Матавуљ, Симо - УСКОК
— „Би ми то, што нијесам вјеровао у твоју моћ, свети владико! Но ти се молим, опрости ми грјешном!“ Па му, вели, цјелива руку и лијепо га замоли да сједне... — Једном њеко похара њеку самохрану, стару удовицу. То је било у Ријечкој нахији.
Они му честиташе први дан нове године, па се измакоше. Онда уђоше ђаци, и сваки одмах изиде, чим цјелива и прими благослов.
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
То је Иво, ђакон владичин. Приступи те цјелива старца у руку, назвавши му добро јутро. Затијем свечано рече: „На добро ти дошло ново љето, Господару, сретно било
ето су ти, Господару, руке студене као мраз“, рече Иво, потапшавши љубазно својом руком по стремену руке Владичине, па цјелива је усрдно. „И нешто си ми блијеђи но обично, Господару!
Игуман остави вељу пушку пред вратима, а под малим и јатаганом уђе, приступи Владици па се и с осталим цјелива. „Поздрав ти и поклон Господару, а и вама свима браћо од многијех. Ма хоћу их свијех набројити као из читуље.
На њему бјеше просто али веома чисто црногорско одјело, а за пасом леденица. Владика му махну те он приступи и цјелива га у руку. „Откуда сте ви?“ запита га талијански. „Из Ческе.“ „Зашто бјежите?“ „Зато што ме силом турише у солдате.
У хитњи баци му из њедара као неки запис објешен о тракама. Он имаде још времена да цјелива тај запис и да га тури у своја њедра па се онесвијести...
Како је у сну врцао главом, камен му се измакао испод ње, ах сад кад потече да се (тобож) цјелива са дјевојком, удари зубима о цијев шешане, те се окрвави...
сва поблијеђе, па се у тили час зацрвење пред тим испитујућим погледом, те као да га забашури, наже се и стаде да га цјелива.
Владика се устави. Жена се дубоко поклони три пута, кад угледа Владику, а онај човјек, скинувши капу, цјелива се с ђаконом, па с осмјехом на устима и гледајући га љубазно — као човјек који се хоће да удвори — стаде га питати за
„Ама, Господару!“ поче ђакон молећим гласом. Владика га пресјече оштрим погледом. Човјек онај приступи и цјелива га у руку, па дотаче телом руку му, да поново пољуби, рекавши: „Благословите Владико.
Мали Милун, кога је баба таман чешљала, онако чупав, потрчи к попу, а овај се саже, па га одиже и цјелива њеколико пута у његов свјежи, као јабука румени обрашчић. Видјело се е бјеху добри знанци, поп и мали.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Он кад чује, рече јој: „Пушти га унутра.“ Тек што сиромах шћаше да по обичају приступи да му руку цјелива, запита га сељанин: „Како ти је име?“ „Никола“ одговори му сиромах.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
Па онда се браћа пољубише усумит два пута. Осињача цјелива дјевера у руку, а Бакоња принесе к уснама коноп којим се опасују фрањевци.
Пошто посркаше каву, Балеган отвори врата. Први приступи ђакон Чимавица, те цјелива гвардијана у руку, рекавши: — На здравље вам младо лито. Дај боже да и’ много доживите!
Мислија си да неће Маша дознати? О, липото моја, како си стидљив? Чекај да те тетка пољуби (цјелива забленута Бакоњу). И ти ћеш се тако лип и шестан, зафратрити? Тешто најпосли, тобоже ће ти фалити невиста!
Све се скркну око њега. За два минута обје му руке и конош бјеху влажне од цјелива. Једва се ослободи те уђе у сакристију да се обуче.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
и нанизала јој низ мишји ситних бисерних зубића, увијек виси над ноћним ормарићем и да се сваке вечери пред лијегање цјелива.
Ћипико, Иво - Приповетке
Свети кип младићи положише на отар, а док га смјестише, навали чељад да му ноге цјелива. Између првих приступи Жижица и скрушено се поклони, попостане часом, па гледа у кип.
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
Од тебе ништа милије ми није! Ноћу и дању теби душа хрли; Сврх тебе кружи, цјелива те, грли, И на твом валу сунча се и грије.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Но Ивану слуге похитале, те у пољу сретош’ господара, а Ивану љуба потрчала, цјелива га у скут и у руку, отпаса му свијетло оруже, па оруже грли у наруче, у наручу носи на чардаке; вјерне слуге коње
Колико се јунак раздертио, виђе љуба, па се досјетила, подви скуте и подви рукаве, цјелива му руку и кољено: „Господару, ја се молим тебе, што с’ у образ сјетно, невесело? Ал’ нијеси снаху испросио?