Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
* Прелазим дланом по старим бразготинама, и гле: више не боле. Излажем их сунцу, носнице удишу свјетлост и трепке жмире од јаса — просјак што у љетње подне под
Све је већ тако далеко и мртво да више није ни добро ни лоше. Прелазим дланом по старим бразготинама, и слуктим глас из дубине: заиста, све је тишина. * Све сам од живота узео и све му од себе дао.