Ćopić, Branko - Bašta sljezove boje
Samo sam ja jedini znao šta on to čeka i što bi ga moglo probuditi. U jabučaru, u hladovitoj sjenici žandarmerijske stanice, sjedi uvrh stola brkati komandir Munižaba, rodom iz Like, a s obje
Ćosić, Dobrica - KORENI
Pa je i s Tolom o tome razgovarao. Morao je, nije imao s kim drugim, po jabučaru se jurile dve kreje, on je stajao u snegu do kolena, naslonjen na jabukovo stablo.
Otvara se da kroz nju protekne cela beskrajna noć sa svim rekama, zverkama i kukuruzima. Sada je žena. Hoda po jabučaru i čuje samo veliki hleb srca. Ono je u njemu. Sluti ga i sve je sebi lakša. Stade. Kod ove jabuke.
Bio je ubeđen da su u senjaku zakazali, razjareno je jurio gore-dole pored plota, po jabučaru, činilo mu se da uz svako stablo stoji pripijen Tola, kidisao bi, opipavao, pa bi nešto šušnulo u senjaku i neka senka
On se trže od krupnog, mirnog glasa, kao da mrak govori, a ne čovek, i zastide se što je zatečen u jabučaru. — Ima li što? — upita. — Još ništa. Čim bagrem ovako miriše, biće kiše. — Pa šta Roza kaže?
Ništa. Sam će dušom da oseti ko mu je otac. Valjda neće biti bezdušnik.. ...Simkinom ranom mili vijavica iz mraka u jabučaru. Teče njome lako, kao krv iz nje.
Ustaću! dugo gleda rumenu detinju glavicu, pa klonu u osmehu: ne liči na njega, odlazi njenim damarima u mutljag sna. U jabučaru iz sve snage svira Tola. GLAVA ČETVRTA Andra shvati šta se dogodilo, jer Đorđe uđe polako, neodlučno.