Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ
Она за софром седи десно од ђеде, и у кући се ништа важније не дешава док она не да свој глас, или бар док је ђеда не запита.
Матавуљ, Симо - УСКОК
А-ну, ђеде Мргуде, што ти шћаше рећи — обрати се Мргуду, који два-три пута хтједе да заусти њешто. — Ваистину то да једнако жалим
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Ђеде, нема га. — Добро је, ево га у мом џепу. Ех, у џепу! А мени због њега промаче добар комад. Дај да бар чујем шта је да
самарџија одавна расплинуо у сјај и тишину бабљег љета, ја се изненада нечег присјетих и бубнух пред својим дједом: — Ђеде, јесам ли ја налик на коња?
— Ђеде, јесам ли? — Хм, види га. Добићеш ти по туру, прислушкивало један. Нијесу још за те таки разговори ... Тако је то било
— Ђеде Петраче ...— заустим кроз стегнуто грло, а стари потукач, погађајући моју неизречену дјечју тугу, спремно надовезује:
Ми, дјечурлија, такођер живахнусмо и потрчасмо да тражимо дједа. — Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате.
Ми, дјечурлија, такођер живахнусмо и потрчасмо да тражимо дједа. — Ђеде, ђеде, ено брадоња слика! — Гдје слика? — прену се старац и погледа пут наше гостинске собе. — Ено га код појате.
Као да му чита мисли, умусана старина се диже, узима штап и креће вратима. — Куда, ђеде Васо? — На Врбас, Дуле, за унуком! — одјеца стари. — О, мој Васо, мој Васо, гдје је Врбас, гдје ли Прва крајишка!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
дан скачући, грлећи бабу и љубећи њу и дијете, и тако збијајући смијех; за њима пристане сила дјеце, која вичу: „Бу, ђеде! Бу, баба!
(Пјевајући ову пјесмицу почну га звати са свију стране, најприје полако па послије, пошто виде да је глух): — О ђеде Елезе! (а то заособице толико пута, и јачим гласом, доклен им се гођ не одзове). — Зове ли ко мене, неборе!
(Опет га зову): — О ђеде Елезе! — Ма што зовете, а не дате ми ову пјесму испјевати, да бог да и ви остарјели! — Болан, да ли не знаш да ти је
а он све једнако чини знаке устима да не мари ни најмање, а све једнако пјева, па најпосле): — О ђеде Елезе, болан! Не пјевај, умрла ти је жена!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
она иста риба, и тек што се шњиме опрости, он умре, а рибе нестане с те стопе да нико косе ту намјерио, не виђе куђ се ђеде и што се од ње учини. 5. ЦАРИЧИНА СНАХА ОВЦА.