Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО
Осећао је чисто као да га по коси мази топла и нежна рука Јеличина... Па се загледа у прошлост, скору прошлост, и уздахну... — Доћи ће дан кад ће се и мени вратити моје живовање!...
Хајдмо из овијех стопа Ивану. Ти знаш да он мене слуша. Лазару се разгали лице. Он се није толико плашио непристанка Јеличина колико срдње и поноса очевог. Њему се чинило да ће се ствар добро свршити. И он пољуби Турчина у руку.
Крушка се озбиљно замислио. Све ово, ово зближавање попово и кметово са Алексом, упорност Јеличина, ова привиђења Маринкова, све то некако чудно, тешко, паде му на душу.