Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
Кнежева је самовоља, по Вучићу, постајала све луђа, а времена су била измењена. Вучић се бринуо за опстанак младе династије Обреновића чије му је
су стигли први извештаји о Вучићевом деловању по Србији, Господар се Јеврем узнемирио и почео да опомиње: „Не тако, Вучићу!
за Господар-Јевремове опомене јер је од других, исто толико моћних, добијао поруке другачијег садржаја: „Тако, тако, Вучићу!
Усамљеном Кнезу нико није, тада, хитао на поклоњење; сви су хитали Вучићу а он је, на Врачару, чекао да му дође и Господар Јеврем.
Он свакако сада није хтео Вучићу: хтео је да остане између четири зида, загледан у јасне а неприступачне светлости. Није размишљао о томе шта се све
Али из те се коже више није могло. Док се у интову Аврама Петронијевића возио на Врачар, Вучићу, коњи су касали преко утабаног блата на Теразијама, а над Батал-џамијом, ту где је данас зграда Народне скупштине,
Стиснуо је усне, шчепао своје недоумице и гурнуо их дубоко, најдубље што се може. Кад су стигли на Врачар и пошли Вучићу, Аврам Петронијевић и руски конзул су се згледали: сав усправан, крут као даска, Господар Јеврем је храмао више него
је прешао пешице, ни за тренутак није осетио огорчење, само бојазан која га је морила: шта ако је и Милош поверовао Вучићу па посумњао у њега? Шта ако све ово није само Вучићева паклена замисао него је, делом и Милошева?
у мајска небеса сва од испреплетаних блескова и осетио да није, још, све пропало, и да Милош никако није поверовао Вучићу. Охрабрен је стигао у Београд и није марио кад су га затворили у кућу Башкалфића.