Đurić, Vojislav - ANTOLOGIJA NARODNIH JUNAČKIH PESAMA
knjigu opravio, on prizivlje k sebe jazidžiju, pa dovati jedan tabak knjige, iskidaše knjigu na komate, pa pustiše po knjizi jaziju, te pozivlje kićene svatove.
do obale, pa ću vatit listak šemišljikov, a moje ću lice nagrditi — dok pokaplje krvca od obraza, po listu ću pisati jaziju, dodaću je sivome sokolu: neka nosi staru babu mome, neka kupi svu latinsku silu, nek ti hara bijela Žabljaka, nek ti
Sremac, Stevan - ZONA ZAMFIROVA
!... Otkud vi pa taj adet i taj pamet?... Što? Što, bre?... Da si nauči nemacku jaziju, austrijski bukvar, pa da praća knjige, demek pisma, na adžamije iz beli svet, na oficire, indžilire i pisare?!
U sagašnje vreme deca, — beše mu! Zašto si uče čkolju, i jaziju, — zar deca da si ostanu?!... — Ama, de! — prekida je Kaliopa. — Neće da zborimo za toj.