Јакшић, Ђура - ПРОЗА
Милисав тога дана не беше на заветини. Пошао је био, ал’ кад би наспрам беле кућице, он виде Јелицу. Забулила се белом марамом, па залива цвеће; засукала рукаве до више лаката, а оне беле ручице, љубљене сунчевим
— Је ли грехота љубити, старче? Ја твоју Јелицу само љубим! — Сад иди, — рече старац, задовољан, — а кад буде време, дођи, и ја ћу ти је дати...
— А ко је то, то му је срце и само казивало. А кад је видео Јелицу, тавна му је румен покрила бледе образе, руковао се с њоме, па онда, дубоко уздахнувши, протепа устрепталим гласом: —
Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Баш није право!... Морао се ту неки враг излећи!... Било у колу, било да из кола иду, Станко, и Лазар су уз Јелицу. Она их гледа обојицу. Оба из добрих домова, оба добри момци... није знала на коју ће страну!...
Станко то не опази. Он управо и није могао ништа опазити. Негове су очи биле затворене за све, само не за Јелицу. Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице...
Гракнуше са свију страна као да добише нов живот... Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице...
— Можемо! — рече неколицина. — Хајде ко хоће! И почеше се разилазити у гомилицама. И Станко се диже, узе Јелицу за руку па пође најлак... Осећао је умор и клонулост...
— Тако и треба! — мислио је. — Хоће он мени да отме Јелицу... Нема, синко крвави, то се главом плаћа!... И како је безочан, па ме још зове да му будем девер!... Будибокснама!...
Будибокснама!... Овако ја тебе, па сада нека ти деверују хладне гује под земљом; ја ћу узети Јелицу и без твога деверства!... И био је тако миран... било му је тако право као да је учинио какво добро дело... Јелица!..
И она ће бити његова!... Што је било па путу, он је склонио; а Црна Бара бољег од њега нема!... У памети је гледао Јелицу како се смешка на њега... Видео је како је његов бабо проси, како их попа Милоје венчава...
Дах му се поче губити... И... он се обнезнани... 6. ПРЕОБРАЖАЈ Водећи Јелицу и држећи је чврсто за руку, Станко изиде на пут. Онда стаде, загледа се у очи Јеличине, па рече: – Иди кући.
Њега спуштају у црну земљу... Око негова лица вуку се хладне змијурине... А тамо? Лазар се смешка на Јелицу; његов му је отац проси она полази... Прилазе олтару... Он рикну као рањена звер... У његовој души букну њешто...
Али... Лазар хтеде њега убити само зато да не узме Јелицу. А у Станковим очима тај грех беше већи од сваког другог греха...
Сетио би се детињства, младости, друговања, братске пажње, и... опростио би му!... Али Лазар хоће Јелицу. И то мучки!... И још хтеде да га убије!... А... то му не може опростити!
Ходи к нама! Све ће бити што ти душа зажели. Довешћемо ми теби и Јелицу!... Тек тада ћеш осетити како је топла љубав њезина... Та, ти нигде згоднијег кутка за себе наћи нећеш!...
Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА
3. БАТИЋ, ПРЕЂАШЊИ МАРКО; Баш како ваља! Јес чуо, Батићу, ја сам теби Јелицу обећао, и она је твоја. Али ако желиш да добро живите, не дај јој нипошто да ове врашке књиге чита.
АЛЕКСА: Али кад се фрајлица уда? МАРКО: И зет ми није баш од моде. АЛЕКСА (гледи на Јелицу): Сожалујем. МАРКО: Прстен је прошо. Ако се будете до недеље задржавали, можете мојој Јелици у сватови бити.
МАРКО: Како год ви знате. АЛЕКСА: Дакле, ја имам чест мај комплимент учинити. (Пође, но удари на Јелицу.) 5. ЈЕЛИЦА, мало затим МАРИЈА, ПРЕЂАШЊИ ЈЕЛИЦА: Господин барон, једна девојка пита за Алексу Никића.
што сам бољу прилику нашо, или што сам какво неваљалство за тебе чуо, него случајно пронашло се да смо род, и зато ти Јелицу не могу дати. БАТИЋ: Ми род? МАРКО: Присни род; ево питај господин барона.
Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ
ка једној стази која из пријека вођаше ка крају села, вранац хтједе да сврне и Бакоња видје иза једне међе пуштеницу Јелицу, која својом једром мишицом бјеше заклонила очи од сунца.
Реците да се фра-Брне јопет тешко разболија да га ни за тренутак не могу оставити, па онда молим Јелицу да мало-помало... — Цакле, мислиш да раскрстиш с малом? — прекиде га Срдар одбијајући густе димове.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
Натовари пуне канте паприка, купуса, лука или сена, и крене ноћу клисуром кроз Јелицу. Ноћ тиха. По белом, од месечеве светлости и прашине, путу, вочићи одмичу сами, кола шкрипе, циче, велики Месец залази
Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР
— Ја што ћу? — Он мени краставце, ја њему грош. На Станку опет наиђе неко ново осећање: стаде да се љути на Јелицу, а да је запиташ зашто — ни сама не би умела казати.
Ћипико, Иво - Приповетке
Још се по навици молио, али све ређе и ређе похађао олтар Пречисте девице. Једнога дана побеже у варош да потражи Јелицу; није је већ видео од оне суботе. Беху јој забранили да у семинариј долази. То га је јако болело.
Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА
Кад пада крупа, пале католици понегде у Босни посвећену јелицу и со (ГЗМ, 6, 370; 19, 317). ЈЕЧАМ Герѕте (хордеум вулгаре). Јечам. Реч је заједничка словенска.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
твоја жена не требује, у нас није кано у Турака, — снашица је кано и сестрица; ја на дому имам љубу верну, племениту Јелицу госпођу; а све би ти, брате, опростио, али си ми издр'о доламу, већ дај мене три товара блага, да искрпим на долами
Сав је Солун порез изредио, редак дође двору Дојчинову, али Дојчин никога не има, до имаде љубу вијерницу и Јелицу, своју милу сеју; оне јадне порез састављале, ал' га нико да однесе нема, јер га Арап приватити неће без Јелице,
Па дозивље сестрицу Јелицу: „О Јелице, моја мила сејо, донеси ми једну крпу платна, утегни ме, селе, од бедара, од бедара до витих ребара, да се
“ Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо, да од бога нађеш?“ Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога, живота ми и мога и твога!
“ Павле пита сестрицу Јелицу: „Зашто, сејо, да од бога нађеш?“ Сестрица се брату кунијаше: „Нисам, брате, живота ми мога, живота ми и мога и твога!