponosom nadmetali ko će pronaći ređi oblik i šaru, a u lepe jesenje dane, kad su trgovci obilazili sela, sva dvorišta bila su ukrašena rezbarijama.
Petrović, Petar Njegoš - LUČA MIKROKOZMA
okeanah koje čine sa krutim skalama u najveću njihovu bjesnoću, svekolike napore vjetrovah što se čuju na zemnome šaru protiv svijeh gustijeh ljesovah da u jedan glas mogući sliješ, jek bi njihov slab veoma bio da pokaže krupnu silu
Milanković, Milutin - KROZ CARSTVO NAUKA
doba strašna jedna katastrofa preobrazila lice Zemljino, uništila njen živi svet, a njegove tragove raznela po Zemljinom šaru.
Desnica, Vladan - Proljeća Ivana Galeba
— svaku najmanju šaru, svaku najmanju vijugu i kovrču na toj plafonskoj slikariji. Ostale sobe u kući tokom vremena su premazivane, ali
Jakovljević, Stevan - SRPSKA TRILOGIJA 3
Eto... Svi mi imamo majke, svi strepimo od smrti... Volimo život. Zar na ovome zemljinome šaru nema mesta za sve ljude?... Noć se spuštala lagano. Čini mi se, mnogo sporije nego drugih dana.
Nenadić, Dobrilo - DOROTEJ
Otkuda je samo grbavom kopilanu palo na pamet da pomene Saborište kraj svih drugih zgodnih mesta na ovom zemaljskom šaru?! Prisećam se svega što sam o Saborištu godinama slušao. Najviše jeze izazivala je u meni priča o Beloj pećini.
Milanković, Milutin - KROZ VASIONU I VEKOVE
Tu se nalazi paleontološko odeljenje sa bogatom zbirkom okamenjenih životinja koje su nekad živele na Zemljinom šaru. Bleda, ali ipak pregledna slika istorije života na Zemlji. Ovo, ovde, su najstarije životinje.
Šantić, Aleksa - PESME
I ja zatreptah u sreći i žaru. I vidjeh gdje se gore uzdrhtane Oblače tiho u duginu šaru. Pune rubina poviše se grane, I kô da širok jedan veo sjajni Pokri visoke grebene i strane...
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
““ To su braća majku Poslušala; brže pišu knjigu na koljenu, te je šalju u Šaru planinu, svome bratu, Miloš-čobaninu: „Oj Milošu, naš rođeni brate, brže da si gradu Vučitrnu!