Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
29 МАРКО КРАЉЕВИЋ И АРАПИН Кулу гради црни Арапине, кулу гради од двадест тавана, украј сињег мора дебелога. Кад је Арап кулу начинио, ударио стакла у пенџере, простр'о
Нуто цару велике невоље! Веће њему неста мејданџија, све погуби црни Арапине. Ни ту није големе невоље, ал' с' опреми црни Арапине из приморје са бијеле куле: он с' обуче у рухо господско, а
Веће њему неста мејданџија, све погуби црни Арапине. Ни ту није големе невоље, ал' с' опреми црни Арапине из приморје са бијеле куле: он с' обуче у рухо господско, а припаса сабљу оковану, па опреми сиву бедевију: потеже јој
За кога сам лице одгајила? Да га љуби црни Арапине!“ У то доба и ноћ омркнула. Сан уснила госпођа царица, ђе јој на сну чоек говорио: „Има, госпо, у држави вашој равно
Глас допаде црном Арапину: „Зла ти срећа, црни Арапине! Стиже јунак у твоје сватове; коњ му није коњи каквино су, веће шарен како и говече; нит' је јунак кô што су
Ал' говори Краљевићу Марко: „Бре, не лажи, црни Арапине! Ако бог да и срећа јуначка, ти до мене ни доскочит нећеш, а камоли мене прескочити!“ Ал' да видиш црног Арапина!
Када виђе црни Арапине да ће њега освојити Марко, он окрену танку бедевију, па побјеже кроз Стамбол-чаршију. За њиме се натурио Марко; ал' је
јунаком младим оженити, него ево и веће невоље, још је већи зулум наметнуо: на ноћ иште младу и девојку, па девојку Арапине љуби, а невесту слуге Арапове.
“ Ал’ беседи Арапине црни: „Децо моја, четрдесет слугу, не сме јунак на нас ударити; ваљаде је нашао девојку, па нам иде, носи свадбарину,
потрже тешка буздована, те удара Краљевића Марка, удари га три-четири пута; насмеја се Краљевићу Марко: „Ој јуначе, Арапине црни, ил’ се шалиш, ил’ од збиље бијеш?“ Цичи Арап као змија љута: „Не шалим се, већ од збиље бијем“.
То се чудо на далеко чуло, чак далеко у земљу арапску, зачуо је Усо Арапине; једнак чуо, једнак седла вранца, право иде ка Солуну граду, те он паде под Солуна града, под Солуна у поле широко.
Тебе хоће Арап преварити, те ће ми те луда погубити, оставити саморану мајку“. Кад то виђе црни Арапине, ђе јунака у Солуну нема да изиђе њему на мејдана, на Солун је порез ударио: све на двора по јалова овна, по фуруну