Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
И, стегнувши песницу, баци страшан поглед па кућу оца Лазарева. — Тешко теби, стари Иване — рикну он. — Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!...
— Тешко теби, крове, који си прво заклонио главу ономе зликовцу!... Од твоје куће, Иване, остаће кућиште, а од народа из дома твога страшна приповетка!...
Кад тамо — разбијен сандук и однете паре... Ја ти се наљутим, докопам пиштољ, па за њим...” — Иване! — рече поп. — Не греши душе!... — Ама, попо, бога ми!...
Из тога жагора једва се разабра један глас: — А коме је учињена крађа? — Ево! — рече кмет. — Иване, опричај сам лудима шта ти се десило. И ухвати Ивана за руку, па га изведе напред.
Онда се окрете Ивану. Овај претрну и колена му клецнуше. — Иване Миражџићу! До јуче сам те звао чичом, али од јуче ниси ми род!... Ко има опаког сипа као ти, он мени не може бити род!.
— Онда нека га припита. И, онда... ала ћемо се провеселити! — рече Крушка, а очи му заводнише. — Не знаш ти, Иване, брате, како је живјети међу људма који те не воле!... Еј, како бих ја волео да имам кога женити ја удавати!...
Красан човек! Ја онаког попа нисам видео, не памтим!... А и кмет!... Не знаш ти, вели, Иване, како се мени допала та два човека. Ово што је све овако добро у Црној Бари, то су они учинили.
Једино врчи на Алексу, њега не мари. Неће да чује речи о њему!... Попу прекипе. — Славе ти, Иване, зар си ти мене зато звао? — Па ја... Што се, брате, џаба туђимо од човека!... Да је он онако каки...
Јест, добар, али својим Турцима!... А тешко теби када те он воли!... Него, упамти ово, Иване!... Сва Црна Бара, сви ви, моји пријатељи, љубите се колико хоћете с њим — ја нећу!...
У тај пар бахну кнез Сима. — Попо, зову те кући да читаш једну молитву. — Добро, ето ме. Збогом, Иване! — Али седи мало, човече. А поп изиде из куће...
Он ће јуришати док је не прокљуви, па да би га ти јуриши и главе стали... — Тако ти часног крста, Иване, коме то субаша није добар?
А Иван се устумарао с погледом. — Је л̓? — Та... јесте, они су... — А шта им је криво? — Тхе... — Јеси чуо, Иване! Што јест, јест! Али кад дође коса до бруса — морам рећи, па да бих цркао!... Шта мисле ти људи?...
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
150. Вуди мајка свог Ивана сина: “Устани се, мој мили Иване! Прође тебе Мара испред двора, У руци јој сребрни кондијер, Да донесе лађане водице.
Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба
— Хвала вам, оче, за тај еуфемизам, — насмијем се ја. — Ви сте увијек били благи према мојим сагрешењима... — Не, Иване, немој ме криво схватити. Ја сам то казао сасвим озбиљно, сасвим искрено: ти си чисти, рођени умјетник.
Али помислим да је упутније не заплетати опет дискусију. — Ти си, Иване, пун контрадикција! Једно клупко интимних контрадикција !...
— Стерниг? — Стерниг, јаwохл! — Иване, немој се правити смијешан! Чисто је дјетињаст начин којим харангираш на крсташки рат у одбрану тобоже увријеђеног
Доста ми је више те твоје игре!... Као да си допирио амо само зато да ме сврдлаш!... — Али што то говориги, Иване!... — Не знам што те нагони да ми вјечито опонираш, да ми с нарочитом слашћу сузбијаш у грло сваку поједину ријеч!
Кад би Петар у разговору лупнуо дланом по столу, огласила би се еолска харфа високих чашица. — Е, Иване, баш си ме обрадовао! Не можеш замислити колико ми је драг овај сусрет!... — И мени, Петре.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ПРИПОВЕДАКА
ЗАШТО ЛАТИНСКИ ПОПОВИ НОСЕ КЛОБУК НА ТРИ ЋОШЕ Питао један сељак у Далмацији свога попа: — Дум Иване, ма кажи ми, мисе ти, зашто ви наши попови носите клобуке на три ћоше, а не на двије као ришћански?
Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ
Па набрао обрве, натуштио се и страшно запитао: — Јеси ли Србин, Иване Војиновићу? — Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша!
— Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак
— Јесам, честити оче! — Јеси ли Србин, питам, Иване Војиновићу? — Јесам, честита молитво наша! — Још једном, Иване Војиновићу, право и здраво, тако ти све у напредак прошло: јеси ли Србин?
— Послушај нас, Иване Војиновићу, великога ти имена божјега!... — потресно завапио кнез и клекао покрај њега. — Ти ћеш се тобоже потурчити
Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА
ХІІ У логору на Пруговцу, 14. авг. у суботу вече, 1876 г. — Распири ватру, Иване, па онда укрсти наше пушке и набаци одозго овај шињел, те начини мало заветрине, а после ћеш ми упалити ову свећу.
— Лепо, лепо, Иване, само дед' брже нареди то што ти рекох. — Ја! Имаш ваљда много да пишеш, а после ваља ти се и одморити; ко зна шта
Видиш ли да се ово већ бели зора; како је то врашко писање по сву ноћ!? — Спавај, Иване, спавај, сад ћy и ја. XИИИ У логору на Пруговцу, 16 августа у недељу, 1876 г. Да продужим опис јучерање борбе.
Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА
И како смо ми све то упамтили, то се он врло лако спомагао када би нас извео на таблу. — Напиши, Иване, реч ,бог! Иван би се, разуме се, најпре збунио, а учитељ би тада додао: — Буџа, рупа, вешала.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
задобио, три војводе српске уватио: једно јесте Милош од Поцерја, друго јесте Топлица Милане, а треће је Косанчић Иване; бацио их на дно у тавницу, ђено лежи вода до кољена, а јуначке кости до рамена.
Бранковића, и осталу сву господу редом; у заставу војводу Милоша, и до њега дв'је српске војводе: једно ми је Косанчић Иване, а друго је Топлица Милане. Цар узима златан пехар вина, па говори свој господи српској: „Коме ћ' ову чашу наздравити?
“ 16 КОСАНЧИЋ ИВАН УХОДИ ТУРКЕ (ОДЛОМАК) „Побратиме, Косанчић-Иване, јеси л' турску уводио војску? Је ли млого војске у Турака? Можемо ли с Турци бојак бити? Можемо ли Турке придобити?
Је ли млого војске у Турака? Можемо ли с Турци бојак бити? Можемо ли Турке придобити?“ Вели њему Косанчић Иване: „О мој брате, Милош-Обилићу, ја сам турску војску уводио, јесте силна војска у Турака: сви ми да се у со
Мурат пао на Мазгит на поље, уватио и Лаб и Ситницу“. Још га пита Милош Обилићу: „Ја Иване, мио побратиме, ђе је чадор силног цар-Мурата?
Ја сам ти се кнезу затекао да закољем турског цар-Мурата, да му станем ногом под гр'оце“. Ал' говори Косанчић Иване: „Да луд ти си, мио побратиме!
Тада Милош заклиње Ивана: „О Иване, да мој мили брате, нерођени као и рођени! Немој тако кнезу казивати, јер ће нам се кнеже забринути, и сва се војска
Сва се српска причестила војска, најпослије три војводе бојне: једно јесте Милошу војвода, а друго је Косанчић Иване, а треће је Топлица Милане.
За њим иде Косанчић Иване: красан јунак на овоме свету, сабља му се по калдрми вуче, свилен калпак, оковано перје, на јунаку коласта аздија, око
Проговори војвода Милошу: „О Иване, наша поглавице, што дозивљеш и браћу сазивљеш? Но ми пружи десну твоју руку, и задај ми божу вјеру тврду за Максима,
весељу ђе га сад потураш, од мене ти божа вјера тврда: превешћу ти снаху преко мора и без кавге и без муке какве; тек, Иване, нећу тевећели: што год биде дара зетовскога, да ми дара нитко не дијели“.
Ја кад зачу војвода Милошу, те пригони од мегдана дора, а Ивану ријеч проговара: „О Иване, наша поглавице, камо вјера? стигла те невјера! Нијесмо ли вјеру учинили да ми дара нитко не дијели?