Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
Одоше јунаци, бољи од бољега, одоше живџије, одоше људске але! Па нећемо ни ми живети довека, нисмо ни ми веће будале! ЗВЕЗДА ПУТНИЦА 1. Да ли те ико на крају пута чека?
Па зар овим да се посвете Дечани? Овим би се и але и гује плашиле! Па зар си ово пио, Стефане Првовенчани? Зар ово, деспоте Угљеша? Ово, краљу Вукашине?
Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ
Школе није више учио, осем три разреда у своме селу. Обичне канцеларијске послове знао је у прсте. Але некако му се често дешавало, те учини ма каку лудорију, и то га смете те не добије ни унапређење ни премештај онамо
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Скочи други — исто тако... Турци се скаменили... Шајке су тонуле, а они не имадоше куражи бацити се у недра те але што тако хучи... — Јао! — дрекну ђедо, и нестаде га у валима. — Што то би!? — упита преплашено један.
Африка
„Ил е палти сие“ (Отишао је да сврши нужду) одговара озбиљно овај. Иначе сваки час бој пита: „мусје, пе але писе“? Не кажу никад: „парле“ већ „козе“ (з коз авек ву, з коз банбара мусје!
„Мусје, зе серсе во сосир, ки не сон па тутафе ноал“ (Оне су жуте)! И онда: „Мусје, ментнан, зе ве але буфе; зе ве те препаре, а буфе, мусје; Сет фам ди к си ти ве кусе авек ел, мусје!
Ршумовић, Љубивоје - ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ
КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске
аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Љубивоје Ршумовић ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ Садржај НИ ПЕТ ПАРА 2 АКО ВИДИТЕ АЖДАЈУ 3 ШТА ЈЕДЕ МАЛА АЛА 4 ЗАШТО АЖДАЈА ПЛАЧЕ 5 ИДИЛА 6 ШТА МАЈКЕ ИЗ
У ДОБРОМ СТАЊУ 14 СЕЋАЊЕ НА АСПИДУ КОСАНУ 15 БАБА РОГА 16 АЖДАЈА СВОМ ЧЕДУ ТЕПА 17 ЈЕДНОГ ЗМАЈА КРАЈА 18 ЈОШ НАМ САМО АЛЕ ФАЛЕ НИ ПЕТ ПАРА Свет је постао без везе, све принчеви и принцезе. Ни пет пара се не даје за нас сироте аждаје.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
За време некрштених дана привиђају се демони, односно свуда се крећу вампири, некрштеници, але, вештице и друга зла бића, па је опасно тада излазити из куће.
Ономе ко носи име Вук, веровало се, не могу наудити ни уроци, ни вештице ни але, нити икоја невидовна сила. О томе сâм Вук каже: „Кад се каквој жени не даду дјеца онда надјену детету име Вук, јер
су штетном утицају изложени породиља и новорођенче јесу зла демонска бића, позната као бабице („лошотије“, „ноћнице“ „але“, „навије“, „бапке“, „бабиле“, „унафи“ итд.).
¹²⁸ У многим крајевима где живе Срби, да би се одагнале „але“ (бабице) од детета и породиље, пале се нечисте ствари (на пример, кожне закрпе од опанака, говеђа балега и сл.).
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
му на четворо пуче, Паде Асан, Бог га сатукао, Јер он мајке своје не слушао: Она рекла: „Не ид' на Србиња, То је, Але, гуја присојкиња!“ Пусто умље амо га занело, Српско зрно срце му разнело.
Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ
АДВОКАТ: Хо, хо, хо! Виолатио ѕедіѕ іудіціаріае. Анице! (Тражи да ји растави). АНИЦА (тресне Фему о земљу): Але те однеле. АДВОКАТ: А, а, а. Моју Фемицу неqуаqуам! (Узме штап и почне Аницу деветати).
Неqуаqуам (Гура је штапом). ФЕМА (на Аницу); Оћеш јошт, виле ушле у тебе, а? Оћеш јошт, але те растргле! АДВОКАТ (опет је гура); Фемо! А-ја, не чују. (Диже је). Доста, шта је то?
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ “Краве ричу око куће; Пуштај ме, душо, да идем!“ “Нису краве, већ су але; Поспавај, јагње, код мене!“ “Турци вичу на џамији; Пуштај ме, душо, да идем!
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
” Прва: „Међе моје су По Берлинском конгресу!” Друга: „Моја држава Нигде се не свршава! Ко две чуме, две але Гурале се, стењале. Срћућ једна на другу Најзад се у каљугу Сурваше у исти час. Чу се Пљес! и Пљус! и Пљас!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Тако с кокотом не орао, мјесто волова! Тако ме исконска рђа не убила! 3) КЛЕТВЕ 1) ОЗБИЉНЕ А) НЕПОСРЕДНЕ Але те појеле! Болест ти кућу разорила! Виле те однеле! (женска клетва у Војводини). Вилице ти се скамениле!
Наше сестре и невјесте из дома ходиле а коло водиле, по холу се гиздале, свијем колом њи'але, све оглавља бијела, образа свијетла и гласа поштена!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
„Јесам” ка- | же. Пошто је тако стајала неко време код але, рекне јој ала: „Ако хоћеш, иди кући; за то што си ме лепо служила узми од оних сандука који хоћеш, па понеси кући.
Он јој каже да ућути, он ће јој све три јабуке од але донети, само да му да две своје | слуге да иду с њим. По том он купи једну овцу и заклавши је сва четири черега метне
Чекајући тако стане се молити Богу, да јој пошље Биберче, које јој јабуке од але донело, да је сад избави. У том Биберче дође у град, а град сав у црно завијен.
и они му кажу, он брже на језеро и нађе цареву кћер где седи и плаче, па је | запита, хоће ли поћи за њега, ако је од але избави. Она рече: „Хоћу, али ти ме не можеш избавити; један је само који би могао, али тога нема.“ „А који је тај?
У том ето ти але са девет глава, он је дочека и одсече јој једну главу, а ала јуриш на њега, а он јој одсече и другу, и тако свих девет.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
— Изненада сам и пошао Служба.. Знам да сте у великом послу. У послу?... За шта Ми служе нове санке и коњи — але? А Мијат дна јутра упрезао коње. — Право збориш, Вукашине. Обојици би непријатно кад Симка унесе лампу.
Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ
аритметику и геометрију, професор Пешл (Поесцхл), који је држао катедру за теоретску и експерименталну физику и доктор Але (Аллé) који је предавао интегрални рачун и специјализовао се за диференцијалне једначине.
Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА
ЈОВАН: Пани, просим их пекње, из које су они столици? Боху присам, ја сам млоге Словаке познавал, але таки разговор не чу сам. РУЖИЧИЋ: Вјеси ли ти что јест јазик славјански? ЈОВАН. Хеј, ја сам буо до Левочи.
ФЕМА: Та триста те врага... САРА: Пст! (Не шалите се викати, он има такву нарав.) ФЕМА: Бре, але га однеле, неће он мене срамотити! Напоље из моје куће! РУЖИЧИЋ: Не банч, не банч. ПОЗОРИЈЕ 9.
РУЖИЧИЋ: Безумне и нечестиве, что сам заповједил да никтомуже не откријеш! ЈОВАН: Але пре пана боха, не виђиће же ме бије. МИТАР: Но, моја лепа сестро, дед сад! ФЕМА: Ја сам њему сат поклонила.
Петровић, Растко - АФРИКА
„Ил е палти сие“ (Отишао је да сврши нужду) одговара озбиљно овај. Иначе сваки час бој пита: „мусје, пе але писе“? Не кажу никад: „парле“ већ „козе“ (з коз авек ву, з коз банбара мусје!
„Мусје, зе серсе во сосир, ки не сон па тутафе ноал“ (Оне су жуте)! И онда: „Мусје, ментнан, зе ве але буфе; зе ве те препаре, а буфе, мусје; Сет фам ди к си ти ве кусе авек ел, мусје!
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Име су добиле по томе што расту на местима где се, по народном веровању, јављају але: на »увртима« (где се окрећу стока и плуг при орању и где се »не седа, нити се руча, нити се мала деца везују у
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Могли су одредити било које друго место. Изабрали су Сабориште јер је живописно. То је њихов тор где пребивају але и ђаволи. — Довољно је то што је на злу гласу. Ми знамо да тамо ничега нема, али остали верују да има.
Под њиховим прстима глина се преображава у искежене але, рогате ђаволе, смешно-страшно звериње, припитомљене дивове. Доротеј је чак и надвисио свог узор-учитеља Матију.
Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА
Ја ћу потом потписати, док попијем кафу.« Сад, љубезни читатељи, и ви које сте ми често виле и але на врат шиљале, миле читателнице, ви ништа праведније не можете зактевати него да вам ја спасеније ове наше иројкиње,
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— Је ли могуће, људи! — чуди се Средоје. — Јест, богати. Енглези их запрегну у топове. Вуку као але! — причао је Душан. Уто се Живадин гласно насмеја.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
балчака сабље догонише; побацише њине одломчине, од хитријех коња одскочише, за била се грла доватише, те се двије але понијеше на Голечу, на равној планини.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
! Ја си сал појешем, ето, што се појê по чаршију и по ма’але!... — Их! — викну калфа Коте и диже руку да га још једаред удари, али га остави, кад уплашени Поте увуче врат и главу
Казаше ги ники из ма’алу. Та сви скочише сас резилење... Викају: не прилега на чорбаџијску керку у оро играње по ма’але... — Е, а зашто па играше? — Па теб’ те видела... па не мога да си седи да не игра, веће се уфати у оро и она...
— Стани потурњак, па си узни и цело тесте... — Да не да Господ... ја си једну сал искам... — Па пуно ги у ма’але... — Пуно, ама за мен’ сал једна што је... — Пушти ме да си идем!
— А што ће да ручаш кад си не пазариш?! — прекиде га заједљиво Зона. — Не слушај душмани моји по ма’але... Несам такав, Зоне, како казују...
!“, а трећи прихватају радосно и предлажу још: „Па да га напудимо да јури, ете, у чашире кроз сокаци и по друге ма’але?!
Тетка Дока се понуди сама. Повисока је, а куражна је. — Што да тражим по ма’але, еве сам ти ја! — вели Дока. — Море, тето, — брани се Мане од ове нове и неочекиване напасти — неси ти веће за теј
— Ех, — грува се у прса Мане — сал тој да си дочекам да ги пукне брука и оде абер по ма’але, па после сал тол’ко да поживејем кол’ко од зајца оп’нци да поцепам!
— Да чујеш, демек, ништо... што се збори. Што има, што нема пома’але, и по свет, за тој си мислим и зборим!... — вели Таска.
— Што ће ми веће свет, и чаршија, и ма’але?!... — Па, ете, дете си, — вели јој тихо Таска — ако у теј године нећеш, а ти када ћеш?! — Било је!
А по ма’але пуца брука... искочила реч, иде прикажња, а ја у зêм да пропаднем оди тија речи!... — Каквија речи? — запита је
— Каквија речи? — запита је Ташана. — Ех, па зборе си... Зборе по чаршију и по ма’але. — Тугô, а што си зборе? — Лоше си зборе, Ташано. — Лелеее, а за ког си зборе? — За ког си зборе?
— Ћути си, не збори! — викну Ташана. — Што је било, збори! — Мори, брука по чаршију и по ма’але! — поче шапћући тетка Таска. — Она луда Дока зар је пуштила тај реч!