Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Утоме се тргох иза сна. Сва сам се тресла као прут. А кад сам отворила очи, видела сам мога Алексу. Он се нагнуо над мојим креветом, па ме љуби... То беху последњи пољупци. Он беше рањен...
Ја сам сва дрхтала, мислећи на мога Алексу... Зар ту, у тим влажним зидинама да сахрани своју ломну снагу?... Ту, у томе загушљивоме ваздуху да дише и да —
Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
Но како дођу и сјашу у Ва-. љеву, одма Фочић сва три метне у апс (кнеза Алексу, кнеза Илију Бирчанина и Милована Грбовића) и свима метне синџир на врат и обе руке заједно у једно гвожђе, штоно се
Кад се то писмо прочита, рекне Фочић скупљеном народу: „Ето, ова писма сече Алексу, који с Немцима се договара, и код нашег цара нас тужи и опада, и о нашим главама ради, зато би гре̓ота била његову
Но иди ти, душо, тражи брашна, ја ћу ову пасју вјеру чувати и ценити као и они што су мога Алексу и Бирчанина ценили”.
цесарскога рата били официри, каплари и солдати, а при том и најбоље калуђере и попове да исеку, и већ мога оца кнеза Алексу, Бирчанина, ̓Аџи-Руфима и друге по пашалуку исекоше кога могоше у̓ватити.
Ми кажемо по реду какви смо од дахија зулум подносили, и најпосле исекоше наше кнезове, као: Алексу, Бирчанина, Станоја, Петра из Ћуприје, Хаџи-Рувима — и побројимо све друге, које смо онда добро знали, и ђадија̓у да
(А и пријатељима нешто около пошљемо.) Коње потпунимо који су изгинули и отменим буљубашама. Поставио Алексу Поповића из Субјела за ужичке нахије војводу.
и молимо Порту, да нам пошље доброга везира, и да нас од Гушанца и зулума ослободи, као што смо и послали проту Алексу [Лазаревића] из Шопића, Стевана Живковића и Чардаклију Петра 1. маја 1805. лето. А и г.
и освету чини, веће је подигао и позвао све вас и свакога Србина на оружје, да на Турцима освету чинимо, како за кнеза Алексу, тако и за све кнезове наше и браћу, које су Турци исекли и погубили, и да скинемо у име Бога јарам који Србин од
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Хајдете, браћо!... И сви се кренуше кући његовој... 9. СТРАШНА ЗАКЛЕТВА Људи гледаху Алексу онако растужена, па им се сажали... И самом Ивану беше врло тешко.
Кмет узе кесицу од Симе, преброја новце па рече: — Две стотине. — Толико — тврди Иван. Сви погледи падоше иа Алексу. А он је стајао блед, укочен као колац.
— Да си стену извалио, више би се осевапио него што си њега родио! — викну кмет строго. Алексу освестише ове речи пуне прекора. — Јаој, старости моја! — јекну сиромах. — А где ти је тај несрећник?
Сви гледаше и видеше како замаче у луг, али нико не покуша да га заустави. Кмет Јова се загледа у Алексу. Затим погледа по народу, па рече: — Хајдмо одавде!... Ова је кућа проклета!...
Људи су избегавали Алексу, а жене Петру; управо нису их само избегавали него презирали. Све се одби од прага њихова, чак и сами пси.
Поп одмахну главом. — Ја немам ситно — рече тужно Алекса. Попа му врати кусур. — Нећу да ти дугујем — рече. Алексу је ледио овај суви говор и онај хладни поглед... Али он напреже сву снегу... — Седи, оче!... Дај, снахо, мало ра...
— Је ли нама опет суђено да се брукамо... Опет се десила крађа... Жубор прође људима. Све се очи окретоше на Алексу, а он сагао главу и ћути. — Јесте, браћо!... Опет Ивану учињена покрађа. Однето му једно прасе ноћас... Шта је ово?...
Зар што истину говорим да погинем?... — Зликовче! Зликовче! — загрме са свију страна на Алексу. То га освести... Па како беху полетели на њ, он јурну слободно као лав, прогура се кроз њих па стаде пред сами
Али није потребно... — Како није потребно?... — упита Катић. — Поп Милоје и кмет Јова боље познају Алексу Алексића од проте Смиљанића. Што да њима прота говори? Алекса Алексић растао је с њима у Црној Бари.
А, вала, и јесте Лазар момак на своме месту!... Па још какав је то кућанин!... Ето, ја! Ја не бих пуцао на Алексу ни за како благо овога света; али он, чово, хоће да убије за своје!... Право има, алал му вера!...
оно како се Алекса пренеразио... све... И, онда опет помислим: ко зна!... Да си само видео Алексу онога дана кад сам детету молитву читао!... Знаш ли да се чак ја хтедох заплакати, ја који сам тврд на сузи!...
„Мало је, вели, „прилен, али добар, поштен...” И онако... њему су сви Црнобарци красни људи... Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује речи о њему!... Попу прекипе. — Славе ти, Иване, зар си ти мене зато звао? — Па ја...
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
(Пође, но удари на Јелицу.) 5. ЈЕЛИЦА, мало затим МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕЛИЦА: Господин барон, једна девојка пита за Алексу Никића. АЛЕКСА: Пак шта се то мене тиче? ЈЕЛИЦА: Каже да сте ви. АЛЕКСА: То је лепо.
Али како га добисте, за име божије? МАРКО: То ће ти најбоље казати господин барон. (Показује руком на Алексу.) БАТИЋ: Господин барон? Зар барони варају старе жене тантузима?
БАТИЋ: Ја овог ниткова морам вући у полицију, који старе жене вара. (Ухвати Алексу за прси.) МАРКО: Хо, хо, хо! ЈЕЛИЦА: Хüлфе! Реттунг! МИТА: Барона за прси! БАТИЋ: Овај је барон? Овај је барон?
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
— Митраљезац, дај који трупац... Какви сте, бре, људи, дођу вам гости па ни да понудите. А шта — намигну на Алексу — дошао мајчин син.
Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ
Ја једно с другим никада не бркам! ја сам Хамлет само на сцени, и тачка! СОФИЈА: Зато твој Хамлет мирише на Алексу Жунића! ВАСИЛИЈЕ: Ваљда не мислиш да дух покојног данскога краља треба да тражим и по ужичким пијацама?
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
Зар би бабица што је лично краљицу Наталију порађала јела мачке? — каже Мијат и милује ибрик у сенци. — Хоћеш у Алексу да ти се закунем да ми је Ђорђе давао прасе за онога мога шареног мачка?
— Јечи. Само се то чује. — Ћорђе се спотаче о Толине ноге и седе. — Видиш да је боле што ти нисам дао Алексу. Шта би сад радио с њим? ...Дечаци су под губером чинили један другом последње пакости пред спавање.
Анђа је дојила преживелог близнака Алексу и жалила се да јој је мала гладница почупала груди. Шта би Аћим рекао? Узео је дете у наручје и осмехнуо се сумњивој
А дете се праћакнуло противећи се. Као да му је оно дало храбрости да каже: „Ја бих узео Алексу чим се одбије од сисе. Хоћеш да ми га даш?“ — „Покрашће ти тај свако гнездо, не бој се. — „Озбиљно Мислим. Усвојићу га.
Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ
добио је, и овде у Београду, као и свуда где је бивао, ученика коме је могао да се сав посвети: Алексу, Вождовог сина.
Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ
ВИЋА: А како би било, господине капетане, да још сад одмах пошаљемо повереника Алексу да мало процуња по вароши? ЈЕРОТИЈЕ: Не верујем да је то лице у вароши; оно се крије негде у срезу.
ВИЋА: Па имао бих да вам кажем. ЈЕРОТИЈЕ: Шта? ВИЋА: Послао сам већ Алексу. ЈЕРОТИЈЕ: Ако, добро си учинио! Дакле, шта сам оно хтео да кажем? (Сети се.) Ах, да!
Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ
Слао сам у неколико махова псара Алексу да прислушкује на вратима, али он се увек враћао без ичега. Мрзим Јелену, не волим Доротеја, па ипак им не бих могао
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Док погубим кнеза Грбовића из лијепа села Мратишића, — он је паша, а ја сам субаша. Док погубим и Алексу кнеза из лијепа села Бранковине, и Јакова, брата Алексина: цар и ћесар кад се завадише, код ћесара обрштери бише и