Употреба речи лице у књижевним делима

Јакшић, Ђура - ПРОЗА

Проседео је. Очи нису имале више оне светлости, беху тамне и упале, а лице му дође као снег бело. Мени изгледаше много лепши него пре.

Више сам пута по њему моловао апостола Павла, и свакоме се допало то мудро и озбиљно лице; свака цртица на њему беше пуна израза; свака је приповедала о вечном мраку подземних тамница, о мучној самоћи, која

Кад ме је видео, потекоше му сузе низ лице. Сиромах отац! Ко зна о чему је мислио, чега ли се сећао? Да л’ мојих ил’ својих мука?

Често се за време причања и сам насмејао, а каткада сам приметио и сузу у очима његовим; али свакад озбиљно лице његово не допушташе радозналцу да и даље у тајне душе његове продире.

Децу је више љубио и миловао него обично. Гледајући Милеву, често би му се низ блеђано лице суза заблистала. Истом је пре четири дана легао у постељу... Први дан и ноћ бацао је крв.

А кад са прозора једно бледо, врло бледо лице молећим гласом повика: — Људи, помагајте! — онда не беше више премишљања. Одважни синови јурнуше у опасност.

Неки, опет, од болесника ћутаху тужно и невесело. Међу тима нашим мученицима беше и једно женско лице особите лепоте.

Ала су немилостиви ти људи, ти ближњи наши! Ја сам ћутала, а лице сам покрила мојим малим рукама, па ништа нисам видела, само сам чула тупу јеку ашова и мотика...

И он је, сиромах, доста пропатио! И низ њено бледо лице потекоше сузе. После ме погледа, жалостиво смешећи се: — О, пријатељу, ала си ти добар човек!

у сувим рукама, па некако невесело проговори: „Пре неких времена беше и ово врано као зивт, а сад је побледело, као и лице што сам га јуче у огледалу видео... Кажу: бог! Божја воља...

Али они не дођоше, а дође чича Марко с доктором. Доктор беше Чивутин, ружна изгледа човек: лице му беше суво, ишарано црвеним пегама, брада ретка, риђа, а очи му нисам смела ни погледати, тако су биле пуне пакости..

Тетка се наслонила на прозор и гледаше замишљено у залазеће сунце, а низ лице јој текоше сузе... Није викала, није кукала... Беше то нем бол који је дубоко корена ухватио.

Обрадовић, Доситеј - БАСНЕ

„Аман, кардаш,” — викне — „што је то од тебе?” Напоји га, умије му лице и прохлади га, нити је хотео одступити од њега у све време болести његове. По неколико дана почне се монах попридизати.

” Ласносе преварити на лице гледајући. А шта је у срцу, ко ће нам то казати? Многи се споља чини светац, а кад после, чудиш се шта у њему нађеш.

Симовић, Љубомир - НАЈЛЕПШЕ ПЕСМЕ

Боље да су нам браде осмудили но с овим што нам рекоше: добродошли! Боље и гуја да пљуне у лице! Боље и шлем с више рупа него у свирали! Ако смо од овог узимали причест, доста смо милости Божје и имали!

киша у наручју дуге једна бреза плива и с мутним капима зноја у маховини под пазухом нежном мишицом заклонивши лице прекрштајући ногу божанску босу жена из уста вади укоснице и забада их у подигнуту косу!

Па да бар једном крај Рибнице осетих ђурђевску кишу, како ми капље с листа на лице, с лица на њену сису! да ми још није ове луле... Гаси то!

И кад се унук, кроз век, у зори пуној магле, го до појаса, док шкрипи снег, над кантом воде нагне, и пљусне лице, и рашири се вид испод звезданих круна, у смрт ће да га понесе мирис брезове шуме и сапуна.

Удара богато, удара од свег срца, већ му се лице од напора криви, губи дах, застаје, предише, више не може, и пада мртав уморан, а ми живи.

Само домаћица, скупивши сукњу међ колена, клечи пред отвореним шпоретом, и, као свитац који се пали и гаси, њено лице на махове се озарује жаром, у који дува, да га разгори.

Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака.

Кошава дува Дунаву уз нос, и његове му таласе, његову пену, заједно с његовим рибама, баца у лице! Шамара га рибљим реповима! Хоће да га одува у Немачку! Дунав бесни, дунав расте, дунав кипи!

На овој страници, пун риба, ври бакрењак, са ове ми се у лице унесе сом! А на овој, на ушћу Тисе у Дунав, лето мирише ко биљна апотека!

Ненадовић, Матеја Прота - МЕМОАРИ

” — а он сирома бризну плакати и сузама лице му се обли. Дај ми сад онога јунака и иноверца, кога се ништа не каса као нас, да се држи и не заплаче, ако има и

Глишић, Милован - ПРИПОВЕТКЕ

Док се обре пред њим црн поп! Асли црн као угљен, а лице и све му зарасло у саму браду. »Дај ми те букагије да ти скинем!« — Баш лепо заиска? — упиташе неки од њих.

Смишљао је како ће поступити кад изиђе на лице места. Кад би сутрадан, он нареди двојици пандура да се добро спреме и наоружају, па оде са њима у Неменикуће.

И опет јој сузе ударише. Она их брише рукавом и смеје се. Огњан се чисто збунио. Неки пламен ударио му у лице. Заусти да рекне нешто, па баш не уме. Миона га опет нуди. Поче да ћерета с њиме као дете... све стојећи.

— појести неко сочно јело које се једе умакањем хлеба у њ происходећи — који бива због прокењкати — искривити лице на плач прокопсати — имати успеха у животу прокртољити се — промешкољити се проносак — прво јаје које снесе млада

Веселиновић, Јанко - ХАЈДУК СТАНКО

Био је то старац од својих осамдесет година, здрав и крепак. Лице румено као јабука, а власи седе као руно. У бистром оку огледао се разум, а у покрету снажна и чврста воља.

И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско. Маринку се и нехотице отеше речи: — Мој

И загледа се Турчину у лице. А то лице беше тако благо, тако мило да ти се чинило да је светитељско. Маринку се и нехотице отеше речи: — Мој добри ефендија!.

Чега хоћеш има у Суље, и све је твоје!... Ево!... Нај!... Беше скочио. Очи му сјаје као жеравица, а лице се смеши озарено радошћу. И Маринко се подиже. — Хвала ти, честити ефендија!... Кад урадим, видећеш.

Он је видео само њу, њену дугу, смеђу косу, њене грахорасте очи, њено румено лице... Она му је била сан и јава, он је само о њој мислио... Тако су пролазили дани...

Све живо скочи око Станка. Он погледа Јелицу, којој се лагано враћаше руменило на лице... у њеним очима виде он велику радост, која је вредила више од свију похвала... — Одскочио си, али да се порвемо!

Дах му је бивао све краћи и краћи, а корак све мањи и мањи... И најзад он паде ничице и покри лице рукама... Заптио слух, притајао дах, решио се на све: што је — ту је!...

Он застаде, дршћући, а хладан зној поцури низ слепе очи и лице... Ватра је била велика, сјајна; пробијала је кроз густу шуму... а пламен је лизао све више и више...

Док се, уједнапут, крај ове лепе слике појави и риђе лице Лазарево. Нешто врело, нешто страховито прожма му снагу... Он цикну, цикну као гуја под каменом...

А мало сам пијно и ракијице... — Ако, ако, Маринко!... Ти си мој, ако!... Маринко развукао лице, па се цери од радости што га субаша тако мази. — Хвала ти! — рече. — Него, знаш шта, Маринко? — Шта?

Она стаде да види, да чује шта је то... Станко стиже. Он виде толики свет, виде строго попино и кметово лице, виде пренеражене своје родитеље, па се и сам промени у лицу... — Је ли, море? — упита кмет. — Чујем, чича Јово.

Иза грма појави се човек наоружан. — Ходи овамо... Приђи! — рече заповедајући. Станко приђе. Месечина обасја лице његово, а хајдук се загледа у њ. — Добро — рече. Па се окрете, намести руке на уста и залаја као пас.

Дучић, Јован - ПЕСМЕ

У зеленој јасној помрчини грања, Ту нађем Самоћу, у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у модрилу речном. Ко зна од кад тако.

Погасе лагано беле звезде њене — Она шуми збогом у одласку наглом, И увија тужно, кô цвеће и стене, Моје мрачно лице сузама и маглом. ЈУТРЕЊИ СОНЕТ Код цркве Св.

И сузе кад дођу, ране закрваве — Ја ни онда од тог ништа нећу знати. СОНАТА Хтедох да ми љубав има лице сретно, Као речна нимфа, чије власи дуге Весело црвèне; али беше сетно, И косе јој беху тамне, кô у Туге.

тако, пун тамне невиђене вере, Идем кобном стазом што је увек иста — Кô злокобно сунце, док у мени блиста Насмејано лице вечите Химере.

Пресити се земља од крвавог вала, Али вам победа не осветли лице: Јер лавор не ниче с буњишта и кала, Он је за хероје а не за убице.

Само млаз фонтана Прска. Док из модрог лаворовог грма Вири блудно лице мраморнога пана. Чу се страсна свирка. Затим друштво цело Јави се у врту; сва су лица њина Била раздрагана; све

— Жуте руже умиру лагано у старој вази. На сточићу од слонове кости стоји у сребрној кутији расут прах за косу и лице, као да га је сад напустила Госпођа коју су јуче спустили у гроб.

Лазаревић, Лаза К. - ПРИПОВЕТКЕ

И што му се ми више приближавасмо, поглед се све више ближио тавану. А лице! На њему је било нешто тужно, па — не умем вам друкчије описати — па весело! Поверљиво, благо, куражно, па десператно.

Бадава! Ја сам видео престрављено и исплакано лице моје мајке, с тајанственим осећањем слушао реч „везикатор”, мирисао паљевину и чађ, али ипак онај хлебац што га донесе

Пио је врло мало, и то само вино. Ракију, и кад огледа за куповину, испљује, па накисели лице. Ни за каву није богзна како марио... Па шта је радио сву ноћ по механчинама? — питате ви. Несрећа, па то ти је!

А наша мати седи с нама у другој соби; очи јој црвене, лице бледо, руке сухе, и час пô понавља: „Боже, ти нама буди пријатељ!” И тако се он сасвим отпади од куће. Само ћути.

Моја мати и сестра бледе као крпе, очи им влажне, лице као од воска, крше прсте, иду на прстима и ништа не говоре, само што шапућу неке побожне речи.

Држао сам у руци некаку школску књижицу, али је нисам читао. Видео сам на прозору бледо лице моје матере, наслоњено на суху јој ручицу. У ушима ми је зујало. Нисам умео ништа да мислим. Уједанпут шкљоцну брава.

Вес мало затурио, па му вири испод њега коса и пада му на високо чело. Бркови се опустили, лице потамнело, па остарело. Али очи, очи! Ни налик на оне пређашње!

Отворим очи и погледам: пун месец гледа право у собу, а његов паучинаст зрак пао на лице моје мајке. Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу. Више ње стоји мој отац.

Очи јој затворене, лице као у неког тешког болесника, а груди јој се немирно дижу. Више ње стоји мој отац. Упро поглед у њу и не миче се.

Његово лепо избријано, чисто лице, с лаким површним борама, налик на оне облачке на ћилибару, са седим золуфима и брковима, стајаше некако у контрасту с

Капетан, пак, по имену Танасије Јеличић, стајаше готово цео дан на једном месту, подбочивши се на сабљу. Лице му беше окренуто страни с које лађа долази, а очи уморно и нестално блудише око тога места, као оно сасвим издубена

два пужа, и фистан у сарачани, у којем се његова мајка венчала, и опет, опет, и поврх свега: весело, благо и пуначко лице његове жене, и стидљива нада да ће бити отац... и... не, не може бити! Та, ако су и Турци, нису зверови!

Сремац, Стеван - ПОП ЋИРА И ПОП СПИРА

Једна лепота! Боже, боже, чисто бих сама однела, само да је видим какво ће лице да направи кад је види! А њена штрудла од прошле недеље била је спљоштена к’о слепачка погача, к’о да је спрам

тик-такање није чуло, — то мислим да неће бити на одмет и њега, као једно, бар за вечерас, тако рећи, дејствујуће лице описати и с читаоцима упознати га. Сахат је давнашњи.

с гостом, и док су тражили и хватали мачка, она је имала времена да лепо посматра госта, и запамтила му све, и стас и лице и косу и очи и одело, и својим рођеним ушима чула кад су га позвали сутра — у недељу — на ручак.

Испред сваке куће почишћено и поливено, а све мирише на мокру прашину. Сво село чисто као умивено лице. Испред кућа овде онде виђају се гомиле деце чисто обучене где стоје, не играју се, да се не искаљају.

а и сама Јула као да није све ни дочула; она се предала јелу и сркала, и сваки час брисала наизменце уста салветом или лице кецељом. — Извол’те паприкаша, ако вам се допада; извадите још једаред, — нуди га поп Спира. — Хвала лепо!

И кријући твоје лице Мени скоро... — Та који ти је ђаво! — прекиде га гђа Сида љутито. — Ју, извин’те, господине! Јуцо, душо, иди у кујну

) Тхе, али све је то само за прва два-три магновенија. Та, бога вам, и лепо лице (а она није ружна) шта вреди ако нема ту и воспитанија?! Лепота прође, а воспитаније траје, што кажу, до гроба.

»Није«. — Али мâмо... — Иди ми с очију, сва си ми мораста! — Немојте ме, мамо, само псовати — моли је Јула, покри лице кецељом, и заплака се. — Лепо је младић пита, а она се укипила к’о... света Бóна у шокачкој цркви, па ни словца...

— Фала, гнедиге, ја волим дињу онако клот натуралну; осим рајспулфера знате, због ветра, и на лице ништа не мећем... — А, па ви немате ни нужде! Така кожа! — Дакле слушајте!...

— рече и убриса нос шпицем од мараме којом јој беше повезана глава, па удари у плач и покри лице кецељицом. Заплака се гђа Сида; не могаше ништа рећи, него остави собу.

— Ала имаш фајн нос, тане му госино! — Па зато га и негујем и тимарим к’о госпођа перзекуторовица оно њено маторо лице, — рече Нића, и приђе лојаној свећи, и стаде мазати нос врућим лојем од свеће која је горела. — Та како да не осетим!

— Ћиро, утуби добро то што ћу ти сад издиктирати: док га не видим обријаног, да му лице изгледа клот к’о јургет — неће ми, Ћиро, бити срце на месту. — Ал’, Персо, забога!

Станковић, Борисав - БОЖЈИ ЉУДИ

Мала, згрчена. А сва у крпама и дроњцима. Са исушеним, скупљеним ногама, те не може да иде, већ се вуче. Лице јој ситно, старо и пуно неких белих, великих маља. Уста јој и вилице све обрасле у тим маљама као у некој бради.

Само јој очи крупне, беле. Онако увијена у крпама, нарочито око главе те јој се лице готово не види, са тим својим завежљајима и торбама, као неко клупче вуче се и пузи по улицама, једнако вичући и

Зивкају, шале се, дајући му дуван и мешајући барут да би после кад у цигари букне барут и опржи му лице, браду, он од тога преплашен, сасвим побеснео, крештећи сумануто да се цела чаршија узбуни, почео да их јури, гађа

Питате га: — Колико имам година? Он почиње да вам се стидљиво уноси у лице и смешећи се, понизно да загледа у вас. — Има... тридесет и две, три... — одговара не вама већ као себи. — А овај?

Стар, тресе се од старости. Нечист. Пун сламе у којој спава. Никад опран. Лице, онако слепо, тамно и пуно блата. И, да није оне колије, не би могао човек да га гледа.

Да му сваки час брижно, као своме рођеном, исправљају, намештају скрштене руке, лице, очи, бришу, чисте га и пазе да више главе му било свећа, било кандило не угаси се.

Игњатовић, Јаков - ПРИПОВЕТКЕ

Приспе и ручак. После ручка иду сви у шетњу у башту. Љуба се једнако врзе око фрајле Јулке. Она му показује пријатно лице; види се да је рада допадати му се, да га није рада из шака испустити; ал’ тек каткад баца умиљат поглед и на Ружичића.

Госпођа Макра Мрачевићка била је мало јача од четрдесет година; велика, крупна жена, лице и све мало позамашније; није била ружна ни сад, али имала је мушки глас — сва је као нека мушкара изгледала.

Каријеру је себи због бербера покварио. Болује често. Овај горостасни јурат погурио се, скуњио прса, лице му жуто као смиље, нешто му живот подгриза.

Кочијаш му преда писмо, па чека одговор. Миливој чита, лице му румен обузима, умилно се смеши, па запита: — Ти си на каруцама дошао? — Јесте, ту су; ваљда сам по вас послат.

Васић, Драгиша - ЦРВЕНЕ МАГЛЕ

Јуришић покуша да се опет насмеје али његово лице са згрченим, оштрим и као муња изломњеним носем, оста војнички озбиљно.

Свуд је било мирно, крваво, замишљено, мртво. На кадифи неба дрхтале су звезде. Он јако зажмури, лице му се искриви и, стегнутих зуба, у једном жестоком, несвесном грчу повуче ороз.

помоћник сумњиво погледао и превио и где је неко из мрака, можда неки рањени војник из батерије, кад је угледао његово лице према малој лампи и док су га превијали, јетко довикнуо: „гле, откуд тај јаругар туна?

чело мрштило, а полуотворена влажна уста блесаво зјапила, горња усна грчила и подрхтавала, зној цурио са образа и цело лице преображавало у неку ружну маску која је шмрктала кроз нос и кезила се гадно.

Перо је шкрипело и сваки час нервозно и љутито прецртавало оно дотле написано а лице му изгледало очајничко и све ружније.

постеље, у којој се једва примећивало оно суво, танко и врело тело и кад је угледао оно мршаво, изболовано и земљасто лице, са раширеним влажно-сјајним очима, које се насмејало кад га је угледало и познало.

и тада ми се твоје лице, у које сам гледала тако изблиза, чинило нејасно, туђе, сасвим друго од онога што сам га у оном сну видела.

— Зашто да те презрем? Ја те обожавам. Зашто си то казао? Зашто се тако мучиш? То твоје лице, тамно и страшно, То страдање, тај неми ужас, раздире ми душу. Разведри се Ја те ништа не кривим.

Африка

Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н.

Од ране младости европско лице је измучено и испраћено непрестаним, често болесним, радом мисли. Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама,

Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа.

Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама.

У тренутку када удесим апарат да их снимим, једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај њих. Одапињем ипак.

Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу,

Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу, једини пут који није

обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се придружили, ја пуштам да ми сузе обилно теку низ лице. Зашто?

Пролазимо кроз читаве ходнике огња од ког се једва дише и који нам скоро пали лице. „Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо.

Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме више ни он, нити остали бојеви, не пуштају из вида.

пред другим, браћа, другови, или младић и девојка, или мати и син, они плавичастим металом окружују своје очи, сенче лице, јачају боју усана. Као какво велико гнездо птица или мајмуна, Зазандра се сложно чисти и удешава.

Моје руке и лице такође су гарави, жути и зелени од тог била. У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке.

Поповић, Јован Стерија - ТВРДИЦА

Благо мени, сад ме неће у овом нико претећи. ЈУЦА: Видиш, што је воспитаније. К воспитанију принадлежи и лице. Руменило на лицу више није у моди, него бледа боја. То је сад нобл.

Црњански, Милош - Сеобе 2

Пошто их је неко време, тако, одмеравао погледом, Гарсули поче сад да им, изблиза, очи у очи, лицем у лице, говори, млатарајући рескриптом из Беча, који је држао у руци.

А остали има да потпадну под камеру Венгерску. „Па шта би сад хтели?“ То им је питање довикнуо у лице, тако страшном дерњавом, промењеним гласом, колутајући, грозно, очима, да су се они свакако препали.

Кад је Гарсули седао поново у своја кола, нашао се, лицем у лице, још само са грофом Палавичинијем, који је, тог дана, вршио, крај њега, дужност ордонанса и који је био сав црвен у

Као да се изненада био сетио нечега, кад је угледао лице у тог човека, Гарсули му се обрати, сад већ мирнијим гласом, скоро весело: „Палавичини, шта значи то „павори“ што су

Они су марширали парадним кораком грофа Мерци, са лева и десна, а кад би се срели, лицем у лице, носом у нос, узимали би пушку „пред перси“, неколико пута.

Павле је запазио, брзо, њено дугуљасто, лепо, бледо, лице са високим челом, и носом мало прћастим као у девојчице, тешком косом, пуном коврџа, а очима крупним, тамним.

лице са високим челом, и носом мало прћастим као у девојчице, тешком косом, пуном коврџа, а очима крупним, тамним. Лице у први мах врло озбиљно, скоро тужно. Усне, врло лепе, узвијене, при првим речима, мало су јој дрхтале.

Гледала је човека, за кога има, кроз неколико дана, да пође. Због узбуђења – и зато што је била црномањаста – лице јој се чинило још блеђе.

“ А отргнувши се, додаде: „Није мене ни мој покојни хватао за руку!“ Ана се препаде и покри лице рукама. Петар је, међутим, мирно, метнуо свој клобук на главу, устао и пошао са чардака, довикујући брату: „Види прво

Курјуци су јој имали боју црних змија. Имала је лице бело, као у Туркиње у харему, а лепо, као у буле. Мали нос, који је штрчао ружичасто, мала уста, у којима се језик,

Њен рођени отац, кад би са њом имао муке, јер је била својеглава, рекао би: „Није то женско. Арнаут је то!“ То лице, са ружичастим уснама, насмејано, није будило завист у њених јетрва, иако је било лепо.

похвалио, у кући, при игранци, или на коњу, Трифунова би жена поцрвенела чудно, загледала се у њега, а затим би јој лице обасуло неко самртничко бледило.

Теодосије - ЖИТИЈА

А младић се дивљаше оцу својему што толику висост војводе потруди с младим благороднима, и стиђаше се да у лице мужа погледа, јер се због њега много потрудио да дође у туђу земљу.

А старац, чувши за чудо са божаственим младићем, и омивши своје преподобно лице многим сузама, говораше: — Овај је младић, децо, Божји ученик, а образом монаштва је један наш брат, а син је

и разведри му се лице, и весело гледаше ка пречистој икони Христовој и пречистој његовој Матери. Изгледало је као да поје са некима другима,

А љубљени син припаде на свечасно лице очево, и место топлом водом врућим сузама ово уми, а тако исто и преподобне му руке уми многим сузама.

по крштењу, који су вам под влашћу, велим, знајући да је и ваш и њихов Господ на небесима, и да обазирања на лице нема у Бога.

„Када је твоје преподобије, господине, од нас отишло, и свети отац наш Симеон, као што видимо, духом одврати лице своје од нас, јер миро свето које осењењем Светога духа из светих његових моштију обилно изливаше нама на утеху и

своме оцу више од свих рођених од њега, не би ли Владика Господ наш Исус Христос твојим доласком милостиво просветлио лице своје к нама и твојим молитвама заповедио преподобном оцу нашем Симеону да Духом Светим точи свето миро из својих

Цар чувши ово измени лице своје због крупне молбе, јер се ни патријарху никако ни свима благороднима не учини угодна.

приклањаху главу под руку светога, хотећи се од њега благословити, а ка његовој власеној мантији прилагаху очи своје и лице, и ову целивајући одступаху.

— Дошавши над брата својега, оне који су плакали од њега отуриваше, и огњеним сузама часно његово лице довољно окропивши, тајним у срцу речима тај новидцу и свевидцу сакривенога много се за њега мољаше.

А лице моје неће ти се јавити, јер не може човек, видевши лице моје, жив бити“. На томе камену и до сада се познаје положење м

А лице моје неће ти се јавити, јер не може човек, видевши лице моје, жив бити“. На томе камену и до сада се познаје положење моћне деснице Господње.

Цвијић, Јован - ПСИХИЧКЕ ОСОБИНЕ ЈУЖНИХ СЛОВЕНА

Зато опет, кад он то чини, то је отворено, у лице противнику, очи у очи као човек чији су преци вековима сами себи стварали правду.

Физичке последице тога осећају се. Људи су мршави, витки и јако мускулозни. Црте су им врло изразите, лице каткад поцрнело од дима у кућама недовољно проветреним.

Ћопић, Бранко - Доживљаји мачка Тоше

Узеше зато некакве дугачке љестве и прислонише их уз велики орах, иза чијих је грана вирило сјајно мјесечево лице. — Придржи ти само земљу да се толико не љуља — рече пијани чича Тришо крчмару — а ја ћу се зачас попети на дрво и

— Тако ћемо најлакше сазнати шта је унутра. Ево га, почео је да гризе џак, и то управ уз моје лице. Сав се задихао од посла, у само ми уво дува. Морам да зауставим дах, јер... јер... Охо, ево га, стао је.

Попа, Васко - НЕПОЧИН-ПОЉЕ

немо цвеће Све ти немо само шкргутање моје гласно Мој ти јастреб на срце Мање те у мајке грозе 11 Избрисао сам ти лице са свога лица Здерао ти сенку са своје сенке Изравнао брегове у теби Равнице ти у брегове претворио Завадио ти

Нушић, Бранислав - ПОКОЈНИК

НОВАКОВИЋ: О каквим ти то тајнама говориш! Ја те не разумем. ПАВЛЕ (приблжи му се и унесе у лице): Неваљалче! НОВАКОВИЋ (увређено): Шта то значи? ПАВЛЕ: Значи да си ти неваљалац и нитков!

Помоћник одмах направи љубазно лице и служи ме са задовољством, мислећи да сам ја срећна вереница. И то траје читавих пола сата.

кад смо већ овако у четири ока, би ли ви пристали да ми искрено и пријатељски разговарамо; онако отворено, лицем у лице? ПАВЛЕ: Зашто не? СПАСОЈЕ: Онда изволите сести. (Нуди га цигаретама.

СОФИЈА (долази): Један господин. СПАСОЈЕ (тргне се и обасја му се лице надом): Ах, то је он. (Ужурбано.) Нека уђе, уведи га одмах, нека уђе. СОФИЈА (одлази и пропушта г-на Бурића).

То је господин шеф кабинета? Јесте ли ви, господине Марковићу? Овде је Ђурић. Дакле? (После саопштења које чује, лице му се обасја радошћу.) Хвала! Велика хвала! (Напушта слушалицу и иде Спасоју раширених руку узвикујући.) „Илирија”!

Олујић, Гроздана - ГЛАСАМ ЗА ЉУБАВ

Зуби су јој били неједнаки, али смех јој је био такав да вам је застајао дах у грлу. Њено мало лице било је светло као добро углачан белутак. - То је тек нешто!

Он је само дубоко и с разумевањем климао главом. По томе какво је лице правила причајући, могли бисте помислити да су говорили о диносаурусу, или крилатој жирафи.

Водени цветови залетали су нам се у лице и заплитали у косу, умирући бешумно и на хиљаде као што у јесен умиру муве.

Једном сам, попевши се на дрво близу болничке зграде, видео његово лице близу решетака. Било је благо и одсутно, помало налик на мамино кад прича како сам кад сам био мали, увек погрешно

Око десет отац је престао са шамарањем. Мислим да је морао бити уморан, јер му је лице изгледало измучено и бело тако да су му се виделе све пеге. Било их је довољно бар за педесетак лица.

Ни она не мора да се окреће да би знала да сам ја ту, нити пита шта је то о чему говоримо, она зна и лице јој изгледа постиђено. - Закаснићеш на посао!

Профа из руског, мали с нечим врапчијим у покретима, говорио је о Татјанином писму Оњегину а лице му је изгледало занесено и као неком невидљивом батеријском лампом осветљено изнутра.

Неколико њих би нас понекад и погледале право у лице на школским игранкама, али то су биле обично оне које су играле као слонови или изгледале тако да никоме из четвртог

Помислих на мамино лице док слуша друга директора како се боји да од мене неће бити ништа и дигох два прста. - Прилог времена прошлог од

Гледајући њене плакате са сукњицом коју подиже струја ваздуха из метроа, тешко је било поверовати да је мртва. Њено лице и руке, груди и ноге, испод оне подигнуте сукње били су пуни покрета и љупкости.

видео како седи на клупи крај водоскока, који је радио хонорарно свако вече један сат, држећи неку торбу поред себе. Лице јој је у сумраку личило на светлу мрљу, а руке су јој биле хладне и мирисале на нешто неодређено.

Рекох јој како сам био убеђен да ће доћи. — Јеси, врага! — рече. — Да ли си написао? — унесе ми се у лице док су јој очи у сумраку фосфоресцирале као у мачке, а у торби нешто почињало да се миче.

Игњатовић, Јаков - ВЕЧИТИ МЛАДОЖЕЊА

или Сока Кирићка, више није млада, има велику децу, па је још и сад лепа; као млада, морала је бити баш лепота. Лице оријентално, тако као што је кад ко намалао најлепшу матер божју, а стас и сав створ дивотан.

бисера, руке упола прекрштене, а у десној руци држи сребром окован „зборник“; на глави златна капа, красан оквир за то лице. Наравно, лицем је окренута господару Софри, а господар Софра њојзи.

Око педесет година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово.

година стар, средњег стаса, сув, лице округло, нос „на небо вопијушчи“, уста увек на смеј готова, очи ситне, зелене, лице увек на иронију или шалу готово. Духом претежнији од господара Софре. Деце није имао; он сам собом и женом може живети.

Створ, стас диван, једно према другом све сразмерно. Ленка има лице овално, прави римски тип, обрве канда хоће да се саставе.

Ленка има лице овално, прави римски тип, обрве канда хоће да се саставе. У Пелагије лице сасвим грчко, фино исечено, као у најлепше фенкечинице у Стамболу, или какве Хијоткиње.

Код Чамче, опет, смешећи се лице, над главом „вопијушчег” носа једна грдна брадавица, из које извирује, виси, једна јака дугачка длака, као у пурана.

Мађарски говоре. Господар Софра дâ му дувана, па га мери; али и њега голаћ мери. И бирташ је променио лице; забринут је, познаје се. Сад су већ били начисто. Један другоме дâ знак, па оду у собу.

Господар Софра гледа на Кречара, а Кречар на господара Софру; Чамча тек изврће очи и жалосно лице прави. — Биће млого, господине. Ваљда би доста било педесет форинти? — Не може бити, сто је такса.

„Нех жију Венгри”! Господар Софра радостан извади квиту, прими новце и тури у буђелар. Одмах веселије лице. Тако исто и у Кречара; већ није био блед, заруменио се. — Тен чертовски Чамча, тај је све то учинио.

Па силне прси и лице импоноваше. Сасвим се заборавило да је тако мали, а ноге се нису виделе као криве, а особито кад су за сто сели.

Ту Чамча, као добар пријатељ, гледа да га утеши, спомиње му краковски пут, и онда се тек мало разбере, мало веселије лице начини.

Црњански, Милош - Сеобе 1

Њени пољупци, плахи и луди, који су му падали у лице и под грло, били су мокри од плача. Уставши да би га боље могла обухватити, јер се он набусито бранио, газећи по

Облачећи га брзо, она му је љубила чохе, каишеве и сребра, а кад се умио, она му својом косом убриса лице, љубећи га у образе. Жалећи је, помилова је по леђима, гунђајући, кад она бризну још јаче у плач.

хаљину, да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата, чим чу пуцање бича, и нађе лице у лице с братом. Пољубише се брзо, и, старији ускочи у кола, просувши млађем бројанице по блату.

да би изишла пред свет са мужем, он се, прекрстивши се тајно, отрже кроз врата, чим чу пуцање бича, и нађе лице у лице с братом. Пољубише се брзо, и, старији ускочи у кола, просувши млађем бројанице по блату.

тако у мраку и миришу негде у близини, ни тај лавеж паса који је свуд исти, ни те ватре од којих засузе очи, загарави лице и угреје се једна страна, док друга прозебе.

Када је први пут пао, полише га водом и гурнуше даље. За тренут, вода што му је пљуснула у лице, на главу и груди, врати му вид и снагу и он као безуман, гурнут, поново потрча.

Најпосле, кад је ушао, они се пренеразише. Лице му је било тамно и сиво као пепео. Накинђурен, сав у плавим, свиленим тракама и ешарпама, и он под клобуком, закићеним

све шуме у даљини... брда... и облаке... па, уневши се бискупу у лице, прошапута... „тамо аз појду...“ И заплака. ИИИ ДАН И НОЋ, ПРОТИЦАЛА ЈЕ ШИРОКА, УСТАЈАЛА РЕКА, И У ЊОЈ, ЊЕНА СЕН Кућа

Поскочивши скоро по постељи, од ужаса покри длановима лице, видевши кроз своје прсте и кроз мрак, у сећању, све оно што беше са њом чинио, све гадости, страхоте и чуда.

Цикнувши грозно и скочивши у вис, она се нађе, лице у лице, с мужем, крвавим и ужасним и угледа пред собом Вука Исаковича, који се распадао.

Цикнувши грозно и скочивши у вис, она се нађе, лице у лице, с мужем, крвавим и ужасним и угледа пред собом Вука Исаковича, који се распадао.

Нагињући се, као бајаги, да види доле, у трави, изгубљени накит, она се превијаше и најзад покри лице рукама, осетивши како се и он наже над њу и како дрхти.

Требјешанин, Жарко - ПРЕДСТАВА О ДЕТЕТУ У СРПСКОЈ КУЛТУРИ

по лицу, па оног који нахрамљује, затим човека јако космата, жену обрвачу (с јаким обрвама) па и онога, коме је лице местимице јако длакаво, особито ровашеног — с једном јаком обрвом а другом слабијом.

је забрањено да гледа пожар, да не би дете добило „црвене оспе по телу“ или „огорелине“ (ране по телу) или жараво лице“ или „црвену косу“⁶¹ и сл. За носећу жену у извесним ситуацијама опасна је и вода, те јој је стога забрањено купање.

Лично име, номен проприум, јесте трајна ознака по којој се једно лице, најчешће за цео живот, разликује од другог. Код свих народа оно се сматра не само простом ознаком, већ важним,

„На дјетету се море лахко познати, када га мора притискује: изиђу му по прсима модрице и отечено лице.“¹⁵⁹ Најпознатија заштита од мора јесте појас који се ставља преко покривача.

Верује се да су жене у периоду бабина „у стању да окуже свако лице и ствар којих би се дотакле; стога морају да издрже карантин док им се не поврати здравље и снага и не прође уображена

Она мора да саопшти овај догађај мајци, да окрвави лице, да чува крваву тканину итд. На тај начин она ритуализује овај природни, биолошки догађај и њиме се девојчица уводи у

дакле, људско, социјално биће тек по истеку 40 дана, када се први пут јавља социјални осмех као реакција на људско лице.

Главни учесник и носилац обреда крштења јесте кум, који је у српској народној религији свето лице, земаљски заступник Дабога.

Максимовић, Десанка - ТРАЖИМ ПОМИЛОВАЊЕ

ЗА ОНЕ КОЈИ ЦАРСКЕ ДРУМОВЕ ОРУ Тражим помиловање за зовину свиралу недужну која говори у лице цару што се само земљи поверава, што кришом дотура ветар ветру и мрав шапће на уво мрава.

Капор, Момо - НАЈБОЉЕ ГОДИНЕ И ДРУГЕ ПРИЧЕ

Слушам...«, а са стране пише црвеним словима »Поздрав братским аматерима света!« Сипи пролећна киша, па нам се низ лице слива црвена боја креп-папира.

Тако ћутимо и премештамо се с ноге на ногу, а онда Мики тресну све у лице: Ако оћеш нови филм, каже, а немаш чиме да масираш народ, каже, дођи, каже.

Имала је густу, ситно уковрџану црну косу и тамнопуто лице са љупко избаченим зубима, што су непрестано у полуосмеху провиривали кроз бледе усне.

Сазнали сте то оног јутра пред огледалом када сте утврдили да вам је све више времена потребно да повратите своје лице од воска из сна. Све теже да закорачите у нови дан.

– Још једно... — рекао је носталгично. Догодило се да је баш тога јутра, у аеродромском тоалету, разгледао своје лице уништено раним јутарњим летом и утврдио да стари.

љубав и хтедох нешто да јој довикнем; гледала је у мом правцу, али није могла да ме види, јер су ми брисачи брисали лице.

зна кад, једнога дана затребати и добро доћи — у оним јутрима, можда, када приликом бријања угледате у огледалу своје лице, а под прстима осетите нечију туђу оштру браду. Све те куће које су израњале из измаглице.

Могао сам изићи из кола и додирнути неки зид, неку травку, неки камен, неку руку, лице, а нисам — јер да то учиним више не бих могао наставити свој пут, »а тада глас из таме рече том човеку: узмеш ли мало

После извесног времена, кад нам се очи привикоше на таму, угледасмо дугачку, блиставу иглу како пролази кроз лице једног дервиша са ретком брадом.

читаво мало лукавство да се стигне на време до партнерке за плес: читава мала тактика да би се брзина денфовала, а на лице навукао равнодушан израз у тренутку кад се прсти дотакну девојачког рамена.

у тај кратки, готово непостојећи пасаж, и да при том попут клизача на леду изведе окрет и изненада се нађе лицем у лице са будућом партнерком, избегавши да читава ствар изгледа наметљива и дуго чекана.

визијом неког аустроугарског архитекте, који је требало да представља чудо љупкости, баци заиста чаробну сенку на њено лице и трепавице са којих се цедио снег.

Матавуљ, Симо - УСКОК

— рече пуковник, опет оштро. Очевидно не трпљаше старога „Сан-Маркина“ и његово безбрко лице под париком! Па заврши: — Идите с вашим повластицама, а кад што тражите од војне власти, тражите писмено,

Само се не могу одмах сјетити сваке ријечи! Кнез га гледаше и слушаше. Питомо лице, углађеност, умност и топла благост бјегунчева привлачаху старца, који настави: — Фала богу, синко, кад ме разумијеш!

Она му рече: — А гдје си већ? Твоја те је кућа жељна! Јанко се загледа у њу, лице јој бјеше блиједо, груди јој се таласаху. Онда се Јанко нагну и пољубише се. Па, без ријечи, уђоше.

— Јао мени за њим — закука ђакон и начини лице тобожње жалосно. — Сјутра они горски вукови попиће га свега! Сјутра у ово доба капи га већ бити неће — зато, стрикане,

— у божји трен поједоше цијелу, па одлетјеше! Тада се ја окретох к вама. Ваше лице сијаше од радости! Ја вам викнух: „Ето све бјеху на броју, осим пауна!

— Хоћу, господару, не од страха но због образа — одговори несрећник, коме се крв поврати у лице и исправи главу... — Чувах стоку у страни више нашега села, па заспах.

Да их је ко издалека посматрао, посумњао би јесу ли живи, тако лежаху непомично! Сваки турио камен под главу, покрио лице и груди струком, загрлио вјерног друга — џевердар. Свакоме иза главе бјеше торба с брашњеницом и мјешчић воде.

Јанко бјеше клекнуо, па из свога мјешчића опрезно сипао воду у шаку да малко умије лице. — Е, види се што је лацманин! — шапну Крцун. — Шта то рече, ти, њеки — запита вођ.

Нâко је исто лила крв и рана се мало запалила! Двије, највише три недјеље, па ће и устати. Кнежево се лице разведри, и рече: — Валај, Јошо, ријетко ме кад ко обрадовао, као ти сад, још у овакој жалости!

— То не, занаго, не! Драго поново умукну. Стане је буљила очи да му у невидјелици види лице, али не могаше. Најзад запита он: — А како би било да ја сјутра сиђем у село да се састанем са Гојачом?

да је ишта истинито у Станину причању, да су то била њена празна нагађања, али се ипак примаче кћери, поднесе јој лице у лице, очи у очи и изрече лагано, одмјерајући сваку ријеч: — Мени се чини... свима нам се чини...

је ишта истинито у Станину причању, да су то била њена празна нагађања, али се ипак примаче кћери, поднесе јој лице у лице, очи у очи и изрече лагано, одмјерајући сваку ријеч: — Мени се чини... свима нам се чини...

Данојлић, Милован - НАИВНА ПЕСМА

Тек на крају, гробарски расположени критичар окреће се Змајевим дечјим песмама, и лице му се разведрава. Напомиње да су то, на неки начин, ствари вредне, изузетне.

испред куће стаде зечић да шапуће: — Пусти ме, ловче, храбри ловче, да очешљам косу, да умијем лице, да исечем нокте, да исправим стас да удесим глас.

маше, трепће, духа, Љутит скочи да ме смлати, Ја одлетим, па се вратим, Па му седнем бесно, смело, Сад на лице, сад на чело а рат између редуше и миша завршава се трагично по миша.

Ту је бар заборављао све ситне злобе, које трују радост и муте ведро лице живота. (Прича о великом чобанину) Ћопићев тип доброг човека мора задовољити е, што ће рећи поетске критеријуме

невичан неком послу, или који се таквим прави); осук година (буљук година, лавина година); љутито узрикити (у нечије лице се упиљити); непрестанце жижити (слично претходном: пиљити); смјешљиво ужижити (што и претходно, пиљити са осмехом у

Свакога дана кад пере руке он насапуни сестри лице, и прска водом канаринце, и с нашом мачком игра жмурке. У овој породичној идили, ваљда зато што се осећа

Поповић, Јован Стерија - РОДОЉУПЦИ

ЗЕЛЕНИЋКА: Ах, дим туђег елемента давио нас је много година! Но даница је и нашој народности своје багрјаношарно лице помолила, само не треба ни ми да спавамо.

Милићевић, Вук - Беспуће

Илицом, правећи вечерњу шетњу: дугачка поворка младих клерика сва црна; са широким шеширима који бацају сјенку на лице и праве га тамним; у уским мантијама, са црним појасима; већина са дугачким, испијеним, избријаним лицима, са

смијех, као да зазвекета његова сабља коју је он пасао са тако много уживања, као да се помоли његово ведро, насмијано лице са благим, добрим погледом; вазда избријан, дотјеран, намјештен, утегнут; са намазаном, пажљиво раздијељеном косом, са

који је био немаран, доста неукусно одјевен, често необријан и зарастао у браду која је још више замрачивала његово лице.

А он га је само гледао, заваљен у наслоњачу, гледао у његово лице пуно весеља и обијесне радости за авантурама и уживањима и све му се то чинило тако празно и пусто.

А вјетар снаша намете и засипа сњежном прашином у лице. Кола и путници ријетки; тек што, покадгод, јато гавранова зацрни снијег, једини живот што се јавља.

А кад се појави у дну собе старачко лице пуно бора, кад се засребрени њезина сиједа коса, кад угледа два ока, пуна суза, упрта на њега, у којима има и туге што

Дани су му. били исто тако пусти и безбојни. Диже се око девет сати, расхлади лице водом и силази у башту, гдје лешкари у хладу, док се сунце ломи кроз грање шљива и јабука.

Само пред старијима од њега развлачило се његово натмурено лице, пуно понизне и претјеране љубазности; његови гвоздени и чврсти покрети омекшавали су, његов јак, космат врат, иначе

да их гости по неколико дана и да их не пушта да оду тријезни; а кад би они отишли, поново се замрачивало његово лице, он је још чвршће стезао своју кесу, остајао сам, стекавши повјерење и наклоност, постајао још тврђи, љући,

јело и касније почела да се брине за неке ствари по кући, старајући се да му угоди, не разумијевајући његово мрко лице ни ћутање.

Он осјећаше поред себе њу, свјежу и младу, која изгара за човјеком; он осјећаше огањ гдје му пржи лице и запаљује мозак.

са врпцама које се лепршају на вјетру, са широким сламнатим флорентинским шеширом, на јакој бујној, златуњавој коси; лице дугуљасто са фином бијелом пути која се покадгод зарумени, са доста обичнах потеза, али пуних једне благе њежности:

Сремац, Стеван - ПРОЗА

— Е, теби је све до шале! — Хехехе! — смеје се Јова задовољно. — Шалим се, жено, шалим. Ударило богме винце у лице, па Јова неће да стане, него тера даље, иако је жени досадно.

Тако је стајала та група неколико тренутака. Јова начинио што равнодушније лице, а госпођа Каја утолико беше умиљатија и дражеснија. Најчудноватији беше израз Пијаног лица.

Дошао је, послат из среске канцеларије, да чисти оџаке у школској згради. Лице му је било као у сваког оџачара кад је у послу, али у овога се још и ђаволски сјактило од зноја, те тако је учитељу,

А што му се цакли лице, цакли се од зноја. Од зноја, јакако! Јер он живи од свога рада и од својих руку, а не чека двадесет шести, као они

Радичевић, Бранко - ПЕСМЕ

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вито тело И то око њено. Очи јој вељау Да менека чека, И да је у страу За мене

Једна мома тужна Стоји мору на обали, Стоји као сужња, Стоји млада, сузе лије, А све оне јадне, Па бијело лице крије, Умало да падне. Мучи, момче, тако т' Бога, Окани се туге, Амо брже, ето свога, Па још, брате, друге!

“ Ево сада годиница Откако му не глам лица, И нојца се веће спрема, Њега јоште овде нема, Низа лице роним сузе, — Да л' га, Боже, себи узе? Да ли њега жеца љута Сред врелога згуби пута?

Да ли су му де зверови Младо тело покидали? Бело грло штоно грли, Бело лице штоно љуби, Све су можда, све потрли, А са своји страшни зуби.

ИИИ Опет гоне данци дане, И године годинице, Беле њему косе вране, Бразде њему глатко лице. Ал' опет је превесело Вавек њему чарно око, Опет носи ведро чело Као младић он високо: Та он има красна сина,

“ Кад ми оно весела Око врата паде, Кад сузица она врела Низ лице јој тећи стаде, Ох када се зарумене, Кад полете оно к мене Кâно зора белу дану Једва дочекану.

Мома право ка менека шета, Мома само, али кака клета, Какво лице, а каква ли уста, Каква рука, каква коса пуста, Какве груди, а какво ли чело, Каква нога, какво вито тело, Па још

санка, Но сети се јучерања данка, Сети с' чуда, а сети се моме, Цела она беше преда мноме: Ведро чело, и ти лице бело, Чарно око, и ти, вито тело, Злато, сунце, да л' ћеш бити моје?

мало румена, Сукња борна дивно придевена, Сунце сјаје са небеса златно, Моме шећу па ми беле платно, Сунце сјаје, лице одсјајује, Сукња с' дигла, нона провирује, Ао лишце, ао ноно бела, Кога не би ти овде занела?

Сунце јарко, јаче сјати нагни, Па им лице, па им ноне смагни. Сунце јарко зашло већ одавна, Очо данак, дошла нојца тавна, Моме платно давно покупиле, Па с'

Играсмо се тако без престанка, Без престанка док трајало данка, Па кад беше сунце веће село И дан лице посакрио бело, Ми у чамац — па све певајући Отидосмо утруђени кући. Дивна труда, ох велике сласти!

штогод реко, Већ ти њега за секиру брже, А момак је од мене отрже, Он не знаде шта је ни како је, Само виде бесно лице моје, Па помисли, какова сам луда, Може ода њ триста бити чуда, Те ме дивно ушицом довати, И о земљу пола мртва

Ћопић, Бранко - Башта сљезове боје

Учитељица ми приђе сасвим близу, љутито узрики у моје лице и повуче ме за уво. — Кажи ти своме мудром дједу да то није истина. Вук је сив. Сив, запамти.

! Ноћу се изненада тргнем иза сна: вири мјесец кроз прозор, гори читаво двориште, а бљештави посјетилац уноси ми се у лице и шапуће: — Хајдемо!

Дурашно гурамо даље. Ја се већ помало и прибојавам како ће то бити, лицем у лице с оноликачким мјесецом, а као за пакост одоздо се опет чује дозивање: — Ехеј, магарци, вантазије, озепшћете, бог вас

Једино је калајџија Мулић, муслиман, трпко мрштио лице као да је појео зелену оскорушу, за њега је свака цртарија била недопуштена, ђавоља работа.

Узео сам слику са софре и обрадовано гракнуо: — Ово ђед Раде! Познао сам добродушно, мило старчево лице упркос дугој бради и светачкој потковици коју му је додао сликар.

Пјесник Буро спопаде хартију из мојих руку и задивљено потврди: — Раде, свега ми на свијету! Дјед само поблиједи, лице му одрвени и очи стадоше. Сад је још више личио на неког праведника с иконе.

Уњири се Сава у затамњено свечево лице и сажаљиво промрси: — А шта мени и треба твоја помоћ кад се предрага ноћца на земљу спусти?

Осокољен, Сава пријатељски протрља свој чекињаст образ о свечево лице и смекшано процепа: — И тебе ће твој Савица припазити и сваку ти пошту указати, нећеш ти у мојој кући сиротовати.

пурњави мећава, а ја пишем своје задатке, старац ћути устурен на јастуке, па ти се истом изненада огласи окрећући лице прозору: — Баја, чује ли се то рзање? Сад се и ја пренем и ослушкујем.

— Ех, грехоте! — истом се отме дједу и он окреће лице зиду, а ја остајем још више сам, препуштен мећави, која неуморно засипа све под собом.

је трампи ријеч да је дуго, нетремице, буљио у свог интенданта и најзад му злослутно дошапнуо: — Дедер, дуни ми у лице. Пуф, никакве вајде, осумњичени је страховито баздио на цријемушу, неку врсту дивљег лука. Није, дакле, пијан.

Кад би све готово, Микан презриво искриви лице: — Фина старетинарница, то ти је. Командант само хукне и наставља: — Тамо иза музеја, у лапидаријуму, налази се у

Симовић, Љубомир - ХАСАНАГИНИЦА

Неко с неким о твојој судбини разговара у мраку. Узалуд чекаш, дигавши очајно лице из шака. Не виде им се ни лица, ни имена, ни речи им се не чују од мрака.

ХАСАНАГИНИЦА: Коме најбоље? Теби или мени? Јеси ли се ти упитао како ћеш једног дана оном детету да погледаш у лице? Да и разумем што хоћеш да ме удајеш, ал како да разумем зашто толико журиш?

Како сам само леп у часу кад ме нико не види! Туђи ми погледи мењају лице, дају ми други облик, трпају ми други језик у уста!

Станковић, Борисав - ИЗ СТАРОГ ЈЕВАНЂЕЉА И СТАРИ ДАНИ

тек он осети умор. Зној га поче пробијати и његово црвено, меснато лице поднаду се. Усплахирен, растресен, отворених уста и избечених очију, он је трчао, клатио се и батргао.

Усплахирен, растресен, отворених уста и избечених очију, он је трчао, клатио се и батргао. Сунце му грејаше баш у лице, а капа му пала, те се струља, мрка коса осветљена лелуја ше.

Почеше и мушице налетати на лице, крв и прашину, он се није бранио, већ је само за колима трчао, гледао, а из грла му се отимао промукао, туп глас

— А-а-а... — кркља он и тресе се. Њој се сажали кад га виде таквог. Наже се к њему, сунце јој обасја косу, лице; суза засја у њеном лепом оку и она га узе за главу и привуче к себи.

Једном руком држаше га за подбрадак, а другом поче марамицом брисати му лице, врат и груди из којих је била силна јара... Брисаше она ону крв, прашину и зној а све му се ближе и ближе примицаше.

— Да ме видиш?! — поче она тронуто — Црни Димитријо, ето, гледај ме! На! — И поднесе му своје лепо, чисто лице тако близу, да он осети додир њене косе са чела. Димитрија устрепта и зажмури. Одједном се његово лице преобрази.

Димитрија устрепта и зажмури. Одједном се његово лице преобрази. Мишићи око јагодица, доња усна, подбрадак, све то задрхта и устрепта. — Тодо! — шану он. — Их, та доста!

Загледах даље а оно облина руку ти истицаше се доста приметно из минтана. Погледах ти у лице и тек тада видех како ти је оно пуно, чисто и светло; како ти се врат очистио од маља; подбрадак се испунио и

Сам ти ход постаде опрезнији и мекши. Угибање твоје заобљене снаге постаде топлије и страсније; лице изразитије, уснице ти дођоше руменије а при крајевима тамније и оштрије... Опет смо се виђали и то сваки дан.

И ти не престајеш да ме молиш. Чак и сузе ти пођу, док ти ја не кажем, да сам се шалио. Теби лице сине радошћу и сва срећна велиш ми: — Молим те, па немој други пут тако да се шалиш!...

Сва се беше предала послу. На главу си овлаш бацила белу шамију да ти сунце не пече лице. Била си само у јелеку и шалварама.

Чекаћу те. Ти дрхташе. Лице ти побледело, у уснама ни капи крви не беше. Гледаше ме погледом којим хтеде у дно моје душе да продреш. Бојала си се.

Обрадовић, Доситеј - ПИСМО ХАРАЛАМПИЈУ

Светла круно, ЈОСИФЕ ВЕЛИКИ, Простри милост ТВОЈУ на род српски. Обрати лице и ТВОЈ поглед благи! На дедова ТВОЈИ(Х) народ драги. На Сербију бедну, и на Босну Које трпе работу несносну.

Кад ће нестати мржење и вражба на земљи! Кад ће срце наше доћи у своју природну доброту, да у лице сваког себи подобног чловека позна, брата свога! Нит’ мислећи нити питајући које је вере и закона?

Костић, Лаза - ПЕСМЕ

Васијона пукла пуста. Већ у мени душа суста., а срце ми силно бије, у главу ми крвца лије, ал' ми вила лице мије хладом свога крила мека, и још нека блага река, нека струја из далека: свети мирис памтивека.

»Да те носе наша крила »где је врело сваког миља. »да Ти душа свирку пије, »светлост да Ти лице мије »пламен да ти срце грије, »дивотама жиће слади, »а побратим месец млади, »да те хлади!

Метанишућ сам клеко На диван оточац, У уздисај се слего Наметнут пољубац. ЕЈ, РОПСКИ СВЕТЕ ВЕЧЕ Благо је вече, кô лице благо седога патријара. Карловац румен; је л' од радости, ил' је то зрака срдитог жара?

Бледо му лице још већма побледи, ледено срце још већма се следи: „Кога видим, јадан? чије чујем гласе? ох, благи боже, преблаги

Гледао је вајаоче пуну чари, пуну мила, све му рука лакше куца, све му лице блеђе бива. Усами се, не зна шта ће, косу мрси, рухо кида, замршаје срца свога у лавиринт сулуд зида.

Оштрим длетом бола свога у блед камен реже лица, свако лице иста лепа Валадила од Мисира. Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса па до Нила.

Тако воли Минадире, тако му је љубав силна, те љубави нема више од Индуса па до Нила. Лепо лице све је блеђе вајаоца Минадира, а посете све су ређе Валадиле од Мисира. „Што ми вене дете моје?

Панић-Суреп, Милорад - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЕТКЕ АНТОЛОГИЈА

Те онда седне и препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: — Ево, како је ово дете, онаки је и онај човек.

Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како виде лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од

Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, — чити слуга његов; онда рече слузи: — Море, слуго, ово си ти.

Кад саслушаше аге Мују, у свију униђе туга у лице и сви га почеше жалити: — Е завала Мује, шта му изненада на главу дође!

А Иве ће на то: — Светога ми крижа и блажене дивице мајке Исусове, тил сам и ја тебе то питати. Кад поглеђим твоје лице, тил би рећи нисмо.

Поповић, Јован Стерија - ИЗАБРАНЕ КОМЕДИЈЕ

СОФИЈА (усшане): Шта желиш да радим? МАКСИМ: Седи, седи, па шиј, да ти не изгори бијело лице. Тешко мени, то ја знам! (Одлази.) СОФИЈА (сама): Сам бог може теби угодити.

што је погрешно, и да брани учтиво и лепо, гди мисли да има право, него окупи одма лично вређати нарочито једно лице, с којим се он ни у каквом смотрењу успоредити не може, и назове списатеља они примјечанија чаушом, а саму критику

СТАНИЈА: И тај се усрећи, кад узе богињаву. ЉУБА: При расвитку рујне зоре Кад као ангел почива, Представи јој лице моје Обајањем њежног сна. СТАНИЈА: Не вичи, бога ти, кјерко, да плашиш комшије.

ФЕМА: Та знам га, господине, канда је јуче било. Њено је дете рекло мојој девојки, да опрости ваше лице, копиле. Ја на то разљућена, виле га однеле, дочепам га за косе, нек докаже да је моје дете копиле; на које његова

Поповић, Јован Стерија - ЗЛА ЖЕНА

Тако и ваша госпођа, док је била у јарости, није ни могла управо лице своје показати, она се више фурији него жени уподобљавала.

Лалић, Иван В. - ПИСМО

Паслика раја? Можда твоје лице, Ти нерођена, рођена да трајеш у телу што се претвара у пчеле. (23. В 1989) 9 ДОКАЗИ Д окажи, ако можеш, да те нема

Тwо Гентлемен фром Верона Једно од лица у оркестру, наглом Вољом тренутка изоштрено јасно У фокусу; то лице што се сагло Лако над звучно тело благогласно Виоле боје тамног меда; лице у овалном оквиру дуге косе Што ко да хоће

тренутка изоштрено јасно У фокусу; то лице што се сагло Лако над звучно тело благогласно Виоле боје тамног меда; лице у овалном оквиру дуге косе Што ко да хоће да окрзне жице, Овлаш, кад увис крене гудало се, Лице од косе и очију;

боје тамног меда; лице у овалном оквиру дуге косе Што ко да хоће да окрзне жице, Овлаш, кад увис крене гудало се, Лице од косе и очију; усне Само су осмех прорезан у плоти; Одакле знам га?

Капор, Момо - БЕЛЕШКЕ ЈЕДНЕ АНЕ

Тражите немогуће! Кезите им се право у лице док буду тражили тајну нове копче на грудњаку! Уживајте у томе како им се тресу руке, како фолирају да им није ни до

И како онда да му то све треснем у лице кад знам да су оне кожне закрпе у ствари рикнути трећи том Српских класика, мислим, скинуте су са корица, и уопште —

Пешачим тако кроз тај београдски Блуберихил и зиркам лево-десно а, богами, има шта и да се види: пред сваком кућом — лице из новина. Спаљују лишће, изигравају фармере са грабљама у руци. Врисак!

Доктор ми се изненада унесе у лице: — Осећате ли какве сметње? — Налазим се у стању опште узнемирености, патим од неодређеног страха, тескобе,

— Шта видите? — понови. — Видим једну плавушу која вам ради о глави ... Ту је и неко униформисано лице, а стоји вам и један краћи пут ... Притисните прстом овде!

Он се сав претвори у уво: У чему? — Нисам болесна ја, већ свет око мене. Капирате? Лице му се озари, сиромаху. Мислим да би био најсрећнији човек на свету да сам му открила тајну свог идентитета; да сам, на

) корисни или штетни, добићемо већ и праунуке! Шта сам још све могла да му истркељишем у лице! Свашта, верујте ми на реч! Али, некако нисам.

У ствари, највише ми је било криво што му нисам треснула у лице да су, захваљујући баш њему и њему сличним, спаваће собе претворене у психијатријске лабораторије, где се свако

Заједно с њим, кујну испуњава и облак винских мушица. —Дуни ми у лице! — вришти маман. —Зар човек чак ни недељом не може да попије чашицу вина ако сретне другара из детињства?

У тренутку када мамине вештице улете у наш стан у огромним количинама, кликћући попут Команча, најбоље је навући на лице гас-маску, јер могу да вас начисто угуше својим парфемима.

“ а маман га гледа у лице, гледа га оним својим огромним зеленим очима и, на часну реч; човече, види се да му начисто верује, фолиранту, јер ко

— Извините, овде је мали неред ... — казала је љупко маман, којој се од прашине уопште није видело лице. Е, па по том крему од сивила налазиле су се и исушена речна корита суза — уопште, изгледала је максимално, на часну

Тешић, Милосав - У ТЕСНОМ СКЛОПУ

Зла прилика: костреши се чемерика. Трн дозрева. Ко то рида, ко ли пева? Чије лице светли јутром из самице? Кише точе. Није лако преко Фоче. Је ли она боса, гола стигла јутрос до Стамбола?

Дише пшеничник, мек као сунђер. Младицу купа рибар калуђер. Тихује овде мала болница, љупко кречена. Лице сушице, печал, проказа - сеја огњица. (Одише зраком прах од душице.

С ивањским цвећем, ливадо, истрај! У смерној тузи ромори гора. Зелени бреже, дугом заблистај и пламен свуци низ лице створа. Са усне усна латице спира: цвати ми, цвати Роѕа цаніна.

влази чедног прапочетка семена бубре и трепере клице јер штедар чин је љубави, зачетка силине родне; а кроз Божје лице зашуме биљу родови и врсте и пре се Крста започну да крсте.

Поповић, Јован Стерија - ЛАЖА И ПАРАЛАЖА

Драга моја, ово није онај младић кога ви тражите; онај се зове Батић. МАРИЈА: О, господару, добро ја познајем његово лице. ЈЕЛИЦА: Ово је барон Голић, мој будушти супруг. МАРИЈА: Барон Голић, ваш супруг! Дакле и ваш супруг?

(Одлази.) МИТА: А ја? Толика мука само за један ручак, и то је магарећи посао! (Отиде.) ЈЕЛИЦА (покрије лице рукама): Ах, Готт, шта се од мога романа учини!

Ћопић, Бранко - Чаробна шума

У шуми овој, у чаробној, имаде чуда невиђен број. Одасвуд тајне вребају очи, за буквом старом дивотно лице; ту незнан човјек смије да крочи уз помоћ капе невидљивице.

— Додаде затим, зловољан врло: „Јутрос ми нешто промукло грло.“ Поскочи Мачак од вјетра бржи, умива лице, бркове глади, припрема пушку, фишеке вади, а онда Пијетлу придику држи: „Кад у лов одем, рођени побро, обоја

“ Прилази бака кревету тајно и гледа лице злаћано, сјајно, у плавој коси звјездани прах. „Куда ли ноге његове језде!

И Мјесец пође помало снено, звјездама првим у госте хита, лице му, видиш, неумивено, ал ко те за то на небу пита. Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води.

Вечери сваке он тако ходи и небом коло звјездано води. Баки се смјешка лукаво лице, па на пут крену тихо ко сјена, унука прати назорице облаком сивим обавијена: куда ли скита и шта ли ради, каква

“ Окрену Мјесец лице од воде, а глупи вујо избуљи очи и арлаукну: „Сирац ми оде“ па брже-боље у воду скочи. Грабљивца тако окупа вир,

Поскочи мачак брже од жапца: „Ово је земља Црвеног Врапца!“ Ваздан је мачак мјерио поље, све му се лице у срећи купа: „Гдје ли ћу наћи ловиште боље? Милион миша, милион рупа!

Ево и јутра с руменим лицем, трепти по трави пламена роса, врба у води огледа лице како јој стоји зелена коса. Покрену пужић кућицу мрку, вредан је много, иде на трку.

Послује тата гарав и знојав, лице му пуно жара, ал зато ноћас над сваким столом по једно сунце ствара. Над радом старог научника просипа сунчан

Свакога јутра замоли мене, стару, опиши слике, сваку боју и шару. Пажљиво слуша, лице му срећом пламти, цртеже твоје, потез најмањи памти.

Од тог дана, у сновима честим, над Врбасом оглед'о сам лице, и тражио у дубини зрнце, знак варљиви среће невјернице: да ми каже куда воде пути, да рибица Врбас не замути.

Петровић, Растко - ЉУДИ ГОВОРЕ

Завршавам пењање и видим на вратима девојку која држи испред себе лампу обема рукама. Лице и очи су тако осветљени да се не зна да ли је уплашена, или се смеје гостољубиво, или се подсмева.

Разумем да онај мој пријатељ није хтео оставити своју да би ми пренео цемент. Трамонтана ме је тукла у лице и било је хладније но икада у овим крајевима, али ја сам ишао и ишао.

“ — „Ради укоравања, узвикнуо сам, ради укоравања! Не, већ да јој у лице пљунем; њој која је убила тако красног дерана!“ И онда ме нису пустили.

Илић, Војислав Ј. - ДЕЧЈА ЗБИРКА ПЕСАМА

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

Отаџбино, мајко моја, Што је тужно лице твоје? Зашто храбра деца твоја Сузом квасе лице своје? Какав бол им мучи груди, И дубоки уздах буди?

Удар судбине обиш'о ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва — Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по

Павловић, Миодраг - Србија до краја века

Валови се муте, он се клати, лице му посиви као болном псету, у руци нема више знака, онда га гурне низ воду нечија нога.

Овај осећај светости мора да остане наличје, од наличја не треба правити лице, стварност дневи. Кад хоће да постане стварна, као дан, светост постане одурна.

крајини прво један па други и мртви се јаве на вест бодру велика је традиција вампира један моли убрус да обрише лице од корења од кише што се слива од смоле са борја све ће он да хвали само му убрус нисмо дали уочи равнодневице хоће да

знају да земља није женског рода она је све за сваког полазно место даха земља је најлуђа прерађевина има нежно лице за сваког лудака и мртваца што труне ког нико да погледа неће она нежно узима у недра земља је највећа

отварамо поноре не знаш како је кад те понор ухвати за ногу нуди раскош и ропство и управља своја клешта право у лице испод оних понора што их човек сања отвара се још једна провалија сиви амбис знања кажем ти то пре но што падне

узмите гудала из књиге староставне то може да вам вреди оставите курву иза себе у таквом се друштву не иде пред лице вишње доста су ме цимали са свих страна Јагње је дошло да вас благослови гледајте његов сјај ми смо му спремили

Нушић, Бранислав - ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА

позајми од кога општинског одборника црну машну, а од погребног предузећа црни капут; па нека Трифун направи тужно лице као кад на једанаест извуче кеца; па нека се овај отмени пријатељ Мића обуче тужно, по журналу; па нека се жене огрну

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 1

— Сине, молићу се Богу за тебе, да ми те чува — и покри лице рукама. Сестра ми се обисну о врат. Дуго ме љубила, па ме онда ухвати за руку, да ме испрати.

Тежак задах усирене крви и трулежи испуњавао је ваздух. Покрај топа лежала су двојица... У једнога бледо лице, прорасло црном брадом, усне полуотворене, а из носа млаз усирене крви спојен са црном локвом, у коју је пола лица

Али и тај тренутни поглед довољан је да слика остане незаборавна. Преко пута је лежао младић, полеђушке. Лице бледо као восак, уста отворена као на осмех и бели се зуби светлуцају.

Петар нишанџија обрглио цев и укочено гледа у даљину. Темпирач лежи потрбушке, обухватио шакама лице и гледа у земљу. Помоћник нишанџије искривио главу и отворених уста блене у ноћ. И остали су претрнули.

— Их! — вели поднаредник Траило и пљуцну. — И остависте чорбу? — А, јок! Сум просуо! — вели Јанкуљ, бришући лице рукавом. — Тако, тако, нека и они из позадине осете шта је то глад.

Онако натоварени, гегају, грешници, погнуте главе, бришући рукавом знојаво лице. А колико вечерас још... Овај нам је друм познат. Прошлога пута на оној раскрсници имали смо застанак.

Танасије, телефон брже! Пас неки на ланцу лајао је бесно, вукући за собом један трупац. Ветар је повијао дрвета и у лице су нас ударале крупне и хладне капи кише. Кућа је била празна. Али таван беше слеп, те једном гредом избисмо ћерамиде.

— Потпоручник Радојко — вели ми Алекса. — Помаже бог... А тобџија стигао... Седи, седи, друже. Лице му је јасно изолучено и обрасло маљавим црним длакама.

А кад пукне у близини, онда полети земља од потреса ваздуха и осећам како ми прашина клизи низ лице. Негде лево учесташе пуцњи...

ја! — наредник као да се једва присети. — Она је, овај... болесна и лежи. — Ене, а од чега? — Александар се унесе у лице нареднику. — Не знам... глава је боли и лежи... — Слушај... Иди јој кажи да сам ја лекар, па да је прегледам.

— Још ће да испадне да сам ја то казао! — он ми се унесе у лице и шкрипну зубима. Онда се окрете и викну: — Ађутант!

Пушке запрашташе. Нетремице сам гледао у осматрача на митраљезу. Али његово лице је било као скамењено, док му се на доњој усни пушио прилепљени пикавац.

Ранковић, Светолик П. - СЕОСКА УЧИТЕЉИЦА

Цело лице му имађаше израз заплашене, дуго гоњене, уморене звери, која се одједном нашла међу својима, ну ипак се окреће око себе

Учитељ баци струку на столицу, посади се на њу уморно и стаде брисати знојаво лице. Сви опет поседаше и настаде кратко ћутање.

— Ехе, ја... дођосте и ви. Само, простићете, јесте понели какву објавицу са собом? рече кмет и лице му доби неки полузваничан, пола учтив израз.

Онаких очију он још не виде; беху то црне сјајне очи, из којих вечито бије живи огањ. И кад цело лице добије притворан скроман израз, ове живе очи говоре друкчије, веселије, ђаволастије...

«... Глава јој беше обрасла густом црном косом, а лице веома развијено, кошчато, због чега не силажаше са њега сталан израз грубости, али он ипак не уништаваше општи утисак

Погледа је и би му веома по вољи њено весело насмејано лице. »О, па ми ћемо овде лепо и весело живети !« помисли он, али не смеде исказати своју мисао гласно.

— Хајдемо да се прођемо мало, обрте се Љубица Гојку. Још ми глава ври од данашњих догађаја. Гојку се разведри лице; са највећим задовољством узе он један лесковак, што стајаше прислоњен уз дувар, јер се уверио да га мрзе орловички

знака љутње да не увреди овако отресита госта; а Гојко, видевши ово нагло црвенило на Љубичину лицу, обори очи, али му лице засија великом радошћу. »Ето, кажем ја: само полако, па ко зна шта још може бити !...

капу накривио на десно ухо, а сјајну никловану сабљу пустио те се вуче по земљи и звецка кад удари о какав камичак. Лице му младолико, сасвим бело, нос погрбљен, дугачак, а бркови танки жућкасти; по образима и бради израсле ретке жућкасте

— Како... Зар ви већ радите са словима ? упита га Љубица зачуђено. Веља се смешка неприметно, и сам прави зачуђено лице, као бајаги чуди се питању. — Јуче сам почео, одговара он наивно. — Зашто се ви као чудите ? — Па, знате...

После пола часа пусти децу и, бришући марамом ознојено и зажарено лице, приђе к писару, који већ беше устао и врло учтиво прихвати њен поздрав. Изиђоше обоје напоље и седоше у хлад.

Љубица раширила очи, гледа и не разуме шта ово он говори. Она само посматра ово учтиво и озбиљно лице, које се од ономад тако изменило, да овај човек изгледа сад сасвим други.

Милошевић-Ђорђевић, Нада - ЛИРСКЕ НАРОДНЕ ПЕСМЕ

пута, Дванајст пута сестра удовица; Ако ће је удати за Сунце, И Сунце је нагло и жестоко, Припалиће сеји нашој лице — Даћемо је Муњи из облака, Кад загрми, далеко се чује, А кад пукне, свак (се) боји за се. 9.

На гранчицу ораову; Туд’ пролази млада мома, Да поткине ту гранчицу; Проговара чобанине: “Девојчице, бело лице! Ко ти реза борну сукњу, у скутови разбориту, У појасу сабориту?

27. Соко лети високо, Крила држи широко, Под крила му девојка. 28. Невестице, росице, Капни војну на лице — Да се војно пробуди, Да ти лице пољуби! ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ 29.

28. Невестице, росице, Капни војну на лице — Да се војно пробуди, Да ти лице пољуби! ЂУРЂЕВСКЕ ПЕСМЕ 29. Ђурђево лето, пролето, Ђурђа ми цвеће бераше, Мајка га у скут бацаше, “Ни моја

Вод’ је, води, млади Јово, сретња ти била! У њу су ти свака добра, која с’ могу наћ’: У њу ти је б’јело лице, ка’ цв’јет проћетан; У њу су ти црне очи соколова чина; У њу су ти б’јеле руке града вриједне.

Јел’ ти какво добро у род било, Те си тако одвише лијепа? Су чим ли си лице умивала? Су што ли си млада отирала?“ Тихо снаха ђеверу вељаше: “Мој ђевере, од злата прстене!

млада у мом роду расла, Свако ми је у род добро било, у вечер сам рано лијегала, А у јутру доцкан устајала; Ја сам лице ђулсом умивала, Отирала лијером цвијећем.“ Још се ђевер с’ снахом разговара: “Снахо моја, од злата јабуко!

Кад је било око пола дана, Запевала лепота девојка: “Ко би мене снопље повезао — Дала би му моје бело лице. Ко ли би ми водице донео — Дала би му моје чарне очи. Ако би ми ладак начинио — Ја би њему верна љуба била.

127. У Милице дуге трепавице, Прекриле јој румен’ јагодице, Јагодице и бијело лице. Ја је гладах три године дана; Не могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака, И

Ја је гладах три године дана; Не могох јој очи сагледати, Црне очи, ни бијело лице, Већ сакупих коло ђевојака, И у колу Милицу ђевојку — Не бих ли јој очи сагледао.

Доведе је на хладјенац воде. Стаде јунак трудан почивати, А дјевојка лице умивати. И да вели гиздава дјевојка: “О туђине, Богом побратиме, Што не пијеш воду непијену, Што не љубиш лице

И да вели гиздава дјевојка: “О туђине, Богом побратиме, Што не пијеш воду непијену, Што не љубиш лице нељубљено?“ И да вели они туђин јунак: “О дивојко, брацка те убила!

Симовић, Љубомир - ПУТУЈУЋЕ ПОЗОРИШТЕ ШОПАЛОВИЋ

ЈЕЛИСАВЕТА: Катранџије! ПРВА ГРАЂАНКА: Видиш ли ову црнину, црна ти душа? ДАРА: Зар треба курве у лице да нас вређају? ТОМАНИЈА: Скинућу ја тебе са тог бурета! (Граја и вика расту. Улеће Милун.

Прилази, без речи, пумпи за воду, наслања на њу волујску жилу, пумпа, пије воду из руке, умива се, брише лице шајкачом. Одахне.) ДРОБАЦ: Вјешо сам оне лешеве на Житној пијаци. Покрај кантарџинице. ГИНА: Чула сам.

Он је ту шајкачу носио на глави; на једној сахрани је шајкачу скинуо с главе, да ода пошту умрлом; шајкачом је обрисао лице после умивања; у шајкачи је мућкао коцкице, са једним железничаром; машући шајкачом, разгоревао је ватру у шпорету;

ГИНА: Нашла сам ово! (Пружи Симки писмо. Симка га погледа, пребледи, седне на праг, покрије лице рукама. За који тренутак, са реке ће дошетати Филип, који ће пажљиво пратити њихов разговор.) ГИНА: Ви сте то почели.

БЛАГОЈЕ: Ја? ФИЛИП: Ти немаш грбу? БЛАГОЈЕ: Грбу? Шта ће ми грба? ФИЛИП: И немаш рошаво лице? БЛАГОЈЕ: Шта? ФИЛИП: И немаш згрчену руку? Ни сакату ногу? БЛАГОЈЕ: Је л ти то мене замишљаш као наказу?

ВАСИЛИЈЕ: Али је зато спасло правог убицу! ЈЕЛИСАВЕТА: А то, што смо мислили да је маска, било је лице! ВАСИЛИЈЕ: На коју маску мислиш: на маску глумца, или на маску лудака? ЈЕЛИСАВЕТА: Мислим на маску лудог глумца!

Црњански, Милош - Лирика Итаке

Кад махнем руком, нехотице, нове звезде сину. Тад сјајан, тужан, цео град, личи на моје лице. А да ме виде сви у небо иду, по улици звезда и сребра. Ја стојим распет сам на зиду, а Месец ми благо пробада ребра.

У здравље те проститутке која га је издала. Нек моје вино полије овај чаршав бео, да не видим на њему њено бледо лице, кад се покајала пред Судом и пала пред њим на колена. А он јој се смејао бесно, лагано, банаћански.

Где све тај човек није био! Сећам се да ми је причао и о некој жени. Из његовог описа запамтих само њено бледо лице. Он је неколико пута понављао како ју је тако бледу последњи пут видео.

Али та иста штампа, која има бескрајно широку скалу да, ма како, ма коме, каже истину у лице, збунила се, и мешала је нашу несрећу са бугарском, невешто и цинично.

Све што се коментарисало, беше Бријанова изјава. Иначе, ни овдашња штампа не трпи да јој се каже истина у лице. Али поштује оног ко јој каже иза леђа. Каткад су љупки, и смешни.

Не виде да ту више није важно како столице стоје на позорници, из којих врата излази ново лице, ни брз дијалог. Не виде да би после неких реченица требало дуго, дуго ћутати.

Један свештеник прилази ми, говори ми, хвали се. Али његово угојено лице буди у ме ни бес, и ја му ређам Молијера, Расина, Монтескиеа, Русоа, који су ове цркве називали: „мауваис гоûт“,

Слава ће доћи, кад вас поведу убице. Кад реч вам буде крв, и пламен. Сунце ће вам обасјати лице, кад види, да вас се змије не плаше, но мајке ваше, мајке ваше.

Нада у мајку, освету и крв. НОВО ПОКОЉЕЊЕ Наше је лице бледо без знака, као месец над водама бескрајним, али са колутом мутним и тајним на очима, сјајним као круна лака.

И тако без наде место у нас верујемо у шуме младе. И тако без моћи несретни смо и љубљени ко ноћи. Наше је лице бледо, без знака, као месец над водама бескрајним, али са колутом мутним и тајним на очима, сјајним као круна лака.

Јакшић, Милета - ХРИСТОС НА ПУТУ

Странац је у необичној ношњи: на њему бео бурнус привезан црном врпцом око чела. Из белог платна гледа младо лице, бледо и спокојно.

Домановић, Радоје - МРТВО МОРЕ

— упитам. — Врло лако, јер се сваки мора покоравати законима земаљским! — одговори министар и направи лице важно, достојанствено.

Понеком старцу се слила суза низ смежурано лице, уздише очајно, врти главом с пуно слутње, и радије би остао да причека још који дан, па да и он остави кости у том

Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке,

Убрађена шамијом затвореножуте боје. Лице јој тужно, пуно бора, жуто; очи готово исте боје као и лице, поглед изражава неку вечито очајну бригу; усне танке, мало модрикасте, увек спремне за плач, иако покојницу никад

” Видите ђаче: мирно, слабачко, десном руком држи књижице, а леву приљубило уз бутину; лице му смирено, глава му повијена земљи (пун класић знањца), гледа с толиком пажњом преда се да већ лишце добива смешан

” Оставим га и хтедох прићи другом, али ме његово лице без икаква израза одврати од тог лудог, безуспешног покушаја. Одједном, чух неки љутит глас: — Шта то значи?

Нико је није читао, нити је хтео читати; али коме год дође до руку, одмах направи лице-кисело, претури листове, на два-три места и пропипа листове као да гледа квалитет хартије, одгурне књигу од себе као

— Не познајем. — Тхе!... Зато тако и говориш! — рече први, и узе махати руком, правећи лице још киселијим, као да тиме каже како је то пропала личност. — Ти га познајеш? — Познајем!

— Ти га познајеш? — Познајем! — изговори с омаловажавањем, а лице тако направи као да вели: „Боље да ту будалаштину нисам урадио”, мада је, у ствари, с тим истим човеком до јуче, док

Пуначак, трома хода, иде улицом, а лице направи зловољно кисело. Љути се на све што само личи на ма иакав било посао и рад. Прође поред бакалнице.

Небо мрачно, страшно и немо, а ситан снег завејава у очи и бије у лице. Нигде живе душе. Журим напред и клизам се по каљавом путу, то лево, то десно. Посртао сам, падао, и најзад залутао.

Ранковић, Светолик П. - ПРИПОВЕТКЕ

зраци, тупе су њихове стреле за густу копрену мрака, кроз коју се тихо поткрада лагани поветарац, те целива знојно лице уморног радника и задише га свежим, животворним миром.... Све око нас обавио јесењи мрак.

Не види се лице ниједног радника, но чује се много.... Пуцају тепељке, шушти сува комишина, прелећу преко главе једри, учврсли

се беличастим сјајем, док не наиђе на њега неки густ облак те огледа, на његовој глаткој површини, своје туробно лице, па иде даље, а вирић опет бљесне и затрепери својим хладним огледалом... Мало даље чује се Вилин до.

Ослепићу од блеска твога, занећу се чарима твојим... Окрећем лице од тебе, бербо виноградска, не смем те више гледати, ни тебе, дивна, чаробна сеоска јесени...

Чело му се намршти, очи јаче засијаше, цело лице доби сувише љутит израз. А мука у грудима мори и гњави, и да овако траја дуго — полудео би.

»Боже мој, та то ће бити живот!... Идеш из школе љутит и суморан, а на прагу те чека љупко и добро лице твога друга, с кога чисто читаш да је готово да дели с тобом све што те снађе.

димови, као мали облаци, пред његовим прозором, у који су ударили зраци месечеви, те му кроз густ дувански дим на лице падају, дајући му облик неког фантастичног духа у облацима... Час за часом избија, а он још стоји и пуши...

Црква пустила, свет се жури кући; свакоме ведро и весело лице: зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који једнако штрпкају око печенице, насмејано и ведро

зна да га очекује топла соба, раздрагана лица веселих малишана, који једнако штрпкају око печенице, насмејано и ведро лице његове домаћице, пун, препун сто свакојаких ђаконија...

Кмет се начини још важнији, као човек, коме је поверена нека »државна тајна«, па му и цело лице доби неки тајанствен израз. Капетан оде, а кмет узе да раздаје људима барут и олово које му даде пандур.

Подигоше га двојица, изнеше на траву, огрејану сунцем, и изврнуше га на леђа. Беше то чисто, младолико, обријано лице, црних, отворених очију, из чијег се погледа више не види ниједно осећање, ниједан знак.

Причање, само по себи, не задаје му никакве тегобе, али чим се какво лице уплете у историјски догађај, онда је — мат!...

Сремац, Стеван - ЛИМУНАЦИЈА У СЕЛУ

Ако би се уверио да баш његову ствар чита, он би га онда посматрао да ли му се читањем мења лице, има ли каквих промена; и страшно би се наљутио ако то онај чита просто од дуга времена, онако, и без икаквих израза

! Ако те чује баба Петрија?!« — А Чича Трифун развуче оно његово смежурано лице, па не знаш да ли се смеје или плаче.

Кад би га она потапкала онако љута по образу, па рекла: »Јај, моја слатко Сервијањ!« а он би тада пријатно развукао лице, зажмирио очима као мачак љубимац кад га добра старица, протекторка, чеше иза врата; тад би му мило било, па би кроз

Њега ћу ја. Дивота! Славно! Помрчина је била у соби, па не смем рећи да му се засијало лице од задовољства; али кад кажем да је од задовољства трљао руке, седећи онако у кревету, држим да ће ми свак веровати.

Наређује и ранжира, а пламен од запаљених буради и мешина од катрана осветљава му блажено и задовољно лице, и гуњ и јелек, и тозлуке и бритвицу и онај грозно великога обода шешир.

Данојлић, Милован - КАКО СПАВАЈУ ТРАМВАЈИ И ДРУГЕ ПЕСМЕ

Ближи се ручак, Одмакô далеко дан, Цврчи цврчак, Сунце корача кроз стан, Сваки час се мршти мамино лице: — Нема ни хлеба, ни Цице! Не може мама више мирно да послује по кући.

Али ложач се прене, не да јој ни да трене, Ко тата кад је љут замрачи му се лице: Хоћеш ли, можда, лимуна? Шта очекујеш од мене? Ништа од твога сна, вечита спавалице!

УЛИЦИ Ко букет кликера трешња зрела Тамо, на крају моје улице На ограду је ниску села, Од млаког сунца сија јој лице Па је устрептала као стрела, Ко топла јара на крају села, Та трешња зрела, невесела ...

Јер пре ње на тај исти шљунак Био је присео сунчев зрак. Две бубе, на врху травне ћубе, Једна другу у лице љубе, А балегари покрај балеге кравље За јуначко се питају здравље.

Подбочена о лактове, спава железничка рампа. Један мали ветар дуне сунцу у лице И оно се угаси, дрхтаво, као лампа...

” „Да се обештетимо малчице бâ...рем! (Простите што у пола речи зевнух!), Овај би био добар за харем Као службено лице, то јест, евнух. Треба га дати неком Турчину, А Турци ће знати шта с њим да учину!

Петровић, Михаило Алас - РОМАН ЈЕГУЉЕ

Довођени су на лице места и рибари стручњаци, специјалисте за велике индустриске риболове у исландским и њу-фундландским морским дубинама,

Ракић, Милан - ПЕСМЕ

ВАРИЈАЦИЈЕ Твоје је лице као љупка фреска На чађавоме зиду старог храма. Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света,

Добра си као Дантова Франческа, У тишини и миру живиш сама, Без света, да ти замера ил̓ пљеска, А лице ти је као љупка фреска.

ИИ Целивасмо га у лице и чело, Опростисмо се редом тужни тако, И дође гробар и, вешто и лако, Закуца сандук и доврши дело.

Али дирнути руком није смео Ни отмено ти лице, нити уста, Ни златну круну, ни краљевски вео Под којим лежи коса твоја густа.

Петровић, Петар Његош - ГОРСКИ ВИЈЕНАЦ

Сто путах сам у мојој младости из миндера у зору хитао на твој поток бистри и чудесни, над којијем огледујеш лице љепше сунца, зоре и мјесеца.

Ноге клону, а очи издају, узблути се мозак у тиквини, пођетињи чело намрштено; грдне јаме нагрдиле лице, мутне очи утекле у главу, смрт се гадно испод чела смије како жаба испод своје коре. Што спомињеш Косово, Милоша?

Фатиму ће Суљо држати како очи своје у глави. Фатима је струком дивота, очи су јој двије звијезде, лице јој је јутро румено, под вијенцем гори Даница; уста су јој пȁрôм срезана, усне су јој ружом уждене, међ' којима

То ми каткад старцу буди кости, спомене их на младе године. ВЛАДИКА ДАНИЛО Љепше ствари нема на свијету него лице пуно веселости, особено кâ што је код тебе: са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а лице ти

лице пуно веселости, особено кâ што је код тебе: са сребрном брадом до појаса, са сребрном косом до појаса, а лице ти глатко и весело. То је управ благослов вишњега.

Станковић, Борисав - НЕЧИСТА КРВ

А и сам ход, стас, нарочито обле јој и високе обрве и овално и мало дугуљасто лице издвајало је од осталих жена. Али зато није ни умрла као остале женске.

Матер метао на крило, расплитавао јој косе и једнако певајући грлио би је и љубио у лице и уста. Кроз неколико дана враћали би се кући. Отац истина као уморен, као повучен у себе, али зато мати пресрећна.

И то он, њихов слуга, кога они однеговали и подигли на ноге! Оно мало новаца, што јој почео да броји, хтела у лице да му баци. Али зар она, Тодора, пред њиме да се покаже!

| Не сада, него никада. Па чак и онда када би је лице можда издало, ипак је Софка била уверена да је не може никоја надмашити. И, не дај Боже, да до тога дође.

Тако исто, да јој не би прашина падала по коси, била је овлаш завила главу великом зејтинлијом шамијом, те јој је лице одударало јасније и свежије. Ветрила је и пајала собе. њене нануле звечале су по сухом доксату горњег боја.

— Хајде намештај, Магдо! — И продужи једнако да се скида, развезује шамије, да јој лице и пун врат са модринама, где је јаче било стегнуто, бивају сасвим слободни; да скида антерије, јелеке и појасе, те да

А он сам много се променио. Чело му дошло испупченије, лице уже, поткресивани бркови проседи, из већ збрчканог, по мало избријаног врата, а као увек обвијеног белом чистом

| На отвореној капији испод свећа, заиста угледаше како из кола силази он. Лице му не видеше, али по оделу га познаше. За њим је силазио други, крупан, у гуњу, и готово сасвим у мраку.

Да ли баш од пића, или тек од напора што све то, своје пијанство, весеље, мора да изиграва, очево лице изгледало је бледо, подбуло. И уводећи госта у капију, поче му показивати на кућу. — Ево, газда Марко.

Зато је често уздизао руку ка лицу, и од задовољства, среће, задижући шубару, сваки час гладио чело, очи и цело лице. Алат, навикнут, сам сави у последњу улицу, криву, тесну, налик на долину због високих уличних зидова и дрвећа.

Сутра, у јутру, мати јој се појави на степеницама са руком на челу, преко очију, а уста јој и цело лице било готово унакажено, толико искривљено од ужаса.

око врата, били су готово отворени, и он то сигурно никад није ни закопчавао због косматости, маља, које су му вириле. Лице му је било још свеже, и тек око очију и уста било је бора.

Пандуровић, Сима - ПЕСМЕ

Јурнух напоље, пун јада. Варница маса из локомотиве Прелеће. Чађ и дим на лице пада, Као на душу. У даљине сиве Губе се мисли без наде и склада; А мртве наде неће да оживе, К’о ни век златан

К’о ноћна привиђења у замкове своје, Ићи, уморан, у свој празан стан, Да легнем, с драгим споменом на твоје Лице, — да опет сâм преспавам дан.

Он је био дете свог Великог века. ИИИ Истина И онда кад му време косе дирну, А живот лице борама избразда, Он је своју старост проводио мирну С осмехом мудраца и весео вазда.

Матавуљ, Симо - УСКОК ЈАНКО

Прва помисао, видјевши га, била би: чудне мушке снаге! А затијем плијенило би ти поглед његово лијепо лице на коме одсијеваше јунаштво и доброта.

Пламен је весело играо усред те снуждене чељади, те је мужевно а жалосно лице сердарево чудан израз примало од тога блијеска. „Пејо! подај човјеку чашу вина, напио си му!

Пејо не чу, нити оком трену. Старица подухвати дланом лакат, па наслони своје мршаво, жутељаво лице на длан, а своје живе, црне очи, у њима јој је сав живот био, јер њено тијело бијаше кост и кожа, а раста бјеше

„Оцу зенити се, боме!“ одговори дијете. Сви се насмијаше. „А коју ћеш узети, де?“ запита га баба му, а лице јој се разведри и насмија. „Узецу Миљу Ђулову!“ рече Милун озбиљно. „Аферим! Живио Милуне!“ рекоше момци.

“ рече сердар и повједи им, како га је срио и довео. Дадоше му да пије. Јан је био веома блијед, лице му растројено бјеше од узбуђења.

зиду, а кад допријеше до старца, мјесец их устави, сложи их у сноп, на тијем златнијем снопом њежно помилова старачко лице. Ваљда су стари знанци, они двојица! Човјек на прозору не трену очима, но дуго и дуго стајаше непомичан.

Године му не би умио одредити судећи по цртама, јер му лице иако мало жућкасто и сјединама окићено изгледаше ипак младолико. Особито крупне, плаве му очи бијаху пуне живости.

„Ја мним нијеси досад бивао у боју?“ упитаће Мишан, гледајући пут истока. Румен обли лице Петрово па нагло одговори: „Нијесам имао кад, а мним ни ти.“ Сад им се погледи сукобише, зеница у зеницу.

“ Уставише се. Оташ се примицао дугим кораком али без хитње, ка’но ти човјек који је сигуро ономе што ради. Лице му бјеше ведро; никаква трага узбуђења не показа. „За мном!“ рече им.

Оташ се не маче, док се не увјери да их нема више. Дружини погледи нестрпљиво летијаху с Турака на четовођино лице. „Један више — добро је!“ рече Оташ сам собом. Киша преста а сунце сину, одједном. „Хоћемо ли слазити већ?

Сва три су Мушовића, змије љуте...“ „А, оно је Имбро?“ прекиде га момак а очи му плануше и лице му преблијеђе. Трже се као да шће искочити но га Оташ погледом и ријечју устави.

Затијем благо им поче објашњавати рашта то не треба чинити, како је то зло и Богу противно итд. У току његова говора, лице постајаше пријатније те се дјеца брзо припитомише.

Кнежевић, Миливоје В. - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ УМОТВОРИНА

О ИЗГЛЕДУ — Какав изглед, така и прилика. — Добар изглед добру дворбу твори. — Дјевојку лице удаје. — Одјећа не чини човјека човјеком. — Тица по перју, човек по оделу.

Краљ је ту своју кћер проклео да се у змију претвори и тако остане чувајући то благо, догод људско не пољубила лице. Ова се дјевојка доиста у змију претворила и остала чувајући благо.

В) ПОКЛАДНА ВОДЕНИЧАР На Златибору, између Божића и поклада, једно се лице преруши као воденичар, завије чалму и набрашњави се, па седи и „меље“.

Друго се лице начини као коњ, а треће лице које на том коњу тера жито у воденицу. Воденичар је наглув. Њега издалека пита онај што

Друго се лице начини као коњ, а треће лице које на том коњу тера жито у воденицу. Воденичар је наглув. Њега издалека пита онај што тера коња може ли му самлети

(ђевојци, која му се неће да укаже — у завитку је): Драга и медена, зашто меки твог џама не отвориш, да ја твоје лице видим, за којим ми срце вене. Нек не жалим што ми вене, кад те видим.

— Бог ми дао па су у мене црне очи, округло лице, подуга носа, мали’ уста ко кутијица, зуби били ко дизија бисера, обрвице кано морске пијавице, трепавице кано крила

Чујеш ли ме, драга душо моја, ја сам ти се умолио, отвори ми џама и пенџера и било ми покажи лице! (Отвара му) Ала сам се, душо, изгубио, кад сам твоје угледао лице!

(Отвара му) Ала сам се, душо, изгубио, кад сам твоје угледао лице! Бијаше ми се памет преврнула, ноге су ми задрхтале, а срце ми закуцало у њедрима: ја помисли’ заувик полудит’ па

Караџић, Вук Стефановић - СРПСКЕ НАРОДНЕ ПРИПОВЈЕТКЕ

“ Кад царевић дође у авлију и онда га срете ђевојка а он погледа и познаде своју сестру најстарију: руке шире, у лице се љубе, а сестра њему говори: „Хајде, брате, са мном на чардак.

“ Па онда седне те препочне лице свога сина на свилену мараму, па онда рече царевоме сину: „Ево, какво је ово дете, онаки је и онај човек.

“ Он отиде с оном марамом оцу и каже му све по реду. Цар како види лице на марами, одмах рече да је чити његов најмлађи син, па пошље мараму по свему царству да иде од града до града и од

| Кад кнез развије мараму и стане гледати лице на њој, — чити слуга његов; онда рече слузи: „Море, слуго, ово си ти.

“ А свињарче одговори: „Хоћу, госпођо.“ Она га упита: „По што?“ А он одговори: „Не иштем ништа, само да откријеш лице да те видим.

“ А он одговори: „Не иштем ништа, само да откријеш лице да те видим.“ Царева кћи онда открије своје лице и не сећајући се белеге, а он јој опази белегу на челу, па онда ухвати једно прасе и да јој, | она узме прасе и

Свети Сава - САБРАНА ДЕЛА

“ (Мт. 11, 28-29) И затим, величајући смерне духом, обећа им да ће видети лице његово, а гладним и жедним обећа насићење, а уплаканим обећа утеху бесконачну. (Мт.

Јер ко послуша речи, а не чини заповеђено му, такав је сличан мужу који гледа лице своје у зрцалу: јер позна се и оде и одмах заборави какав беше.

(І Кор. 2, 8) А када се оконча речена молитва и јереј изговори уобичајену молитву, тога часа сви падају па лице и слушају игумана, а он овако молитву да измоли од вас: „Молите се за мене у Господу, браћо, да се избавим од страсти

А када би јутро, и започе појање црквено, одмах просветли се лице блаженог старца, и, окренувши се ка небу, рече: „Хвалите Бога међу светим његовим, хвалите га и на утврђивању силе

“ (Пс. 150, 2) И ово рекавши, одмах, пребожаствени дух свој испустивши, усну у Господу. А ја, павши на лице његово, плаках горко дуго часова, и уставши, благодарих Богу што сам такав крај видео овог преподобног мужа.

Какво ли ће бити сабориште оно мноштво људи од Адама до скончања? Какво ли ће бити Христово страшно и од сунца зрачно лице? Какав ли ћемо његов глас слушати, праведницима ли које прима у царство небеско, или грешницима које шале у вечну муку?

Једина, једног од Тројице родила јеси у два суштаства, у лице једино видљиво, Дево, коме појемо: Благословен Бог! Песма осма Ирмос Седмоструко већом силом халдејски мучитељ љуто

светлошћу испуњен бив, оче, божаствене слави јави се покојиште из којег светлости божаствене муње луче подајеш вернима лице просветљавајући, православном вером таму јеретичку прогонећи вапијаше: Децо, благословите!

Симовић, Љубомир - ЧУДО У ШАРГАНУ

ЈАГОДА: Немоте да сте наивни! Префригано је то! Здимио, и то негде Карађорђевом, па Сремском. Упамтила сам му лице за цео живот! Овако ми се урезо! Свака црта! Маркантан! Овај ме вињак сасвим повратио!

Станковић, Борисав - ЈОВЧА

Доста! ЈОВЧА А и ову бих, и ову! Јер, дедо, ти већ то не можеш да знаш, свештено си лице: али, све оне, жене, ништа нису.

Покријем је, а очи ми се силом упијају у њу, руке ми саме, силом, њено тело додирују, косу њену, лице... А да идем, да бежим од ње? Ох, знам да нигде нема веће сладости, среће.

Устај! Тата дошао и... (Пријатељима које пропушта у своју собу, поред Софије која подиже свећу уз врата и крије лице): Сад ће она, мазнуша, док се спреми, удеси! (Улази за пријатељима да их тамо размести; за њим и свирачи.

тихо, седа на столац до Јовче, окренута ватри; разгрне шамију те јој се још јаче осветли од ватре њено старо кошчато лице; узима са софре »кост«, уноси се у њу, загледа пеге и шаре по њој). Пауза. Ветрови јаче и бешње дувају. Тресу зграду.

Обрадовић, Доситеј - ЖИВОТ И ПРИКЉУЧЕНИЈА

— уљуђивати, оплемењивати облекчати — олакшати обличавати — корити обличеније — прекор, осуда образ — лице, изглед, слика, начин обратити — претворити обркнез — врховни кнез огурсуз — угурсуз, несрећник од — о одејаније

Матавуљ, Симо - БАКОЊА ФРА БРНЕ

Он нагну чашом, али послије једнога гутљаја лице му се згрчи и очи му засузише, те заману чашом и удари њом по глави варалицу.

Све се зна. — Ма ко је то слагâ, триста му крста и светаца?! Тада се кнез умијеша и направи лице као да све зна. — Не псуј, магарчино, него казуј ди је коњ.

Шкељо, Дундак, Бељан, говедар, посадили се један до другога, сви на коломату, а од силне јаре заклањаху лице рукама. — Па како људи? Како се живи, а? — пита Лис. — Вире ми, није лоше, а јето, ако бог подржи, с вама добро!

Фратри уђоше. Срдарини бјеше ред да служи. Кад би он обрнуо њима плећи а лице к олтару, онда је Бакоња гледао своје другове, који чаврљаху молитве као обично, зијехајући; али кад би се Срдар

Одатле отиде на чесму, гдје сједе и заклони лице рукама, говорећи: — Боже и свети Вране, опростите ми моје неподопштине! (Ову ријеч бјеше научио у манастиру.

— И ја! — вели Блитвар. — И ја! — потврди Вртиреп. — Меника је зло! — рече гвардијан, коме се лице бјеше зајаприло, а вратне жиле набрекле. — Ма, збиља, шта је тебика? — пита Тетка. — Ја сам, од мало при...

Балеган се, као обично, шетао по дугачкој трпезарији, па склони суд с вином и отвори, а кад видје Бакоњино блиједо лице, устукну престрашен. — Шта се догодило? Да није што стрицу? Да није умра?

Кад он дође, слуге одмах отидоше, а отац начини тужно лице. — На, јево ти пет талира и... — немој, молим те, да ишта говориш, немој трошити ричи залуду — додаде видјевши да се

И сви остали, мање-више, подлегоше чару, а Теткино се лице поступно ведрило док не прими израз заноса. Кад изађоше из цркве, Вртиреп, видећи да Тетка не говори ништа, рече

Они се сад препадоше од пошљедица. Бакоња склопи руке и начини жалосно лице. То привуче пажњу Балеганову, те оћута. — Стрико мој!

Доста је да то чује фра-Брне, па онда свршено је са мном заувике! — И Бакоња покри лице рукама, а Бујас изађе, тобож и он погружен. — Ја да моје дите унесрићим? О, о, о!

— Дајем ти рич да нећу више прико воде! — Е? — учини Бујас и диже високо обрве. Бакоњи се одмах лице зажари и очи помутише, те Бујас виде да га обузе стид, кајање, срџба и мноштво других нејасних осјећања, и он се крену

Раичковић, Стеван - КАМЕНА УСПАВАНКА

КУДА ПОТОНУ ПЕК Горчином зар већ обузет? Безнађе ти је дно? (О откуд нађе баш све то Што упокојава свет?) Лице у птицу сад Окрећеш ко некад, пре. Гле: лишће пада на тле. (Нечујни водопад!) Куда потону Пек И благи брег и клис?

Уместо да са тобом пливам И роним, прскам твоје лице: За мрамором се твојим скривам. У тамну плочу зурим нице. И стојим испод липе твоје, Самцит, уместо да смо двоје.

Ћосић, Добрица - КОРЕНИ

Ђорђу се не свраћа: при светлости СВИ ће му видети лице. Рабаџије се гомилају пред механом, а снег облеће око фењера. Све су механе исте.

Већ свиће. Симка с Мокрим лицем још увек стоји ослоњена уз наћве. Ђорђе јој приђе, загледа се у лице, умором издужено, па у врат и груди.

Усне му се подругљиво скупише. — Зашто нећеш за добро свога сина? — мала, забрађена, срдито му принесе лице под браду. — Овако ће да се затре... — шапну и, претећи, затресе главом. — Нека се све затре! А неће.

— дочека га. Није га то занимало. Ђорђе нешто промрмља, приђе фуруни и оду окрену леђа да скрије лице. — Јеси ли ми донео новине? — Ти Мислиш да ја имам времена и за твоје новине да бринем.

Не дам! — Ђорђе повиси глас и окрену лице оцу. Аћим стаде уз прозор: кроз ледено грање црне се јасенови. — Због тебе ће моја кућа да остане пуста — рече

Никад. И ако сасвим пропадне. Умрла... Умреће и он. Шта би она имала од тога да јој сврати на гроб? Наружи му се лице, зажмури, потмуло јекну. Шта он то хоће са собом? Зашто лаже себе?

Љут је. Зашто? Могао си да јавиш па да те чекам, чвор је сенка, а лице му жућкасто, гутица на корену дугог носа ударац је нечије песнице. Зар је време такво да и Вукашина туку?

— добра је за тебе и мог оца. — Није ти лепа? Ђорђе јекну. — Чија је твоја изабраница? — чвор је Аћимово лице. Вукашин тешко изговори: — Тошићева ћерка. — Тошићева ћерка?! Напредњака Тошића? — Јесте, његова.

Неколико ситних ватрица силази јој низ лице и капље у крило. Ђорђе дуго стоји уз врата, не гледа је, па се накашља. Она се трже и збуњено упита: — Он дошао да

— Да подели — хукну и седе на кревет. — А зар нас мало кошта његова школа? — кришом брише лице и због Ђорђа говори о новцу. — Грдне паре. Много кошта. — Ти си се мучио... — Мучио сам се.

— ударао је песницом по глави, леђима, свуда, све немилосрдније, јер спази да јој је при светлости жара из пећи лице лепо, и зато што се не брани, занемела у запрепашћењу од његових првих удараца, туче је и јауче зато што је први пут

Кад дете плаче, свеједно му је чије је наручје и чија су недра. Помери браду да ти не гребе лице. Завуци ми руку у недра. Угреј се Ту, ћути, нисам ти ја отац... Осећаш ли колико сам млад и јак?... Видиш ли? Види ме..

Олујић, Гроздана - НЕБЕСКА РЕКА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Нити је он могао унутра, нити она напоље. Дан и ноћ, као бледа бисерна шкољка, сјало је иза решетака девојчино лице. Младић се сваке ноћи, рањавих прстију и колена, пео до врха куле, све док месец није постао велик и блистав.

Од те ноћи лице јој је постало још прозрачније, још нежније, као што је прозрачан и нежан био њен вез. Тим везом она је ишчезлом

На једном од њих опази црте своје сестре. Друго је личило на лице њене најбоље другарице. Треће је било слично лицу њенога брата. Четврто је било њено рођено.

Татага спава! — Па шта ако спава? — заинати се девојчица. — Она не чује ни кад је будна! — Мислиш? — унесе јој се у лице лутка с очима њене сестре. — Татага не чује оно што не жели да чује! Она не чује одрасле.

чистач, решен да се врати у свој град, кад на пустој стази изниче старица толико повијена под теретом да јој се чак ни лице није видело. — Да ти помогнем, мајко? — Дечак скиде врећу с њених леђа и пребаци је на своја, зачуђен.

— Траве су се смејале, а изнад њих стајала је старица Рибља Глава као планина, као џин. Толико је далеко било њено лице да га дечак-капљица више није ни видео. Је ли, заиста, на њој рибља глава? Или му се то само у сну приснило?

— Ја тебе? — зграну се старац. — Сад те први пут видим! — Мислиш? — малишан се насмеја, тресући главом. Низ лице му је падала светла, скоро сребрна коса, а из модрих очију искакале подругљиве искрице.

Глатко и као кост бело било је њено лице. Зар је и могла приметити да стари? — Пољуби ме! — одважи се да јој предложи једне ноћи док је месечина расла над

»Шта ли је ово?« — запрепасти се угледавши у мрежи девојку сребрне косе. Као одсјај месеца на води блистало јој је лице, а око тела. ширио се нежни, седефасти сјај. Рибари су нешто говорили о вилама? Али нико ниједну није видео.

— прошапута. — А не могу ти ни одузети живот. Морнари чију си смрт скривио не примају те! — њено светлуцаво лице потамне. — Од данас ти ћеш бити кишна птица. Живећеш вечно и сећаћеш се вечно, а луди ће те мрзети!

Зато и нема таквих који би могли описати вилине сребрне косе и лице тако светло да се у њега не може гледати. А можда их неће ни бити, јер је улаз у пећину забрањен откад се један од

Изнад ње, као сребрни чамац, пловио је у струји месечине врх планине. Дечак окрете лице небу и од силнога сјаја, од неке прозрачне тишине која је капала са звезда заврте му се у глави. »Да не сањам?

Велмар-Јанковић, Светлана - ДОРЋОЛ

Господар Јеврем ту види оног себе, младог, како у јутра непромочива од блеска, пљуска лице овде, на Сакачесми, корак од раскрснице, а онда пролази кроз малу капију, сасвим сличну оној под цреповима, улази у

Гледа Чарапић у своје бронзано лице и чуди се самоувереном новом добу. Не зна, наравно, да у покрету којим бронзани Васа хоће да истргне свој мач, поред

Од те се пустоши Стојан брани сећањем на оно лице његовог противника на којем се самоу вереност и силништво, под снагом изненађења, размрскавају у парампарчад.

Учини му се да је међу кметовима који га чекају, опазио и остарело лице онога Петра који му није постао побратим. Одједном на лицу тога човека, можда Петра, види ружну примисао и види како

трговца који га је повео на пут искамчи нешто новца, изнебуха али јасно видео онај трзај око усана, то је било очево лице, трзај судбинске примирености која је избила из оца кад му је, једном рекао: „Ти си со соли земљине и најбоље што ми

Већ је био стар али је још био леп. Добрача је гледао у достојанствено лице на којем су се виделе године а нису це виделе боре, у очи, непрозирне у спокојству.

Дочекале су га оне исте, спокојне, очи и оно исто, спокојно, лице. — Мораш ли то, синко? упитао је старац са малим осмехом или се то Добрачи причинило, и умро.

Обреновић је, изненађен, гледао у измењеног Добрачу, у то достојанствено лице на којем су се већ виделе године а још се нису виделе боре, у очи, непрозирне у спокојству.

Светлосна тачка у Вишњићу је замирала. Седамнаестог дана више није ни певао: пуштао је да му и лице, и руке, и гусле натапа, у страшном муку, тај дажд што је надолазио и од неба и од земље.

Усредсређен на онога кога је требало, следећег, освојити, Рига је подешавао, према њему, лице, прилагођавао реч, обликовао осетљивост. Умножавао се и мењао а ипак, као добар глумац, остајао непромењен.

Кад се вратио, Љубица је седела на прагу њиховог кућерка. Очекивала је његово лице, које лице? Више није сумњала да их Милош има многа. Да ли ће угледати неко које познаје или неко које не познаје?

Кад се вратио, Љубица је седела на прагу њиховог кућерка. Очекивала је његово лице, које лице? Више није сумњала да их Милош има многа. Да ли ће угледати неко које познаје или неко које не познаје?

Поповић, Богдан - АНТОЛОГИЈА НОВИЈЕ СРПСКЕ ЛИРИКЕ

да нешто бруји То су пали Сићани славуји: Жице преду Из свиленог гласа, Откали јој Дубак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди. Ј.

- Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од тог путовања! Ми стојимо - мира јој чувари Гледећ' лице како јој се жари А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада! Ј.

Негда, негда, ове очи Жеравке су живе биле Сад у снегу од обрва Жеравке су угасиле. Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба.

Ово ј' лице ружа била Ал' давно је оно доба: Сад је лице жуто смиље Што изникне близу гроба. Ово ј' срце било ор'о - Ој младости, бајко мила!

Тутун пуши, амбру праву, Дим се диже, дим се мути, Стварају се, шарају се, Силна кола и колути. А из сваког вири лице Лица дивна, лица сјајна, Милостива, жалостива, Поносита, сетна, бајна; Па се смеше бајна лица Из оквира мутна

Глава клону, лице потавнило, Боловање око ми попило, Рука ломна, тело измождено, А клеца ми слабачко колено! Дође доба да идем у гроба...

Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле к'о капи морске, а нежне к'о слатки уздах Што га Психеја драга са

И струја љубави прве обузе његове груди; И жарки, чудесни пламен запали његово лице; Он диже високо чело, и косе забаци бујне, И страсно, несвесно, дивље, удари у њене жице!

У храму тишина влада... Четири Сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо мртвачко лице са тогом покрише тада. Кличе весело галеб над плавом пучином мора, И мирта сладосно шуми под небом жаркога југа И

Некада сам и вас на колену цупк'о И доносио вам слатке шећерлеме, И љубио дуго ваше плаво тјеме, И чело, и лице невино и љупко.

У зеленој јасној помрчини грања Ту нађем Самоћу у ћутању вечном, Бледу, покрај реке; ту седи и сања, И огледа лице у модрилу речном. Ко зна од кад тако.

Само млаз фонтана Прска. Док из модрог лаворовог грма Вири блудно лице мраморнога Пана. Чу се страсна свирка. Затим друштво цело Јави се у врту; сва су лида њина Била раздрагана; све беше

Петровић, Петар Његош - ЛУЧА МИКРОКОЗМА

Будалама кад би вјеровали, поете су покољење лудо. Нашу сферу да ноћ не полази, би л' овако лице неба сјало? Без остријех зубах ледне зиме, би л' топлоте благост познавали?

„О блажени сине превјечнога, - ја му рекох умилнијем гласом - што те моја судба занимава те ти знаке божествено лице живом бригом за ме изражава?

“ „Начелниче густијех редовах, сјајно сунце међу бесмртнима! Кад пламови зраках свијетлијех ноћне масе и њезино лице сажде огњем својим свијетлијем и расплачу у свијетле зраке, мрачне точке кад нигђе не буде до предјелах нити за

храни, требало би да све густе мраке, сви мирови у њих закопати похитају воскресењем сами да ти пређе св'јетло лице виде.“ „Два војводе св'јетлијех полковах!

Ја сам - каже - сам по себе био, бит по себе већ ништа не може, јер је против закона природе, која печат мој на лице носи. Све нек краче својијем временом, кога вјенчах на бесамртије тренућ су му в'јеках милиони.

ће страшни сумње испитати: она ће их свуда спроводати, она ће их свуда претјецати и погледе њине к будућности. Лице смртно на земљи човјека прилично ће бити ангелскоме, само теке једну искру малу вдохнут ћу му небесне љубави у

љубави први божествене, родитељску премилу утјеху, царе мира једног цијелога, ђе са крвљу братоубиственом младо лице земље отроваше. Злобо клета, да те бог убије! Зла поразо родитељске душе! Зла предсказо отровне судбине!

Ах, како је земља напуњена с идолима свакога изрода! О, како је лице свемогуће мрачна глупост обезобразила! Таме цар се зли обрадовао видећ име неба подругано, видећ људе ђе свакој

Попа, Васко - КОРА

свој зелени не жени И ваздух уједа Стена која га је родила Има право Боде боде боде КРОМПИР Загонетно мрко Лице земље Поноћним прстима Језик вечног поднева Говори У зимници успомена Изненадним свитањима Проклија Све то зато Што

рану вечери Запаљене птице Из обрва мојих На кључњаче су ти пале 12 Теку нам ходници мутни Са трепавица низ лице Љутом усијаном жицом Гнев нам порубљује мисли Накострешене маказе Око голоруких речи Отровна киша вечности Похлепно

једне руке до друге Где си Загрлио бих те Грлим твоју одсутност Пољубио бих ти глас Чујем смех даљина Усне ми лице растргле Из пресахлих дланова Блистава ми се појави Хтео бих да те видим Па очи заклапам Идем Од једне слепоочнице

гасе Звезде моје плахе Пронашли смо се На златној висоравни Далеко у нама 30 Са тела сумрак свлачим Дан ми је нашао лице Ветар косу развеселио Поглед ми зачуђен листа Сенка из сунца ниче Свет на прагу срца стоји Опет обронцима плавим У

Миланковић, Милутин - КРОЗ ЦАРСТВО НАУКА

И сам високи заштитник закона тргну неколико корака уназад, а израз страха изобличи му лице. Шта се догодило? Иза плота указа се глава неког чудовишта, толико ужасна да им свима ноге претрнуше.

Но номофилакса спопаде неописив бес. Лице му постаде плаво-црвено, а очи му мал’ не искочише из дупљи. „Смешљиви филозоф!“, развика се он.

„Зашто да очајавам? Будућност стоји још преда мном, а ја сам још млад као роса!“ При овим лепим речима, његово се лице преобрази.

лево од краља седе његова ћерка из првог брака, принцеза Береника, нежна, али лепо израсла, слична љупком цвету. Лице јој беше уско и дугуљасто, нос финог облика, уста и образи као извајани мајсторском руком, очи црне, бадемастог

„Јеси ли то добро опазила?“, запита црнојка. „Како да нисам! Његово лице поста црвено као овај огртач овде“. И она показа руком на један пурпурни краљевски плашт, изложен међу поклонима.

Она ће нас одвести право у Александрију“. „У Александрију!“, узвикну Архимедес, а радостан осмејак обли његово лице - сетио се златног доба своје младости. „Да, Архимеде, онамо - да не служимо ни Римљанима ни Картажанима“.

Вароши лагано и постепено мењају своје лице. И предграђа вароши у која сам ушао имају искључиво маварско становништво; оно је из својих некадањих варошких кућа

Вадим из џепа један златник и бацам га равнодушна лица, но дарежљивим покретом руке, у тас. Вратару се озари лице. „Шта жели ваше благородије?

Погледах га пажљивије. Његова дуга неочешљана коса, његово подбуло меснато лице, његове криве ноге, па и сами његови гестови, његов масан глас и његов акценат, јасно су показивали његово порекло.

Он изрече то са искреним одушевљењем, али му изненада реч запе у грлу, а лице му доби плашљив изглед. Погодих његове мисли, па га умирих. „Не плашите се од мене, добри човече!

„Преко седамдесет!“, узвикнух зачуђен. Осмејак, у којем су се стапали задовољство и скромност, обли његово лице. „Не чудите се! Провео сам године и године за овим столом, па се ето нагомилаше ти моји преводи“. Погледах му у очи.

Језа ме подухвати кад чух ово видовито пророчанство Мардохајово. Његово бледо лице доби визионарски изглед, он диже обе своје руке, преклињући, ка небу и рече гласом који ми запара срце: „А нас Јевреје

Васић, Драгиша - САБРАНЕ ПРИПОВЕТКЕ

— И вечерас ти то исто понављам. Затим се лепо сећам кад он после овога кресну палидрвце да упали цигарету. Лице му је сијало од здравља и било добродушно детињасто, а снажан, као одваљен од брега, са раскуштраном кудравом косом

Била је брижна, ослабила, дражесно смерна, и ретка, дирљива мирноћа и доброта озаравала је њено благо лице. А сусрет наш био је озбиљан и врло тужан. Страдања беху оставила трага на свима нама.

А ја сам с дивљењем гледао у његово измучено лице и пуно бора чело по коме су, испод шајкаче, неуређено падали праменови његове црне косе, па сам мислио: колико овај

Саветуј ме, помажи, научи ме шта да радим Јер, кажем ти: ја не могу да гледам ситна слова командантова и пакосно лице иследниково. Јест, сецкаће ме, мрцвариће ме, туцаће ме.

Нож му виси о дугачком бандијском виску. Замуцкује и очајно се мучи у говору, кад му се лице грчи, криви, кад страшно запиње, отвара и затвара велика жвалава уста као да зева, испушта с муком, задахом белога

победио, и остао на тој новој дужности све докле је општински буџет имао могућности да одвојено плаћа свога добошара, лице које ће лупањем прикупити грађанство, и друго, исто тако важно лице које ће, иза последњег удара маљице, том

имао могућности да одвојено плаћа свога добошара, лице које ће лупањем прикупити грађанство, и друго, исто тако важно лице које ће, иза последњег удара маљице, том сакупљеном грађанству прочитати јасну и, с позивом на односне прописе

он је отпуштен као неупотребљив у овом случају, пошто је општинска управа ипак претпостављала да задржи оно друго лице, што је способно било да чита њене наредбе, иако није знало да рукује добошом онако мајсторски као Секула.

Секула заузима став „мирно“, грчи лице, отпоздравља одсечно, и као не разуме шта хоће командант. — Еј, море, шта ме гледаш? Млека!

А зашто жаба нема реп? Али сад је пуковник мало умирен тишином, трепће задовољније и шмиче, само му је лице и даље званично-озбиљно, јер зна да га погледају са разних страна реконвалесценти, којима је ускратио једино

мене, жмури командант, натмурен, строг, страшан, а поред њега уврнута мала лампа чкиљи и помало осветљава његово црно лице и ретке, мачорске бркове.

Па устаје капетан Борић јер не може да одоли срамним мислима и са лактовима на коленима седи на свом кревету, покрива лице рукама, скрушено, дубоко уздише, и тако остаје сагнуте главе дуго, целу ноћ. Плаче...

Десница, Владан - Прољећа Ивана Галеба

незнатан помак руке, и миш би хитро превалио десетке метара, прелетио као велик жут лептир с мирне површине зида на лице слијепца просјака на углу, затреперио у крошњи багрема, па нагло прескочио, загнао се у мрачну хладовиту дубину конобе

) Али не: у бијелој спаваћици до пола гњата, с босим ногама у папучама (зачудо танки глежњеви!), лицем у лице с малом, у сребро окованом бизантинском мадоницом коју је донио с Леванта још његов дјед, скромни вођа палубе, молио

Сјео бих на клупицу држећи је објема рукама чврсто за запешћа и зурећи јој у лице сав жељан да у њему опет препознам и нађем добро познате блиске црте, оно људско у њима, на концу.

Касније је послао, у знак високе пажње, своју фотографију (тешко алкохоличарско лице у свјетложутом оквиру од јелење коже с танким златним рубом), која је отада увијек висјела над диваном у салону.

коју редовно не можемо тражити од људи свиклих да по свом звању вјечито гледају људској патњи и смрти лицем у лице. Схватио сам: оно о свирању речено је само зато да се, као успут, каже оно „кад оздравите”.

На њему сам видио, уобличено и вањски уочљиво, моје рођено унутрашње лице, моју властиту затајену нутрину. И мада сам ја њега настојао да унеколико утјешим, да ја њему нешто олакшам, трпио сам

кад поравна гримасу бора сложених у осмијех, кад попусти грч хотимичности — како ли тад из скровитих дубина исплута на лице присна брига човјекова, његов рођени удес!

с непознатим људима, у каквом трећеразредном хотелу, на каквом скупном ноћишту, како брижљиво крију један пред другим лице. Брижљивије него што скидају умјетно зубало, брижљивије него што скривају лисницу под мадрац.

И, спремајући се да заспу, један од другог окрећу лице к зиду или навлаче преко главе поњаву. У таквим ми је случајевима ујутро долазио порив да другу са спавања рекнем:

Прсти би му нервозније узели обртати привјесак, брже би се смењивала излизана агата са препуклом малахитном плочицом. Лице би му одједном дошло кошчатије, испијеније, наочиглед је тамњело и најзад добивало спечену, печалну боју, као код

А кад би онај случајно обрнуо према мени своје пепелно, цијанотично лице, ја бих брже скренуо поглед и презнуо као мали звјерокрадица.

Он као да јој је, промуклим гласом од несвикнутости на пригушено говорење, нешто пребацивао; уносио јој се у лице, са својим ниским, подозривим челом, а ја сам трпио од тог претјераног приближавања, стрепећи да ми је не запахне.

Ранковић, Светолик П. - ГОРСКИ ЦАР

одликовали негда црни, а сад прогрушали брци, дуги као повесмо, и густа округла брада, која му је покривала скоро све лице испод очију на ниже.

Кад осети да је близу крај, он убије вођа дружине, узме од државе уцену и са тим живи, док не пронађе друго згодно лице за харамбашу. Читаве десетине година прођоше му у такву животу, а њега још ни глава не заболе због тога.

Понеки пут се укажу две праве, оштре боре између обрва му, очи му засветле необично и одлучно, и цело лице му исказиваше неку нему и мучну унутрашњу борбу, која се у њему збива, а он се стара да је савлада, да победи и угуши

— Копај овде — рече писар одлучно и погледа Ђурицу. Разведри му се лице, кад виде Ђуричин изглед. Пандур стаде копати и после неколико удараца узвикну весело: — Даска!

« И разумевајући под тим »нико« своје сељане, нарочито му се издвајаше у памети једно лице, чије је мишљење за њега било претежније од мишљења цела света. »Шта ли ће она рећи кад чује?...

тренутка, кад се врата почеше отварати, он скочи као електрисан и стаде насред апсане, бленући узверено и плашљиво у лице апсанџино, који га, вичним оком, љубопитно посматраше.

— Ча-Вујо, ја сам... — прошапта он, дршћући као у грозници, и наслони лице на решетку. Беху се обојица тако примакли, да су могли чути један другом дисање. — Камо се, по Богу си ?...

Потесом се растурили његови сељани, па раде журно као мрави, а он застане, те разгледа једну гомилицу, позна свако лице у њој, и опет иде даље. Кад дође према судници, угледа неколико људи пред њом.

— Ене сад. А што ћу ти ја ? — упита она и поглед а га право и као зачуђено у очи. Он обори главу, осети да му се лице мења, и, као са неким тешким болом, одговори: — Истину си рекла.

— Хоћеш да те молим — викну Пантовац и опсова светињу, па завитла ножем и удари га по глави. Пљусну крв низ лице Ђорђево, а он истога тренутка, као звер, јурну на зликовца и удари га ножем у раме.

— рећи ће једна после дужега разговора. Станку подиђе нека топла језа, и осети како јој се мења лице, али се брзо прибра, па одговори мирним гласом: — Нека дође, па шта би ?

Него ме друга незгода доведе до тебе. Свештениково се лице замрачи. — Ако си одвојен, сам си се одвојио; али ти нико не брани да се вратиш међу људе.

Петковић, Владислав Дис - ПЕСМЕ

За лице твоје огледала није. Живи међ људма у музици блуда. Живи! И нек ти влага срце пије. Живи у земљи срамоте и луда.

На ивици од обале човек спава: Лепо момче, лице свеже, црте здраве; А већ доле вир је дубок, вода плава; Рибе мале лова траже, излет праве.

Тад стављаху јорговане на се, Умиваху са мирисом лице, Увише се у бујне таласе, Црне, као и њине зенице. И пођоше. И те жене туди Мирисаху на сан плаве ноћи И јоргован,

И тебе с венцем. А туга се сплела У тајну жељу, пуну нежне таме, Која ти скрива лице све до чела, Под којом мислиш, непомична, на ме.

Нисмо знали за живот и звона. Дочека нас смех костура бурно, Ветар греха, мирис земље: и ја Дигох главу, лице покри она.

Мада срећа нема своје лице, Њезин изглед осенчава нада, А њој човек не мери границе, Прави простор тек у њему влада.

За осмехе не зна лице твоје, Погурена ти се крећеш вазда, Тражиш тајну и истинâ боје, Гониш таму, ал' те тама сазда.

црна и дубока, Отићи икад до меке постеље, Узети собом два заспала ока, Два њена ока, од туге јој беље, Мраморно лице, главу што се погла У сну сањиво.

Ал' у часу једном Мисао сене, да ће можда сузе Ох ове сузе, крви моје пуне — Проћи и пасти по покрову ледном, На лице твоје, што побожно труне, Унети израз у линије, боје, Расточит самрт и спојити узе Живота с душом.

твојим: на рукама овим, У дану, ноћи, без земље и стеге, Ти би трунула: са мислима новим, Пољупцем, сузом, твоје лице снежно Ја бих покрив'о: ту крај моје неге, О драго моје, трунула би нежно. И ја бих тада...

Да клетва није, или нешто горе? Немоћном подсмех? Ал' се лепо ведри Окис'о видик, огрнут са стравом, И моје лице, док даљином плавом Ја видим љубав, поглед њој ми једри. Зар већ утеха? Од кога и коме? Познајем добро. Ево је. Ево ме.

Све што сам познао, то је лице твоје, И на њему очи невиђене давно, Старе неке очи к'о мисао што је. Ал' почех волети твоје око тавно, И правилне

Тесла, Никола - МОЈИ ИЗУМИ

Био сам толико повучен да бих радије лицем у лице стао пред разјареног лава, но да се сретнем са било којим од оних градских кицоша који су тумарали наоколо.

Још увек памтим његово бледо лице док је покушавао да ме развесели, несигурним гласом. Рекох му: ”Можда бих могао да се опоравим, ако ми допустиш да

Пупин, Михајло - Са пашњака до научењака

За време рецитовања његово сухо и наборано лице би озарила нека нарочита светлост; то је било лице пророка по мом сећању.

За време рецитовања његово сухо и наборано лице би озарила нека нарочита светлост; то је било лице пророка по мом сећању.

Осећао сам да је ова девојка вила, ако оне уопште постоје. Њене светле плаве очи, њено фино извајано лице и њено грациозно кретање, учинили су на мене чудан утисак.

Кристијан је био жутокос и имао је пегаво лице. Био је отприлике мојих година и брзо смо се спријатељили. Физички, били смо веома различити.

Необично је личио на св. Саву на икони у нашој цркви у Идвору. Исти снежни праменови косе, румено лице и блажен поглед који је зрачио из два сјајна плава ока.

Једног дана упознао ме је са једним својим, на изглед средовечним познаником, Фредом. Лице му је било избраздано дубоким борама, шаке велике и кошчате као да му је тежак рад скинуо са њих све сувишно месо и

” - Каква фантастична фраза! Размишљао сам много о њој и што сам више мислио, све више сам био уверен да је право лице ове земље са свим њеним традицијама сажето у ове две речи.

на професора Мериема, великог познаваоца грчког језика на Колумбија колеџу; обојица су имали исти љубазан израз, лице које је одавало велику интелигенцију и нежно светлуцање два умна ока.

Један од њих рече да бих могао бити Србин само да ми није оног одела, мога понашања и препланулог лица. А лице ми је преплануло за време пута преко Атлантика и у току оне једне недеље лутања по Швајцарској.

Други је приметио да тако преплануло лице имају српски сељаци у Банаџ за време жетве, али је додао да ипак сумња да сам сељак.

- Пођи са мном - рече она - желим да чујем твој глас, да видим то твоје драго лице и да будемо сами. Ишли смо сами, полако.

на професора Мериема, великог познаваоца грчког језика на Колумбија колеџу; обојица су имали исти љубазан израз, лице које је одавало велику интелигенцију и нежно светлуцање два умна ока.

Ћипико, Иво - Приповетке

Залажу се. Пламен је нешто попустио, — тек се наднио над жеравицу. Али ипак изгара се и задушљиво је. Лице им је као зачађивало, боје од гњиле маслине; низа њ цеди се зној, измешан с новим уљем, и по образу се прелива.

У нади, што их већ не оставља, дочекују оца. Кад му назријеше у тмици старачко лице, зачас заборављају своју невољу: гледају један у другога, а не могу да нађу ријечи да изразе своје осјећаје.

Извади из џепа новине и стави их на сто. Затим, наоко једнако једак, рече као у вјетар, не гледајући никога у лице: —Дошао је одговор од Спасоја; пише за њу, — погледа испод ока на слушкињу.

Знала је да се иза болести од оспица подоста промијенила; истина, нагрђено лице поступце пунила је младост, али ипак увиђаше разлику и осјећаше се скромнијом у својој љепоти.

— Па се постави пред њу, погледа је љубопитно у лице, као да је одавна није видио, и отрча преко дворишта. Дјевојка доврши посао и пође у кућу.

Огледа се дуго, но не може да се лијепо види. У сутонској свјетлости лице једва разабира, гледа свој израз и облик, а и не опажа јамице и пјеге што су јој иза болести на образима остале.

у грму нешто шушне и тек примјетљиво у сунце полети, па испод њих фрцне живљи сјај очију, и махом склопе се, а лице добије засјенути претљиви израз.

Кошарицу носи у руци, а студен вјетар забуши је у лице; преко ноћи духнуо је сјеверац, отјерао облаке, осушио калдрму и путове и донио зимње сунце.

А сунце јој полако у сусрет долази и захвата својим увијек топлим зракама. Лице просиње, купа се у његовој свјетлости, осјети топлоту и испред засјенутих очију, кроз затресене трепавице, бљесну јој

задрхта и, погледавши га боље, у тили час обузме је стрепња, као да не гледа онога познатога Спасоја, већ неко туђе лице. — Лазо, ти се брзо повратио! — пожури к њима Спасоје и испод ока, збуњен, погледа на дјевојку.

— Видиш! — жељно дочека Спасоје, очито задовољан, па, не наишавши на отпор са Цвијетине стране, рече јој озбиљно у лице: —А ти се поврати, — и пође наново за банак. Дјевојка се нагло диже.

Наврх брда, код црквице светог Николе, гледајући у свечево озбиљно лице, брадом нарешено, прекрсти се, па часом опочине. А прије но ће закренути, обрне се још једанпут прама мору и пође даље.

Петковић, Новица - СЛОВЕНСКЕ ПЧЕЛЕ У ГРАЧАНИЦИ

Јунаку се у самртном тренутку лице искривило у ироничан осмех, који се тумачи као скврнављење Мајке Земље, у чију се утробу јунак управо враћа.

Невидљиво лице које нас тако прецизно обавештава речима „још летос“ као да се у истоме тренутку налази поред Јусуфа, а распон од

Погледам се. Гле, све је на мени измењено, раст, одећа, осмех, лице. Једино су још очи остале мојих прадедова, зелене словенске очи, и још одблесак косе и боја браде неизбријане тога

“ Заправо је у песми то предњи план, или предње лице вукове мајке, док је у позадини наговештено њено териоморфно лице.

“ Заправо је у песми то предњи план, или предње лице вукове мајке, док је у позадини наговештено њено териоморфно лице.

А од четири њена дела други се завршава стиховима: Пусти, подлаче! још једна неурастенична мера натапа моје лице У болну гримасу еуразијских егзалтација... Шта су „еуразијске егзалтације“?

се људски говор темељи: и ма шта мислили логичари и њима блиски лингвисти, људски говор неминовно губи своје људско лице са укидањем те сликовне/гласовне материје.

у које улази усмеравају ка оваквоме двосмерном превођењу с лица на наличје; тако нам, у ствари, и постаје разговетно и лице и наличје.

Ова својеврсна стаменост и представља друго лице оне једнообразности „репертоара“ која је раније истакнута. Већ 1955.

Са оваквим је делима саобразна семиотичка анализа, као књижевно лице и теоријско наличје. Општа семиотика полази од става да је култура сачињена од знаковних система.

Нушић, Бранислав - ГОСПОЂА МИНИСТАРКА

ЧЕДА: Гле, молим те! А вама већ личи, као... ЖИВКА (унесе му се у лице): Као шта? ЧЕДА (гунђајући): Та већ... ЖИВКА: 'Ајде, 'ајде, лани, ако хоћеш да ти почеше језик параграф седамдесет

ДАЦА (плане и скочи): Положила си ти све испите на свету, бештијо једна! СОЈА (скочи такође и унесе јој се у лице): Може бити, али матуру нисам полагала. ДАЦА: Ју, ју, ју, пустите ме!... (Полети да је шчепа за косе.

Свађа се полако стишава и удаљује). XВИ ЧЕДА, АНКА ЧЕДА (после извесне паузе отвори врата и сретне се лице у лице са Анком. Он је још увек свечано обучен, како је отишао од куће): Ах, како пријатан сусрет!

Свађа се полако стишава и удаљује). XВИ ЧЕДА, АНКА ЧЕДА (после извесне паузе отвори врата и сретне се лице у лице са Анком. Он је још увек свечано обучен, како је отишао од куће): Ах, како пријатан сусрет!

(Рака побегне. Прилази Сими и уноси му се у лице.) – Због мене, је ли, због мене? Море, не била ја министар, па би ти видео да л' бих ја због тебе дала оставку.

Петковић, Новица - Два српска романа (студије о Сеобама и Нечистој крви)

дакле, постоји заједно са оком које опажа; приповедач (Миле) и лик (Нушка) нераздвојиви су као делови исте целине, као лице и наличје.

Дакле могу и чело и лице трептати, као очи, ако опажање протиче у описаним околностима и прелама се у доживљају нимало случајно - једног дечака.

говор, јер аутор приповеда, обавио је следеће граматичке операције пребацујући заменичке облике из првог у треће лице: уместо о мојим метнуо је о њеним; уместо о нама самим метнуо је о њима самим; уместо о оцу ми, матери метнуо је о оцу

А пошто реченица постаје граматички потпуно усаглашена чим заменице из трећег вратимо у прво лице, а неисправна је кад су оне у трећем лицу, већ по самој снази логике испада да исказ изворно потиче из управнога

Премда је раније речено да се, при формирању реченице, граматичка пребацивања из првог у треће лице само аналитички постулирају, Станковић их је заправо не само морао свесно да предузима - већ и због природе

Као што ми, истина, видимо своје лице у огледалу, али га видимо као да је одвојено од нас, помало чак и као туђе, при чему промена места леве и десне стране

” После везника па говори се, међутим, о Тодори, а не о Софки, што у управноме говору експлицира прво лице („па како бих онда [ја] смела” итд.

Излазећи на капију, осети само како јој лице и косу додирну онај венац од шимшира и другог цвећа, већ осушеног, готово спарушканог од фењера, и то је задахну неким

Тренутак затим јунакиња је већ доле, у кухињи, лицем у лице с мајком, дотерује је при облачењу („Софка је, међутим, сишла и овамо у кујни матер намештала”); и у исти мах, по

Има, да тако кажемо, тело и лице, али није личност. Јунакињина уобразиља снажно је покренута чулним нагонима. Њу такође покрећу и неке пригушене жеље

кад ближе погледамо, није ништа друго него јунаково „ја”, које је - баш зато што приповеда аутор - морало променити лице и постати „он” (по начелу пребацивања из управнога у неуправни говор).

пишчеве исповести: или да се субјект исповедања именује (именом различним од пишчевог) или да се уведе аутор и прво лице пребаци у ауторово треће.

Божовић, Григорије - КОСОВСКЕ ПРИЧЕ

Кад кроз њега Проговори класична крв, а лице поцрвени као турчинак... У Друштву беше и Спаса Чемерикић. Спремио се да са Димишем Мишетевићем види Лондон.

Па збуњено и болећиво погледа на дете, потом на жену. Туп израз беспомоћности обли му лице као сваком кому је свеједно што ће са њим да ураде. — Причекај, Богдана, има за то времена — промуца тихо и својски.

Опружили га на ледини испред опаспаљене воденице како му вера прописује, покрили му лице шареним рупцем, који беше неко одвио са свога ћулава.

Изгледа да је тек сад видео и људе и завичај. Нешто је јаче остарио, суморност му се подвукла, лице још црње, очи дубље упале, али у свој снази неко свечано примирење, преко сурова и зла израза танко-танко се превукао

У Качанику, кад год полазим за Косово, у возу увек загњурим лице у узглавнике. Да га не гледам. Али опет као у прикојаси: железна кола јуре преко опеване равнице, а ја и не подижући

Место кицошкога ћурчета обичан кратки мрки гуњ шарпланински, на ногама веома једноставна плитка обућа. Његово лице смерно, израз доста мекан, у очима некако спласнуо онај његов познати једак осмејак.

Јовановић, Јован Змај - ДРУГА ПЕВАНИЈА

Стале очи и краљу и свима. Дивна мома, јесте, анђô прави, Лепше нико нит’ виде нит’ снева, Рајска радост кроз лице јој зрачи, На уснама љубав се осмева.

На челу јој још жарчији зраци, Лице сија, душу ти опија, Дуге власи живи су таласи, Кроз њих буја електрична струја.

»Отаџбина« 1892. ПОРОДИЧНА СЛИКА (Од Анаст. Грина) Седео је деда с мајком Под сеницом, у тишини; Њино лице смешкало се Као зимски сунчан дан.

Засадимо овде слоге наше цвеће, И виле нас српске оставити неће: На потоку доле умиваће лице, На Бранкову гробу палиће кандилце, А то ће кандилце као звезда сјати И српској ће слози нову светлост дати У

А Христос је то видео. Онда Христос ’вако рече Фарисеј’ма баш у лице: „Сви су ваши дари мали Према дарку удовице.

се (тако књига пише) Апостоли с учитељем Христом, Возили се по морској пучини; Море мирно и глатко му лице, Над њим лете тице предветрице.

Апостол’ма пребледило лице, Задрхта им срце у грудима; Тад’ ће један Христу да прозбори: „Ми веслати више не можемо.

Свачије се лице зажарило туде, Свако прошапута: „Несрећни Мргуде!“ То је тамо страшно и да с’ у сан снива. Али, јаој, Мргуд има

Прође поред просте жене, велом прекривене, Јури у свом хитловању, и не гледа на њу. Жена откри благо лице — ох, како је мила! Руља већем одаљила. А то ј’ срећа била.

Малена им кровињара лежи крај мора, На прагу је баб’-Анушка тужна, невољна; На руку је наслонила лице плачевно, Уз њу стоји распукнуто старо корито. »Невен« 1890.

“ Ником није на ум пало Да у цвеће пелен сади, Нит’ се нашло злобних душа Да раставе двоје млади’. Ниче лице није свело, Ниче око суза лило, — Јер се није ништ’ почело, Пак се није ни свршило.

»Стармали« 1887. КАМАТНИК (Уз слику) Саплетена мрежа тако вешто, кобно; У среди жмирка једно лице злобно, Са којег су спале човечанске црте, Јер хладне гује по њима се врте; Кô гладну хијену да лешином дражиш...

Поповић, Јован Стерија - ПОКОНДИРЕНА ТИКВА

Георгиевском, свом предрагом пријатељу посвећено Кад би моја књига била Љупка, кано лице твоје, И сву скромност у се влила, Која краси нрави твоје, Кад би моја књига била Чиста, кано срце твоје, Кад би

САРА: дакле, да дођемо к девојки. Би ли се приволели њу узети? РУЖИЧИЋ: Само лепо лице може моје сердце обчинити. САРА: Ја ћу њу таки довести.

РУЖИЧИЋ: Дође мило време, Да волшебница бреме Са Хекубе свуче И у грацију обуче. Тада ће (хм) сунце Сјајно своје лице, У Хелене оку У виспреном скоку С радостију гледат 3адовољсатв’ осећат. ПОЗОРИЈЕ 8.

РУЖИЧИЋ: Хелено моја, лице твоје диже те даже до удивленија, допусти, прељубезнаја Хелено, да торжество ово пољупцем украсим.

ЕВИЦА: Нисте ли какву бурмутицу добили? РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, Недостојно тоже бурмутице. ЕВИЦА: Молим вас, нисте ли какав плаветни папир нашли?

ЕВИЦА: Молим вас, нисте ли какав плаветни папир нашли? РУЖИЧИЋ: Рујна боја ружице Ружичича јест то лице. ЕВИЦА: Молим, слатки господин филозоф, ја то нисам разумела, не би ли доброту имали простије ми казати.

ФЕМА: Коми фо! Ми смо на вас заборавиле. РУЖИЧИЋ: Колеро земли, лице твоје јест предјел руготи. САРА: Мој господин рођак има вољу све високо говорити. Тко вас је сад разумео?

МИТАР: Аа, филозоф је ово? Зашто ви не дате момку што је његово? РУЖИЧИЋ: Хелено моја, твоје (хм, хм) лице возгрјеват моје (хм, хм) серце. МИТАР: Бре говори људски, зашто ако те окупим, нећеш се знати ни ти, ни твој језик.

ЕВИЦА: Није ли вам моја мати дала с бурмутицом? РУЖИЧИЋ: Дафно моја, зри моје лице, недостојно тоже бурмутице. ВАСИЛИЈЕ: Ах, моји лепи дванаест хиљада!

Миљковић, Бранко - ПЕСМЕ

јој кажу узалуд је будим ти знаш вода протиче али не каже ништа узалуд је будим треба обећати изгубљеном имену нечије лице у песку.

повратку сна и гора на збуњеном хоризонту у горком кристалу немоћи од наше жеђи и мртвог анђела где се скаменила мора Лице свих доба у очекивању ватре да л ће моћи да сачува успомену на њу од заборава и простора Нека Велико Сазвежђе у смрти

Ево ме без одбране испред страшне самоће. Не окренути се ма колико да се то хоће. Лице без очију на пустоме зиду бити. Црвене птице певају у моме месу. Црне птице облећу око моје главе.

Нека ми чело буде начето у лесу губом и каменом испод летње траве, ако изгубим твоје дивно лице на овој горкој обали од мрака и грознице. ИИИ Ноћ то су звезде. Из моје заспале главе излеће птица.

дивљи ловац звезда кривотворно суочен са неистином, непомирљиви спавач уочен од судбине, ја чије сузе сада низ туђе лице теку. Где си осим у мојој песми дивна Еуридико?

Ох, гипка слико варке, варко жива, кад камен вида њено лице бива. Дај ми снаге да непорочно љубим дане започео тужно. Ту се скрива бол без одјека и реч без одзива.

То што реку из земље изгони нека нас лечи кад хлеб нам у камен претвори свет кад огледало бива њено мртво лице за птице крилатице изнад зле литице. Гласнице предгорја какву птицу под срцем носиш?

стајао испод зида у који је било немогуће посумњати, ваљда због његовог горког укуса и тврдоће, препознао је своје лице безброј пута сељено на једном српском средњовековном анђелу.

И мада је супстанција тих звезда око главе нематеријална, оне припадају човековом простору. Али то лице остаје најбољи доказ зеленога сунца и виђених шкорпија.

Иза тога лица нечија крв чека да буде рођена и она ће препознати то лице. У срцу се пали светлост која обећава да ће све бити виђено и сагледано у сећању и будућности и у себи самом.

Појединачно нас, јој, унеразуми; Опште нас заслепи. Забуна је сличност. Моје лице тоне у чудну безличност Која мермером своје очи уми.

Шумор без шуме и цвркут без птице, Празно што траје; не чује се што јесте. Док с мртвог оца скидам наслеђено лице Ватром се звери и звезде причесте.

Краков, Станислав - КРИЛА

— То је добро. Што се више гине, то је боље. Брже ствари иду... Иза шатора се појавило знојаво лице пуковскога ордонанса. — Пошта. Сви су поскакали. Из торбице се појавиле новине и акта.

Ма ћутите... Смели дечко шаком му је затворио уста. Рашчупани бркови су немоћно пали низ лице, плаве очи су покрили одебљали капци, и мајор је ућутао. Чуло се само мумљање између зуба: —... публика... публика...

Грмне, рикну парчад. Јаукне се. Руши се. Крвава се тајна врши. У мраку се убија лакше јер се не види лице убијанога. Пуца се пушком прислоњеном на туђе тело, забадају се ножеви у нешто меко.

Указаше се маљаве груди по средини пробијене. Црна крв се лила по маљама и беломе месу. Лице се грчило од болова. — Ду—шане... убише... децу... децу моју...

— Збогом... поздрави... — чуле се испрекидане, последњим напором казане речи. Сузе су грунуле низ прљаво лице малог ађутанта. Јецао је: — Не бојте се, нећете умрети. А доле је утроба куљала и пунила раздрте чакшире. — Убите...

Јецао је: — Не бојте се, нећете умрети. А доле је утроба куљала и пунила раздрте чакшире. — Убите... револ... Лице се искриви у страшноме грчу. Из округле ране сред груди, са које завој беше спао, шибну увис млаз крви.

Мија је лежао одигнут на надуваном јастуку. Жута му се кожа обесила о костуру, лице му је урасло у црну, чекињасту браду, и имао је изглед потпуног мртваца. Ипак није хтео да умре.

Рањеници белог павиљона видели су често у парку насмејано лице генерала сред устрчалих, узбуђених болничарки. Тада се и одликовања могла да добију.

— Хм! Хм! Хм!... Очи начелника штаба среле су поглед болесног писара. Лице му се у грчевима тресло. Виши официр се заруменио јаче, и одговорио капетану: — Стрпљења, скоро ћемо.

У очима се појави мртав котур. Поглед се укочи. Потом им, за тренутак, лице ишчезне у пламену невидљивих воштаница. Веровало се много у пророке, и помињао нарочито ”онај из Кремана”.

За гранатом буквом погинуо је кувар Цоња, који је у многоме замењивао жену на фронту. Имао је румено лице, и меко се осмехивао. Куглица га је погодила у главу, док је пекао на ражњу јагње, и он је само викнуо: — Санитет...

Чека се заповест. Стари, бели мајор нагнут је над слушалицом, и са сваком речју што је преко жице прима, лице му се мења. — Разумем, разумем. Али се очи шире и нешто се увлачи у њих. — Разумем, разумем. Спустио је слушалицу.

Петровић, Растко - АФРИКА

Како месечине још нема, његово преплануло лице и руке изгледају сасвим црни према оделу, да га са уживањем слушам како лаже по два сата. Госпођица Н.

Од ране младости европско лице је измучено и испраћено непрестаним, често болесним, радом мисли. Као после какве буре, бели лик је разорен чежњама,

Даје нам једну руку која свеже одише на сапун од бадема и колоњску воду. Његово уморно, избраздано, дебело лице гледа нас жмиркајући и љубазно, док друга рука већ тражи по столу вирђинију и не може да је напипа.

Вуије седи преко пута мене тужан. Његово лице изгледа одједном још много старије и уморније, ишибано више климама и годинама.

У тренутку када удесим апарат да их снимим, једно треће лице, наго, са европским шеширом на глави појављује се крај њих. Одапињем ипак.

Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу,

Сећам се Кима Киплинговог, где је велики друм главно лице у роману; живо лице, биће чулно и мистично. О, овај грдни пут на ком сам сад, који је пут кроз бескрајну катедралу, једини пут који није

обзирујући се на црнце, на боја, на кувара, на тумача који су ми се придружили, ја пуштам да ми сузе обилно теку низ лице. Зашто?

Пролазимо кроз читаве ходнике огња од ког се једва дише и који нам скоро пали лице. „Хтело би ми се да слободније дишем!“ кажем Сен Калбру и заједно се смејемо.

Кажем му да имам револвер (у ствари био је увек у ковчегу); његово лице дотле смешно–уплашено, разведри се, и после тога ме више ни он, нити остали бојеви, не пуштају из вида.

пред другим, браћа, другови, или младић и девојка, или мати и син, они плавичастим металом окружују своје очи, сенче лице, јачају боју усана. Као какво велико гнездо птица или мајмуна, Зазандра се сложно чисти и удешава.

Моје руке и лице такође су гарави, жути и зелени од тог била. У тако страшном стању стижем у једно четири по подне понова у Боаке.

Јакшић, Ђура - СТАНОЈЕ ГЛАВАШ

Подсмеха глатког страшну поругу; Турчин ме, опет, турски учио Да мирно гледам муке братове; И ја сам гледô у лице бледо, Гледô сам оне црне зенице Где се у мутној крви премећу; Гледô сам брата... РАДАК: Мирно? ИСАК: Као кип!

крчми Турцима — Пред кућу сјајан цимер истиче: На часном недру мајке рођене Негован цветак твоје чедности, Румено лице, златне витице И миран поглед дýге пријатне, И све те твоје дражи чудесне Будзашта нуди гадним Турцима За худи

Око му црно кô у сокола, А дуга коса све до рамена Загасит присен даје образу, Те му се лице сија снежином, Баш као лабуд када путује, Са белим крилом облак цепајућ; Па онда весô, добар, угодан...

Тодоровић, Пера - ДНЕВНИК ЈЕДНОГ ДОБРОВОЉЦА

По кућама сви прозори па и капци позатварани, грађани ишчезли са улица, тек овде онде сретнеш по какво бледо лице, измучено дугим очекивањем у неизвесности. У штабу је такође владала суморност.

Затим почнем наилазити поједине трупове. Овде лежи један полунаг, изврнут на трбух, сав упрскан крвљу, лице му не видиш, али грчевито стиснуте песнице казују последње самртне муке.

Чекај да је ухватим за црне, кудраве косе и да је дигнем, да видим ово лице. Не иде, укочило се цело тело. Чек' овако. А! ах, лепога лица! тек га гариле науснице.

И ципеле су му свукли, лице му је накажено, не може да се позна ко је, али се види да је неки Европејац — можда какав Енглез, можда Маџар, а можда

« Сад погледај ово бледо низамско лице, што лежи ту пред твојим ногама. Је ли, ти не видиш ништа у оним развученим, од предсмртног ужаса накаженим цртама?

А његово отомбољено, заспало лице, чије црте никад није грчила и омрачавала ниједна »бунтовничка« идеја, никаква »противзакона« помисао, никаква

— Ха, ха, моји земљаци у ђенералном штабу! — рече пуковник Рајевски, и оно озбиљно лице, што изгледаше као да се никад није насмејало, развуче лак осмех — моји земљаци!

— Али ти ето и на једно око не видиш од превеза, па како ћеш тако? Црногорчево лице опет доби благ, осменут израз. — Ласно ћу ја то! Паметној глави и једно око доста.

Јовановић, Јован Змај - ЂУЛИЋИ И ЂУЛИЋИ УВЕОЦИ

ХВИ Ој, месече, много ми је криво, драгу си ми у чело целивô, Ти у чело, а сунце у лице, Рујна зора обе јагодице, Па то већем и комшије знаду, — Пољупци се сакрити не даду.

Прими и песму ову, Приклони к њима лице, — Та песма ова мала Сестра је љубичице. ХХИ „Може л’ сунце сјати И у црној ноћи?

ХХВИ Да ти ниси српска мома, Притегô бих друге жице, Певао бих твоје очи, Твоје груди, твоје лице. Да ти ниси српска мома, Ја бих теби хвале вио, Ја бих тепô ситно, лепо, Не би л’ ти се умилио.

нешто бруји, То су пали Сићани славуји: Жице преду Од свилена гласа, Откали јој Дувак до појаса, Покрили јој И лице и груди, Да се моје Сунце не пробуди.

— Гледамо је, шта ли, Боже, сања, Уморена од ТОГ путовања. Ми стојимо, — мира јој чувари — Гледећ’ лице како јој се жари, — А том жару допирују хлада Уздисаји нашег празног нада.

Та пред њима нисам плакô, — Па што ми се тако чуде? Ја им нисам приповедô, Моје боле, моје јаде, — А лице је моје бледо, Бледо било од вајкаде.

Чини ми се кô да видим Светло лице звезде своје; Ја је видим, ја је видим, — А ње давно нестало је... ЛX У сну, дабогме у сну, И где би другде било,

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 3

Облаци се спуштају све ниже, видик се губио и наједном утонусмо у таму. Нека хладна струја пређе преко нас и лице нам се ороси. Кроз маглу допре пискави звук трубе, као знак за јуриш.

„Пуцајте на митраљез!“ — неко виче. Преда мном удари куршум, па ме земља засу по лицу. А онај покрај мене заби лице у земљу, и поче сав да се тресе. Неко јечи: „Јаој, браћо!“ Један побауљке истрча испред мене.

Разлеже се јаук и наших и бугарских рањеника. Један од мојих војника дохвати се за главу, шлем му паде, он зари лице у земљу, а прстима је кретао по глави и размазивао парче мозга... Влајко уздахну.

— Онда забаци главу уназад и унесе се у лице, клатећи се, дежурном официру: — Господине, ја сам капетан. Моје име је за вас с-споредно.

измешани са пискавим звуцима трубе и потмулим ударцима добоша, сливали су се у општи, раздрагани шум, од чега су лице и очи сијали. На челу другог батаљона јахао је официр, чијег су коња искитили цвећем.

Пера се са тешком муком придиже. Коса му је пала на чело, а лице му се опустило. Поводећи се приђе Фјодору. — Мило ми је... Сава Савић.

Сви скинули блузе и засукали рукаве, да се јасно распознаје линија докле су опаљени од сунца лице и врат. Њихове очи су мутне, језик као да је подадуо, сваки говори за себе, и смеју се гласно један другом.

као грогромовник Илија из... облака. Пера поче да се љути што је „Фикус“ дао знак када је он подигао ногу. Његово лице је уваљано у прашину што се измешала са знојем, и као да је попрскан блатом.

Прешли смо преко врха и упутили се благом косом. Ваздух је био оштар, и наше лице влажно од магле. При ведром дану, овуда се не би могло ићи, већ далеким заобилазним путем.

Застао сам да предахнем и тада сам га погледао. Лице му је преплануло од ветра. У очима му се огледа наиван израз. Пре је личио на неког марљивог чувара, који савесно

— Јесам ли вам сто пута казао да ми те џукеле, мазге, не изводите овде! Јеси ли чуо, поднаредниче? — и унесе му се у лице. Онај само затрепта очима.

Мачка се опружила и почела да преде. Обузело ме неко детињско расположење, те сам се сагао и прислонио своје лице на њену мекану длаку. Завидео сам овој мачки на срећи и спокојству. Али зачуо сам нечије кораке.

Лесковац, Младен - СТАРИЈА СРПСКА ПОЕЗИЈА

Да видиш ово дете, друже! Чини ми се, нема лепше Баш у Бечу, царском граду, а камоли в Новом Саду. Лице, нами кажу, њено смертним да није рођено; Нису њени оци земни, — бити морају небесни.

Востани, Сербије! Востани, царице! И дај чадом твојим видет твоје лице! Обрати серца их и очеса на се, И дај њима чути слатке твоје гласе. Востани, Сербије!

Ти воздвигни твоју царску главу горе, Да те опет позна и земља и море, Покажи Европи твоје красно лице, Светло и весело како вид Данице. Востани, Сербије! Давно си заспала, У мраку лежала; Сада се пробуди И Сербље возбуди!

ме власи, Љубов нежна своју У прејаку мрежу, А погледи твојим У очесам лежу, Којих један скорби Моје све угаси: Лице бело твоје Болесну ми душу, Болесно и срце За тобом распали.

мекост буквам Славов дат, Дунава пих воду бистру, хладну, Ал’ не могох јадан отњуд спат: Јер не видих возљубљене лице, Подражности несравними Шар, И не слушах моје љубимице Мамин смерног разговора чар.

Великим је царским душам’ природно Да примају и дар мален усердно; Љубезно ће твоје лице Примит прегршт и водице От мене. 1830.

Чикош СПИРИДОН ЈОВИЋ СПОМЕН Сећаш ли се оног сата Кад си мени око врата Беле руке савила, И кријући твоје лице Мени поне нехотице Твоју љубав открила?

Косово, црно поље, ти Срба друже неверни, Кому цветом цветаш, ком’ ли се ресиш тако? Весном суво твоје промењујеш лице печално, Ал’ прескорбне спомен беде променит не знаш; Жаром реке твоје засушују образе влажне, — Потоке суза наших тко

О, врати се натраг!” Не слуша родитељ молбе ни совјета млађана сина; К планини већ је окренуо лице и Турцима спеши. Смутња у народу расте, и брига се диже и јаук. Моле и заклињу, помоћи траже од Ђорђа и мајке.

Ил’ се чешља на зрцалу, ил’ на свили спава, Ил’ доброту срна песме гласом изражава. Ако спава, поглед тихи на лице јој баци, И примети јављају л’ се на том љубве знаци.

Није лако погодити Чега више у осмејку, Ил’ жалости ил’ весеља. Лице му је тако мутно Као небо кад је киша, А око му тако светло Као сунце после кише.

Осим тога, ево судбе Праведне је јасна воља Показала шта да буде.” Док је ово говорило Момче младо голобрадо, Лице му се зажарило Као небо на заходу Кад се јарко сунце смири, А кад речи крају дошле, Погледало на девојку Као

Јакшић, Ђура - ЈЕЛИСАВЕТА

“ ВУЈО: Лијепа?... Не жнава ни српски — како лијепа? БОШКО: Ма стас, и лице, очи какве су? КАП. ЂУРАШКО (за себе): Очима да те убије, У душу вечно да се упије, Да те залуди, да те занесе,

БОГДАН: И нерањен. СТАНОЈЛО: И несахрањен. СТАНИША: А упозна ли ко је? БОШКО: Месец издаде — Неверства црног лице погрдно, Чело и очи све нам исказа Та издајица да је Ђурашко. БОГДАН: Ал’ шта је с раном? Стаде ли крв?

Јест, туђинка сам! Јесте, осећам! Све ме у овој земљи презире; Све преза, стрепи — све се уклања, Као да лице носим кугино, Ил’ поглед смрти, ил’ у њем’ смрт; Па ко се оне такне светлости Којом живот ми мрски негујем, Тај ће

Кочић, Петар - ИЗАБРАНА ДЕЛА

На стрњишту испод села у једној забрдици скупио се Лујо сав под хаљиницу. Само му вири пјегаво лице с крупним, грахорастим очима и неколико прамичака жућкасте косе, расуте по челу.

Изиђе да ће Јаблан надбости! Разведри му се лице. — Јеси ли се уплашио, мали? — Ти се, синко, ништа не бој. Твој је бак стари мејданџија — соколи га један чичица.

Бојић, Милутин - ПЕСМЕ

Верујем себи у часове таме. Кад јечи тартар и кад бакар бљује; Верујем у час и погрде саме, Кад ми у лице смеје се и пљује, Верујем себи у часове чаме.

Нушић, Бранислав - СУМЊИВО ЛИЦЕ

КЊИЖЕВНОСТИ Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранислав Нушић СУМЊИВО ЛИЦЕ „Антологија српске књижевности“ је пројекат дигитализације класичних дела српске књижевности

аск.рс. 2009. Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранислав Нушић СУМЊИВО ЛИЦЕ Садржај ЧИН ПРВИ 3 ЧИН ДРУГИ 31 СУМЊИВО ЛИЦЕ КОМЕДИЈА У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић,

Антологија СРПСКЕ КЊИЖЕВНОСТИ Бранислав Нушић СУМЊИВО ЛИЦЕ Садржај ЧИН ПРВИ 3 ЧИН ДРУГИ 31 СУМЊИВО ЛИЦЕ КОМЕДИЈА У ДВА ЧИНА ЛИЦА Јеротије Пантић, срески капетан Анђа, његова жена Марица, њихова

ЈЕРОТИЈЕ: Аха, аха!... ВИЋА (наставља): „... у томе се срезу сада налази извесно сумњиво лице”... ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице”. ВИЋА (наставља): „...

у томе се срезу сада налази извесно сумњиво лице”... ЈЕРОТИЈЕ: Упамти, господине Вићо, „сумњиво лице”. ВИЋА (наставља): „... које носи собом револуционарне и антидинастичке списе и писма”...

Једино се зна да је то млад човек. Учините све што је могуће да се ово лице у вашем срезу пронађе, списи и писма од њега одузму и под јаком стражом спроведе у Београд.

ЈЕРОТИЈЕ: Девојка има да ћути и да слуша родитеље, само ако ми помогнеш да ухватимо ово лице. ВИЋА: Ако мени само поверите ствар, ја ћу га ухватити. ЈЕРОТИЈЕ: Добро, да ти поверим, ал' како ћеш да га нађеш?

ЈЕРОТИЈЕ: Знам ја да би га ти после пустио, али што не иде, не иде! Откуд газда Спасоје сумњиво лице? Зар не видиш да овде пише „млад човек”, а газда Спасоје има шесет година.

ЈЕРОТИЈЕ: Не верујем да је то лице у вароши; оно се крије негде у срезу. Али опет, нека види. Кажи му нека завири где год се може завирити.

А ја само бирам. (Тобож вади из решета једно лице.) „'Ајде, голубе, најпре тебе!” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре. Мора да призна, иако му се не признаје.

” Стегнем га за врат, а он само кмекне као јаре. Мора да призна, иако му се не признаје. — „Јеси ли ти сумњиво лице?” — „Јесам, господине, како да нисам!” — „Тако те хоћу, голубе мог!” па отрчим одмах на телеграф.

(Покрет као да куца у тастер.) „Господину Министру унутрашњих дела. У мојим је рукама ваше сумњиво лице, у вашим је рукама моја класа. Молим за хитну размену!” Ја, тако уме Јеротије, него!

Ивић, Павле (са групом аутора) - Кратка историја српске књижевности

У својим великим комедијама (Народни посланик, Сумњиво лице, Госпођа министарка, Покојник и др.) сјединио је главне врлине својих претходника у тој врсти, значајност Стеријине

Његов оријентални миље мрачнији је и суровији од Андрићевог. Дервиш и смрт (1966) приповеда једно духовно лице, дервиш из 18. в, а Тврђаву (1970) образован човек из 17. в.

Јакшић, Ђура - ПЕСМЕ

Пламен и дим, гори нам лице, Мрки кô вуци дођемо сви — Али где бесте ви, кукавице, Пудљивци худи, лажљиви пси?... 1860. ПИЈЕМ...

Настасијевић, Момчило - ПЕСМЕ

ИЗВОРУ Жуборли водо изворе, млада кад јутром доходи, сана кад лице огледне, лине ли сан јој у румен, је ли ме, водо, сневала?

Станковић, Борисав - ГАЗДА МЛАДЕН

на њ, да ће бити као што треба, од тих се као брига, упињања, мисли, чисто био мало погурио и пре времена окошчатио. Лице му дошло суво, бледо, и већ као паметно, старо. Чак је Младену то годило што је такав, не леп, витак, здрав.

ватре и нагне над јелом, дижући дугачком машицом у руци капак, види сва: и њено бледо, сад широко али још једнако мило лице, и засукани јој рукави, и на грудима испала јој кошуља, и услед рада, сагибања, искренуте јој шалваре, бошча која је

Да не седи узалудан, да штогод не сломи док се не вечера, натерали га да пише, учи. Његово округло, доста здраво лице види се нагнуто над таблом, а чује се како по њој шкрипи писаљка. Млађи му брат више је личио на мајку.

Толико чудан да је човеку чисто било неугодно то његово суво, снуждено лице, паметан, погурен ход, гледање испод себе, унесено, смерно. Требало га је видети кад сваког јутра у зору изађе.

Она готово не једући, тек обичаја ради, а једнако у њ гледајући упитно, брижно. Али њему руке нису дрхтале. Лице му је било, као увек, суво, више црно но бледо. Прсти руку му полако, мирно су узимали залогаје.

Очи, лице било је некако чудно, израз био је некако уморан, кошчат. Она никад није то могла да поднесе. Кад год би дошла, увек

Види је како сагнута, у колији, сва већ остарела, згрчена, изгубила у оном количету и једва јој се види ситно, старо лице. Стаје више [ње] и надноси јој се. Моли, а у гласу му се осећа јед, бол, прекор што је таква. — Хајде, нане, зашто...

Чим му је теча ушао и он видео оно његово бело, женско, расплакано, али због њега уозбиљено лице, Младен само рече: — Умре! И сиђе с њим.

Од одела једва се видела, и једва јој се видело ситно узано лице и онај мирни, а опет и даље онај усамљени јој, као увређени да им није на сметњи, израз.

— Не, чедо!... — поче она пренеражена. Он оде. И никад више она не [заплака]. Али, као пресечена тиме, њено лице као да остаре, омекша.

га је он звао к себи, то се зна [да је за казну], он, не знајући шта ће, од срама, стида и бола, зграну се и, покрив лице рукама, одједном, место да назове бога, проговори ма шта, он, као дете, груну у плач: — Тетине, тетине!...

Чим Младен уђе, њега порази онај поглед и осмех којим га је дочекала. И лице било јој друго. Не старо, измучено ропцима, самртним мукама, већ бледо, чисто, са упртим очима болним, и милим осмехом.

Чајкановић, Веселин - РЕЧНИК СРПСКИХ НАРОДНИХ ВЕРОВАЊА О БИЉКАМА

и ібідем, стр. 506. — Иначе је в. познат и као спољње средство (облози) од вратобоље, и кад лице отекне (ГЗМ, 4, 155). (ВИНОВА) ЛОЗА Wеінребе <витис винифера>. (Винова) лоза. В. лоза је сеновито растиње.

Тако се уради трипут. Том водом запоји се болесник и умије њом ноге, руке и лице, па се после све проспе на раскршће« (СЕЗ, 61, 1949, 218).

млека, а затим га котрљне између оваца: »ако колач падне са шаром нагоре — јагњиће се женски јагањци, а ако падне на лице — јагњиће се мушки јагањци«, ГЕМ, 42, 429). Митско биље. »Митских дрвета и биљака има много.

Ћипико, Иво - Пауци

Тако ми рече биљежников писар. Чудо, а оно двоје старих, мислим, о томе и не сања! Газда Јова се замисли. Лице му се уозбиљи и са углова усана нестаде трага намрштеном осмијеху; продужило се и подвојак јаче се отпустио.

И прегарај се, као што се и ја прегарам!... Скруши се, јер „скру— шени и понизни доћи ће пред лице божје”!... А све што на спас душе урадимо, никакова је жртва прама жртви нашега откупитеља .....

А како је сада, то ви млади знате, де, реците! — и насмија се фра Јере, а округло лице дође округлије и свјетлије. Па, подвивши главу, спусти му се потиљак и — узригну му се.

Газда Јово прати пјевање у памети, јер никада не пјева. Рукама опро се о сто; блиједо, набухнуло лице продужило се и уозбиљило, као кад неко претеже у један мах неоправдани, разуздани смијех.

Кукаст нос спустио се, а очи звјерају, али у таквоме стању остаде само за час, па, како пјесма престаде, лице задоби свој првашњи изглед.

Примирише њену косу, као шуму густу, и посматра јој лице што се испред његова погледа поступце жари, а очи бјеже устрану.

Након неколико судбених претресања, суд одлучи поћи на „лице мјеста”; тамо свједоке испитаће у присуству обију странака.

Кад стигоше на „лице мјеста”, људи посједали на ледину испод одгојка, а судбена комисија потражи згодно мјесто за држање расправе.

Гледајући, опази како се газда постарао: подочнице се смежурале, отпуштена му доња усница, као да је без крви; лице набухнуло, блиједо као восак, и малоприје, кад се насмија, бијаше опазио да му фале два зуба у горњој рилици...

Он се од осталих одвојио, прислонио се уз оголело стабло и нехотице потекоше му топле сузе нуз блиједо лице... ...Вјетар фијуче око голих грана, блиједи сунце, и домало спустиће се зимски сутон.

Иво криомице завириваше у њене плаве очи... Сунце бјеше поскочило. Испод једноставнога шешира сјало је њено лице младошћу и спокојством. — Ми ћемо вас оставити, — прекину ћутање брат јој и надода усрдно: — Пронађите нас гдјекад.

Она га дочека поуздано, с благим осмјехом. Часом загледа се у њено ведро лице и у узвраћену црвену горњу усницу! — и поздрави их. — Здраво! Добро дошао! — обоје му прихватише и изрукују се с њиме.

Ненадић, Добрило - ДОРОТЕЈ

Каткад бих спазио његов злобни смејуљак који је још више борао његово збрчкано, ћосаво лице. Био је ваљда задовољан што је неко још грђи н наказнији од њега дошао у манастир.

Изашла сам из одаје, попела се у просторију под кровом куле, да бих била сама и пустила да ми сузе теку низ лице. Нисам јецала. Опустила сам се, наслонила главу на греду и мировала.

Знала сам да сузе иду по истом трагу, али ми се чинило да ми је цело лице влажно. Сузе су ме голицале у угловима усана, осећала сам њихов слани и горки укус. Рекао је: гамад.

А повод је био простаклук онога ђавољег сина, онога грбавог ништака, који се најпре, тобож забринуто, загледао у моје лице, а онда је опалио.

Умела сам да своје лице учиним меким, белим, мирисним; очи су ми биле бистре, зуби блистави. Умела сам да шијем најлепше хаљине од скупоцених

Понекад сам одлазила на Мртваја вир, на то дивно драго место, склоњено од људи, купала се нага и огледала потом своје лице у бистрој води. Сада то више не радим.

Да ли бих осећао своје тело? Да ли бих у некој бистрој бари могао да погледам у своје лице, макар и с овом спарушеном зеленом кожом, макар било још избораније и уморније него што је сада?

би га она позвала, причао као и сви остали како је било, али видело се да у њега нема веселости, да му се насмејано лице изненада згрчи, за тренутак додуше, толико да то и најглупљи међу нама примети како Кирча све ово чини с напором, како

“), те семе труне по таванима а вратимљски сељаци немају са чим да засеју поплављене њиве. Четвртасто Богданово лице, црвено од умора или од стида, или од страха, или ко зна од чега већ све не, надуло се као да ће сваки час пући, ћела

Шапеља за њом као усопљени товљеник, размеће ноге лево-десно као да се огузо. Нешто мумла. Зној му се цеди низ дебело лице у неколико танких браздица и спаја се у бори између два бупца подвољка.

Христова глава је лепа, мужевна. Има мало повијен, орловски нос (као онај у Ариљу). Нема браде, лице му је обријано. Остали су мали бркови, тек овлаш усукани нагоре. На средини браде је јамица.

је ишла дигнуте главе и лењог достојанственог корака, али је онда у њој нешто пукло, грунула је из ње бујица осећања, лице јој се згрчило, кораци се успаничили, и на вратима, која је гурнула оштрим ударцем длана, очајање је њоме овладало.

Илић, Војислав Ј. - ПЕСМЕ

Е, тако и ти разведри анђелско лице, И буди срећна у дивљој и пустој страни Кô плави цвет питоме љубичице, Стрпљењем својим што себе штити и брани! 1882.

Удар судбине обишô ме није, Из гроба заман дозивљем те ја; Јесењи ветар у лице ме бије, Природа ћути око мене сва Ћути, и живот гони својим редом, Не види тугу, не разуме јад, Ни вреле сузе по

Ал' опростите, госпођице, Што дирнух руком жицу ту. Мени је драго њено лице, Ја још једнако волим њу. Као суморног Алгијери Њеног ме лика води сјај Кроз освећене рајске двери, Где вечно млади

Но ви сте онда срећни били, А с вама срећан бејах ја. Пламен је лизô ваше лице, Дисала нагло ваша груд, А ваше косе и витице Мрсио лахор као луд... И то је прошло.

1886. СУМЊА У раној младости познô сам је лепо, Њено бледо лице, замишљено чело; Ја још љубљах тада и веровах слепо, И у свему видех савршено дело.

А Химен са свога трона Благослов ниспосла штедри на место где паде она. И нежна кô њено лице Изниче стабљика танка у младој пролетњој трави, И на њој зелени листак и цветак азурно плави Невине љубичице. 1890.

Ви сте моје бледо лице Росним венцем обвили, И о мојим боловима Са уздахом зборили. Ја сам слушô речи ваше С њиним слатким отровом, И горко

(То још могу, хвала богу! Око флаша, око ногу...) Је л' пријатно небо оно, За „невине“ твоје груди И за ведро твоје лице, Хладни ветар с Краљевице? Ти се можда сећаш сада, Каменице, Новог Сада? И сремскога рујна вина, И тврдога Варадина?

Чега нема туна! И народна права, потребе и буна. Па порез, па прирез, па различне трице, Да ти срце плаче и црвени лице. Мој амице слатки! Ходи к меки амо, Са тобом се данас ја разумем само.

Ах, никад небеска љубав не нађе за лице своје Чистије огледало од њиних невиних душа: Светле кô кâпи морске, а нежне кô слатки уздах, Што га Психеја драга са

И струја љубави прве обузе његове груди, И жарки, чудесни пламен запали његово лице, Он диже високо чело и косе забаци бујне, И страсно, несвесно, дивље удари у њене жице.

У храму тишина влада, Четири сармата снажна приђоше трупини њеној, И бледо, мртвачко лице са тогом покрише тада. (КЛИЧЕ ВЕСЕЛО ГАЛЕБ НАД ПЛАВОМ ПУЧИНОМ МОРА) Кличе весело галеб над плавом пучином

Миланковић, Милутин - КРОЗ ВАСИОНУ И ВЕКОВЕ

проћи улицом а да ме на сваком кораку не запита који познаник када ћу кренути на пут, или не заустави које непознато лице, тражећи од мене обавештења када ће се славити ове године овај или онај светац.

Наслонио је главу, својом десницом, на ослонац фотеље и заузео при том такав положај да му лице не видимо. Поред њега стоји други један, такође у црно, али много скромније одевен, млађи, мршавији човек који нам је

Он држи под пазухом велику мапу, превучену зеленом кадивом. Обојица ћуте. Старији окрену своје лице на лево. Оно је подбуло, очи водњикаве; проређена коса на глави и бради је плава, но проседела, крајеви бркова

При тим његовим покретима, сагледах му лице. Ово је уско, правилно, засвођено високим челом мислиоца, а завршено клинастом брадом.

Благодарећи одличном токајцу, друштво се брзо расположи, а кад му винце удари и у лице, оно се толико загреја да се морадоше отшкринути прозори дворане. С времена на време, посматрам Тиха.

Онај му, у осталом, рече да се на патосу дивно осећа. И Тихо је добро повукао; лице му се зацрвенило, очи исколачиле. Стењући, он се диже са столице. Ваљда хоће да говори.

Приступи им један грађанин. Он се учтиво распита за ону плаву књижицу што је вирила испод пазуха песникова. Лице му се разведри када сазнаде да су то патриотске песме и он је био велик родољуб, па зато даде одушка том свом осећају

Толиком успеху своје музе он се није надао. Блажени осмејак обли његово лице, али се он брзо трже, даде својој физиономији Дантеов достојанствени израз, погледа презриво на оне две црне каве које

Радећи на њему мислио сам много на Вегенера, видео у мислима његово благо лице и чуо његов глас. Имао сам осећање да је он мој невидљиви сарадник.

начин живота, и ред по којем су једно друго одмењивала на Земљиној кори, која је такође без престанка мењала своје лице.

Ничије око није онда гледало лице Земљино, па ипак ћу Вам, драга пријатељице, тачно описати невиђене бурне догађаје тога времена.

Нагните се још мало, драга пријатељице, да Вам они обасјају и лице. Још мало! Да ми је Рембрантова кичица да овековечим овај пољубац светлости.

Опачић, Зорана - АНТОЛОГИЈА СРПСКЕ ПОЕЗИЈЕ ЗА ДЕЦУ ПРЕДЗМАЈЕВСКОГ ПЕРИОДА

Ти јој лице бело Виде и румено, И још вити тело И то око њено. Очи јој вељау Да менена чека, И да је у страу За мене далека.

Станковић, Борисав - ТАШАНА

И онда ја све морам да знам, да бих за све ја била крива. (Сасвим бесно уноси се матери у лице): Чујеш, ти, ево ја теби сада кажем, а ти свима: оцу, хаџијама, и коме хоћеш, да ја више овако и овде нећу и не могу.

нежно оставља је; али, дижући руку, коју је Ташана држала и на коју је главу наслањала, и бришући њоме чело, косу, лице, одједном сав задрхта по тресен): Ох, опет овај мирис! (Полази.) Са улице почињу да допиру узвици деце: »Жиж, жиж!

) СТАНА (закопчава је. Али гледајући у Ташанин сјајан подбрадак, светло, зајапурено лице, а највише у њена, сада под танком кошуљом и кратким јелеком гола развијена прса, заборавља да је закопчава).

СТАНА (прегледајући је): Јеси, јеси. (Одлази.) ТАШАНА (сама, доста уплашена, навлачи више шамију на лице; тешње закопчава прса и рукаве од кошуље и погледа по соби да ли је све у реду.

МИРОН Ништа јаче, ништа веће нема од живота. Ох, како би мени било када бих имао какво лице, какав кут, где бих знао да сам увек, у свако доба, вољен.

Да воли ово моје лице, косу, да жали за њима! Да их жали, што ће, ако сам на путу, по зими, мећави, да зебу; ако ми није хладно, ако сам у

Пропали Сарош. И онда, откуда ја смем... ТАШАНА (прекида га с љутњом и иронијом): Гле! Гле! (Уноси му се у лице и заборављајући се у љутини и једу): И ти још имаш да се љутиш? (Окреће се од њега гледајући га преко рамена): Ти? Ти?

Од кад је покојник умро и ја у црнини... САРОШ (прекида је): Сада знам. ТАШАНА (окреће се и право њему у лице): Па кад знаш... САРОШ Сад знам, сад знам.

И нико ништа није чуо? СТАНА (са смехом, раздрагана): Ништа ниси, ништа, снашке. Али очи ти и лице много говоре. Сва се сијаш, сва си срећна! ТАШАНА (загрли Стану): Ох ћути! Ћути, Стано!

Ташанина соба. У велико дан. По соби послује Ташана. Мало дубље забрађена шамијом, да јој прашина не пада на косу и лице, обучена у свакидање одело, само у јелеку, сасвим незакопчана, без појаса, већ између јелека и шалвара велика

Кука и моли... Само да му опростиш. (Одлази.) ТАШАНА (прилази огледалу, шамију јаче разгрће, да јој се види више лице и коса; јелек боље закопчава и више диже шалваре, да ближе дођу јелеку; седа на миндерлук). Улази Сарош.

Секулић, Исидора - Кроника паланачког гробља

Главе вечито погнуте. Нос, усне и очи тегле се стално за концем, истерају лице из главе и извуку дугачку шију. А десна рука од јутра до мрака убада, пробада, истрзава конац; и како се тај конац све

За кога? То је питање избијало почешће. Проблем туђе деце окренуо је и своје друго лице. Знам добро: како деца расту, тако се отуђују и од рођених родитеља. А шта мене чека... Добро каже паланка: пансион.

— Гле чуда! само неко време што нисам радила, и мало се понеговала, па колика разлика. Друга жена... Лице, ноге, руке све је друкчије.

у финим ципелама, и осети сасвим стварно како јој растресена коса пала по врату, додирује јој образе, оквирујући јој лице и чинећи га мањим. Слика се шири. Врата од гостинске трпезарије отворена, господин Јоксим седи за столом.

— Смејао се господин Јоксим, само за неки свој рачун, исецканим својим смејом, који му је грчио лице и куцкао зубе о зубе. Код госпође Драгиње се пије бела кава са шлагом у који су умућени ситно резани печени бадеми.

Шваби се одједаред згрчи лице, а очи се зацаклише од суза. Детињски искрено признаде да су га отац и господин жупник научили шта ће рећи, али

Да му затражи, не кошуљу него кожу, и њу би свук'о и дао.” Фрау Роза није била привлачна жена. Лице скувано и збрчкано, као да нарочито крије црте. Ништа јој није давало лицу карактеристику, ни очи, ни обрве, ни образи.

И Бранко се променио, само у сасвим другом смислу. Још се некако подмладио. Смршао као дечак: смршало му тело, и лице, и прсти на рукама, и зглобови на ногама.

Павле је ојачао, али некако оматорио и огрубео. Кожа на лицу добила тон ружичаст; лице велико, нигде му краја нема од силне избријаности; много црне обрве Јове граничара, на оној црвенкастој кожи изгледају

Али при слушању музике, сви су запазили, Стефан грчи лице, и као трза се. — Слух ми је вредован... Нико не зна шта је то, ако сам нема ту срећу и несрећу.

А у последњем призору драме, који води у коначни гроб — и на општем и на болничком гробљу, обично, само једно лице и монолог. На болничком гробљу има почешће насилна смрт, злочин, гроб који је први и последњи пут обишао само гробар.

А од матере своје добила је Кода врло бео и кукаст нос, који је за њено, Кодино лице био и одвише бео и одвише крупан.

Поповић, Јован Стерија - РОМАН БЕЗ РОМАНА

Сама Венус лице своје сакрива поред зрачности стаса вашег. Ваша божествена красота ум свакога у изумленије доводи. О, оће ли ме

Зар се небо на моје уздисаје неће умилостивити? Погледајте, небесна господична, како лице моје вас ради сваки дан вене.

пероріерен, из лат.) — беседити гласно и са емфазом; држати свечану беседу; (ирон.) држати слово ПЕРСОНА — лик, лице, личност ПЕСТРЕНОВИДНИ — шарен, разнобојан ПЕТАЧКА — петакиња, бачва од пет акова, петак ПЕЧАЛ — туга, жалост

Попа, Васко - УСПРАВНА ЗЕМЉА

вас расплетеним нису дали Хумкама вас гологлавим одбили У крви вам кости мијем У очне вас капке повијам Лице орем ништа више немам Прекорачили сте праг небеса Уснама босим следим вам булке Пусто месо луди на мени Напушта ме

У БЕОГРАД ПОВРАТАК У БЕОГРАД Довде до овог воденог крста Три су ме вучје стопе довеле Умио сам лице у рајској реци Обрисао га о скуте сунцородице Надвијене над торњевима Засадио сам очев штап У глину на обали Да мећу

Нушић, Бранислав - АУТОБИОГРАФИЈА

“ Вама се већ преврће у стомаку, али из обзира према младој мами или најстаријој сестри ви и даље правите љубазно лице, милујете малу наказу по косици и одговарате јој: „Јесте, јесте, душо, видео сам, врло лепе пипе, особито лепе пипе!

— Тако је, Живко! — одушевио би се професор и, бележећи му петицу, додао би: Твоје лице св'јетло на дивану, Твоја сабља сјекла на мегдану! Али то што је Живку било могуће није нама осталима.

Тако, на пример, научили смо да свиња грокће, да орангутан има црвено задње лице, да крава тели (једва си отелио тројку!), да твор смрди, да кукавица подмеће јаје, и многе друге корисне ствари.

Та хипотенуза постала ми је толико одвратна да сам је почео сматрати као реч која, бачена некоме у лице, може значити само увреду и ништа друго.

Јер ваља видети каквим се задовољством озари лице тих професора када вас једном довуку до друге деклинације или до треће коњугације.

и, у томе очајном напору, спопаде ме тежак зној. Мајка диже покривач са мене и сину јој лице срећом. Сутрадан, пошто је било утврђено да је криза већ прошла, сви смо били задовољни.

Ја знам, на пример, једног мог пријатеља, глумца, који је пред смрт рекао: „Ја тропа!“ и направио лице као да је у ајнцу на седамнаест извукао десетицу. У новинама сам после читао да су му последње речи биле: „Ја сршавам!

Јаковљевић, Стеван - СРПСКА ТРИЛОГИЈА 2

Пред отвором заклона неко се кретао. Угледасмо како војници носе потпоручника Војина. Био је гологлав, а лице му се није видело од крви.

Спустише га на земљу. Неспретним рукама перемо његово лице и ружичаста вода јури преко одела... Појави се свежа рана као узорана бразда на левој слепоочници.

Има их више. — Полако, на прстима! — шапну командир. Уздржана даха, прилазили смо лагано. Некаква грана ми наиђе на лице. Стиснух зубе, па је дохватих и рукама допратих до њеног правог положаја... Ено су и коњи привезани за ограду...

Сад се само заштитнице боре... Војници необиријани, образи им упали, лице потамнело. Онако натоварени, маршују погурени, ћуте и гледају мрачно преда се.

Онако натоварени, маршују погурени, ћуте и гледају мрачно преда се. А хладна киша, терана ветром, бије у лице. С тешком муком пењемо се уз неки превој, прокисли до коже.

Кроз кишу промицале су влажне пахуљице снега. Кад бесмо мало више, поче нам шибати у лице сув снег, а кад се приближисмо врху, засу нас снежна мећава, да више нисмо могли гледати.

— Немаш? — Немам! — Немаш? — и Лука му се унесе у лице. — Рекао сам — трговац се обрати шегрту: — Затвори радњу! — Исајло! — викну Лука.

Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови. Иако је на путу било много сличних физиономија, ипак је ово лице привлачило

Паћеничко лице његово окруживали су црна брада и бркови. Иако је на путу било много сличних физиономија, ипак је ово лице привлачило мој поглед... Чини ми се да сам некад видео оне очи, онај правилан нос...

Чини ми се да сам некад видео оне очи, онај правилан нос... Али ово лице је сад бледо, а очи замагљене. Стајао је баш покрај пута и гледао замишљено у земљу.

Онај један слушао је моја излагања, правећи се важан. Тек издужи лице, напући усне и издигне обрве. Мучио се да изгледа достојанствен, и, да би и вероватно доказао господство своје, викну:

Онда диже главу и управи очи навише. Лице му устрептало, очи молећиве, а усне фанатично убране, као да тражи милост, помоћ, да Алах сатре невернике...

Петровић, Растко - ПЕСМЕ

И њено се зарумени лице, Она понови: Ваше величанство, краљице, краљице... И одмах јој се из црвене кадифе обнажише две дојке Као две груде

Будимо хајка! Ево друма по ком газимо пук људи, на коњима смо, младци смо, ступамо крепки гвожђа воље: осврнем ли вам лице, на њему осмех, туга и ћуди, али управљеном у напред значење мора да је чудно боље; бели се друм у бескрај све више

Но љубав служи за част силним у возу, између две железничке станице; На прозору саксија с три цвета, лице неке старице, На пољани из амрела извиру четири ноге голе...

Спавајте, спавајте заједно курјаци и магаре: Пејзажи извиру из очију и теку низ лице, Сузни огољени пејзажи, Од савести и мраза дрхћу озебле убице Са жудњом изгледајући жандаре.

Ево чуда над чудима. Него ипак, волети једно људско лице изнад свих осталих, и покрити његовом заставом цео свет. Ударом огромне љубави пробих прозор на зиду у правцу ње; и

Постоји ли Случајност: онда она улази у трагични материјал природе; док Хармонија пре ступа као осмех на лице победиочево: Човек је непрегледности животиња, тј. звер чије су чељусти разјапљене према бескрајности.

јој одблес духом бих у одговору, Подне већ беше прошло, ја још гледах кроз прозор: Зраци су ми дубоко продирали у лице, Онесвестих се тад опет, на бучни, зли ток улице.

А пријатељ: ”Господе, он ти вели: Ти знаш да лице твоје штујем! Но речима погрдним које једино сада зна, Речима које чупа из муке своје и сна!

”Господе, Господе, он вели: у савест своју пљујем, Ал колики ужас и колики страх! Ти знаш, једини знаш, да лице твоје штујем.

Од светлости ме лице боли, И рану ко гвожђем да ми пече; Али из мене То страшно моли Да и сам дах свој изрече! Толико заноса и прекора; Очи

јој поглед у стању пратити даље Линију њену успалу: Већ тихо клоне с њоме општење Баш на граници самој разума. Лице се измени, сузно и сањиво, од датума Када не протегне више тело страст већ мрмљање.

њен лик, А затим бих скакао ноћу чувши материн крик Изишао бих тад из собе, смешећи се колико сам сâм, Сузе теку низ лице: једино за Њу што знам.

Олујић, Гроздана - СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ

Олујић СЕДЕФНА РУЖА И ДРУГЕ БАЈКЕ Садржај СЕДЕФНА РУЖА 2 МАСЛАЧАК 5 МЕСЕЧЕВ ЦВЕТ 9 ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ 14 О КАПЉИЦИ И ЦВЕТУ 17 ЦРВЕНИ МАКОВИ 21 ОГЛЕДАЛО 25 КРИЛАТИ БЕЛКО 28 О ПАПАГАЈИМА И ОВЦАМА 33 3ЛАТОКОСА 37 МАРИЈАН И

их видар, а дечак равнодушно слеже раменима, у своју чаробну кутију зури, уши му као локвањи расту, а очи освојиле лице. Једино се оне од читавог дечака виде.

Чини све што му кажу. Зазелене се шума, заблиста. Зарумене се лице у дечака. Јутарњу росу пије, шумским се плодовима храни.

Али, узалуд Ведран из изворâ вади лишће и труње! Оно, стално однекуд наилази као уклето. Никако лице извора да заблиста. Месец већ три пута небо обишао, порасла млада шума, а дечак се од почетка посла не одмиче.

у сну а када је отворио очи виде како четица мрава ножицама труње избацује, и пева: Млада ће шума листати, извора лице блистати, хој—хој, хоја-хој ... И само што је трепнуо избистри се први извор, други, трећи, сто и трећи.

Снажан и леп, кораком срндаћа пође Ведран ка своме дому. За њим су воде певале. ЧОВЕК КОЈИ ЈЕ ТРАЖИО СВОЈЕ ЛИЦЕ Сишао Дрвосеча у град, стајао на тргу, продавао, али нико ни да упита за његов нарамак дрва.

»Када би неко од њих било моје, можда би ми судбина била другачија!« — зажеле Дрвосеча ново лице, од своје страшне жеље као трска у пољу затрепери, кад преко трга ветар зафијука, луде и облаке ускомеша, донесе пред

Сав пометен, диже Дрвосеча поглед к Незнанцу. Али, овоме капуљача прекрила лице, а из капуљаче глас струји предлажући Дрвосечи да му за нарамак дрва дâ врећу нових лица. — Можеш их мењати!

— Али, да би се са својима у селу нашалио, извади једну и прилепи је себи на лице, унапред се радујући изненађењу које ће својима приредити.

— Шта ти је, жено? — викну Дрвосеча. — Гледај! — потеже он ка лицу, али маска за лице прирасла. Узалуд сопствену кожу раздире — не силази. Покуша још једном, али се маска и не маче.

Узалуд сопствену кожу раздире — не силази. Покуша још једном, али се маска и не маче. Вила је сада његово лице — како би се и померила? Сав ужаснут, потрча Дрвосеча ка жбуну где је оставио врећу с лицима.

Капу на лево страну накривио, уста у осмех развукао — која се девојка не би окренула за њим? Прилепи на лице Дрвосеча маску војника, а нешто га као коприва опече.

Станковић, Борисав - КОШТАНА

»Лошо је« да се сад плаче. СТОЈАН (са чардака): Кошто, песму! КОШТАНА Коју? СТОЈАН Песму, као што је твоје лице, грло, косе русе... КОШТАНА (зарадована): Ех, зар баш русе косе? СТОЈАН Русе, меке, још не замршене!

Ако, ако, бре Асане, вени, тугуј за њума, јер од карасевдах поголем болес нема. Истина, лице ти је циганско, ама очи болне имаш. (Коштани): Пој бре, Коштан!

Од дрвета ситан пепел, Од пепела мирис сапун, Па с’с њега да си мијеш, Дуде, мори, бело Дуде, своје лице! МИТКА (Коштани): Е с’г деде онуј: Како к’д Куманово чума би, к’д се луди и бесни Стојан загледа у Стамену, од ујку

— Ох, да легнем, ах да умрем, Само да не гледам Како твоје лице Други грли, љуби. ТОМА (већ савладан): Много је ово. (Окреће се Митки): Митке, бре!

Моје је! Чедо ми је! Одавде ми је, газдо, одавде! (Чупа недра, косу и лице.) Одавде, газдо! АРСА (одгурне је, понова полицаји): У затвор!

) Тамо ћу ја! (Кида се рукама.) Ох, тамо и очи да ископам, кожу да опарим, снагу да осушим. (Кида са себе одело, лице, косу.) КМЕТ (одступа пренеражен): Не, бре, Коштана! Не толико! Ево идем! Али убиће ме председник, ако те нема!...

Али опет идем. Само ти немој толико! А и Асан, добар је — богат је. КОШТАНА (поклапа лице рукама): Асан је! КМЕТ Па и он је човек! (Одлази.) Чује се бахат и сјахивање коња. Улази Стојан.

Нико више! КОШТАНА Стојане! СТОЈАН (љубоморно): Тебе, тебе само! Да само ја слушам твој глас, гледам твоје очи, лице, снагу... Ко те само погледа, крв му испих! КОШТАНА (расејано, неугодно): да... нико... СТОЈАН Нико! Ни Господ!

КОШТАНА (грца). МИТКА (наставља): И од работу руке ће ти испуцав, лице ће ти поцрни, очи ће ти се исушив... Ће просиш, па ће се раниш!... Срце ће да ти се искида...

Шантић, Алекса - ПЕСМЕ

Носећи снопље преко ниске брви На другу страну потока, у село, Сељанка ходи, млада, пуна крви; Лице јој мрамор, мјесечина чело. Гдје ли је расла та ружа што гори?

За усне твоје мени сада треба Крв зоре ране н пламен рубина, За лице пјена са морских ширина, За очи сунца и плавога неба.

Само твоје лице скрити није хтјела, И ја видјех како, испод сњежног вела, Радосно и златно прољеће ме вири... 1913.

Некада сам и вас на колену цупкô И доносио вам слатке шећерлеме, И љубио дуго ваше плаво тјеме, И чело, и лице невино и љупко.

! 1910. КОВАЧ Н мрачна и пуста. Мраз хвата и бије. У чађавој изби кује ковач стари; На домаку огња лице му се жари, Низ космате прси зној потоком лије.

А тамо, гори, на лазилима зграде, Зидари раде. Вече на раздрљене њихове груди И голе руке и лице врано, Све кречом поштрапано, Просипа црвене руже своје...

Над њиме високо, из прозирна вела Од сребрне магле, свијетло лице бдије, И у златном лету на убога села Нечујно и кротко свој благослов лије.

Не ћуте они умора ни грча, Само што жеђи одољети није. Гле, један висок као стабло срча, Бришући знојно лице што се плами, Под јабланове до ријеке стрча — Прилегну земљи и на душак сами Жеђ врелу смири; док сјајно, кô срма,

6 Прислони лице уз моје лице, и тада Сузе ће скупа се лити. И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити.

6 Прислони лице уз моје лице, и тада Сузе ће скупа се лити. И чврсто срце приљуби срцу, и тада два плама скупа ће бити.

Но ја сам га научио И памтићу њега трајно; Граматика за њ ми беше Моје драго лице сјајно. 9 На крил'ма песме ове На далек хајдемо пут, На жале Гангесове, Где дивни ја знадем кут.

Анђели и ружице Лебде сврх Госпе благе; Очи јој. усне и лице Баш кô у моје драге. 12 Не љубиш ме, не љубиш ме, Но то мене мало коље Погледам ли лик твој само, Ја сам кô

Ђурић, Војислав - АНТОЛОГИЈА НАРОДНИХ ЈУНАЧКИХ ПЕСАМА

Издајник домовине одлази у пакао: Опадô је своју браћу красну код Турчина, силе пексијанске; зато гори лице под очима.

вековима, без пријатеља, без савезника, окружен леденом равнодушношћу „културне“ Европе чији је мир бранио, лицем у лице са једном мрачном силом која га је држала за гушу и давила, немоћан према природи, народ је напрезао све своје физичке

су насртали на нашу земљу, сви који су је глобили и пустошили — Турци, Арапи, Латини и остали — нашли су се лицем у лице са срдитим и страшним Марком Краљевићем. Он је био неумитни судија који је стизао свакога злочинца.

Његове су речи: „Једном ми је земан умријети, и потле ћу, Мејо, одмирати“. Он, без страха, баца у лице владару истину о његовој нечовечној владавини. А кад не може неправду да отклони речју, он је шиба троструком камџијом.

Његова војска је тешко изгинула, његовим војницима је „лице потамнело од проклета топа и кумбаре од брзога праха и олова“.

“ Краљ, га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мејдану! Нада те се не нашло јунака!

Оне могу бити од једнога стиха: „Кад ујутру јутро освануло“, „Све мислио, на једно смислио“, „Проли сузе низ господско лице“, „Земљи паде, пушци огањ даде“, „На зло га је место ударио“, „Ману сабљом, одсече му главу“, „Ни земља га жива не

кад је, наиме, Ахил убио Хектора и почео да скида оружје с њега, дотрчали су Ахејци и стали да гледају његово дивно лице и узраст, али без ударца којег ниједан не приступи к њему.

Кад то зачу војвода Момчило, проли сузе низ јуначко лице, па одскочи од коња чилаша; трипут скочи, до града доскочи; али граду врата затворена, затворена и замандаљена!

Он ће казат на коме је царство.“ Руке шире, у грла се грле, у бијело цјеливају лице, за јуначко питају се здравље, па сједоше на свил'на душека. Тако мало време постајало, данак прође, тавна ноћца дође.

“ Краљ га куне, цар га благосиља: „Куме Марко, бог ти помогао! Твоје лице св'јетло на дивану! Твоја сабља сјекла на мајдану! Нада те се не нашло јунака!

Напоредо језде добре коње, напоредо носе копља бојна, један другом бело лице љуби — од милоште до два побратима; паке Марко на Шарцу задрема, пак беседи побратиму своме: „А мој брате, војвода

Ршумовић, Љубивоје - МА ШТА МИ РЕЧЕ

Док је мало дремао Док се за лов спремао Пре но што је ђипио Неко му их здипио Како бруку да сакрије Ћосаво му лице Свима прича да се брије Код шашавог брице Па му као брица Смако брке с лица ОВО ЈЕ ПЕСМА О КРАЉУ Ово је песма

мрсим Хоћу страха да ме дрма Да се тресем иза грма То пас рече испред лава Па одмагли ко мећава Погледајте ово лице То је лице кукавице Поручите свима нашим Решио сам да се плашим То лав рече испред ловца Сав покуњен као овца

страха да ме дрма Да се тресем иза грма То пас рече испред лава Па одмагли ко мећава Погледајте ово лице То је лице кукавице Поручите свима нашим Решио сам да се плашим То лав рече испред ловца Сав покуњен као овца ГЊАВИ МЕ ТЕЧА

Ћопић, Бранко - Орлови рано лете

— повика први вођа дружине Јованче и његово лијепо црнпурасто лице радосно заблиста. Играо је извијеним састављеним обрвама и у осмијеху показивао сјајне бијеле зубе.

— Јеси ли ти то, Лазаре? — Ја сам, ја. Еј, не бацај се! Иза стијене, са стране, помоли се ознојено лице Лазара Мачка. — Шта то радиш доље? — зачуди се Јованче. — Доћи да видиш. Јованче се спусти у Јаругу.

потрчаше оној букви и сјатише се око дјевојчице, која је стајала уза само стабло и скромно и стидљиво притискивала лице уз глатку кору дрвета. — Шта радиш ту? — строго поче Јованче.

— Еј, откуд сад ти? — Свуда се та нађе — прогунђа Мачак. Луња се опрезно извуче из ходника у дворану, обриса лице и мирно објасни: — Бјежала сам из школе овамо у Гај, па упала у јаму у понор. — Кад си упала?

Одједном се грање на љесковом жбуну опрезно размаче и кроза њ се помоли ушиљено лисичје лице некаквог старца. Он се зачуђено загледа у натпис на дечакову шеширу, поче лагано да сриче слово по слово, а онда се

— Еј, жено, је ли ту негдје стари Лијан? На полуотвореним вратима помоли се старчево шпијунско лице. — Ту сам, кнеже витеже.

Како му је шешир био намакнут на лице, пољар га није могао препознати. Његову пажњу нарочито је привлачио баш тај дјечаков чудни шешир окрпљен дебелим

је са својим новим штапом одвеслао на сасвим супротну страну, у раките поред потока, ставио торбак под главу, покрио лице шеширом, а дјечацима је прикричао: — Дође ли опет до какве буне, пробудите ме да не закасним на параду.

Јованчету пође уз тијело чудна, дотад непозната језа, запали му читаво лице и шумно га понесе некуд навише. — Можда је с њима и наш Николетина! — помисли сав ошамућен, у ватри узбуђења.

и већ је замишљао себе како, тешко рањен попут старинског јунака, лежи под јелом зеленом, а Луња се нагиње над његово лице и тихо пита: — Хоћеш ли ми ране пребољети? На раскршћу започе забринуто савјетовање.

—А отуд смо некад бјежали — тихо изусти Вањка и сузе му почеше клизити низ лице. И Јованчету се очи зачас напунише сузама, па није могао ни да види Стрица како подрхтава вилицама, гледа га

Поче да шмрца и Мачак, Потрк сакри лице у лишће, заплака и ћутљиви Ник, а мали Николица само их је неколико тренутака ћутке и замукло посматрао, па кад видје

Стефановић Венцловић, Гаврил - ЦРНИ БИВО У СРЦУ

Господине, послушај ми гласа! ... Пак овај: Просветљај на нас лице твоје те нас обасјај и боље ће нам бити! А тај: Којино седиш на херувимех, укажи нам се!

Духну на лице му дихање живота и бист чловек в душу живу... МЛЕЧНИ ПУТ Кад на небу међу звездама има једно скупа сабрање малих

Отпре хубав и леп бијаше, А сад сасма огруби. А где му је лепозгледно лице, Где ли су му јасне очи? Очади и смрче се. Лепе, дуге косе опадоше, Дуга шија цклони се, беседљив језик премукну.

бијаше надбио Колхове, среза себи горњу на себе хаљину чисто белу ка снег и извезе по њојзи прво свога поганскога бога лице и сношење му, а изокола краљеве и паше.

И тако пак се поврати на првашње му лице и у своје царство опет седе. ЛОВАЦ УЛОВЉЕН Неки мирски поп бијаше изишао од свога села, те иђаше у друго село.

А ове и пред којим знаним друштвом с крајем изобличити или и народно привести, не име, него лице и дело на видело. Зашто има неких опорих бесрамника и ништа не прибира ни хаје ако би му и зубе затупио насаму што

те чекасмо, од много времена јаочући викасмо, укажи нам свој образ и своје слушање издај своме ти гласу, јер но лице ти је хубаво, слатку беседу имаш, лепшу жељу и боље оклевање...

Беседник Онда се она за ове ангелске беседе у себи смути. Одвраћаше своје лице да не гледа ангелу у образ му. На ногу при њему стајаше, обрће там-овам главу, очи крије и пожмурује.

А опет провиди га по стајању и по погледу где му се блиста лице кано сунце. Мисли се, јер доиста није човек, ангел је божији. Промењује се сама у образу.

Нисам ја од оних што је преварио Еву. Девојка Видим твоје лукавство где ти се разлико промењује лице и чујем твоје много сплетене чудне беседе што нисам никад их чула.

Доиста тако ми се мни, да је ангел био у човечаскоме образу свиђен, јер дор ка муња лице му блисташе и говећи ми дивно поиздалека говораше к мени.

Тако је и овога света свако лице; та му богат, та богаљ био, неке прилике виђене и сенке исто. На зурници кад кога маскараџију видиш обучена у царску

Сремац, Стеван - ЗОНА ЗАМФИРОВА

Он би се умио, обрисао руке и лице, и мало — али само обичаја ради — стењао би и јечао почешће. „Ој леле, — стење и мази се чорбаџи-Замфир — куде је тај

— Опери га, драга моја! Твоје руке — ракли-сапун, твоје очи — два кладенца, Твоје лице — јасно слунце!... Кад год би Мане запевао и испевао ту песму, увек би — иако је био жустар и вредан мајстор — увек

била је сува, џигљаста и краката, танких, дугих руку, дуга лица и великих уста, укратко: једно најобичније дечје лице за које не зна човек како да каже — да ли је лепо или ружно, а најмање би се смео кладити и тврдити да ће се из тог

Прођоше три и нешто више година. И као све што је подложно промени, изменила се и она. Лице јој дође пуније и уста сада много мања, у пропорцији према лицу, које тиме доби лепше црте и израз; курјучићи

кад се касапи споречкају због дама с ковачима или шлосерима, и кад полиција, с чланом кварта на челу, стигне на лице места и викне: „Фајерунт! Даме назад, господа напред!...

је горело пред иконом Богородице, коју је Мане сву окитио и покрио сребром, и блага полусветлост падаше на измучено лице Манино.

— Бре, бре! Зар тол’ку голему керку има Бела?! Знав’ам Белу Стојанчину... Познавам ти мајку! — вели Замфир и гледа лице девојчетово, — ваљда у памети сравњује црте кћерина лица са мајчиним. — Познавам гу, познавам! понавља Замфир.

„Како је, рече, овој цвеће бледо и вене, такој, рече, бледи и вене и њојно лице од карасевдах“... — рече женица и предаде му киту белих хризантема — Јоште те је поздравила да гу прошћаваш, зашто је

Пева Мане: Кад ја имам бело лице, — зашт’ га не љубим? Ај-хај-хај! Кад ја имам русе косе, — еј, зашт’ их не мрсим?!... Узалуд је Ајша кокетовала!

Кад ја имам русе косе, — еј, зашт’ их не мрсим?!... Узалуд је Ајша кокетовала! На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је сада Мане...

На друге очи, друге косе и на друго лице мислио је сада Мане... Ни сада не погледа Мане Ајшу, ни њено бело лице, ни њене дуге косе, које беше пребацила и укрстила преко груди, покривених танком провидном кошуљом од бурунџук-свиле.

Тада се једва једном разведри и сину лице Зонино. За другог кандидата за девера лако се погодише. То је био Митанча, чорбаџи-Петракијев син, и читатељима већ