Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Ижљубимо се и поздравимо, као што давно невиђена браћа чине... Приђе и Стана, да ме, као девера у руку пољуби. Ја тргнем руку, она сва поцрвени, очи је оборила доле и више ме није смела погледати.
Кад смо јој се ближе примакли, и кад је угледала свога девера, она покри лице рукама и, посрћући, оде од нас... Миладин је дуго пратио тужним погледом, па онда, дубоко уздахнувши,
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Позван је крштени кум, а старојком поста Јова Јуришић. За девера се Станко сам побринуо још у гори. Зар се џаба побратио са Зеком Селаковићем?...
Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
— Није — кажем ја. — Отишао, ваљда, некуд? — У село — рекох ја, па побегох у авлију. Ето ти затим два такозвана „девера”, тј. мојих другова које је послао господин да виде што нисам дошао у школу.
баш ако ћеш и Аноку! — Хоћу ја, богами! И снаха изнад куће проведе пијана девера по мраку до вајата. Покри га поњавом и оде у кухину да прича јетрвама што се збило.
Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА
Остало је, фала богу, још ћувегија! А девојке се онда смеју кроз плач. Млада се попе у кола и седе уз девера. Стари сват нареди да се крећу. Запуцаше бичеви, и кола полетеше једна за другим и једна поред других.
О, иди, дивна нево, Где цпећа за те цвати, И песма нек те прати Твог ручног девера. У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од садиплатна пут.
Отпратише кума и старог свата и девера с гајдашем, с којим је после Нића боктер продужио кроз сокаке, вршећи у исто време и своју дужност.
Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ
Као што примећавам, она није вама ненаклоњена, а и ја немам против тога ништа. Само, знате, форме ради, морам још мог девера запитати. — А зашто да га питате, кад ви ’оћете?
Црњански, Милош - Сеобе 1
Њеног осмеха. Децу је била дала слушкињама; само пред мужем држала их је на крилу. Са осмехом. Једно јутро запита девера, да ли му се брат не чини нагло остарео?
Госпожа Дафина била се преселила у кућу свога девера. Требала је ту да преживи, са својим ћерчицама, неколико месеци, па можда и година, док јој се муж не врати из рата.
Жене официра, Немице, трговачке кћери, много млађе од ње, Гркиње, затим све жене пријатеља свога девера и мужа и све њихове кћери; једну дебелу Туркињу којој су висили очни капци и која беше при заузећу Београда пребегла,
Изненада, са мржњом, мада је био мрак, виде крај себе, на постељи, и руке и зубе свога девера, и његову ретку браду, чу његов смех и обухвати рукама уплашеним његов танак врат.
свој живот сасвим празан, али јој се никад није чинило све оно што Бог са људима ради, тако страшно, као у кући њеног девера, тога дана.
Била је зажелела девера, да би јој обећао, пре свега, брак и да ће је одвести одавде, у ону нову кућу, у Будим. Наредила је слушкињама да јој
Зато поче да размишља и да се теши богатством у коме ће од сада живети, ако се преуда за девера. Промисли, какве ће нове хаљине да поручи, и, као да их је већ имала, осети свилене комаде на свом телу.
Богатство, шарен живот у Будиму, понизна љубав њеног жутог девера; младост коју беше тек зажелела да проживи, све је то отицало у грчевима, у њеној крви.
Последњу ноћ, пред смрт, провела је у грозници, молећи непрестано девера да се одвезе патријарху, и да измоли дозволу да је може пренети у манастир.
су на њих, а нарочито на њу, сви пуцали; не само неки војници, већ и оружје што је лебдело у зраку и висило са дрвећа. Девера свог, Аранђела, кога је у болести често и радо сањала како је љуби под пазухом и како је голица.
само да није била истрајна и искључива, целог тог грозног дана, већ је, напротив, исто тако жељно, ишчекивала и свог девера, Аранђела, и питала за њега, ослушкујући не би ли чула његов ход, или глас.
Онако како их је себи, по њиховом причању, представљала. Под утицајем успомена на љубавни начин и на уживања свога девера, она хтеде да и последњег дана свога живота увери себе да је пошла према једном, језовито пријатном животу, који је
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
И тај човек, муж јој, није хтео да се као остали удовци венча у стајаћем оделу, већ је начинио ново. Имала је и девера и свеће, поклона... Била је и игра, чак и „шарено оро“ ...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
Била ме, мајко, од пређе звати, Од пређе звати, кошуљу дават’, Док нисам стала уз милог кума, Уз милог кума, и уз девера; Док није био прстен на руци, Прстен на руци, венац на глави. 69. Што се оно у планини сјаше?
А ово ти данас у најбољи!“ 82. Лепо ти је под ноћ погледати Где девојка седи код девера, Испод венца младожењу гледи! Њој говори млади младожења: “Што ме гледаш, драга душо моја?
Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ
Жена његова морала је сама код куће да седи И тог свог девера да двори, негује, чува и једнако да је с њиме. На саборима, славама са њиме морала да се појављује.
У том уведоше девера: млад, висок и, видело се, нарочито одевен и украшен сељак, а тамо кроз | капију грунуше измешани и младожењини и
што је знала да не треба да се жури, да треба полако да иде, ипак, и против своје воље, поче да иде брзо, готово је девера она водила а не он њу.
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Моја је мати и његова на једном сунцу тарану сушила. Моје секе Јеке, па њене Неке, ручнога девера рођени пасторак. Невине Неке, брајине секе, рођени рођенастији ђеверовски пасторак. Од рођене тикве дршка.
Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)
Чак се двапут спомиње родоскврнуће. Једном условно, међу орођеним особама, тј. блуд између снахе и девера; други пут у блажем облику, али право, код ефенди-Митиног оца, који се мимо реда оженио рођаком.
Понекад ти описи далеко сежу дуж текста. Тако, на пример, када се преселила у кућу свога девера, госпожа Дафина одмах је изабрала место поред прозора, да се ту сита исплаче после мужевљевог одласка на војну: „То
Осим, разуме се, односа између девера и снахе, који се драматично мења као средишњи сижејни преокрет у роману. Али је и ту занимљиво како се постиже и
Та два времена потпуно се разликују у опису љубавничке ноћи: што се у ложници изједно збивало између девера и снахе, то је разбијено у низ детаља и разбацано дуж текста на прилично великој удаљености.
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
О, иди, дивна нево, Где срећа за те цвати, И песма нек’ те прати Твог ручног девера. У нове идеш дворе, Где заова цвеће бере, И нова мајка стере Од сади-платна пут.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
тицо! Ил’, ако волиш, божји анђелу! Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог.
Ево ти водим моју жељицу, Мог милог брата — мога Станишу! ЈЕЛИСАВЕТА: Мога девера? КНЕЗ ЂУРЂЕ: Јест, сунце, девера твог! А мога брата, брата јединог.
ЈЕЛИСАВЕТА: Мени? СТАНИША: Јест теби! Да познаш, снајко, свога девера! (Пружа јој ђердан алемов и још друге неке скупоцене дарове; — пружа јој и руку да га пољуби, а Јелисавета збуњено
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Како би било да ми ту несретну краву преселимимо царевини, па нек се она тамо ш њом мучи и девера?“ „'Вала, велим ја, царевини која се толико за ме брине! Води, брате, води одма'!“ — Онда сам имô чет'ри козе.
Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности
српске народне лирике треба истаћи често понављани мотив бескрајне љубави сестре према брату, нежни однос снахе и девера, уздизање девојачке части, што осветљава ведрију страну патријархалне културе.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
Том се свати ништа не сећају, досети се љуба Стојанова, отпусти се од ручна девера, брзо оде на горње чардаке, па дозива сеју Стојанову: „Заовице, рођена сестрице! Ево т’ браца, господара мога!
душман, душманин — непријатељ ђаконија — разноврсне понуде ђаур — неверник ђе — где ђевери (некога) — узима за девера ђевери (дјевери) — сведоци при двобоју ђевер уз ђевојку — неко од младожењина рода (најчешће брат, а ређе и неко ван
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
Силно се приљубило Зони, обгрлило јој колена, плаче, бацака се, грди Манулаћа, бије Сотираћа девера ногом и дере се — виче мајку Костадинку! „Нане, поскоро ће да ни украдну тета-Зону!“ А Зона силно бризнула тада у плач.
Девојке га зову и питају га хоће ли да им буде часник. једна га зове за девера, друга за кума, трећа за старојка, а он им одговара пелтечећи: „Не-не-не може! И-и-ич не може!
Дође ред и на бирање и тражење часника. За све се сложише, само за девера никако, јер то је право било право младенаца. — Да рекнеш: драгичка! Нашеја сам побратима!
Дакле, мора!... Али Зона неће; вели да Манулаћ нема ни форму за девера! — А како је имао форме за младожењу?! дира је Мане и доводи је до плача.
Каже јој да га је у сну видео као њеног младожењу, па би сада рад био и на јави видети га и као девера!... И да се само Мане питао и од њега само да је зависило, можда би тако и било.
Тада се једва једном разведри и сину лице Зонино. За другог кандидата за девера лако се погодише. То је био Митанча, чорбаџи-Петракијев син, и читатељима већ добро познат из ранијих глава.