Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ
пун коњске и људске мокраће и газе завичај; и пламте још амбари пуни жита и мишева; некошена трава, труне грозд на грани, зрно у махуни, а пет сељака, забачених глава, лежи, у хладу јабука, и спава.
Африка
Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија. Режим банана које тражим да ми узберу, читав грозд од ваљда педесет воћки, још назрео, опор и без сока. Неки младић одбацује мараму са себе и одлази по кокос.
Теодосије - ЖИТИЈА
смо да почнемо повест, а почињемо тражећи одакле треба, а треба тражити изданак од корена, па ћемо наћи и узбрати грозд — не са трња него са лозе.
Матавуљ, Симо - УСКОК
Он се прекрсти. Сви се прекрстише. Онда пођоше брзијем корацима... На пушкомет од манастира затутњи грозд пушака. ВИИИ На Сретење истицаше рок службе војницима.
Али из засједе просу се нов грозд пушака, те тај паде. Као муња брз допаде Марко Јокашев, те преграби Мушовића главу.
Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ
А да им ја носим корпе, тешке су; опет да берем, брзо ме заболи крстача сагињући се. Зато седох за чокот, откинух грозд, он ми се просу, зрна одлетеше и разасуше се.
Стоји она и чека. Ја једнако ћутим, а осећам ватру од њене близине. Почех да кидам један повећи грозд. Не могу, јак. — На ти косирче! — шану и пружи ми га. — Нека. Могу руком.
— Чекај. Ја ћу... — И саже се. Образи јој пламте, рука дрхти, а тако је топла, мека и мила. Ленка одсече грозд. — Ево! — И пружи ми га. Гледа ме замагљеним и упола затвореним очима. Чак јој брада румена и светла.
Стигох и, дахнувши, извалих се међу чокоте. Загледах се у црн, дугачак, са заривеним врхом у земљу грозд, који беше на чокоту преда мном. Одједном зашушта нешто иза мојих леђа. То је била Циганка и већ се сагла те бере.
Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ
Радује ме — а разара — колор платно Вирпазара. Жар-кокоти, пурпур-кресте, пусте пламен уз невесте. У грозд румен куће збије зрно родне розаклије. Црвен мрачак из Црмнице пукне наром с пушкарнице. Престижем ли црну прељу?
У прикрајку, а са виса, жути свеска Летописа Рељеф крста: с њега сија реч прозрачна - епархија. Урнебесак: грозд-пијанка. Зри сећањем шљива ранка. Стањује се лоза иста: лист најави - не пролиста.
Идејо мудра летења и мреста, и винограде што трепериш смислен, да грозд ти схвате неписмен и писмен, у топлој струји очувајте места, из којих точи благост Божје климе, што бићу чува
Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА
Са њиме дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, До саме мирисне траве. Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ.
Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ
Жега, Када се зноји И у хлад бега— Али на гумну вршај стоји! Сви су на послу — жетвено доба— А она, мала — грозд у руци— Седи и гроздић боба. Кад изненада, вијор...
Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ
гранатој дуњи насред винограда, осетићеш њен чудновати мирис; лези под њу и гледај, како ти се над устима вије опушћен грозд од чардаклије... не треба ти ни да се мучиш, само зини...
Лежиш тако и обрћеш главу, па чисто не знаш, куд ћеш пре да погледаш... или у грозд, што ти над главом виси, или на мирисне, жуте дуње, које се полако љуљушкају на танкој гранчици, шалећи се и ашикујући
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Гроздови сложени у гомиле: свакоме ко да на души лакне од гомиле кад се одмакне! Ал и у хрпи за живу главу грозд не да боју лудо плаву.
Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ
Кад онај час, није него сламка! Другом викни: „Послушај народе, свак ће сада грозд у руку имат, грозду ћете бритве принијети, ал' чувајте, да вас јад не нађе, немој који грозда окинути!
“ Докле свако за по грозд ухвати, принијеше бритве гроздовима; кад виђеше чудо невиђено: сваки себе за нос дохватио, догнâ бритву до својега
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
Кад царевој кћери дође суђен дан, она здрава читава заиште грожђа да једе. Слуга јој одмах донесе велики грозд, у којему је унутра била скривена мала змијица, која је уједе и зада јој суђену смрт.
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
37. Зелена кошара, црна говеда, гвозден кључ, који откључава. 38. Зими служи, а љети зубе кеси. 39. Зоба грозд од мора до Дунава, нит' га мого позобати, ни га мого прегорети. 40.
114. Зуби и језик. 115. Варница. 116. Млада под вијенцима. 117. Желудац кокошињи. 118. Ластавица. 119. Грозд на чокоту. 120. Груда сира. 121. Чела у кошници. 122. Траг коњски. 123. Сандук. 124. Сунце, кад топи снијег. 125.
Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА
Као многоплодна лоза грозд процвета, оче Симеоне, покајања вино изливајући и маглу страсти од душа наших одгонећи и срца верних веселећи.
Ћосић, Добрица - КОРЕНИ
И од слуге да просим дуван? Кад бих вама оставио имање, ви не бисте дали Вукашиновој деци, мојим унучићима, ни грозд да поједу. Ни шљиву да откину... А ја нећу умрети без унучића.“ Жури и у себи прети свекру.
Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ
Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле До саме мирисне траве. Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ.
Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ
облаке На истоку трешње на западу маслињаке И сазвежђа над Фрушком, звездане строфе најлепше У камену и на води: Грозд је успомена на њихов распоред Има своју будућност и њену прошлост Има свој пут и његову истину Саветује плодовима
Петровић, Растко - АФРИКА
Домаћини износе чаше са џином, после кога ми жеђ постаје још несноснија. Режим банана које тражим да ми узберу, читав грозд од ваљда педесет воћки, још назрео, опор и без сока. Неки младић одбацује мараму са себе и одлази по кокос.
Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ
КРУГОВА 2 ЈУТАРЊЕ 3 ФРУЛА 4 ЈАСИКЕ 5 ИЗВОРУ 7 РУМЕНА КАП 8 ЗОРА 9 ЂУРЂЕВЦИ 11 САН У ПОДНЕ 12 ГРОЗД 13 ДАФИНА 14 ВЕЧЕРЊЕ 15 ЉИЉАНИ 16 БИЉКАМА 18 ВЕЧЕРЊА 19 ЧЕСМИ КРАЈ ПУТА 21 ПОЗНОЈ 23 ВРБЕ 25 СУТОН 27 ТРУБА 28 СЕСТРИ
То иза сна, знам, златан прах остане по њој. И у пољупцу презреле брескве сласт. Зри љубав. Подне. ГРОЗД И златан облак, драгано, натопи земљу пијанством. Љушкају воде коритима, и пуца плод.
И твоје тело, драгано, љубављу презри, напукне. Ни смоква слађи не цеди сок, ни грозд из присоја. Да л’ напити се вина? Или од зрачна недира у златну маглу да пресахнемо за нове златне облаке?
Дому дођох: туга, јесен шуми, и мирише зрели грозд! ЂУРЂЕВА ПЕСМА (ИІ) (Једини будан међу поспалим кулучарима, дође усред њих) О, јадни моји, спите на миру, сна
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
»У белу, чисту крпу«, у којој је семе за прву сетву, ставља се, поред осталог и »бео крупан грозд«, да жито буде чисто и клас пун (ГЕИ, 9—10, 1960—1961, 127, Сретечка жупа).
, 341). У Лесковачкој Морави »трава самовила која има цвет као грозд«, има важну улогу У обреду за печење болести које су изазвале самовиле (»сестре«).
Ћипико, Иво - Пауци
Гроздови пуни, обилати окитили лозу и одвојили се од лишћа, да потраже сунце и свјежину. Убере био грозд и — слатко зобље. Тако ишчекује друштво у винограду.
Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ
Са њене дражесне главе Лиснатих врежа сплет чаробно спушта се доле, До саме мирисне траве. Пухором посут грозд у једној подигла руци, И слатко смеши се на њ.
Станковић, Борисав - ТАШАНА
једнако се само гледа: да се први цвет њему на гроб изнесе; прва крушка, јабука, у покој његове душе разда; први грозд, прво вино, преко његова гроба прелије, као да је жив, као да он то тражи од мене. Ох, дедо!
Петровић, Растко - ПЕСМЕ
Кроз њих душе ветар ништења и студи, И увек је ноћ у њима; Јадне твоје груди: Само у празнини што као грозд срце виси. Не, Каица Војвода више ниси! Болани дојчин можда само.
Као храну, Прождире туберкулозу. Под њом пустош крша, Ровитих стена. Или је једини грозд окачен о лозу, Као сок из тебе сише туберкулозу.
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Одонуд би чокот и лоза винова, а ми грожђе са шње побрасмо за нашу хвајду. Они тај грозд изгмездише и исцедише га, а хришћани му бистро вино пију.
маслино, много масти принесшија елеја, Христа, јего ж тиме излијаное миро, радуј се винограде истини живот ни грозд вазрастивши!...
радуј се благодатна, небеснаго класа нежњена њиво, радуј се благодатна истинаго винограда лозо, нелажна дево, мати грозд животни рождшија, радуј благодатна неизменаго божаства достојное вместилште, радуј се благодатна невместимаго
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
— Бела! — одговори девојче. — Бела? Не ли Бела Стојанчина? Па ти ли си гу керка? рече зачуђено, и маши се за грозд и пипну зрно-два. — Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?! Знав’ам Белу Стојанчину... Познавам ти мајку!