Ćosić, Dobrica - KORENI
— Ja te pitam: da li se gazdarica vratila? — Kako bi smela da dođe posle onakvih batina? Gazdica Đorđija za trgovinom u Beograd odlutao, a starina Aćim za seljačku pravdu tamnuje gde se legu guje i gušteri zeleni.
Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
32 MARKO KRALjEVIĆ I ĐEMO BRĐANIN Slavu slavi Kraljeviću Marko, slavu slavi svetoga Đorđija. U Marka su mloge uzavnice: dvjesta popa, trista kaluđera, i dvanaest srpskijeh vladika, i četiri stare patrijare, od
Dok pogubim Crnoga Đorđija iz Topole, sela ponosita, koji s bečkim trguje đesarom; on je kadar svu džebanu kupit od bijela grada Varadina, i
Dok pogubim protopop-Nikolu iz lijepa sela Ritopeka, — on pašuje, a ja subašujem. Dok pogubim Đorđija Guzonju i njegova brata Arsenija iz lijepa sela Željeznika, koj’ je kadar Topčider zatvorit.
bijeloga, i u vojsci turske poglavice, i vid’li smo tvoga gospodara, gospodara Kulin-kapetana, i vidl’i smo Crnoga Đorđija u Mišaru, polju širokome. U Đorđija petn’est hiljad’ Srba, a u tvoga Kulin-kapetana, u njeg bješe sto hiljad’ Turaka.
U Đorđija petn’est hiljad’ Srba, a u tvoga Kulin-kapetana, u njeg bješe sto hiljad’ Turaka. Tu smo bili, očima gledali, kad se dvije
(i to begove i spahije) zvali gospodarima (kao i sad po Bosni i Hercegovini); a odonda su zvali gospodarom Crnoga Đorđija, i ostale poglavare i vojvode, koji su vlast u rukama imali.
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
A i sam epitet, upravo epiteti, svedoče to. U čaršiji je imao nekoliko epiteta: čelebi-Đorđija, dilber-Đorđija, ašik-Đorđija.
A i sam epitet, upravo epiteti, svedoče to. U čaršiji je imao nekoliko epiteta: čelebi-Đorđija, dilber-Đorđija, ašik-Đorđija.
A i sam epitet, upravo epiteti, svedoče to. U čaršiji je imao nekoliko epiteta: čelebi-Đorđija, dilber-Đorđija, ašik-Đorđija.
Živa ti ja! Uzmi si, dovedi si dom nevestu! Pogle kol’ki čovek stade! Tatko ti Đorđija beše u Kotine godine kad me dovede u kuću si!“ E zašto da ti propada vek?!... Tako je Jevda govorila sinu.
Srbija! Srbija — slobodija!... Ako za toj! Nek’ si ne pita, nek’ si izbere što si miluje. Ete, i moj pokojni Đorđija ne pita mnogo, veće reče na tatka mi: „Ako gu ne davate sas alal, ete, Jevdu vašu, a ja ću gu ugrabim; a Srbija, vika,
I sad, kakav je bio Đorđija, takav mu i sin Mane, tvrdila je tetka Taska i uveravala Zonu. A to se pomalo moglo i verovati, jer Mane je dosta
— Ja si znajem sve... Teb’ te stra’ od tatka... Stareji tvoji, ete, ne davaju te... Ama, lasno za toj! Ni tatko mi Đorđija neje se oženija sas alal, demek, odi nanini stareji, veće sas zor; ugrabija, demek, što si miluvaše...
Ali se Mane nije tek onako zvao čapkun-Mane, nije zabadava bio sin čuvenog Đorđija i bratanac još čuvenije Doke, bio krv njihova, — pa se nije zadovoljio samo time da joj okrene leđa i da na drugoj
pokojnim Đorđijem, kako su jedan drugom u pomoći bili — on Đorđiji kad je zbog nekog krijumčarenja mogao da povuče, a Đorđija opet njega odbranio od nekih pijanih askera.
Nesi!... — Nesam... — odgovara Mane i pruži Zamfiru muštiklu, koju je opravio. — Ja si sina nemam, Mane. Tatko te Đorđija men’ u amanet ostavi. Toj si ne znaje niki — znaje bog i crna u Gorici zemja što ti tatka pokriva.
Što si neće zaludnjaci da zbore? — He! — vrti glavom stari Zamfir i ne veruje mu. — Tatko koj ti beše?... Đorđija! A iverka pada li daleko od kladu?...