Ћипико, Иво - Приповетке
Па када се Спасоје к њима поврати, дјевојка се инстинктивно диже, као старијему и бољему од себе. Испрвице сједе и ћуте, док се Спасоје сјети те донесе вечеру.
Он се обрне к њој и мири је: — Проћи ће све то... Знам ја како је... Испрвице и мени је тако било; све је до навике... — Није то тако, — прекиде га она живо. — видиш да ме неће?...
жено моја! — и, говорећи, вуче је к себи. Антица се чуди његову заносу: она га познаје као млакоњу. Испрвице брани се, а послије не може да му одоли: данас у цркви добио је на њу право, и пушта да је милује.
А њој је досадно код њега; задиркива је и кињи, и ништа је не занима његово: ни живот, ни разговор. Испрвице се ради тога изиједала и силила се да буде мирна, али с временом увиди да је све залуду, па јој се погдјекад учини да
Тиме она бјеше сина одгојила и на науке га дала. Испрвице ње идеал бијаше да га запопи; мислила је: биће чашћен од свога стада као и други попови, помоћи ће себе и своје, и,
Ћипико, Иво - Пауци
„Ча је да дам двије каце маста (четири хектолитра) добити на сто фиорини, кад и мени доста остаје!” испрвице говораху дужници, задовољни само да дођу до новца...
Чељад, окупљена око ватре, причаше, испрвице смијешних ствари, док најпослије не падне ријеч на Загорца Павла, што је отраг три године служио.
Кад је дошао близу мора, осврне се, — полако звиждне. Поврх њега је густи маслиник; ту се они састају. Испрвице стрпљиво чека и — гледа у ноћ.
Не спава му се; већ осјећа да га млитавост оставља и нови млаз увјежине да му животом струји ... И сунце гране; испрвице споро, чисто неодлучно расипљу се његови свјетлаци; часом дрхте и заиграју на пучини, па пожуре с другога краја к