Crnjanski, Miloš - Seobe 2
Zatim opet prisloni glavu na direk, kao da traži meko uzglavlje. Međutim, Đurđe se osvrnu snahi i prodera se: „Ama, Šokice, dokle ćeš ti nama šoketati i svima nam pamet soliti? Ta ono mi je brat ko mi je dobru rad!
Pa šta sad? Mi da đutimo, a vi, žene, da kakoćete? Zar ne vidiš da Pavle srlja u nesreću? Nego si se ti, Šokice, zaćorila u tog udovca, kao i ova moja, pa ste obe došle da ga se nacmačete. On je udovac, pa mu se može.
On je tešio tu ženu, kao što bi valjda bio tešio svoje sestre, da ih je imao: „Ne boj se, Šokice. Ne boj se. Ništa mi ne mogu! Ništa mi neće!
Ne boj se. Ništa mi ne mogu! Ništa mi neće!“ Petar je bio nazvao ženu „Šokice“, kao što je sve u porodici kačio na nadimke i svi su tu ženu, druge vere, tako zvali.
Pavle se okrete njenom mužu i reče: „Što si, Petre, dovodio žene? Vidiš da je anđeosko srce u tvoje Šokice. Što da me gleda ovakvog?“ Đurđe ga je, međutim, nudio, neprekidno, da pije: „Pij, dugo je do skele! Propašćeš!
Naprotiv, on je uze za ruke i odvede da sedne malo dalje. „Što si luda, Šokice? Ta neće ga mušketati ovde, pred tobom. Sedi ovde. Utri suze. Vi ste žene prave, zadušne, babe.
Odoh ja već kod prve skele. Neće više Garsuli dobiti me živa. Vidiš li, Šokice, ovu moju ravan? San za čoveka, a trku za konjika.
Neće znati da kažu jesam li spreda, zdesna, sleva. Dok se samo nebo ospe zvezda konjokradica. Ja sam čovek senovit, Šokice, ne boj se, ali što kažeš za ženidbu, ko će mene za ženika? Nesreća se za mene privezala. To bi bila moja ženidbina.
U kom se javlja nešto đavolsko. On se nasmeja i okrete ženi: „Slušam te, Šokice, kako brbljaš, pa se mislim, šta si to večeras nakapala u oko? Za koga se gizdaš i mešaš u razgovor, đe ti nije mesto?
Međutim, stajao je, nasred sobe, kao da je neku praznu senku držao. Mucao je. „Ne slušaj ga, Šokice. Proći će to. Mladost to laje iz njega bezumno. Ja sam mu kriv. Je l’ ti rekoh, Đurđe?
Ubrisa joj suze palcem, a poče da joj tepa, kao što je i Trifunovoj Kumriji tepao: „Utri suze, Šokice! Ko nas je terao, da hitimo i ovako putujemo.
Pavle je tešio Varvaru, lepim rečima: „Ne plači, Šokice, nisi ti ništa kriva. Pusti nek laje prota. Ja ću da ti kažem, šta je volja Božija.
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Sve se kreće lijeno, tromo, iznemoglo, tužno. Pokraj mene prolaze, promiču umorno i slomljeno mlade i plave Šokice u crnim, atlaskim dimijama, i crno-svijetlim šamijama, punih, bjeličastih obraza, krupnih, plavih i neobično tužnih