Ћипико, Иво - Приповетке
Не чује се него јецање и кукање мајке и сина. Најпослије Јурка се разбере; дотужи јој Цветина мука. Стаде па је диже и теши. —Погибе! Јадна ти сам до бога! — очајно нарицаше Цвета. —Хвала богу! А да коме ћемо?