Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ
” „Отверзите мнѣ врата правды, вшедъ въ, ня исповѣмся Господеви.” И Као што многогодишњи ’раст, кога нису громови ни ветрови срушили, почне сам од себе венути, и грану по грану губити, и све ближе свом се крају клонити, тако, драга
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
То су биле сигурне руке и очи. Они бију одједном, као громови... Од галаме поста жагор, а од жагора тајац. Све се предаде очекивању и својим мислима.
Више човек није могао познати ове мирне људе. Погледи им посташе муње, а речи громови. Ко проучава оно доба, коме дођу до ушију разговори тадањих бораца, тај ће стећи једно уверење: да се у то доба
— Нека, нека!... У овом шарампову ми смо громови, кад бисмо изишли одавде, ми бисмо били или гробови или робови!... — говорио је Чупић. — Нека нас овде!...
Дучић, Јован - ПЕСМЕ
Распети Спаситељ држи високо своје крваве руке пред мрачним просторима. Громови падају над њим и испод његових ногу, односећи читаве спратове разбијеног гранита, који се с хуком руше у црну воду што
Црњански, Милош - Сеобе 2
А та жалост је повећавала бол који је на темену осећао. Чинило му се да га хиљаду игала боде у око. А да му у темену громови пуцају.
Нико није знао како. Као што се на небу мењају олује, громови, и дуге, несхватљиво, тако је то било и у Варварином браку.
Дошао је био на луду идеју да не ваља, како исељеници из Токаја крећу. У јесен. Па их кише, олује, громови, провале облака, у планини чекају. Него би било боље да сачекају да падне снег. Снег све изравна.
Теодосије - ЖИТИЈА
чини вољу слугу својих на добро, још док је молитва била на устима светога, заповеди и бише ветрови, севања, муње и громови јаки и уједно сумрак, и страх велики на самом краљу и на свим војницима његовим, тако да су се сви устрашили и
Матавуљ, Симо - УСКОК
Поњекад планина зајечи од олује, грање се повија и крши од бијесног вјетра, громови праскају, као шиба. У дијелу планине што припада његушком племену, налазило се и браство кнеза Драга и ускок Јанко.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
за то ме не криви; Та и оно ведро небо горе, Тако увек остати не море, И оно се за часак навуче, Бура дуне, громови зауче, Да помислиш свијет се распаде, Ал' замало — па свега нестаде, Гром умукне, небо се разгали, Па се уци
Ал' што пева неће у гроб сићи, Доће тице и доће ветрићи И доћи ће громови озгора, Тргнут песме од немили двора; Тице ће их мени да певају, А ветрићи по гори пиркају, Гром ће грмит, песме
Већ се чује бура из далека, Већ се чује грома амо јека, Већ су овде муње и громови, Већ ка земљи вију се растови. Облачине већ су мутна крила Више горе лисне се повила, Уји ветар све више и више,
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
испи нову чашу, подними се на руку и сјетно развуче: Ево мене у сукње обукли, чакшире ми порезници свукли, дабогда их громови потукли. — Стој! Стој! Ено га опет! — Шта, зар ни сад не ваља? — зачуди се пјесник.
Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА
Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи. Почеше да севају муње и пуцају громови, а градушка тек што се није просула. Сељак брже спреми пушку, па се скута под голему крушку.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Огњиштем пакла, пијана водо с потопне хуке, громови беру орахе, зукве пуштени с ланца, смакнути с таса, сажижу букве.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
Све се отето благо мора вратити своме извору, громови падају у сребрне зделе и остају ко згрчени пужеви. Разбојници на коленима изручују плен у бездане мора, широким
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1
Онај опет виче: поправник, поправник... Први топ груну, свитну пламен и из нашег, чаура одлете. Око нас као да громови тресу... Опет релеј: по три с кошењем... Испред топа сукну пламен и црн дим...
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Облаци, мрки и страшни као гнев Божји, застирали су небо, у њима су буктале бледе, пакосне муње и рикали громови; из мрких облака рушили се пљускови, као водопад, у дубоким понорима кључала је и кипела вода, буре и олује чупале су
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
Сав »директориум« био је облепљен великим табацима, на којима су нашаране неке муње и громови. То је он звао »статистиком«. Чега ти ту није било!...
Уђох унутра. Тишина кô у гробу, а моји кораци одјекиваху под високим сводовима као громови. Истрча преда ме један веома укусно одевен господин. — Лакше, лакше за име божје! викну ми он.
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
МИШЕВО РОЂЕЊЕ Целе вечери су тукли громови, Тресли су се Цер и Комови, Блистале муње попут сабљица. Капије скичале као прасад, Док на земљу не паде, најзад,
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
И у тај се мах јагње ондје обре. Пошто они рекну слузи да бјежи оданде у планину, ударе муње и громови, те дворе Гаванове сажегу и ондје постане језеро, у коме, веле, да и сад пијетли поју и звона звоне.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
Тек што заспао бјеше, чује у пећини клопот свакоја | кијех верига, тутњавину као громови, док у томе и пробуди се. Кад ево ти на један пут свану у пећини као дан, и тушта и тама од сваке врсте људи, црнијех,
Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ
Као ватрене змије скакале су муње по небу, а громови сурвавали стење с планине. Шћућурене у својим коритима, реке су престрављено ћутале, не усуђујући се да се помакну.
Из очију му бије ватра, у грлу тутње громови. Дечак у ужасу затвори очи. »То ти је крај, будало!« помисли и сав претрну кад жабац Троглавац проговори људским
Попа, Васко - КОРА
зрак Таласи сањаре У шипражју пламенова Плавооке даљине Савиле се у клупче Подне мирно сазрева У самом срцу поноћи Громови питоми зује На влатима тишине (1951) СПИСАК ПАТКА Гега се прашином У којој се не смеју рибе У боковима својим
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
Кад је било по Светом Илији на десет дана, а небо се над виноградом страшно наоблачи. Почеше па севају муње и пуцају громови, а градушка тек што се није просула. Сељак брже спреми пушку, па се скута под голему крушку.
Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ
Од Косова плач је, Богу се вапије, Ал' нигде помоћи, свуда срца тврда: Сиђоше громови, падоше капије, Прогледаше људи, и поља и брда.
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
— грмнуо стари прота као да су громови тога тренутка ударили кроз црквене пећине. — Јесам, прото, и не мучи ме више ради закона нашега, цркава и манастира!..
Краков, Станислав - КРИЛА
Ипак нико није говорио. Можда се бојали да говор не привуче гранате. То је као затварање прозора и врата кад громови ударају. А све је било лудо и пијано, и у оној страшној граји људи нису знали кад умиру.
Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3
Муње су се сустизале, громови се надметали, планине и јаруге су јечале. Пред овом непојамном снагом природе људи су изгледали ситни, а топови, та
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Пак ће опет, веруј, овог лета бити Да ће се и она дати намолити. Пре би досад вода громови севала, Славујевим гласом сова пропевала, Пре би сунце зрака лишило се свога Досад него Ана обљубила кога.
Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА
— Бошко и Богдан, с њима Станиша?.... Или управо он је пред њима — Јер најпре иду муње, громови, Па после тога хучно долази С вихором силним страшна бујица... Јеси ли чула? Шесет тисућа!...
Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА
Поклони ми ријечи, Господе, крупне и замашне кô брда хималајска, силне и моћне кô небески громови, оштре и језиве кô свјетлице божје, и тирјанима неразумљиве кô што је неразумљива сфинга египатска роду човјечанском.
Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА
кољи! пали! Изрод који крвце жали! За слободу се злотвори Срб јунак се радо бори. Љути змаји и лавови У рукама са громови, Челик срце, бритка ђорда – Па шта ће ти турска чорда. Мало нас је ал' смо људи! Челик срце је у груди!
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
вуковима СВЕТИ САВА Око његове главе лете пчеле И граде му живи златокруг У риђој му бради Засутој липовим цветом Громови с муњама играју жмурке О врату му вериге висе И трзају се у гвозденом сну На рамену петао му пламти У руци штап
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
ујо, наоблачи, па се облак небом окреташе, облак дође баш више Жабљака, више твога поносита града, од облака пукоше громови, гром удари тебе у Жабљака, баш у твоју красну краљевину, у дворове, твоју постојбину: Жабљака ти огањ оборио и