Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Несритно дите! Несритно дите, убија те гром!... Рекавши то, Кушмељ би обично бризнуо у плач, а Бакоњи ни бригеша за то, но би се раскорачио и гледао мало подругљиво „ћаћу“.
Планула би кад би и мало што скривиле цурице, искалила би се на свима у кући кад бијаше љута, а Бакоњи не само што никад не рече грке ријечи, но га је заклањала у свакој прилици, и онда кад је његово галијотство било и
Ето вода опточила земљу, па се два рукава састају и чине ширину. Један трак растоке бијаше модар, а други зеленкаст. Бакоњи би жао, помисливши да вода мрви земљу, ону лијепу црницу што се накосила као да бјежи од свога непријатеља.
Тако се учини Бакоњи, који стаде. Разјапио уста и избуљио очи. — Пољубићеш сваког реводника у руку и поклонићеш се прид сваким, јес ме
Таа-ко? — рече стриц не гледајући га и крену се пред њим, мало брже. Бакоњи бјеху прионуле очи уз манастир те се препаде кад многи гласови заграјаше: — Вазда Исус и Марија, фра-Брне!
Из даљине се та зграда свакоме чињаше лијепа, јер је зачиња зеленило, али Бакоњи ни из близа не поружње. Фра-Брне једнако пркелаше погледајући синовца, па кад и томе дође крај поче нашки.
Одатле уђоше у кујину. Пред високим огњиштем стојаше постарији фратар, љевајући чорбу кроз гвоздено цједило. Бакоњи се учини чудновато да редовник врши таке послове; причека докле онај положи лонац, па приђе и цмокну га изненада у
Ако те туже не бој се, извући ће они дебљи крај... Излазите одма, или ћу сад ка гвардијану. Кад они одоше, Грго даде Бакоњи средине хљеба да жваће, па га свјетова да легне, што Бакоња и учини одмах, па брзо заспа, иако му се још не бјеху
Грго га остави тако пуна два часа, па га онда одведе у цркву. Бакоњи се учини да је на језеро ступио, тако сијаху црвене и плаве плоче од пода, а тако исто и мраморне стубице испред седам
Другови га и не гледаху, а камоли да би га задиркивали. Стрико Балеган намигну Бакоњи, као да хоћаше рећи: „Виш да добре шаке помажу и у манастиру, више него памет!
Кувар изнесе из те собе у предњу једну пустину, покривач и кожни подглавач, које предаде Бакоњи. Док је то радио, он и фратар говораху талијански. — Таа-ко! — рече најзад Брне зијехајући.
На столу „вравоу“ бјеше гомила хартија (већином Наћвареве пјесмице), а Бакоњи бијаше најоштрије забрањено да их не дотиче, но их је вра слагао, чистећи гушчијим пером прашину испод њих.