Kočić, Petar - IZABRANA DELA
Ustade, priđe baku, pa ga stade milovati, maziti i tepati mu: — Dobro se ti, Jabo, narucaj. Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi Moj Jabo — samo šjutra!
Rucaj, bate, koliko ti dusa podnosi... Samo šjutra! Rođeni moj, mili moj, dragi Moj Jabo — samo šjutra! U Lujinom promuklom glasiću drhtalo je meko, nježno preklinjanje.
Bak mahnu po navici repom, pa ga uhvati malo po obrazu. — Zar mene, Jabo? — pita ga prijekorno. — Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu.
— Sad ću ja plakati. On se malo odmače u stranu, pa kao đoja zaplaka. Jablan diže glavu. — Nije, nije, Jabo! Šalim se ja. Nijesi ti mene udario... E, nemoj se, oca mu, odma' za svašta ljutiti! De, da se pojubimo! Poljubiše se.
Ća, kravuljo, nagrduljo! Nagrdim ti govedara i u kući kućanicu i na struzi strugaricu — — — — — — — — Jabo, je li tebi studeno? — ču se Lujo ispod haljinice. Jablan pase, šuti, ništa ne odgovara.
— Svanulo već! — protegnu se Lujo, protra oči i pogleda oko sebe. — Jabo, bate, što me nijesi probudio? Jablan je rano, vrlo rano ustao i dobro se napasao.
On misli o Jablanu i mejdanu. Vrcnu se, kao da se nešto dosjeti. Rasteže pedalj, pa poče mjeriti štap: „'Oće Jabo nadbosti — neće; 'oće — neće; 'oće — neće; 'oće!“ — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti.
“ — viknu Lujo, a oči mu zasvijetliše od prevelike radosti. Od dragosti stade ljubiti i grliti baka. — Je l' de, Jabo, da ćeš ti njega nadbosti? Neka je on carski! Svejedno je to mom milom, dragom, rođenom Jabi. Je li tako?
Luji se steže srce kad ugleda Rudonju. Učini mu se strašan, golem; i deblji i veći od Jablana. — Jabo, bate, ako danas platiš glavom, ne zažali na me!
Samo nazire kako se nešto pred njim vrti, vijuga, ugiba. Rudonja nasrnu svom silom. — Podu'vati ga, Jabo! — viknu Lujo, kao izvan sebe.