Jakšić, Đura - PROZA
On mora doći, mislila sam. Ponoć je... Ja vidim iz daleka jednu tavnu senku, posle čujem kako opaklija šušti. On je! I ja bih htela da uđem u kuću, ali ne mogu... Sva kao u groznici, a lice mi gori...
Veselinović, Janko - HAJDUK STANKO
Hajduci polegaše jedan do drugoga. Zeko se spusti pored Stanka i prebaci ruku preko njega. Nasta tajac. Čulo se kako šušti lišće na drveću i pesma cvrčkova; malo posle čulo se kako poneko lako hrče... Stanko se zagledao u nebo.
Malo-pomalo pa osta pred očima njihovim samo bela vodena pruga... Nebo se osulo zvezdama, vetrić pirka i šušti po zelenom lišću, a tamo daleko, daleko čuje se lavež pasa... Hajduci usnuše, samo Stanko ne.
Samo dobro gađajte!... A sad mir!... Zaćutaše. Tajac je bio kao u grobu. Čulo se kako šušti suv listak na drveću... I zatutnji, zatutnji strašno... — To su konjanici! — reče Čupić. I nije se prevario.
Dučić, Jovan - PESME
Ljubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale se u dnu; mirno i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli topal, staklen, iznad voda.
Lazarević, Laza K. - PRIPOVETKE
Odnekud puše vetar, i to tih, topal, mirišljav vetar, i šušti lipa, i onda jedan jak vijor. I oko mene je sad gora, pusta, mračna gora, i preda mnom je staza, i opet kuka kukavica.
Dakle to li je! Naravno! A gle kako se ona hartija savila u fišek i iz nje se prosipa znato! Blešti se, šušti i zanosi njegov sjaj, a njih se dvoje sve više grle i ljube! Ali, o čuda!
Sremac, Stevan - POP ĆIRA I POP SPIRA
Jednoga dana radi ona tako u bašti, kad čuje gle se nešto u komšijskoj bašti provlači, pa šušti lišće. Sva pretrnu; srce joj jače zakuca, a obraze prođe mala rumên. — On je zacelo!
Stanković, Borisav - BOŽJI LJUDI
Bila je jesen, i to jesen na izmaku. Onda, kad se ne zna ni dan, ni noć, a uvek, sa sviju strana samo šušti i razleva se jednostavna, silna kiša. I to ona jesenska, mutna, krupna kiša.
Crnjanski, Miloš - Seobe 2
na ljudski glas, ti jauci nisu više bili jasne reči, nego kao neki šumovi u šumi, i lišću, koje žuti, i opada, pa šušti pod nogama. Ostao je, zatim, samo jedan strašno ubrzani dah, a posle, samo mucanje pomodrelih usana, bez reči.
Ćopić, Branko - Doživljaji mačka Toše
Znači da se nalazim pored same rijeke i da je noć. Jao, da me neko ne ukrade zajedno s džakom! Pst, šušti trava, neko dolazi! Evo ga, zaustavlja se pored samog džaka. — Zdravo, rođače! — čuje se jedan debeli glas.
Olujić, Grozdana - GLASAM ZA LJUBAV
Ostrvo Samoa je kao fatamorgana lebdelo pred nama. Čuli smo kako Tihi okean spira njegovu koralnu obalu i šušti granama divljih palmi a onda jedan krik, lepet krila nekih šarenih ptica, provlačenje majmuna kroz lijane i naše
Mada to ništa ne bi moglo da izmeni. Pitajte Staniku: bi li? Ona je stajala i gledala kao da gore šušti upaljen fitilj bombe. A otac je nastavljao da govori o pismima i budućnosti.
Milićević, Vuk - Bespuće
laktom o prozor, on udiše svjež vazduh, dok vjetrić dolazi od rijeke, udara po licu i, na mahove, povija grane i šušti lišćem.
Radičević, Branko - PESME
pobolje, polomljeno, Što ostalo, razbijeno, Uzastopce zlotvor goni, Al' ko znade, možda oni — Slušaj samo, što to šušti? Tić je samo, tić u gušti, Sred gnjezda se zbuni svoga, Sa pooda nenadnoga. No da l' zrno to zapišta?
Ali šta je to u gušti, Šta ovamo tako šušti, Bože mili, Bože dragi! Evo, evo, evo dragi!! MOJA MOLITVA Zvezde sjajne, nebo vedro, Plodno jošte zemlje nedro,
Uka, buka, strašno gora šušti, Strašno kiša iz oblaka pljušti, Grom prolama nebo i oblake, S neba sukću one munje lake, Vijar čupa rasta iz
Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Valjalo bi tu namaknuti pred oči kakvo mlako jesenje veče u kome šušti prezreo kukuruz, naliježe na ramena jezero zgusnutih zvijezda, a dušu izvlači ojkava pjesma nevidljivih djevojaka.
Stanković, Borisav - IZ STAROG JEVANĐELJA I STARI DANI
Cela je zemlja vlažna i mrka. Pokatkad proleti jato gavranova, ali ne grakće, već samo šušti i brzo se izgubi u mrku daljinu i maglu. A magla se polako i razvlačeći diže... Jesen. Da, da! Ali tada ne beše jeseni.
glavu u jorgan, udišete miris skoro oprana čaršava, slušate kako popac u ognjištu iz kujne cvrči, iz bašte kako šušti lišće, kako skaču po drveću i džbunovima još ne zaspale ptice, do vas, u bunaru, kako kaplje voda sa ovlaženih kamenova,
ukočen u novim haljinama i stegnut novom jakom košulje idem, slušajući zadovoljno kako mi luparaju nove cipele i kako šušti i krši se nova basma na mintanu. Čaršija zakrčena. Iz svih ulica izlaze i stiču se u nju. Naročito starci.
Ulazi ona: glava joj pognuta, oko meko i milo, pokreti topli, a na njoj šušti „kitajka“ — anterija i svileni mintan. — Na zdravlje i slatka vam večera!
U tom napolju već je bio jak mrak, drveće počelo da šušti kao masa, a ona, kako je bila pala na sanduk, tako i ostala, dok nisu sveću uneli i jedva je probudili, trgli od
Tešić, Milosav - U TESNOM SKLOPU
III U svakom džanu dah je grešnog Petka, grehote žive s crnim atributom, iz koje šušti s trnovoga cvetka, kroz Ružu krsta, tròčasovni suton, a drhtaj tela, lisku od života, u Sveto stablo uzdiže golgota.
— svetli jelen mlad, a s vilin-konja slazi Dojčin-ban. O, rumen vetar, raščupan i lud, nad svadbom šušti, krši mu se pas a s naših krošnji zasvetluca blud kad ritam svinu doboš, polubas u trubni eho. - Šta je vidik?
Dok šume beru gromove kolače, a nebo šušti s tepsijom u Savi, razume rod mi šumovi šta znače, šta sjaj sa Drine kad se s Cera plavi, a šta tišina kad joj slog
Ćopić, Branko - Čarobna šuma
Pod kladom rupa, tamna i gluva prostirka u njoj od lišća suva. Tu Ježić uđe, pliva u sreći, šušti i pipa gdje li će leći. Namesti krevet, od pedlja duži, zevnu, pa leže i noge pruži.
Ranković, Svetolik P. - SEOSKA UČITELJICA
znam !«... I on se stade pribirati. Odjednom skoči i iziđe u dvorište. Stade hodati tamo-amo, a pod nogama mu šušti opalo, žuto lišće; a nad njim se nošahu gusto zagasiti i beličasti oblaci, plivajući tiho preko nebesnoga svoda.
Crnjanski, Miloš - Lirika Itake
u sve, i pokrivao ove, nije bio tvrd, kao onaj što priguši kućice u selima kraj Visle, ni plav ni lak ni svilan, što šušti kao rublje prostrto, po zidovima, kao onaj što ga Alpi razastiru malim, kamenitim gradićima na ušću Pijave, pa od Snega
Ranković, Svetolik P. - PRIPOVETKE
Sunce greje, vetrić pirka, pa zaljuljuje suve šašljike i perje; ljulja se tiho sva ta gora i šušti čudnim, veselim šumom; kr!... kr!... puca korenje, pod jedrom devojačkom ili snažnom momačkom rukom; ha... ha... ha!...
odskočilo, pa prižiže, konji izvedeni iz vršaja, a svako čeljade, koje je kadro, dohvatilo vile, te pretura slamu. Šušti izgažena slama, kroz koju propadaju teška, jedra zrna, pa, čegrljajući kroz paroške, padaju na gumno.
Nastupa čudna noćna tišina, kroz koju se od jedared začuje jasno i snažno tiktakanje vetrenjače... Šušti pleva i slama, poduzeta silnim vetrom od kola, poleti u vis, savije se u kolut, pa se otpušti i pada, kao prah, čak na
Lupa i šušti jedra pšenica o gvozdeno sito, pada na kosu dasku, a sa nje, kao voda niz gladak kamen, sleće i skače na čisto gumno,
Ne vidi se lice nijednog radnika, no čuje se mnogo.... Pucaju tepeljke, šušti suva komišina, preleću preko glave jedri, učvrsli kukuruzi i padaju na gomilu kao grad; cepa se i puca komišina na
Pred njima zinula provalija, obrasla gorom i šibljem, pa huji i šušti, a na dnu nje vijuga se, kao zmija, međ' sumornim stenjem i žubori planinska rečica, te kazuje putnicima, da ova čeljust
Tamo, od Prekića kuća, čuje se grmljava od pušaka, a Vilin do mršti se na tu grmljavinu, pa ječi, šušti, stenje i huji...
— Kažu, ima ih dvaestak. Počesmo da silazimo u jednu duboku jarugu, obraslu samom bukovinom. Poče da šušti suho lišće pod nogama, no mi udvostručismo opreznost, te siđosmo tiho i lagano. Ali sad beše muka penjati se uza stranu.
po glatku kamenu, po neke cipele škripe, a po neki se đonovi jako vuku preko kamena, pa se čuje samo čepanje prstiju, šušti I bruji ona množina sama sobom, a mi se ovamo u oltaru ustumarali, pa se samo ćuškamo ramenima i grabimo mesto pred
Rakić, Milan - PESME
Podignuću glavu svoju ponosito, I kao mujezin s tankog minareta, dok poda mnom šušti nepregledno žito, I na mesečini plavi kukolj cveta, Uzviknuću gromko kroz predele neme, Da obuzme svakog nevernika
davno guši, Osećam pod sjajem ove prve noći Kako se u mojoj obnovljenoj duši, Uz veselu pesmu razdraganih gnezda Dok šušti topola i miriše lipa I radosno nebo mesečinu sipa, Tajanstveno rađa novo jato zvezda...
Stanković, Borisav - NEČISTA KRV
Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris. A znala je kako će se to sve više odvajati, snažiti i otuda
Momci, bunovni, neispavani, umivaju se na bunaru i pljuskaju. Dole iz štale samo se čuje kako šušti čupana u naramcima slama i seno i kako nošena sitno pada i veje putem. U kujni, sve kao svršeno, i mirno, tiho.
Pandurović, Sima - PESME
Osećam da je ovo groblje pusto Spomena mojih, da verno nad njima Još samo starih breza lišće gusto Šušti i tužna saučešća ima.
Ćosić, Dobrica - KORENI
Nad njim, po asuri, šušti zrnasti sneg, škripe i krcaju kola trzana izduženim volovskim vratovima, sudaraju se rogovi u pomrčini.
Postiđen pred Čađevićem, Aćim glasno proklinje sina i žuri. Valjaju se magle, teške, guste. Na drveću šušti inje. Čađević zastajkuje, zanosi se i sapliće, udara kolenima o obale celca.
Dave ga. Bilo mu je svejedno što ga dave. U mraku ga ništa nije bolelo... Pod njim i oko njega je šuštalo. Živ. To što šušti propipa rukom: seno. Seno, šapnu i oseti plevu u ustima. Ko je pucao? Na koga? Noć je.
— Nikola ustade i ponovo ga zatrpa senom. Đorđe gleda u mrak, a seno šušti od njegove drhtavice. Strah ga gura sve dublje u seno; a onda, uplašen da ga ne čuju vojnici što se svađaju sa Simkom,
Vazduh je ojesenio. Po zglobovima oseća, i u krvi, jer dlanove od ponoći drži uklještene između kolena. Šušti lišće. U ove dane vetar u lišću noćiva i njim miriše.
Olujić, Grozdana - NEBESKA REKA I DRUGE BAJKE
Za trenutak mu se učini da sve oko njega šumori, šušti, pevuši, pozdravljajući ga. Jedino je stena ćutala. »Možda me nije čula?
Popović, Bogdan - ANTOLOGIJA NOVIJE SRPSKE LIRIKE
Ljubičaste gore, granitne, do svoda, Zrcale su u dnu. Mirna, i bez pene, Površina šušti i celiva stene; Svod se svetli, topal, staklen, iznad voda.
Pod jednim hrastom leg'o sam na travu, I slušam kako šušti, pucka, struji. Pučinu gledam neba bistru, plavu, Dok ranâ pčela negde blizu zuji.
I u čas ovaj proletnji i mladi, Dok svuda pucka, šušti, struji vrenje, Ja osećam kako u meni radi Života svetskog večno podmlađenje.
Vasić, Dragiša - SABRANE PRIPOVETKE
Spremim se da bežim. Pa otvaram prozor i zveram po ulici. Grad zamro. Mesec nestao. Lišće šušti, i negde daleko prema crnoj šumi drhti jedina svetiljka. Sve je zamrlo, sve.
Ranković, Svetolik P. - GORSKI CAR
Sunce prižiže u znojava leđa, jutrenji povetarac pirka i rashlađuje, a trava šušti i pada pod oštrim čelikom... Najedared kosači se prenuše. Neko iza njih povika: — Stoj!
Gle, šušti i bruji tu ta planina, nosi se šum njen jednačito i tiho, slažući se u divlju, neobičnu svojevoljnu melodiju...
Vri u glavi roj misli, nejasnih, tamnih, crnih... bruji i šušti to vrenje, te ne može nijedna misao da se uhvati. Samo proleću kao iskre, ponesene besnim vetrom....
U temenu nešto igra jednačito, brzo po taktu... igra i udara kao damari... U ušima šum ... i tamo šušti, udara, pišti... Srce se steglo, sledilo: okamenilo se...
Petković, Vladislav Dis - PESME
POD PROZOROM I sinoć sam bio pored tvoga stana. K'o bolnik kad diše, kiša jedva teče, Lišće šušti, plače, s mokrih, crnih grana; Sumorno i mutno spustilo se veče.
Nit osetih jada, Il' pesme jeseni, Il' bola u meni. Dan julski i vreo umoran odlazi. I dok šušti lišće sve više i više Tame, mraka, mira po parku dolazi. To noć u spokojstvu tišinom miriše. A bol širi krila...
Povorka doba izumrlih sada Za njom se kreće: nit ropće, nit cvili, Uvelo lišće šušti, tiho pada — Život nestaje, al' trag za njim mili. “Tako mi noći i prirode ove!”...
Ćipiko, Ivo - Pripovetke
Najednom vetar plaho du'nu i podiže hartiju i drugo smeće. Ono šušti i kotrlja se dok se negde u zaklonicu ne uvuče i smiri.
zadocnio slavuj željkuje, oko njih u travi cvrče popci, jedan od ostalih odvaja se oštrim krikom, slap nad mlinicom jače šušti, jablanovi u vrsima žamore i njihove tamne sene drhte. Pavle se približi: —Cvijeto, sjećaš li se našega gonjenja?
Petković, Novica - Dva srpska romana (studije o Seobama i Nečistoj krvi)
Po bašti lišće šušti; iz trave i aleja cveća diže se onaj vlažan i jak miris”. 116 Po tome vidimo kako ju je pisac zamislio kao lik sa
Jovanović, Jovan Zmaj - DRUGA PEVANIJA
Lahor kanda veje dušu suze čiste — Osećate l’ danas što još nikad niste? U gorici lišće kô da drukče šušti — Razumete l’, Srbi, jezik taj nemušti?
Pričuh drugo nešto Kroz talaske snovâ, Pričuh kako granje šušti Navrh Stražilova. Da li?... možda... jeste... Na vilinski krili Amo hrli... tu je Naš pokojnik mili.
Popović, Jovan Sterija - POKONDIRENA TIKVA
No moja, bože mi oprosti, materentina, zaludila se za onom babuskerom, pak i ne gledi na njega. Šta to tamo šušti? Ah, moj Vasa, moj Vasa! POZORIJE 5.
Leskovac, Mladen - STARIJA SRPSKA POEZIJA
Mnogi njojzi šešir skida, al to ona i ne gleda. Frizur nosi holandijski, kada šeta, igra poljski. Za njom skupa svila šušti, oko grla sva se zlati.
Jedno mjesto zeleni se usred gustog hlada, Okruženo sa tri strane kao svodom grada; Odovuda pod zaklonom bistra voda šušti, Tu i onde s grana dole kao kiša pljušti; Ništa se tu vid'lo ne bi — takva je tma mraka — Da dve luče ne ulaze
Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Suton se sve više smračuje, i kao da lagano šušti, obavijajući sve poda se u drhtavo, nijemo, ledeno ćutanje. Sve ćuti i drhće; sve se sprema na miran, ugodan počinak,
Bojić, Milutin - PESME
Avaj, ja u svemu, što nov život kliče, O, ali Saloma nikad, nikad više. Novo lišće šušti, nov se potok miče, Livadama novim novi vetar briše. Snovi, prah i snovi!''...
On sad čudno šušti kao da mi veli: ''Voleo si onda i kad sever cvili, A danas si tužan. Poljana je ista I vedra i mlada, a nebesa
Stanković, Borisav - GAZDA MLADEN
on — ne ljubi, već samo da joj svoju ruku metne ispod lica, oko grla i oseća kako ona miriše, topi se, a više njih česma šušti, kuća se ocrtava — da bi ona i to učinila.
Više ulica, iznad zidova, diže se i sklapa drveće, lišće. I ono gusto, zeleno šušti, nija se te ulicu čini još tamnijom, uvučenijom i još više punom vlage, zelenila.
proći svuda a da za to vreme svi u dućanu, i brat, i sluge, stoje nemi, ukočeni, čisto da ne dišu, da se čuje kako šušti njegovo džube i udaraju zrna na brojanicama. Posle će u crkvu. I tamo, u crkvi, moralo je biti kao kod kuće.
Ćipiko, Ivo - Pauci
Napolju dočeka je jači vjetar, pa stade sipati pred nju sa zamrla drveća suvo lišće što šušti kao šum jata ždralova za tihe noći i sve se po tlima stiže, dok se negdje u zaklonici ne smiri...
Stoje tako, držeć' se za ruku, i gledaju u neki škrapavi puteljak. A kiša jednako pada, povrh glava im šušti, a krupne kapi cijede se sa lišća i odmjereno padaju preda njih na ploču, i nije ih briga što, rasipljujući se, kvase ih.
Ilić, Vojislav J. - PESME
Više njih se paprat diže i s ruina šušti stari', I s graktanjem orô suri uzvija se i šestari. A sumorna omorika nad njenim se diže humom, Ona znači večnu tugu i
17. Pod toplim nebom azijatskih strana, Možda na morskoj visokoj obali, Gde tiho šušti kiparisa grana I klikće galeb i šumore vali Grob njezin stoji...
Sekulić, Isidora - Kronika palanačkog groblja
Leti i zimi gospa-Fila se odevala u cicane haljine. — Volim što je cic hladan i što šušti. — Uvuče svoje malo i meko telo, koje se nikako nije gojilo ni menjalo, uvuče ga u krut cic kao u porcelansku ljušturu.
Gost, doteran kao uvek, čist, zakićen cvetom, na jedna vrata. Na druga, pred njega, domaćica. Šušti i miriše; diše na fine čipke što joj cepte po grudima; od dijamanata na prstima i u ušima sva „blicuka” — reč je male
Šantić, Aleksa - PESME
Ja budan na prozoru stojim Naslonjen čelom na staklo... Sve spava... Noć sjajna, kô da po oknima mojim Polako šušti vaša kosa plava...
Kô jablan bez rose Sam ginem sada i u čežnji stojim... Noć sjajna, ko da svila vaše kose Polako šušti po oknima mojim. 1905.
O, kako je velik, I sjajan kô veče na vrsima jela! I dokle po selu šušti grmlje drače, On garavom rukom zamahuje jače, I s nakovnja leti snoplje zlatnih strela. 1905.
Smorne oči dižu i naginju vedra, Prosipa se voda i na gola nedra, Počađala, curi... Vrhovi se žare — Tiho veče šušti u grimizu svile; Oni kući idu, kao senke milê Putem, pokraj groblja, uz jablane stare. 1912. TEŽAK Zamahujem.
Mirno, u čudnom treptanju, Uza me sjedne, i njen veo meki Šušti uz moje bokore doksatne, Kô srebrn šušanj zvijezda daleki'.
Srebrn se blesak prosipa sa kose, Nabrekle dršću na mišici žile, I žitom šušti korak noge bose. Već grablje grabe i dižu se vile — Sa naviljcima zlata iznad čela Stupaju cure.
1918. ŽETEOCI Kô svilene niti što ih pauk satkô, Po drveću visi mesečine veo. U polju, uz reku, šušti ječam zreo, I, kô krv, sa grane rudi voće slatko. Mali drven toranj, kao straža neka, Uvrh sela stremi.