Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА
Свака је група обожавала по кога јунака. Сви Црногорци Старе Црне Горе сматрају Милоша Обилића као свога духовног претка, и не само да мисле о њему и да му се диве, већ га и
Јуначни Црногорци су први и отворено у својим народним песмама изразили разлику између својих напора и велике мисије, намењене Србији,
Број становништва је остајао готово непромењен, у вези са готово ништавним средствима за живот које даје карст. Црногорци су се морали навићи на немаштину, на глад и на најтежу оскудицу.
преовлађују два осећања: племенска слава и част и национална мисао или „вера Обилића“, главног косовског јунака. Црногорци су испуњени „вером Обилића“ као Јевреји Старога завета вером у Јехову.
Једнакости је било само међу јунацима. Остали су „никоговићи“, никакви људи, и они нису имали иста права. Црногорци необично цене „лову“, порекло. Код њих је култ славних предака више укорењен и чак је јачи од верских осећања.
Али старој тврђави недостају потребна средства за изграђивање модерне државе. После балканских ратова Црногорци су увидели да ратничке особине и лично јунаштво у данашње време нису довољни и да треба бити организован и добро
У овој се је средини развио чврст, готово челичан свет, који може подносити оскудицу и невоље као Црногорци. Али је ово народ који се крај свих невоља јако умножава, и пошто тај прираштај не може живети од личке земље,
год., пример ове врсте, само што се промена вере извршила у противном смислу, са ислама на хришћанство. Кад су Црногорци освојили Плав и Гусиње, превели су многе мухамеданце српскога језика у православну веру, између осталих и хоџу
академије XЦВИ). Најјача су црногорска братства. Црногорци су се насељавали постепено, од Хју и Ху века до данас, а већина херцеговачких братстава доселила су се од 1693.
Сишавши са карсне тврђаве, из земље слободних осветника, који су готово стално у ратном стању, Црногорци су дошли у Боки под јаче утицаје медитеранске климе, мора и поморских веза, у земљу много мирнију, са старим, иако
се развила предузимљивост за послове, има добрих трговаца и предузимача, свет се јако окренуо тековини, и зато им Црногорци замерају, сматрајући да све више постају лацмани, мисле да су лукави.
„Работом“ су испуњени онако као што су Црногорци испуњени „вером Обилића“. Причање и зановетање без практичног циља по правилу је противно њиховој природи.
Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ
81; Врчевић, В., Низ српских приповједака, Браћа Јовановић, Панчево 1881, с. 100; Уп. Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета— Нолит, Београд 1987, с. 304.
¹⁴ Миљанов, М., Примјери чојства и јунаштва, Рад, Београд 1976; Павићевић, М. М., Црногорци у причама и анегдотама, Загреб 1929. ¹ Биркет-Смитх, К., Путови културе, Матица Хрватска, Загреб 1960, с. 239.
77; Милићевић, М. Ђ., исто, с. 134—135. и 164. ³¹ Требјешанин, Ж., исто, с. 91—94. ³² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Нолит, Београд 1987, с. 343. ³³ Геземан, Г., Чојство и јунаштво старих Црногораца, Цетиње 1968, с. 134.
86. ⁴¹ Ивић, И., исто, с. 87—88. ⁴² Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987, с, 351. ⁴³ Дучић, С., Живот и обичаји племена Куча, СЕЗ, XЛВИИИ, СКА, Београд 1931, с.
Караџић, В. С., Живот и обичаји народа српскога, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С., Црна Гора и Црногорци, Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С., Српски рјечник (1818), Просвета—Нолит, Београд 1987. Караџић, В. С.
Павићевић, М. М., „Народно благо из Црне Горе“, ВЕМ, 3, Загреб 1937. Павићевић, М. М., Црногорци у причама и анегдотама, Загреб 1929. Павловић, Ј.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Шта бити може!?... Да није утекао млади принцип!?.. Неће бити то, јер аларм долази од црногорских врата!.. Одиста су Црногорци ударили!.. Зар опет!?... Помагај, свети Трипуне!... Опет стари јади!...
Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају?
Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају?
Ивановић викну иза браника: — Црногорци! За... — Какви Црногорци! — прекиде га оздо крупан глас. — Какви вам се Црногорци привиђају? Нема их овдје ни десет, но смо све ваши, ћесареви људи од скоро, хвала да је богу!
Кнајст плану и прекиде га: — С врагом ви и којекакве ваше сметено цифрање! Што не кажете просто: шта траже Црногорци? Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева!
Што не кажете просто: шта траже Црногорци? Ивановић му одговори: — То нијесу Црногорци, него наши поданици, из ових горњих крајева!
прије годину издржаше опсаду и бомбардовање Инглиза, а прије тога, у току од осамнаест година, град узимаху час Руси и Црногорци, час Французи!... Али сви искрено жаљаху што се не обистини оно прво нагађање, бива да је принцип побјегао!
Тај би догађај, можебити, већма помамио омрзнутог пуковника, неголи да су Црногорци изнебуха на град ударили. Тај „принцип“ бјеше прост војник-кажњеник, увијек под надзором, увијек обремењен најтежим и
Он је дуго посматрао Црногорце, па наелак уста и пође њима. Сви Црногорци поустајаше, кад Приморац скиде капу и назва бога. Он пољуби кнеза у груди, а кнез њега у чело. Са осталима се поздрави.
За Раком пођоше: Маркиша Стевов, Перо Пурох и Крцун Сердарев, сва три врло млада, иако два прва ожењена, онда се Црногорци жењаху у петнаестој-шеснаестој години.
сила људска не може завазда покорити, иако је може прегазити као оно Бушатлија; бојао се владике као и сви остали Црногорци, а то је, бојао се његове клетве, али је, мимо друге, више цијенио владичину храброст и војводску вјештину, него
Пошто се гост нећкаше, он га повуче, и настави: — Сједи молим те! Није обичај да ми Црногорци на ови вече сједамо друкче но ’вако, али ти си путник и извањац, па је тебе просто.
Скерлић, Јован - ИСТОРИЈА НОВЕ СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ
Суревњив на остале Србе што примају помоћ од Русије, он доказује да само Црногорци имају право на ту милост великих и богатих рођака на северу.
Његови завидљиви напади на Бранка Радичевића (у Зети и Црногорци за 1885) и Змаја Јована Јовановића, против кога је написао целу једну ружну књигу (О Јовану Јовановићу Змају
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
удри, сеци, туци!“ Црногорци кољу кано вуци. Па кад војна ту погоди зрно, Плаче л' љуба што се није врнô? Не, не плаче црногорска дика, Већ
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Свака наша шест путах одјекне, а џефердар Томановић-Вука девет путах једнако се чује. СЕРДАР РАДОЊА Видите ли чудо, Црногорци!
ВОЈВОДА МИЛИЈА Чујете ли коло како пјева? Кâ је она пјесна изведена, из главе је цијела народа. И имају разлог Црногорци на нас дићи проклету гомилу.
И чујте ме добро, Црногорци: траг по трагу мени погинуо, да је бјеше Србин уграбио ако хоћах главе обратити, та невоља како ме бољела!
Не сложи се Бајрам са Божићем! Је л' овако, браћо Црногорци? СВИ ИЗ ГЛАСА: Тако, већ никако! МУСТАЈ-КАДИЈА Што зборите? Јесте ли при себи? Трн у здраву ногу забадате!
СКЕНДЕР-АГА (Види Вука ђе шапти; није му мило) Што је ово, браћо Црногорци? Ко је овај пламен распалио? Откуд дође та несрећна мисâ о превјери нашој да се збори?
Дивна санка што си онда снио! Млечићи те морем подузеше, Црногорци гором опасаше; састаше се у твоје зидове, окропише крвљу и водицом — те отада не смрдиш некршћу.
Топал-паша су двадест хиљадах да поможе Новоме хиташе; сретоше га млади Црногорци на Камено, поље поузано. Турској капи ту име погину, сва утону у једну гробницу; мож и данас виђет коштурницу.
А немаше јошт двадест годинах. И што ћу ви крити, Црногорци, живо ми је срце покосио и нашу је земљу оцрнио! ВУК ТОМАНОВИЋ Он не бјеше но само настао, — Црногорца већ бјеше
Криву клетву на дом не понеси, јер је мука с Богом ратовати! КНЕЗ НИКОЛА Знај, владико, и сви Црногорци, ја знам дивно како ми је дома; ама имам триста Дупиљанах, нек ме изда свако, кâ и хоће, задајем ви божју вјеру тврду
СЕРДАР ВУКОТА У памет се добро, Црногорци! А ко чиња бити ће најбољи; а ко изда онога те почне, свака му се сатвар скаменила!
Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО
А да како!“ Марко узе дијете па га пољуби, па Петар, па Милија; сви га изгрлише. Ко видио није како Црногорци, уопште, дјецу милују особито дјецу познатијех јунакâ, а особито пак ако је јединче, тај појма нема о њежности тијех
Дјела Његова повиједају славу и светост живота Његова; име Му, којијем се још за живота његова, кунијаху Црногорци, аманет је највиши који се предаје с кољена на кољено у овоме аманету српском, у Гори Црној.
Људи, један за другим, сиђоше низа степенице и уђоше у цркву. То бјеху они Црногорци за које је јутрос Господар ђакона питао. Било их је осам.
“ Такав бјеше игуман Ђорђије острошки. Господар и сви Црногорци љубљаху га и поштоваху због чистоће његова живљења и великог јунаштва.
Владика му се загледа добро у очи. Затијем диже се полако, па ставивши руку на раме Јану, рече главарима: „Црногорци, још сам вас једном заклео да прихваћате солдате бјегунце као браћу, јер с невоље к нама се утичу.
Источњак вјетар дуну те стаде шушањ витијех јела и борова — али се Црногорци не пробудише. Сунце грану те разбуди звјерине по расјелинама и тице по гранама, али Црногорци не копорнуше.
Сунце грану те разбуди звјерине по расјелинама и тице по гранама, али Црногорци не копорнуше. Фала Богу, уморни ли бјеху ти људи! Да их је неко из даљега гледао, посумњао би бијаху ли живи.
Двојица само падоше. „Ха ко је Озринић!“ „Ха ко је Његуш!“ „Удри за крст часни!“ повикаше Црногорци, гађајући из малијех пушака. „Ха за Му’амеда и за вјеру турску!
„Оно... јест!“ одврати најближи до њега, отежући те двије ријечи. Тако Црногорци обично одговарају, кад хоће најпрече да прекину даља питања. И остали се намрштише. Но се Црмничанин не хтје оканити.
Управ великом вјештином — као што умију Црногорци, особито старији — као да је то само од себе текло и просто говор на то навео.
Људи су му одговарали, питали га, повиједали и сами нешто, а то све танко и умјерено, као што већ умију Црногорци. И Цуца је био на гумну.
Ти си слободан да удаш ђевојку, за кога теби драго... Је ли овако право, Црногорци?“ „Јест, Господару! право, као и све што из твојијех уста чујемо!“ рекоше људи. „Е, фала ти Господару!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ако превали, ништа. 2 Питали Црногорци Бокеља: — Зашто нам прољетос украдосте звоно са цркве? — Богу је свеједно: или звонило на вашу или на нашу цркву,
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ВЕЗИР И КНЕЗ ХЕРЦЕГОВАЧКИ Кад су једном ратовали херцеговачки Турци и Црногорци, некакав везир дозове једнога кнеза, ваљана и паметна човјека, говорећи му да би пошао к црногорскоме владици не би ли
Одговори му кнез: — Честити везире, није то лако учинити, јер ако обазнаду Црногорци, пошјећ ће ми главу; па онда нема мене главе, а тебе ко ће ти абер донијети, него аман!
Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака
Рекао сам им да то за мене није било тешко јер се Срби одушевљавају памћењем лепих мисли. Црногорци, на пример, знају напамет скоро све што је написао велики песник Његош, а посебно његов епски спев “Горски вијенац”.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Брзо се присећујем да су оне нове, послератне, српске. Црногорци, Личани, брђани уопште, дошли да покају прошлост и да се и мени подсмехну.
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
А пастирку? А на руци њено чедо? — То гледати Бог ти не дô! Ал’ то не зна свет далеки: Муке њине нико не чу — Црногорци не јаучу. — Јест, нерука пада тврда На та гола, светла брда; Многе иду муке живе На те људе, на те диве.
смеше наши „просветници“ У земљи двобоја (из пиштоља празних), Земљи проневера, свакидањих крађа — Да, међ’ Црногорци, које грдњом беде Е злотвор’ма својим ни носа не штеде: У тој Црној Гори десило се нешто Што ће куса пера жидских
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
из домовине, голи и потрвени, Черкези су постали бескућници, пробисвети, скитнице; од јуначких горштака, какви су наши Црногорци, они су постали разбојничке гомиле.
Трубач засвира на јуриш, Црногорци исукаше јатагане, Руси треснуше пушкама, ја моју стегох — чини ми се прснуће ми под руком, поискакасмо иза грмова,
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
трећи, четврти и пети ЦРНОГОРАЦ Први, други, трећи, четврти и пети СЕРДАР ЈЕДАН РАЊЕН ПЕРЈАНИК ТУРЦИ у табору ЦРНОГОРЦИ НА СТРАЖИ ЦРНОГОРСКЕ ЧЕТЕ СЕРДАРИ, ВОЈВОДЕ И КАПЕТАНИ ИВАН, синчић Ђурашков [ВУЈО, перјаник] Збива се у Црној
] ПЕТА ПОЈАВА [Црногорци се спремају за отпор.] ШЕСТА ПОЈАВА У кнежеву двору. — Кнез Ђурђе и Јелисавета. КНЕЗ ЂУРЂЕ: Не, жено, не!
] ЧЕТВРТА ПОЈАВА Црногорске бусије Капетан Ђурашко, Катуновић, капетани и остали Црногорци пуцају. КАП. ЂУРАШКО: Све ближе деру — Само витешки!
(Један капетан до Ђурашка пада рањен.) КАП. ЂУРАШКО: Зар паде? Осветићу те, — јуриш, Црногорци! На страну с пушком — с ножеви! Па срце тражи свога душмана!
— СТАНИША: Сви неверници! Сви! Сви издајници! Проклети, бог дао! (Станиша и још неколицина одлазе.) СВИ И ЦРНОГОРЦИ И ПОТУРИЦЕ: Живео, оче, и благослови! ВЛАДИКА: Бог даје благослов И опроштење греха свакојег...
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2
— А ако га украдем, могу ли ја да дигнем паре? — пита шеретски посилни Исајло. — Кипислцауф! — одобрава Лука. Црногорци су узимали самаре из околних места „по кратком поступку“, објашњавајући као да су их даровали Арнаути.
Жнаш, док ти искочисмо, божја ми вјера, малте их сручисмо у море. — А ну, што збориш, чоче! — узвикују раздрагани Црногорци. — Овога ми! — и подиже чашу. Онда дохвати чинију са печењем и понуди је команданту. — Јео сам, хвала, хвала...
Потом се диже. Ја заузех став „мирио“ да бих кришом угурао у џеп чакшира преостало парче хлеба. Вајкају се Црногорци што не седимо још са њима, али се сви дигоше и испратише нас чак до спољних врата.
Однекуда довукли наши и једну пољску батерију и пред топовима стоје Црногорци од јутра до мрака. Сваки би хтео да пипне топ својом руком.
Бомбе из аероплана почеше да праште по вароши. Црногорци пуцају из топова разорним гранатама те не знамо од чега пре да се чувамо. Гладни војници лутају улицама.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
страшна опомена, растао и гранао се и најзад био изливен у гвоздене, уништавајуће Његошеве речи: У памет се добро, Црногорци! А ко чиња бити ће најбољи, а ко изда онога те почне, свака му се сатвар скаменила!
Бока је постала хајдучко гнездо у другој половини XВИИ века, у доба дуготрајног млетачко-турског рата. То су Црногорци и Херцеговци који су дошли у Боку да заједно са Млечићима ратују против Турака.
У XВИИИ веку велики значај имале су хајдучке борбе у Србији. Опустелу земљу населили су у току тога века Црногорци, Херцеговци, Санџаклије, Босанци н наставили дело својих претходника из XВИИ и хуј века.