Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
А то су и били махом суседи његови: Ногић из Совљака, Чоњага из Али-агиног Салаша, Латковић Јован и Нинковић Јовица из Клења, Илија Заврзан и Станојло Суреп из Глоговца итд., итд.
— рече он. — Били, тако, старац и баба, па имали једно мало, мајуцно детешце... — Па онда? — запита Латковић. — Ништа. — Како ништа? — Да је било веће дете, била би и већа приповетка! — рече он кратко. — Причај нам, болан!
Скокови су били ужасни, али скачу један другом у стопу... — Људи... ово је слота! — рече Латковић. — Слота, богами! — И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. — Зеко!
ово је слота! — рече Латковић. — Слота, богами! — И ја хтедох скакати, али... боље да се не брукам! — рече Латковић, па седе. — Зеко! — викну Заврзан. — Чујем. — Хајде прескачите Клемпу! — Ког Клемпу?
— Тако га мати од милоште прозвала — рече Заврзан. Смех се разлегао по дубрави. — Ама према човеку и уво! — рече Латковић. — Али, ти завешче један, куд си ти пристао?... — Пристао у дружину, да би се мало насмејали... Зар нисам?...
— Боље би било да нам штогод причаш него што којешта дробиш! — рече Латковић. — Па не браним. Баш сам оран за причу. Сколише га са свију страна.
А после тога, ту нам је и Црна Бара и Рача... Свакад ћемо моћи видети сваки турски буљук. — Да седнемо мало — рече Латковић. — Неће згорег бити да се мало поразговоримо о свему што нам ваља чинити.
— А нико се не одмеће од бела босиљка — рече Латковић. — Мени је тешко опричати, ето Јовице. А Јовица саже главу. — Ево шта је! — рече Заврзан.
Преврнуо сам неки дан њих десет, па: ха!... — рече Заврзан и закачи ноктом за зуб... — Ти би све хтео ашлука! — рече Латковић. — Ја шта ти тражиш, Клемпо?... Он сав радостан што је набио ону турску тикву на нож!... — Зато сам и дошао у гору!..
— Да није заробљен?... — упита Иванко. — Онда ћу их гонити до њихове ћабе! — цикао је Зека. — Ево га! — рече Латковић. Заврзан је лежао сав умрљан крвљу и прашином. Из велике ране на челу лопила је крв. Латковић се наднео нада њ.
— Ево га! — рече Латковић. Заврзан је лежао сав умрљан крвљу и прашином. Из велике ране на челу лопила је крв. Латковић се наднео нада њ. — Мртав?... — питаху голаћи. — Није... Дише... — Хвала богу!... Носите га у шарампов!
— Мртав?... — питаху голаћи. — Није... Дише... — Хвала богу!... Носите га у шарампов! — заповеди Зека. Латковић га хтеде узети, али притрча Суреп и одгурну га... Нека ватра сјајаше у његовим страшним очима... — Ја ћу њега носити!.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
Лалевић, М., „О развоју и променама у значењу пословица“, ГЕМ, 18, Београд 1955. Латковић, В., Народна књижевност, Научна књига, Београд 1982. Левин, Ю. И.
Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ
О митолошким песмама Видо Латковић између осталог каже: „Небеска тела схваћена су у овим песмама као нека велика породица“.