Ćosić, Dobrica - KORENI
Neka iz moje bune pepelište ostane, i bagrem, i bagrem! — Idi, skupljaj lude, Stevo! Aćim zove! Brzo ide jabučarom da naredi Toli: — Zvoni na uzbunu! Vojska ide. Zvoni dok imaš ruke.
I noć je njena topla reka. Mesec joj se zavukao u kosu ispod nebeske marame. I tu plavkastu maglu nad jabučarom, i te gomilice mraka što mirišu na grožđe, ona je izdahnula. Noćas, sada, prvi put. Jača od svih.
Jeste. Nikad njoj nije toliko zadocnilo. Jeste! Vikala bi. Jeste. U njoj je. Oseća ga. Bele magle nad jabučarom uviru u oči i struje žilama. I damari šapuću: rodićeš.
po čelu, jer je noć, pa je i lišće crno, iako se ne vidi, crno je, a vetar lako, kao zmija po livadskoj travi, luta jabučarom. I on luta jabučarom. Nebu su teški oblaci, a njemu je tesno pod njim.
I on luta jabučarom. Nebu su teški oblaci, a njemu je tesno pod njim. I u bačvari, gde je od zaranaka, samo što se vratio iz polja i obilaska