Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ
„Σαυτώ κακά τεύχει αλλώ κακά τεύχων. Κακή δε βουλή βουλεύσαντ: Себи зло кује ко га другом кује, и зао совјет совјетујуштему је најгори.
„Σαυτώ κακά τεύχει αλλώ κακά τεύχων. Κακή δε βουλή βουλεύσαντ: Себи зло кује ко га другом кује, и зао совјет совјетујуштему је најгори.
Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ
Момче ити својему коњицу, Удара му тврду потковицу, Бије, кује, наоколо с' ори, Плочу кује а уз потков збори: „Тврдо гвожђе, буди тврде вере, Немој мени учинит невере!
Момче ити својему коњицу, Удара му тврду потковицу, Бије, кује, наоколо с' ори, Плочу кује а уз потков збори: „Тврдо гвожђе, буди тврде вере, Немој мени учинит невере!
Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје
— Видидер кује, нада се госту, а овамо, тобож, плете цура, враг јој оплео штрик око врата! — гунђа придошлица и још с друма заслађено
Костић, Лаза - ПЕСМЕ
с њиме, с њиме је волан, са њега само здрав је и болан, њиме се пита, њиме се трује, од њега маче пламене кује!
Ћопић, Бранко - Чаробна шума
Провијери трипут оно што чује, рођеном репу не верује, планове кује унедоглед, и никад неће на танак лед.“ Отиде Мачак по уској стази, кроз честар зелен опрезно гази, на сваки шушањ
Чича маглу компресором буши, пере воду и у лонцу суши. Ковач кује од ваздуха чавле, прејео се обећања Павле. Баба брије са решетом старца, вук напамет појео магарца.
Све пристиже друга друг, начинили сјајан круг. Марс бојовник, то се чује, своје сабље да не кује, већ тугује. Тешке мисли њега море, људи воде преговоре, брату пружа руку брат, у музеј се спрема рат.
Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ
Кажем свакоме: добро вече! И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао. Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад.
И свако ми тако отпоздравља. Испред једних врата неки млад човек кује ципелу. Он престаје да кује кад наиђем да би ме гледао. Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад.
Чим га поздравим застиди се и брзо наставља свој рад. Два корака од њега, такође пред вратима други кује котао сужен на средини.
Павловић, Миодраг - Србија до краја века
границе државне а да вас нико не тужи да сте хегемони Милост ће оскудна бити знали сте да свако своју срећу кује ал не бесте покорни ни сопственом знању спремите се за туризам по паклу мада пресуда још није пала Картароши да
Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ
“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто
“ 133. Кончић кује крај мора алата. Копчић кује, далеко се чује. Карала га остарјела мајка: “Шта је теби, мој једини сине, Зашто кујеш коња од мејдана?
Беша ти је на мору кована, Ковале је четир’ кујунџије, Један кује, други позлаћује, Тећи меће халке на јабуке, А четврти алем камен драги, Покрај ког се види вечерати У по ноћи као
Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ
се хвали сваки поступак прошле владе, сад видим чланке у којима се најоштрије осуђује прошла владавина, а у звезде кује нова.
Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ
А и сам ћата је обично у тим приликама накитио и послао какав допис; послао у Новине које су орган тога округа у коме кује у звезде издашност ћир-Ђорђеву и износи благодарност народа тога округа, а завршује допис с оним већ свакоме добро
Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ
Ал опет, до краја дана, Загледа се у лица знана, И, очију од неспавања црвених, Пита се: „Пеци ми,Боже, Где се кује завера мучка? Кажи, ко је завереник!
ли купац наићи, И сикће, и цикће, и разглаба: „Кад ми се захукће надахнуће, На посао се бацам смело, Гвожђе се кује док је вруће, Са речи треба одмах на дело: Продајем кућу, све око куће, Брига ме шта ће рећи село!
Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА
— Ко се врабаца боји, просо нек’ не сеје. — Ко се дима не надими, тај се ватре не нагреја. — Гвожђе се кује док је вруће. — Ко ради, не боји се глади. — Како тко ради, онако и има. — Лако по лако, иде се далеко.
Твоја беша на мору кована; Ковале је до три кујунџије: Један кује, други позлаћује, Трећи гради од злата јабуке, Поткића их ситнијем бисером. 5 Нини, сине, нини добро моје!
Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ
131. У мртвој кобили дроб говори. 132. У нас јарац чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран, кад змај кује, ни чује змај, кад вран граје. 133.
нас јарац чудан јарац, у њега су рози чудни рози: на једноме змај кује, а на другом вран граје; ни чује вран, кад змај кује, ни чује змај, кад вран граје. 133. У нас коза јакача, јака сина родила и унука манита. 134. У наше бабе кожне очи.
Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА
по дугом смијању, окрене се к домаћину: „Је ли, господару Јово, овде је боље да стари Маленица беседи, који узро|кује смеј и весеље, а ја мој разговор ваља на друго време да одложим?
Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА
„То је лако разумљиво!“ „Да, он се заљуби преко ушију. Замислите само: он, ученик Њутнов, поче да кује стихове. Он хтеде да се ожени Катарином, али се његова господска породица томе успротиви.
Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ
— И поизмакне се. И звони Икета поред увета, и хвали и кује меденицу у звезде. Чује се, вели, чак до Метковића. — Дедер још мêко, дедер сад — каже сељак, и све се више измиче и
Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА
Копач млата мотиком Па сади кромпире, А госпође зноје се Око фрише-фире. Ковач кује, тикач снује, Доктор тражи лека, Месар сече, пекар пече — Ецетера грека.
Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ
Па зар ја да први бацим Шаку земље на њен лес! Рука ми се натраг трза, — Тај обичај кује бес. Ох, што нисмо сада онде, Где је „дивљи“ обичај; Место гроба кроз ломачу Јурне пламен, сине сјај, Ја бих
Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА
Одлази. Ждрал нам га верни чека. Ноћ испред њега бежи, а зорица Пред њега спеши, — пут му осветљује. Вук лажом кује браћи оков. Њија се дрво свободе Сербом. Цар Мурат лежи. С мачем у десници, Назад горд спеши Обилић к својима.
Генија народа у мирном сану убија, Тешке ланце кује и младом и староме; Тамо богату јесен гази, а онде дичне Паметнике, славе народа вечне руши. Не пази свето!
Већ погибе храбри Вељко, десно паде крило, Устава се провалила, бурја продре силно. Јаук се чује, Враг ланце кује Сербији.
Бојић, Милутин - ПЕСМЕ
Смрзнут је талас да барку покрене, А само поноћ тешки чекић кује, И грозни Тартар медну лаву бљује И јуре патње да наде замене.
Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА
им змијоглави штап Да му допузе Спокојни до ногу Купа их у врелој крви Светог очинског олова И риђом брадом брише Кује им нову кичму Од младога гвожђа И шаље их натраг у брда Бескрајним урликом Поздрављају га вукови Са врхова очишћених
Шантић, Алекса - ПЕСМЕ
! 1910. КОВАЧ Н мрачна и пуста. Мраз хвата и бије. У чађавој изби кује ковач стари; На домаку огња лице му се жари, Низ космате прси зној потоком лије.
Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА
моја вјерна љубо, иди узми дора дебелога, те га води моме побратиму, побратиму Петру налбантину, да ми кује вересијом дора: хоћу исти Арапу на мејдан, хоћу исти — ако доћи нећу“.
“ Писну Анђа како лута гуја: „Господару, болани Дојчине, бог убио твога побратима! Он не кује коња вересијом, но он иште моје очи црне — да их љуби док му потков платиш; ја не могу налбанте љубити та, Дојчнне, за
Ћопић, Бранко - Орлови рано лете
На Жујиној кућици, на примјер, већ неколико дана кочила се глатка плоча с натписом: „Колибица кује Жује. Нек се види, нек се чује.
Из мрачна отвора зачу се весело цвиљење вјерне кује. — Ехеј, жива си, дакле? — обрадова се Стриц. — А ко је то упао доље код тебе?
Пред њим је стајао Јованче. — Шта је, дугајлија, за кога то питаш? — Ама упао неко ноћас код кује, а сад га више нема доље — узбуђено поче Стриц. — Да то нијеси био ти као и прошли пут?
Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ
Зло му знаш, а о добру си му невешт. Ко пре уграби, његово је. Докле је гвожђе вруће, дотле се кује. Не премеравај морских дубина и ширине, а ни ватрену тежину на голу длану. К земљи главом, к небу умљем!
Изнеможе ковач надимљући му мехове, неста и олова за стрељање, узалуд кујунџија сребро кује, — ваше врагометство се не изручи.
многе свеће ка неки кујунџија да салије понапре велики крушац злата и после опет израсеца га на мале крупице, те кује и раскива на сваку форму мале и велике дукате и из тога прави што ли хоће, позлаћује да се светли.
Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА
оженио неком трговачком удовицом и ушао у пуну кућу; а Мане је, вели, тек нешто више: растапа злато, окива иконе, кује минђуше и белензуке, па и ово сад са Зоном, заврши Перса Јордановица, може да испадне по оном народном: „Злату ће се